Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO, DHSS su jako zainteresovani za ovu temu. Ne treba mnogo trošiti reči o tome kakav je obrazovni sistem u Srbiji kod nas. O tome je dosta ministar rekao,a  ja ću moje izlaganje podeliti u neka tri dela.
Ona će se ticati analize stanja, onoga što ovaj zakon reguliše i onoga što ovaj zakon ne reguliše, a što je i sam ministar najavio da će regulisati novi zakon o visokom obrazovanju. U potpunosti se slažem sa procenom da mi kada govorimo o visokom obrazovanju i o bilo kojim drugim temama ne treba da pričamo na osnovu nekih naših utisaka, ličnih impresija, već na osnovu validnih pokazatelja i pažljivih i ozbiljnih analiza.
Jedino što dobro mi možemo mladim generacijama sada u Srbiji da pružimo, to je dobar obrazovni sistem i pre svega dobar visoko obrazovni i da se pripreme za tržišnu utakmicu koja ih čeka po završetku visokoškolske ustanove.
Nešto drugo mnogo, u sadašnjem stanju, država Srbija im ne može pružiti. Ako možemo samo to da im pružimo, onda taj sistem treba da uredima na najbolji mogući način. Sama Bolonjska deklaracija zaista ima za cilj da u centar zbivanja stavi studente. Čini mi se da je, ne direktno, ali sam ministar rekao kritikujući i sam zatečeno stanje, najavljujući promene i slažući se u potpunosti sa procenom da je to proces koji traje, da je to jedna maratonska trka, da mi još uvek nismo uspeli da studenta zbog, i onih činjenica koje ću ja izneti na osnovu onoga što sam pripremio danas u diskusiji, nismo stavili još uvek u centar studiranja.
Zbog toga mi nismo više ni u onom starom sistemu, a nismo u potpunosti ni u onome čemu težimo. Pri tom, treba reći zaista da postoje univerziteti i fakulteti koji su u potpunosti na pravi način primenili Bolonjsku deklaraciju i rade po Bolonjskim standardima i koji su, ne samo kod nas prestižni fakulteti, i tu ne pravim uopšte razliku između državnih i fakulteta sa privatnom vlasničkom strukturom, već su izuzetno priznati i diplomci koji završe na tim fakultetima u inostranstvu i izuzetno su tražena zanimanja. Međutim,
Međutim, ono što je i mene zaista iznenadilo na početku, na pripremi upisa studenata za ovu školsku godinu, je saopštenje Ministarstva da studenti treba da pažljivo vode računa o tome da li fakultet koji upisuju ima akreditaciju. To je i najbolja slika, ocena stanja u kome se naše društvo nalazi, jer ne zaboravimo da smo mi do pre samo nekoliko godina imali univerzitete koji su radili, a da nisu bili akreditovani, niti su njihovi studijski programi dobijali odgovarajuće priznanje i onda smo imali situaciju da mnogi studenti pored ulaganja vlastitog truda, ulaganja finansijskih sredstava i druge vrste podrške porodice po pravilu nakon nekoliko godina studiranja dođu na tržište rada i jednostavno dobije informaciju da ta diploma ne važi i da im se faktički studiranje poništava. Neke procene i analize kažu da je to bio u jednom periodu na godišnjem nivou broj od 30 do 35 hiljada studenata, da li je ili nije ja to zaista ne znam, ali to su podaci do kojih sam uspeo da dođem. Sada nije takvo stanje, ali činjenica je da se što se tiče visokoobrazovnog sistema sve odvija u tom četvorouglu.
Sa jedne strane, Ministarstvo koje pre svega normativno uređuje ovu oblast. Sa druge strane imamo Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Komisiju za akreditaciju koja obavlja jako ozbiljan i, čini mi se, u ovom delu o kome sam pričao najvažniji posao i sa četvrte strane imamo fakultete.
Bolonja je bila prilika da prekinemo praksu neefikasnog studiranja, da studenta stavimo u centar procesa i negde je to zaista u potpunosti tako, a negde je to na pola puta, a negde je samo deklarativno. Zbog toga i zbog činjenice da je popis u 2012. godini pokazao da visokoobrazovnih ljudi u Srbiji ima malo u odnosu na razvijene zemlje Evrope i sveta, da je to negde oko 7%, da je u mnogim zemljama višestruko veći, da nam je prosečna starost populacije 41 godina, da smo među najstarijim u Evropi i u svetu, da posle 5. oktobra i najavljenih velikih demokratskih promena nažalost proces odlivanja mozgova još uvek nije zaustavljen, da postoje fakulteti koji i dalje ne rade po studijskim programima koji ispunjavaju kvalitete, standarde kvaliteta u odnosu na druge fakultete i tu pre svega mora država da interveniše.
Kažem uopšte ne praveći razliku i nediskriminišući privatne fakultete i privatnu strukturu vlasništva, kao politička stranka smo apsolutno za tržišnu utakmicu na svim nivoima, ali činjenica je da mnogi privatni fakulteti jure za što većim zaradama i što bržim dodeljivanjem diploma i da to ide na uštrb očiglednog kvaliteta.
Recimo, imamo jednu divnu afričku zemlju Angolu. Ona je prepuna rudnih bogatstava, zlata, nafte, čega god hoćete, ali je jedna od siromašnijih zemalja. Zbog čega? Naprosto zbog toga što nema kadrove, nema dobar obrazovni sistem, nema ljudi koji će da upravljaju tim resursima i da omoguće stanovništvu da dobro žive. Zbog toga je i moja lična zainteresovanost za ovu temu prilično velika, jer ulažući u ljudske kadrove i ljudske resurse znamo da time ne dobija samo taj kadar nego da dobija i celo društvo.
Što se tiče konkretnih izmena koje se nude u ovom predlogu za izmene i dopune zakona, one su pre svega afirmativne i dobre i čini mi se rezultat pažljive analize trenutnog stanja, ali one rešavaju samo jedan deo od velikog dela problema koji je danas u našem visokoobrazovnom sistemu.
Ono što je po nama jedan od najvažnijih kvaliteta ovih izmena i dopuna, pored te transparentnosti i dostupnosti podataka o fakultetima, studijskim programima, doktorskim disertacijama, učenicima, profesorima, ne samo stručnoj javnosti, nego i opštoj i političkoj javnosti, to je pre svega priznavanje diploma sa stranih fakulteta, omogućavanje, kada budemo punopravna članica EU, i stranim državljanima da studiraju i čak da konkurišu za sredstva iz budžeta pod jednakim uslovima kao i naši državljani i mogućnost da nastave školovanje na našem fakultetu, mogućnost da sa stranim diplomama dobiju posao u našoj zemlji i to je nešto što je u potpunosti u duhu onoga za šta smo uložili 24 godine naše političke borbe, a to je evropske integracije i naše učešće punopravno u evropskoj zajednici naroda i u ovom delu našeg društvenog sistema.
Takođe, jedna od dobrih strana je omogućavanje polaganja ispita putem video linka ili elektronskih sredstava komunikacije po ispunjavanju određenih uslova i to je nešto što je zaista novina i veliki revolucionarni korak u skladu sa zahtevom vremena.
