Deveto vanredno zasedanje, 05.09.2014.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Deveto vanredno zasedanje

01 Broj 06 – 2/239-14

2. dan rada

05.09.2014

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:05 do 17:05

OBRAĆANJA

Kori Udovički

Ja bih želela da sada iskoristim ovu priliku da zaključim ono što smo čuli u ovoj raspravi, kako bi smo sa što manje nesporazuma i što više jasnih zadataka išli dalje u raspravu kasnije, u razmatranje pojedinačnih članova ovih zakona i definisanje amandmana ukoliko oni budu i u kojoj meri budu potrebni.
Prvo bih htela da se saglasim i zahvalim brojnim diskutantima na oceni da je reforma javne uprave zaista neophodna i uslov svih uslova da bi smo se pomerili napred u malo dužem roku. Postoje, naravno, hitna pitanja i bolna pitanja i u sektoru finansija i u sektoru privrede, ali ne može se Srbija pokrenuti u pravcu u kom želi razvijati onako kako zaslužuje njen potencijal i kako zaslužuju njeni građani, i kvalitet njenih građana, ukoliko kvalitet institucija ne bude bolji, a to pre svega, znači da se zaista javna uprava, da tako kažem najjednostavnije, dovede u red.
U tom kontekstu, jasno je da i u prošlosti za to nije bilo dovoljno volje, možda ni kapaciteta. Mnoge izmene, mnoge reforme koje jesu donete ostale su na papiru, često pod pritiskom EU, koja pokušava da nam pomogne da se prilagodimo njenim standardima i sada je pred nama jedan zaista veliki i sveobuhvatan zadatak, težak niz i složen, pre svega, posao za koji još uvek pripremamo i naše ministarstvo i druga ministarstva u Vladi ili institucije u centru Vlade, kako bi taj posao mogao zaista da se sprovede. Nije samo reč o promeni regulative, reč je o tome da se zaista moraju menjati strukture na terenu.
U tom smislu, ja bih da naglasim, bilo je puno diskusija i još uvek ima zabune oko brojeva, viškova zaposlenih itd, samo da naglasim, 550.000 je javna uprava bez javnih preduzeća, ako dodamo javna preduzeća, to ide preko 750.000. Moguće je da kad budemo imali još bolje evidencije i kada budemo mogli još finije analiziramo, na tome zaista radimo i činjenica je da nam govori nešto o stanju naše uprave što ove brojke nemamo, sa većom sigurnošću i preciznošću, ali važno je da se napravi ta razlika da onih 200.000 razlike nije porast broja u javnoj upravi, već dve različite definicije.
Mi ovde govorimo o, u najboljem slučaju, onih 550 a često o samo ispod 30, jedno 28.000 državnih službenika. Priznajem da je to složeno, ali je dobro da znamo da postoji problem sa brojkama, odnosno da imamo više znanja o broju zaposlenih nego što imamo naviku da odgovarajuće poredimo različite kategorije.
Bilo je puno reči o tome da je državna uprava, ili javna uprava, ili službenici, da su lenji i da su neuređeni itd. Činjenica je da sistem motivacije i uređivanja ne funkcioniše kako treba, ali ja bih želela i da odam priznanje onoj maloj vojsci vrlo posvećenih i odanih javnih službenika, zahvaljujući kojima, uprkos neuređenosti sistema, mi ipak imamo funkcionalnu državu. I ja po nekad kažem disfunkcionalne, ali verujte mi bila sam na mestima u svetu gde je država disfunkcionalna, i Srbija nije to. Mi moramo da odamo priznanje tim ljudima i naša je dužnost da uredimo sistem tako da možemo da razlikujemo one koji su dobri radnici, posvećeni profesionalci, ljudi koji rade na svom usavršavanju, koji se trude da svakoga građanina isto tretiraju od onih koji zapravo zaista žive komotno i prilično neangažovano na državnim jaslama. To jeste naš cilj u periodu koji dolazi.
No, naglašavala sam na početku ove rasprave da ovo nije ta reforma koju najavljujemo. Nju spremamo. Nju nećemo lako spremiti, jer je posao veliki, ali sve što smo danas predložili i sve izmene o kojima smo danas govorili ili su na putu ka toj reformi ili su potrebne da bi sistem, koji je sada tu, bolje funkcionisao.