Čini mi se da je malo kolega, ministar se čak nije ni dotakao te teme koja se tiče tog sporazuma između EU i naše zemlje koji se popularno zove Horizont 2020, za koji zaista naše naučno istraživačke institucije, privredna društva i sva ostala pravna lica mogu da konkurišu za fondove EU i to su višegodišnji projekti sa akcionim planovima za sektorske politike EU. Ti programi su zaista bitni politički i finansijski instrument. Oni se pre svega tiču istraživanja tehnološkog razvoja i oglednih aktivnosti. Ono što je zaista bitno reći da je taj budžet ogroman. On iznosi 78,6 milijardi evra. Jedan je od najvećih budžeta za određenu oblast koju je odredila Evropska komisija.
Naši naučnoistraživački instituti, organizacije, preduzeća i pravna lica su konkurisali za ukupno 80 projekata. Dobili su 30 projekata i za pet godina je po tom osnovu ostvarena dobit od osam miliona evra, što nije zanemarljivo s obzirom na činjenicu da mi nismo punopravna članica EU.
Koji su najveći problemi u funkcionisanju visokoobrazovnog sistema trenutno? To su neujednačen sistem finansiranja, neujednačen sistem školarina, znam da je to autonomija fakulteta, ali zaista je veliki disbalans, od 30 hiljada do 250 hiljada dinara. Onda, na budžetu su najviše gimnazijalci iz bogatih porodica. Studenti traže upravo zbog razloga koje sam izneo i mnogih drugih da se dok se oni zaista ne budu u centru zbivanja, da se zadrži šest ispitnih rokova, iako je strategijom predviđeno postepeno smanjenje na pet pa na četiri. Budući da svi fakulteti u potpunosti ne primenjuju ono što nalaže Bolonjska deklaracija možda je potrebno razmisliti da se dok sve to ne ujednačimo zadrži šest ispitnih rokova.
Eksplozija privatnih fakulteta, ali je mišljenje da se često trči za zaradom i da se loše radi i da trpi kvalitet. Sa druge strane, privatni sektor je u obrazovanje doneo i neke nove obrazovne profile i nove mogućnosti u odnosu na druge fakultete.
Ako poredimo Srbiju sa Amerikom, u Americi vlasnik samo sagradi zgradu univerziteta i tu se njegov posao završava, dok je u Srbiji to dosta drugačije.
Još uvek zbog svega toga ne idemo u potpunosti u korak sa evropskim obrazovnim sistemom, što je naravno naš cilj. Naši mnogi fakulteti i mnogi diplomci i mnogi stručnjaci su u svetu veoma cenjeni, a ako odluče da se vrate nailaze na mnoge probleme, pa im se ovde znanje i obrazovanje obezvređuje, ali to je neka mnogo šira i mnogo duža tema.
Pomenuli ste da će se doneti zakon kojim će se utvrditi nacionalni okvir kvalifikacije i to je višegodišnji problem na koji ukazuju mnogi, ne samo iz stručne javnosti,nego i oni koji se u praksi sreću sa tim problemom.
Zatim, sada se, čini mi se i pooštravaju uslovi za sticanje stipendija i kredita. Potrebno je više bodova za upis narednih godina, smanjuju se ispitni rokovi,a mi nismo, čini mi se, učinili sve ono što bi omogućilo preopterećene studente da budu manje opterećeni i da faktički ispitni rok dočekaju sa 80 ili 90% položenim ispitom.
Potrebna je reforma studijskih programa, udžbenika i nastavnih sadržaja. Što se tiče polaganja opšte strukovne ili umetničke mature, smatra se da bi to trebalo da zameni prijemne ispite na fakultetima, to je deo mišljenja stručne javnosti. Veliki je problem kontrola kvaliteta. To je pre svega posao Komisije za akreditaciju i čini mi se da oni nemaju ni dovoljno vremena ni dovoljno kadrova da bi uradili sve ono što treba da se radi. Zbog toga su mnoge ocene stručne javnosti da je visoko školstvo delimično u haotičnom stanju i tu ne treba praviti nikakve, sve zavisi od fakulteta do fakulteta, čak na istom fakultetu, na istoj katedri, po istom predmetu dva profesora primenjuju i različite standarde, naravno, i različite kriterijume, ali lutanja u tom delu postoje.
Nismo omogućili još uvek, bez obzira što je prihvaćena inicijativa, da se romska populacija i osobe sa invaliditetom, da im se na neki način progleda kroz prste upis u studije, a mi nismo omogućili, ali to nije stvar Ministarstva prosvete, to je stvar Vlade i mnogih drugih aktivnosti, da dostupnost obrazovanja bude veća, pre svega, siromašnijima i onih sa seoskog područja. Zbog toga je dostupnost studiranja duplo veća onima koji žive u Beogradu, pet puta veća onima kojima su roditelji visoko obrazovani u odnosu na druge populacije.
Nije regulisan status i nije ujednačen status apsolvenata. Po završenom slušanju poslednjeg semestra ne znam koja je logika da studenti sledećih godinu dana plaćaju školarinu, a samo polažu ispite, nema više nastave, mislim da je i to nešto, ako sam dobro razumeo, što treba ispraviti. Prihvaćena je inicijativa da fakulteti bez ispunjavanja formalnih uslova upisuju Rome i osobe sa invaliditetom, a ono što nastaje posle na drugim godinama studija to je individualni problem.
Smanjenje ispitnih rokova, čini mi se da je zaista nešto čemu se teži, bez obzira što je moje lično mišljenje da tu treba ostaviti neki okvir u rasponu recimo od četiri do šest ispitnih rokova i da to naprosto treba prepustiti fakultetima. Zašto bismo mi fakultetima, ako su spremni da organizuju ispitne rokove u šest ispitnih rokova to ograničavali samo na četiri? Čini mi se da u tom delu treba biti fleksibilan, posebno s obzirom na stanje koje trenutno postoji na fakultetima.
Mi smo, ministre, u ovom delu predložili neke amandmane. Načelno, za sada imate našu podršku, mislim da su vam namere dobre, mislim da razmišljate na sličan način kao mi, ali tek kad stigne novi zakon o visokom obrazovanju i kad budu na dnevnom redu sve one teme o kojima sam ja pričao i problemi na koje sam ukazivao, tek tada ćemo voditi neku ozbiljniju raspravu.
Iskoristio sam ovu priliku, ne samo da pohvalim ove predložene izmene, već da ukažem i na druge probleme koji se tiču visokog obrazovanja. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica Nada Lazić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želela bih da se osvrnem iz jednog
možda sasvim drugačijeg ugla vezano za ove izmene zakona koje očigledno pokušavaju da uvedu veći red. Da nismo imali ove afere oko akreditacije i tome slično, možda danas ne bismo na ovu temu pričali, ali je u svakom slučaju dobro došlo da se tu nešto pomeri i promeni.
Ono što mene zanima, u kom smeru mi kao društvo idemo, odnosno kakve kadrove proizvodimo i šta želimo da postignemo? Od silne armije studenata koju imamo šta ti mladi ljudi mogu da očekuju kada završe fakultete i gde mogu da se zaposle, odnosno šta im se u ovom društvu nudi?
Pokušala sam da se poslužim određenim informacijama do kojih sam mogla da dođem. Između ostalog, došla sam do Nacionalne strategije održivog razvoja koja je u ovoj zemlji usvojena 2008. godine, gde je kao vizija održivog razvoja Republike Srbije do 2017. godine rečeno da će Republika Srbija 2017. godine biti institucionalno i ekonomski razvijena država, odnosno da se to želi, sa odgovarajućom infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, sa privredom zasnovanom na znanju, ovo naglašavam, efikasno korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, većom efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasleđem, država u kojoj postoji partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake mogućnosti za sve građane.
Prioriteti u ovoj strategiji su ključni prioriteti bili, definisani tada, članstvo u EU, kao što vidimo, u tom procesu napredujemo, ali jedan od prioriteta je i razvoj i obrazovanje ljudi, povećanje zapošljavanja, socijalna uključenost, stvaranje većeg broja radnih mesta, privlačenje stručnjaka, unapređivanje kvaliteta i prilagodljivosti radne snage, veća ulaganja u ljudske resurse, zašto je potrebno ostvariti, naglašavam ove dve stavke koje ću navesti, sprečavanje odliva stručnjaka tako što će se stvoriti bolji radni uslovi za njihov rad i ulaganje u znanje i veštine ljudi putem kvalitetnog, efikasnog i praktično primenjivog obrazovanja i neprestano usavršavanje članova svih društvenih grupa na principima jednakih mogućnosti.
Kada se pogleda stanje u obrazovanju, govorim na bazi podataka iste strategije, gospodine ministre, ako grešim u podacima molim vas da ako postoje neki svežiji podaci ili bolji i tome slično, dakle kaže se – u sistemu visokog obrazovanja u Republici Srbiji relativno je veliki broj mladih ljudi koji studiraju ili su pokušali da studiraju, ali je veoma mali procenat onih koji završavaju studije u roku, koji se može smatrati korisnim i prihvatljivim za društvo, a to se smatra 8 do 10% od ukupno upisanih. Broj studenata koji ponavljaju prvu godinu studija je blizu 30%. Ukupno gledano, sistem obrazovanja je neodrživ, nije dovoljno efikasan, ne obuhvata svu decu i omladinu i nema dovoljno kvalitetan ishod ni najednom nivou. Posledica toga je nizak opšti obrazovni nivo.
Kada uporedim sa Planom regionalnog razvoja AP Vojvodine koji je dat ove godine za period od 2014-2020. godina, u kome se kaže da se u Vojvodini stiče obrazovanje na 40-ak visoko školskih ustanova, državnih i privatnih, u školskoj 2012/13. godini na teritoriji Republike Srbije upisano je oko 53.000 studenata, od toga nešto više od 12.000 upisano je u Vojvodini.
Ono što je mene posebno zaintrigiralo i što mislim da je vredno da se razmotri, na osnovu ukupnog broja studenata u školskoj 2010/11. godini uočava se da su najzastupljenije ustanove u kojima se izučavaju društvene nauke, poslovanje i pravo sa 41,5 % ukupnog broja studenata. Na tehničke fakultete i fakultete iz oblasti građevinarstva i tome slično je negde oko 13 % studenata, 10% izlazi sa fakulteta koji obučavaju kadar za rad u obrazovanju i 10% na ostalim fakultetima.
Dolazim iz oblasti, iz sfere zaštite životne sredine. Nama predstoji otvaranje poglavlja 27. Sada se u ovom momentu pitam i slobodno mogu da tvrdim da nemamo kadrove spremne za pregovore u ovoj oblasti, odnose za uključivanje u veliki broj aktivnosti koje će nas očekivati, odnosno koje nam predstoje da bismo na tom polju radili.
Zato pitam i prosto apelujem da se dogovore praktično, sektor privrede, sektor obrazovanja, sektor rada i da pokušaju da nađu pravu meru onoga šta je nama potrebno, šta nas u procesu pridruživanja očekuje, pogotovo kažem u ovoj oblasti zaštite životne sredine, oblasti energetike, oblasti podizanja infrastrukture, zato što mislim da ćemo doživeti istu sudbinu kao i u oblasti zdravstva.
Upravo ovih dana smo usvojili izmene zakona u kome smo po ubrzanom postupku, odnosno omogućili ubrzani postupak sticanje specijalizacije, upravo zbog starosne strukture lekara. Mi sličnu situaciju imamo u inženjerskom kadru, u određenim oblastima, pogotovo kada je u pitanju hidrotehnika ili neke druge oblasti. Evo, sad unazad imali smo tu nesreću da nas zadese poplave i kadrovi, odnosno ljudi eksperti, koji su nam objašnjavali o čemu se tu radi, šta se događalo, su sve bili vremešni inženjeri. Neki već i u penziji. Prosto mislim da bi smo neku obrazovnu strukturu morali povesti računa, ne prepustiti sve isključivo visokoobrazovnim ustanovama da stvaraju programe, odnosno proizvode takvu vrstu kadrova koji posle nemaju gde da se zaposle, a mi sa druge strane u nekim oblastima imamo deficit.
Još nešto, zamoljena sam prosto od mladih kolega iz Omladine lige Socijaldemokrata Vojvodine da skrenem pažnju, iako nije, čula sam i od kolega malopre, to vaša nadležnost, radi se o problemu nepostojećih zanimanja, jer mnogi studenti danas završavaju fakultete sa diplomama nepostojećih zanimanja. Ovom izmenom zakona to nije razmatrano i vidim da je to resor Ministarstva rada, ali mislim da je bitno da se uskladi šifarnik zanimanja sa postojećim akademskim i stručnim zvanjima, jer dovodi do toga da neki studenti, kada završe neke od fakulteta, imaju zanimanje sa kojim ne znaju šta će. Navešću samo primer, ja i sama sam bila zbunjena sa nazivima – master muzički umetnik, specijaliste oralni higijeničar, dizajner medija u obrazovanju, profesor primenjene matematike i posebno me je iznenadilo – srbista i germanista, kao zanimanje. Ljudi prosto sa takvim zanimanjima, odnosno tim što piše na diplomi, ne mogu da konkurišu i da se zaposle. Pa mislim da bi i to trebalo prosto usaglasiti.
Ponavljam, očekujem da resori privrede, obrazovanja i rada međusobno sarađuju i da dobijemo mnogo bolju sliku nego što sada imamo, jer ćemo imati armiju nezaposlenih menadžera i ostalih zanimanja, sa kojima prosto nećemo znati šta ćemo.
Još jedan kuriozitet, kao primer da navedem. Sad je postala praksa da u svim preduzećima i javno-komunalnim i medicinskim ustanovama imate PR. To su najčešće mladi ljudi, ili uopšte ljudi koji su recimo menadžeri, ili nešto slično su završili, i onda oni tumače šta je to vezano za probleme recimo vodosnabdevanja recimo. Unazad smo svedoci da se na tu temu puno govori. Ili još gore, da lekar prepriča PR kako će se obratiti javnosti. U nekim situacijama to prosto postaje apsurdno.
Još jedna praksa koja se pojavila i moram na to da se osvrnem, u javno-komunalnim delatnostima se to posebno vidi, da unazad već godinama, na čelu recimo javnih-komunalnih preduzeća imate, kako ja to umem da kažem, pekar, mesar, apotekar, imate svakakvih struka, a samo nemate inženjersku struku, i mislim da je to nešto što je generalno društveni problem, da ne može da bude recimo geograf, istoričar i tako dalje, neka zanimanja primera radi koja su postojala na čelu vodovoda u Novom Sadu, jer to stvara dugoročne probleme i o tome da ne širim sada jer nije ni mesto ni vreme, ali eto, prosto sam osećala potrebu da tako nešto kažem.
U Danu za glasanje mi ćemo odlučiti zavisno od usvajanja naša dva amandmana koja smo uložili. Hvala lepo.