U kontekstu ovoga, ako iko ima dileme oko profesionalizacije, skrenula bih pažnju da delotvornost, odnosno efikasnost ide ruku pod ruku sa profesionalnošću jedne javne službe ukoliko sistemi izbora usavršavanja, ocenjivanja dobro funkcionišu. Ukoliko vi zamrznete i onemogućite protok, legalan protok ljudi, a sa druge strane ne radite dovoljno na njihovom ocenjivanju, ne pozivate ih na odgovornost, izbor biva politizovan i slično, vama profesionalizacija, odnosno otežavanje, da tako kažem, fleksibilnosti u izboru ljudi može ponekada biti ozbiljan neprijatelj prema delotvornosti države. Zbog toga je vrlo važno da na profesionalizaciji radimo postepeno i ruku uz ruku, odnosno rame uz rame sa naporom da podignemo ceo kapacitet da državna služba funkcioniše kako treba.
U tom kontekstu hoću da skrenem pažnju na tu neslavnu praksu koja je trajala puno godina, da se na pomoćnička, ali i druga mesta službenika na položaju, postavljaju ljudi bez konkursa i da je, iako je to bilo omogućeno samo prelaznim odredbama, čije se trajanje produžavalo u prethodnoj verziji zakona, možda bio jedan način da se politizuje izbor, ali je bio i odgovor na to da je jako teško preuzeti i voditi i reformisati jednu državnu upravu sa sistemima koji pretpostavljaju da imate dobar konkurs, dobre izbore, dobar način unapređivanja kadrova, objektivno itd, a vi to u stvari nemate.
Sada uvodimo jednu meru, a to je mogućnost postavljenja vršioca dužnosti koja priznaje to da vi ne možete odmah imati na mestu izabranog profesionalca onakvog kakav vam treba u trenutku kada se ta potreba stvori u sistemu koji mora sebe da dorađuje. Mislim da je to veliki korak, jer vreme delovanja vršioca dužnosti je ograničeno. Konkurs mora da se otvori posle 30 dana. Za šest meseci treba da bude završen. ako konkurs još uvek traje, maksimalno još tri meseca, ali to znači ukupno devet meseci može biti vršilac dužnosti. Međutim, na kraju tog perioda koji daje potrebnu fleksibilnost dolazi do postavljenja za profesionalnog službenika.
Naš zadatak je izmena državno službeničkog sistema, na kome sada radimo, kao i da pripremimo takav sistem obuka za koje je ovaj zakon postavio osnovne institucionalne pretpostavke, da pojačamo ili aktiviramo neke od pretpostavki koje su do sada bile sadržane u propisima koji sprovode ovaj zakon, a koji se nisu dovoljno primenjivali u praksi, da osiguramo da taj sistem zaista vodi ka jednoj kvalitetnijoj i profesionalnijoj službi. Uverena sam da će tako biti.
To će da potraje, ali ne beskonačno. Reč je o nečemu za šta mislim da će da da rezultate sa promenama koje očekujemo do kraja ove godine u regulativi. Očekujem promene u rezultatima, u praksi tokom 2015. godine. Ovaj zakon, ovakav kakav je, iako ne donosi ogromne promene, donosi bitan korak i pretpostavke ka profesionalizaciji službe i podizanju njenog kvaliteta.
U tom kontekstu bilo je postavljeno pitanje i od sada ću samo da odgovaram na pitanja, da bi bilo dobro da postoji, da se uspostavi trening centar i bilo je postavljeno pitanje, odnosno komentar da je potrebna mogućnost ocenjivanja državnih službenika, ako već pojačamo njihovu odgovornost.
Očekujemo i predviđeno je i u Strategiji reforme javne uprave i u Akcionom planu za njeno sprovođenje da se uspostavi jedna vrsta, mi to sada još uvek radno zovemo akademijom za javnu upravu, koja će omogućiti da se ovaj zahtev za kontinuiranim usavršavanjem državnih službenika zaista i sprovede.
Nismo to stavili odmah u ove izmene zakona, jer ako želimo da napravimo zaista dobru obuku, a to je najvažnije, kapacitet za dobru obuku usloviće i kvalitet obučavanja i, na kraju, tih službenika. Vrlo je važno da spremimo prvo kapacitet Ministarstva da to sve radi kako treba. Ovo Ministarstvo sada korača ogromnim koracima da se transformiše od jednog, da tako kažem, mirnog regulatora u jednog ne samo regulatora, već i upravljača i nadzornika nad celim sistemom javne uprave.
Ja bih da naglasim, da ne bude zabune kada se budu radili dalje ili diskutovali amandmani, da sve izmene, osim jedne, koje se tiču stručne spreme za službenike su potpuno formalne prirode, samo se prevodi na poene ono što je bilo i ranije u zakonu. Znači, da se uskladi formalno sa Zakonom o visokom školstvu.