Zahvaljujem se, gospođo Lazić.
Reč ima narodni poslanik dr Branko Đurović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, u ekspozeu predsednika Vlade u ovoj skupštini, u aprilu mesecu ove godine, rečeno je da nam sledi potpuna reorganizacija obrazovnog sistema. Glavni prioritet će biti obrazovanje koje treba da bude temelj za zidanje zajedničke kuće. Osnovni reformski zakon je donet zajedno sa čuvenom Bolonjom 2005. godine. Izmene i dopune, kao što je rekao aktuelni ministar, bile su dosta česte 2008, 2010, 2012, 2013.  i evo sad 2014. godine. Uvek su bili neki aktuelni razlozi za izmene i dopune. Ono što ohrabruje ova izmena, ili ove izmene i dopune su uvod za jedan reorganizovan Zakon o visokom obrazovanju koji treba da donesemo, kao što je rekao i ministar, do kraja sledeće, odnosno 2015. godine.

Od ovih izmena i dopuna izdvojio bih možda tri najkrupnije. Prva, možda i najkrupnija to je, kao što je i naveo ministar, transparentnost. Transparentnost rada univerziteta i ono što je bitno, rezultata rada univerziteta i to treba da nam bude jedan korektor za evaluaciju i podizanje rada u sferi visokog obrazovanja.

Druga krupna izmena, to je priznavanje stranih visokoobrazovnih diploma. Ovaj proces se ubrzava i istovremeno olakšavamo povratak naših ljudi koji će posle ovog ubrzanog procesa priznavanja visokoobrazovne ustanove moći, u jednom segmentu, lakše doći do posla.

I treći po meni, krupni razlog, treća krupna izmena i dopuna, je nešto što kroz Nacrt ovog zakona nije možda eksplicitno rečeno, ali to je upotpunjavanje definicije našeg nacionalnog okvira kvalifikacija. Drugim rečima, uvođenje master strukovnih studija i sa tim upotpunjavanjem okvira nacionalnih kvalifikacija mi polako dolazimo u jednu sinhorniju, pozitivnu sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Nešto kasnije bih rekao vezano za master strukovne studije zato što tu postoji jedna dissinhornija, ali o tom potom kasnije.

Manje krupne stvari ili manje izmene ali i te kako značajne su u korelaciji sa preporukama Agencije za borbu protiv korupcije. To su transparentnost, u užem smislu te reči, vezano za rad visokoškolskih institucija u vidu stalne i javne dostupnosti strukture školarine i svih finansijskih tokova. Stalna dostupnost izveštaja o akreditaciji. Vremensko oročavanje ili vremenska limitacija akreditacije koja ne može da bude duža od 12 meseci.

Što se tiče podizanja kvaliteta nastave u visokoobrazovnim ustanovama, tu treba spomenuti, kao što je i ministar i prethodni govornici kao što su rekli uvođenje stranog recenzenta koji je ili nastavnik, ili naučnik, ili umetnik iz inostrane visokoobrazovne ustanove ili naučnog instituta, koji treba da bude jedan član recenzije, odnosno jedan član komisije za odbranu doktorske disertacije.