Postoji jedna izmena koja jeste sadržajna, a to je da se stručna osposobljenost službenika koji vrši upravni postupak nešto smanjuje, odnosno zahtev za tim, sa 240 na 180 bodova, uz odgovarajuće iskustvo. Ta mera odražava realnost, činjenicu da u jednom ne malom broju lokalnih samouprava zapravo nije lako naći ljude sa ovim kvalifikacijama da obavljaju poslove koji su neophodni.
Dalje je bilo pitanje za minuli rad. Za potrebe tumačenja, da tako kažem, prenošenja minulog rada, poslodavac se ne menja ukoliko se službenik, odnosno zaposleni pomera u okviru iste mreže delatnosti. Znači, ukoliko je reč o bolnicama, bilo da su republičke, ili zdravstvenim centrima na lokalnom nivou, prohodnost za tu potrebu, gde je u stvari zaista važno da ljudi budu motivisani, da se kreću između različitih institucija i na taj način usavršavaju svoje veštine i šire svoje iskustvo, tumačenje je da je isti poslodavac.
Isto tako, na istom nivou vlasti. Znači, između opštinskih uprava isti je poslodavac. Između lokalne uprave i republičke, ne. Znači, opet je to.
Konačno pitanje – da li je moguće da nema dovoljno stručnih ljudi, pa da je zato potrebno da omogućimo da za direktora ili zamenika direktora posebne organizacije može da bude i nastavnik visokoškolske ustanove, odgovor je da. Reč je o tome da postoji jedna vrsta znanja koja je dovoljno retka. To su inovativna shvatanja visokoanalitičkog tipa, akademskog tipa, koji su ponekada potrebni u sistemu javne uprave, odnosno državne uprave i to nije česta pojava, ali nema razloga da sebi vezujemo ruke i da ne možemo ta znanja da upotrebljavamo na oba dva mesta.
Zatim se postavlja pitanje – ako je tako, zašto samo visokoškolstvo? Zato što je reč o jednoj vrlo specifičnoj vrsti znanja, a zatim teško je zamisliti drugu instituciju u kojoj, odnosno drugi tip institucije u kojima je sasvim sigurno da do konflikta interesa ne može da dođe.
Zakon inače omogućava rad državnih službenika do 30% u drugim institucijama i ne postoji problem da tamo gde je to zaista zgodno i potrebno, nekoga ko ima i stiče stručne kvalifikacije u institucijama van državne uprave, angažujemo u državnoj upravi, uz odobrenje, takođe, Agencije za borbu protiv korupcije, ali ovo jeste specijalan tip slučaja koji u stvari nije toliko neuobičajen. Česta je pojava da se kadrovi iz države angažuju i kao predavači i obratno.
Još je bilo nesporazuma kada je reč o oglašavanju u javnom glasilu. Ono je moguće, zakon propisuje gde mora da se oglašava konkurs, a svakako da ukoliko se za tim javi potreba bez obzira na to što to predstavlja dodatne troškove, bi organ koji objavljuje konkurs mogao i da ga objavi u javnom glasilu.
Zatim, kada je reč o telefonskom raspitivanju, reč nije o raspitivanju, o kandidatu, već je reč o tome da se telefonom komunicira o toku konkursa. Ovde se radi o jednoj krajnje tehničkoj stvari, a to je da se neki kandidat obavesti o tome da, recimo, nije izabran, od kog trenutka kreće da se računa vreme koje on ima za žalbu. Do sada je činjenica što je moralo to obaveštenje da mu se uruči pismenim putem, moglo da bude razlog za neverovatno dugačko produžavanje te cele procedure konkursa.
Opet se vraćam na ono od malopre. Ako učinimo profesionalnost i konkurse nemogućim, odnosno unapređenje kvaliteta državnih službenika putem konkursa toliko otežamo da na kraju rukovodilac nekim organom kome su potrebni državni službenici sa određenim kvalitetima, ne može da na taj način upravlja službom, onda time zapravo pozivamo na to da se zakon ili krši, ili da se zapravo pruža otpor profesionalizaciji.
Na ovaj način se smanjuje prostor za tom velikom, da tako kažem, cenom profesionalizacije i ubrzaće se procesi konkursa i mislimo da je to jedna od tih malih izmena koje mogu dosta da znače.
Mislim da sam sa ovim odgovorila na sva pitanja i zahvaljujem se veoma na pažnji i diskusiji.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujemo ministre.
Zaključujem zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 3. do 6. dnevnog reda.
Ovim završavamo današnji dan i nastavljamo u ponedeljak u 10,00 časova.