Istovremeno vezano za doktorske disertacije treba spomenuti nešto što je isto apsolutno dobro, a to je javnosti i dostupnosti tih doktorskih disertacija u vidu centralnog repozitorijuma koji će biti pod kapom Ministarstva prosvete i nauke, gde će biti pisani deo, pisani segment svake doktorske disertacije, a u sklopu tog teksutalnog dela doktorske disertacije biće date i ostale meta analize vezane za samu tu doktorsku disertaciju. Ko je mentor, ko su članovi komisije, kada je rad odbranjen itd. Znači, ta doktorska disertacija biće potpuno i jasno definisana i dostupna široj javnosti.

Takođe, još jedan kvalitetan je vezan za uvođenje osoba sa naučnim zvanjima u odbrani doktorskih disertacija. Mi sada imamo dva zakona koja su vezana za naučna zvanja. Prvi je Zakon o visokom školstvu, koji poznaje tri stepena: nastavnik docent, vanredni profesor i redovni profesor. Drugi zakon je Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti, gde imamo dve gradacije: viši naučni saradnik i naučni savetnik.

Kada nastavnici sa univerziteta, bilo državnih ili privatnih, konkurišu za određen naučni fond, onda postoji tzv. automatska ekvivalencija. Šta to znači? To znači da redovni profesor dobija rang naučnog savetnika. Vanredni profesor dobija rang višeg naučnog saradnika. Obrnuto ne postoji. Predlog nacrta ovog zakona daje tu mogućnost, da praktično naučno-istraživači, sa jednim od ova dva zvanja, učestvuju aktivno u izradi i odbrani doktorskih disertacija.

Ono što treba takođe da uvede red u sferi visokog obrazovanja to je praktično modifikacija člana 42. Zakona o visokom obrazovanju. Tu se jasno u stavu 5. kaže koji su uslovi za prestanak akreditacije i u daljem toku zakonopredlagač kaže: „Kada se ispune uslovi iz stava 5. člana 42. Zakona o visokom obrazovanju, sledeći dan prekida se odnosno prestaje akreditacija te visoko obrazovne ustanove, a Ministarstvo prosvete u toku sledeća tri radna dana dužno je da oduzme licencu za rad i da objavi prestanak akreditacije te dotične visoko obrazovne ustanove“. Šta to znači?

Sa ovakvim vremenskim limitacijama, mi praktično uvodimo red. Kakva je situacija trenutno u sferi visokog obrazovanja? Imamo ustanove koje su akreditovane, koje nisu akreditovane, imamo ustanove koje nisu akreditovane a imaju dozvolu za rad koja je dobijena na razno-razne načine. Usvajanjem ovog zakona, mi praktično uvodimo red u ovoj sferi.

Imamo regulisanje u oblasti prikupljanja, obrade i korišćenja podataka, a to su oni prethodni čuveni „ŠV 20“ obrasci, gde praktično sve te podatke nismo ni znali kako da iskoristimo. Sada bi to trebalo da spoznamo.

Takođe, uvodi se zvanje saradnika van radnog vremena u vidu zvanja saradnika praktičara i čuvenih kliničkih asistenata, koji treba da pomognu u praktičnom radu sa studentima.

Definišu se i aktuelna tekuća pitanja za početak sledeće školske godine. To znači da se produžuje rok za večite studente i imamo onaj donji prag za upis budžetskih studenata na sledeću školsku godinu koji iznosi 48 ESPB bodova.

Nešto bih hteo da kažem vezano za priznavanje stranih visokoškolskih isprava. Praktično, mi sa ovim priznavanjem otvaramo i postajemo aktivni participanti u Poglavlju 26, koji govori o obrazovanju, kulturi, sportu i omladini. U sklopu tog Poglavlja 26 i obavljenih skrininga, nama je rečeno da praktično mi nismo u jednoj pozitivnoj sinhronizaciji sa Lisabonskom konvencijom koja je promovisana 1997. godine, a koju smo mi ratifikovali 2004. godine. Šta kaže Lisabonska konvencija iz 1997. godine? Kaže da treba da se evropski prostor usaglasi, što se tiče školskih diploma, i u tom segmentu visokoškolskih isprava. Naš Zakon o osnovama sistema i vaspitanju donekle je regulisao školske isprave na nivou osnovne i srednje škole. Ali, od ratifikacije do današnjeg dana, u sferi visokog obrazovanja nismo ništa uradili.

Treba ovde da napomenem jednu stavku. Nije isto priznavanje i nostrifikacija. Ovde je navedeno da mi nemamo zakon o regulisanim profesijama. Koje su regulisane profesije? To su medicina, stomatologija, farmacija, učiteljski fakultet. Ja kao medicinar, ili neki moj kolega, doktor medicine, ne može da prođe kroz proces priznavanja, on mora da prođe kroz proces nostrifikacije.

Šta znači nostrifikacija? Nostrifikacija je praktično jedan mukotrpan posao, gde se praktično kroz određenu jednu profesiju, kroz određeno zanimanje, u inostranstvu registruju koje su osnovne veštine ili koja su praktična znanja toga i da li to odgovara ovde u našoj zemlji određenom zanimanju. To je teško. To nije jednostavno.

Mi praktično sa ovim priznavanjem, odnosno sa ovim procesima priznavanja, pojednostavljujemo stvar, određujemo nivo i stepen visokog obrazovanja. U sklopu priznavanja, pravi se jedna distinkcija između tzv. akademskog i profesionalnog priznavanja. Akademsko priznavanje se sprovodi u visokoobrazovnim ustanovama, koje praktično na osnovu svog opšteg akta vrednuju studijski program ili deo studijskog programa, da bi takav kandidat mogao da nastavi školovanje u toj određenoj visokoobrazovnoj instituciji. Prilikom tog vrednovanja, to je ono što se malo stavlja i zapostavlja u toku ovih diskusija, određuje se nešto što mi tretiramo kao suštinska razlika. Znači, na osnovu opšteg akta, visokoobrazovna ustanova je potrebno da kaže da li postoji suštinska razlika između određenog stranog stručnog programa i naših uslova za praktično verifikaciju tog stručnog programa ili dela stručnog programa.

Sve ovo zajedno pojednostavljuje stvari. Pre ovog predloga kakvu smo imali situaciju? I što se tiče profesionalnog i što se tiče akademskog priznavanja ti procesi su dugo trajali, zato što su visokoobrazovne ustanove, čiji je to bio „materijal“ da to rešavaju, predugo to rešavale, a i kada bi se rešilo, cena koštanja nije bilo mala.

Na osnovu predloga ovog zakona, praktično cenu akreditacije, odnosno cenu priznavanja pojedinih studijskih programa vrši Ministarstvo prosvete, odnosno sam ministar.

Kada dobijemo zakon o regulisanim profesijama, onda ćemo imati ta tri entiteta – profesionalno priznavanje, akademsko priznavanje, zakon o regulisanim profesijama. To treba da bude jedna celina koja će biti inkorporirana u ovom zakonu, sveobuhvatnom zakonu o visokom obrazovanju koji treba da bude donesen do kraja sledeće godine.

Ono što sam hteo da kažem vezano za treću krupnu stvar, to je definisanje nacionalnog okvira kvalifikacija i usaglašavanje sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Godine 2005/2006, kada se pričalo o Strategiji visokog obrazovanja do 2020. godine, bilo je jedno mrtvo slovo na papiru master strukovnih studija. Nisu bili uslovi sazreli da se to implementira u praksi.

Mi sada imamo na delu jednu iznuđenu varijantu. Praktično, traži se inkoporacija našeg nacionalnog okvira kvalifikacija sa nacionalnim okvirom ili supranacionalnim okvirom evropskog prostora visokog obrazovanja.

Mi smo u prethodnim diskusijama imali ovde - šta će nama master strukovnih studija? Naravno da su strukovne studije vezane za stepen industrijskog razvoja. To nije sporno. Ali, tada kada je ušlo u papirologiju 2005, 2006. godine, naš stepen industrijskog razvoja bio je takav. Znači, to je nešto što se zahteva od nas i što praktično predstavlja nešto što smo mi, kako ja to smatram, prinuđeni da predložimo i da ikorporiramo u ovo.

Vezano za član 13. Zakona o visokom obrazovanju, hteo bih nešto da kažem o Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja je praktično ikorporirana u ovom članu 13.

Komisija za akreditaciju, kao prvostepeni organ i Nacionalni savet, kao drugostepeni organ, su praktično počeli sa radom sa ovim reformskim zakonom sad već davne 2005. godine. U sklopu prvog ciklusa akreditacije i sada na osnovu drugog ciklusa akreditacije, Komisija za akreditaciju je imala veliki broj svojih samoevalucionih testova, imala je veći broj provera, odnosno spoljašnjih provera kvaliteta, tako da su predstavnici Evropske agencije komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta ENKVA bili ovde u septembru mesecu 2012. godine. Bili su nedelju dana i tu su obavili intervjue sa svim relevantnim faktorima u sferi visokog obrazovanja.

Na osnovu tih elemenata vezano za samoevaulaciju i na osnovu rezultata spoljašnje kontrole, Komisija za akreditaciju je u aprilu 2013. godine ušla u ovu organizaciju, koja se zove ENKVA ili Evropska asocijacija agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta. To je veliko priznanje za čitav akademski svet i za čitavu našu zemlju.

Ono što nam sada predstoji, to je da li će Komisija da uđe u još značajniju evropsku organizaciju koja se zove Evropski registar Agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta?

Ako je prethodna ENKVA asocijacija Agencija, EKVA, odnosno ovaj evropski registar je praktično jedna organizacija između država. Šta traže evropska tela od nas­, odnosno šta traže od Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta? Traži se nezavisnost u odnosu na Nacionalni savet i u odnosu na Ministarstvo prosvete.

Ono što je bitno, po starom zakonu, Komisija za akreditaciju je imala svoj podračun u Ministarstvu prosvete.

Vreme.

Na osnovu tog postulata koji pokazuje nezavisnost, mi smo između ostalog i primljeni u ENKVA.

Zahvaljujem.
Isteklo vam je vreme.
Reč ima narodni poslanik dr Ninoslav Stojadinović. Izvolite.

Poštovani gospodine Bečiću, uvaženi gospodine Verbiću, koleginice i kolege narodni poslanici, slušajući moje prethodnike kako hvale ovaj zakon, uplašio sam se da će i autori zakona zaista poverovati da je predlog dobar.
Smatram da jednu kritičku notu uvek treba dati, jer bez konstruktivne kritike ništa ne može da se poboljša. Podsetiću ekipu iz ministarstva, nadam se da su to sve autori ovog predloga zakona, da su u kampanji za poslednje parlamentarne izbore bukvalno sve političke partije na listi prioriteta imali obrazovanje i nauku, što samo po sebi nije značilo ništa, nije bila garancija da će i nova Vlada to tretirati kao prioritet.
Međutim, poruke u vezi obrazovanja i nauke iz ekspozea premijera Vučića, pa i sam naziv reforme obrazovanja i nauke, dale su nadu da će se konačno ući u korenite promene ovih oblasti, od presudnog značaja za modernu i prosperitetnu Srbiju.
Ovde ću, podsećanja radi, citirati samo neke od poruka. Nešto je i kolega Đurović citirao. „Ova Vlada će reformisati obrazovni sistem. Nama će obrazovanje biti na prvom mestu. Znanje je temelj od koga krećemo da gradimo našu zajedničku kuću, našu novu Srbiju“. Briljantno.
Kada se radi o visokom obrazovanju, što je danas na dnevnom redu, glavna poruka iz ekspozea bila je – ova Vlada će se posebno baviti kvalitetom visokoškolskih ustanova, njihovom akreditacijom i stvaranjem uslova da se olakša povratak naših stručnjaka iz inostranstvo.
Iskreno govoreći, teško bi se mogla naći bilo kakva zamerka u delu ekspozea premijera Vučića u domenu obrazovanja, ali nažalost, učinak resornog ministarstva u proteklom periodu bio je katastrofalan.
Osim relativno uspešno sprovedene male mature, sve aktivnosti na planu obrazovanja praćene su brojnim neuspesima i aferama, pa i ovo oko male mature je anulirano izjavom ministra pre neki dan da će se ponovo menjati sistem. Od sistema 60-40 u bodovima u korist prethodnog uspeha u prethodnim godinama školovanja, kaže se – došli smo do zaključka da je bolje preći na 70-30. Takvi eksperimenti, tako česti eksperimenti u našem školstvu ničemu ne vode. Ovo kažem uz rezervu da je iz medija izjava, nisam je lično čuo.
Po svoj prilici, sledeće godine nećemo učestvovati u PISA testovima, ako je verovati medijima. Ono u šta sam se uverio, ponovo se u novu školsku godinu ušlo sa štrajkom u osnovnim i srednjim školama, to je definitivno.
Šta se još u međuvremenu desilo? Pojavile su se brojne afere u vezi sticanja doktorata, ali ne samo na privatnim, i na državnim, zašto ne reći, fakultetima i univerzitetima.
Dalje, postoji osnovana sumnja u kvalitet nekih studijskih programa pojedinih fakulteta i univerziteta, kojima je Komisija za akreditaciju… U međuvremenu se Komisija malo ohrabrila, kritike u medijama, pritisak javnosti. Komisija je postala hrabrija, nema više rektora Jovanovića na „Megatrendu“. Šta se dešava? Komisija je uvela mere tzv. naknadnog praćenja jednom univerzitetu i na dva fakulteta, čak i na jednom državnom fakultetu, a to je Pravni u Kragujevcu.
Najsvežiji primer, to sam rekao juče ministru na odboru, pa je našao za shodno da mi objašnjava da je to u redu. Otpuštanje tzv. kliničkih asistenata na Medicinskom fakultetu u Nišu i ne samo to, anuliranje, poništavanje odluke o članstvu gospodina Perišića, gradonačelnika Niša, u Savetu Medicinskog fakulteta.
Ne mogu da shvatim, možda je sve to u redu sa nalazom Prosvetne inspekcije, da se u nedelji koja prethodi donošenju izmena zakona, gde se jasno uvodi zvanje kliničkih asistenata, radi nešto tako. Takođe, kada na mnogim fakultetima članovi saveta nisu imenovani od 2008. godine, to je katastrofa. Neću uopšte da diskutujem da li je to ispravno, u skladu sa Zakonom, ali šta se dešava? Poslednja informacija vanredne mere, provera, akreditacije fakulteta po nalogu Ministarstva. Mislim da je to nedopustivo, jer takvih fakulteta, takvih rešenja ima od Niša preko Kragujevca, Beograda do Novog Sada. Mislim da dvostruki standardi nisu potrebni.
Moram da naglasim, takođe sa žaljenjem, da je i veliki problem bio da ubedimo ministra Verbića da se pojavi na Odboru, da dođe na sednicu Odbora i da izloži tekuće aktivnosti i plan rada Ministarstva. To nam je uspelo. Nažalost, u samom cajtnotu, pred istek prvih 100 dana nove Vlade.
Saglasno u dogovoru sa te sednice, na kojoj je Ministarstvo bilo veoma kooperativno, organizovano je javno slušanje o Nacrtu zakona, a sada Predlogu zakona o kome danas diskutujemo, u smislu naravno ministra sa saradnicima, predstavnika akademske zajednice, možemo reći KONUS-a, rektora, prorektora privatnih i državnih univerziteta i predstavnika SANU. Tokom skoro šestočasovne diskusije u kojoj su, i to moram da vam kažem, strašno iznenadili veoma oprečni stavovi Nacionalnog saveta, tačnije predsednika Nacionalnog saveta i članova Komisije za akreditaciju i praćenje kvaliteta. Čulo se puno kvalitetnih predloga za poboljšanje Nacrta zakona. Nažalost, gotovo ništa od toga nije ugrađeno u konačnu verziju, tj. u predlog koji je danas pred vama.
Moji prethodnici su već rekli da je poslednji zakon, ne mislim na izmene, usvojen posle našeg pristupanja bolonjskom procesu 2005. godine, onda je menjan na dve godine, pa na godinu dana, sad počinje da se menja. Znači, četiri puta; osme, desete, dvanaeste i trinaeste. Ovo je peta izmena, budimo iskreni, pre svega, zbog usklađivanja sa međunarodnim propisima. Ali i zbog nečega što je dobro, omogućavanja da se studije završe po starim programima i po starim pravilima, to bi bilo dobro zbog brojnih studenata koji bi izgubili pravo na studiranje u statusu redovnog studenta.
U obrazloženju predlagača iskreno se kaže da su iz ova dva razloga, znači propisi, usklađivanje sa propisima i omogućavanje studentima da završe po starim propisima, ove izmene urađene, moraću i ovo da citiram, i zbog prevazilaženja problema uočenih tokom primene zakona. Naravno, tu su akreditacije i dobijanje dozvole, obezbeđivanje javnosti ustanove, priznanje stranih i visokoškolskih isprava, baze podataka i sadržine evidencije, angažovanja nastavnika i saradnika.
U kratkoj analizi predloga koji je pred nama treba reći da ovaj zakon zaista rešava probleme studenata u vezi gubitka statusa studenta i pragova za upis naredne godine, član 32. ovog zakona. Takođe, omogućava studentima koji su po starim pravilima magistrirali da se upišu na treću godinu doktorskih studija, znači da mogu da nastave na doktorskim studijama, član 34. Predloga zakona.
Ovde treba biti iskren i odati priznanje predlagaču za dva dobra rešenja. Prvo je uređenje informacionih sistema, odnosno to su softver i hardver. Ono što je bitno baze podataka i sadržina evidencija koje se koriste u visokom obrazovanju. To je član 26. Priznavanje i nostrifikacija, nostrifikacija se odomaćila kod nas, stranih diploma, to su članovi od 28-30, pre svega u smislu razdvajanja priznavanja diploma radi zapošljavanja, profesionalno, i nastavka studiranja, akademsko, kao i zbog dramatičnog skraćenja rokova.
Ima primera, znate svi da sam ja profesor Univerziteta, kao i da sam u toku sa tim stvarima, da se nekim ljudima više isplatilo da ponovo napišu, dorade doktorate odbranjene u zemljama EU, SAD, nego da čekaju nostrifikaciju, kako po pitanju roka, tako i u smislu cene. Znači, treba biti iskren, bilo da smo vlast ili opozicija, ovo su dobra rešenja i treba ih pohvaliti.
Nažalost, ovaj predlog ima i loših rešenja. Neću sva loša rešenja navoditi. Navešću samo katastrofalna rešenja, kako bi predstavnici ministarstva mogli da se fokusiraju na ta rešenja.
Pod jedan, to je uvođenje strukovnih master studija, i to su članovi od 6-10. Drugi, ugrožavanje nezavisnosti Komisije za akreditaciju i praćenje kvaliteta. Nešto o tome je govorio, samo biranim rečima, naravno, kolega Đurović. To su čl. 2. i 4.
Ni stari zakon, ni prethodni zakon, što se tiče nezavisnosti komisije, nije bio idealan, ali su nas uslovno primili u jednu asocijaciju komisija, uz preporuku da se obezbedi, pojača nezavisnost, kako finansijska, tako i u pogledu odlučivanja. Na dugom štapu je prijem naše zemlje u ovu drugu, a to je Registar evropskih akreditacionih agencija, gde su pravila jasna.
Šta mi sada dobijamo ovim predlogom zakona? Umesto da jačamo nezavisnost komisije, mi je ugrožavamo.
Samo da objasnim zašto je ovo značajno. Hvalimo se i hvalimo rešenja o priznavanju stranih diploma kod nas. Poenta je da se izborimo, da uđemo u integrisani prostor EU u oblasti obrazovanja i nauke, gde bi se naše diplome priznavale. O tome ste nešto govorili. Da bi se naše diplome priznavale, neophodan korak je članstvo naše Komisije za akreditaciju i naše zemlje u ovim međunarodnim asocijacijama. Imajte to u vidu.
Ne kažem da se mi uslovljavamo, ali kada su u pitanju, ono o čemu ću govoriti, strukovne studije kažemo – EU. Ovde niko ne pominje EU i integrisan prostor. Prema tome, razmislite dobro o ovome. Ovo je rešenje koje nas udaljava od priznavanja naših diploma.
Kada se radi o strukovnim studijama, u obrazloženju za izmene zakona, nigde se ne postojanje strukovnih studija ne pominje kao problem. To je indikacija jedan. I druga indikacija u nabrajanju dobrih rešenja, šta je ovim zakonom postignuto, opet se ne kaže šta omogućava uvođenje ovih studija. Znači, želelo se na mala vrata nešto uvesti. Naravno, na predlog Nacionalnog saveta.
Uprkos tome što su na javnom slušanju svi, ponavljam svi članovi Odbora i svih političkih partija, odgovorno tvrdim iza toga imamo stenogram koji smo dobili, predstavnik akademske zajednice, svi univerziteti u Srbiji i privatni i državni. Znači, to je stav KONUS. I Srpske akademija nauka i umetnosti. Imali smo člana predsedništva i potpredsednika akademije. Uprkos tome su svi bili protiv toga, svi tvrdili da je to loše rešenje, iznenađujuće i rektor jednog privatnog univerziteta koji je mogao da profitira na tome neverovatno, ali čovek je pošteno rekao da je to loše rešenje.
Uprkos tome na mala vrata se uvode strukovne studije, master strukovne naravno. Master studije su, radi javnosti, pre svega namenjene studentima koji su završili osnovne akademske studije i treba da im omoguće nastavak obrazovanja i stvore uslove i pripreme ih za doktorske studije. S druge strane strukovne studije su namenjene osposobljavanju studenata za obavljanje stručnih poslova. Stoga uvođenjem ovog drugog nivoa u strukovne studije je u suprotnosti sa samom njihovom prirodom. I što ne reći, suvišno, jer već postoje na tom nivou strukovne specijalističke studije sa istim brojem bodova ili kredita kako hoćete.
Kod potencijalnih poslodavaca stvorena je velika zabuna u vezi stručnih, naučnih, akademskih naziva, recimo ne shvataju razliku između strukovnih osnovnih i akademskih osnovnih studija. Zabunu stvara naziv diplomirani sa 240 kredita. Neki fakulteti imaju studije u trajanju od četiri godine. A još veću zabunu stvara razlikovanje tog zvanja od zvanja diplomirani, po zakonu koji je važio do 2005. godine.
Sada ono najgore. U najmanju ruku je nekorektno koristiti argumentaciju koju je predsednik Nacionalnog saveta koristio i na odboru prvom i na javnom slušanju, žao mi je što ga nema danas, da se ovo uvodi radi usaglašavanja sa regulativom koja važi i u EU i u oblasti obrazovanja i još gore, rekao je to, i toga ima u stenogramu, zato što to od nas zahteva EU. Apsolutno ne stoji, jer master strukovnih studija nema u sistemu visokog obrazovanja u većini članica EU. Odgovorno tvrdim da je situacija takva.
Istine radi, strukovne master studije uvedene su samo u tehnološki najrazvijenijim zemljama, članicama EU, tipa Nemačke, u Britaniji ih nema, sa izuzetno jakom industrijom, a zahtevaju izuzetnu opremljenost i kadrove. Onaj komentar da je u međuvremenu ojačala industrija i tome slično apsolutno ne stoji.
Na kraju vreme mi ističe, bar u ovom prvom nastupu, treba ukazati, nama su rokovi, svi rokovi u prelaznim odredbama nedopustivo dugi. To su članovi 36. do 42. Treba ih drastično skratiti.
Recimo ministar već prošle nedelje, a i danas izjavljuje, čim ovo završimo idemo na novi zakon do kraja 2015. godine. Pa, ima li smisla onda da u zakonu stoji da ministar u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona donese podzakonske akte, član 36. Ili da Vlada u roku od šest meseci imenuje članove Saveta visokoškolskih ustanova. A od 2008. godine ima fakulteta na kojima saveti ne funkcionišu iz tog razloga. Znači to treba smanjiti.
Samo na kraju da kažem. Ovim predlogom mera vrlo bitna stvar nije uzeta u obzir. To su izbor, nadležnost i odgovornost organa poslovođenja dekana, rektora, direktora, što je bilo neophodno uraditi u skladu sa Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije za period 2013/2018. godine i Akcionim planom za njeno sprovođenje. Time je bilo potrebno da se izmeni pravni okvir koji se odnosi na izbor položaja i ovlašćenje organa poslovođenja.
Poštovani gospodine Bečiću, uvaženi ministre Verbiću, sa brojnim saradnicima, samo da kažem da smo uložili napor kao poslanički klub Boris Tadić – NDS – Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije, da brojnim amandmanima od kojih ima dobar broj amandmana suštinske prirode, drugi su posledica ovih amandmana, da popravimo zakon koliko je to moguće. Hvala na pažnji.