Gospodine Živkoviću, ja vas molim, pošto ste tražili pravo na repliku da je i stvarno iskoristite.

Repliciram. Dokazujem da mi nismo adekvatni sagovornici.
Vrlo mi je drago što su se javili skoro svi poslanici koji imaju problem sa plagijatima. Pozivam i ostale da se danas jave, tako da srpska javnost bude potpuno uverena šta se ovde dešava.
Ponavljam, ovde je rečeno i to da je akademska čestitost političko oružje. Za takve ljude, da. Za takve ljude, akademska čestitost jeste oružje. Jeste oružje protiv primitivizma, kriminala i korupcije. Hvala.

Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Reklamiram član 107. – povreda dostojanstva parlamenta. Ovde je neko sve nas koji smo se javljali, rekao između ostalog da imamo problema sa plagijatom.
Izvinjavam se, svoje postdiplomske studije veoma vredno i marljivo učim i ne dozvoljavam da me neko ko nema ni maturski rad da me naziva plagijatorom. Za razliku od njega nisam uzimao subvencije od države da bi imao vinograde, a on ovde zaista nema pravo i nije adekvatan sagovornik za ovu temu. Hvala.

Pošto očigledno da imamo problema u funkcionisanju i radu Narodne skupštine, ja vam samo skrećem pažnju da ćemo od sada malo drugačije da primenjujemo Poslovnik zato što evo već dva sata vodimo raspravu o jednom amandmanu.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, potpuno sam saglasan sa vašom poslednjom napomenom sa vaše strane. Želeo sam da vam se zahvalim što ste mi preneli da u akademskoj čestitosti nema ništa nerazumljivo i sporno. Sa time se svakako slažem, kako ja verujem tako i svaki narodni poslanik ovde.
Ukazujem ovom prilikom na tužnu činjenicu da jako dugo, praktično od momenta kada ste mi to preneli, a tome ima više od sat – sat i po, od strane predlagača ovog amandmana i narodnih poslanika koji amandman zastupaju i brane, nismo čuli ni jedan jedini novi razlog u svrhu komentara ili pružanja kontra argumenata o onome što smo danas kazali u raspravi, po amandmanu konkretno, u onome što je iznelo ministarstvo po amandmanu konkretno i u onome što je odgovor Vlade po amandmanu konkretno.
Naprotiv, predlagač amandmana je u svojevrsnoj replici, ali i u svemu onome što se dešavalo kasnije zapravo potvrdio onu moju nedoumicu na samom početku današnjeg zasedanja – šta je osnovni motiv na ovaj način napisanog amandmana? Pošto je to tako i pošto mi je time dao za pravo, ovom prilikom povlačim ono na čistu dobru volju i poverenje dato, malo izvinjenje unapred. Davši mi za pravo, pokazuje da nikakvo izvinjenje te vrste zapravo nije zaslužio, a pošto ne pokazuje interesovanje za sam amandman, već za sve ono za šta sam se nadao da zapravo možda neće želeti da čini i radi danas, pozivam narodne poslanike da pošto smo već izneli svu argumentaciju po amandmanu, konkretno, nastavimo sa raspravom u današnjoj sednici. Hvala.

Hvala.
Reč ima Žika Gojković. Izvolite.

Hvala.
Želeo bih da reklamiram i ovaj klasičan primer da ipak kada želite da reklamirate povredu Poslovnika, ne možete da dobijete baš reč odmah iza onoga poslanika koji je govorio, na čiju u stvari grešku želite da ukažete.
Želim da reklamiram povredu Poslovnika član 107. iz jednog prostog razloga jer je ovo već postalo učestalo, kao što smo svi rekli ovde, ko je uzimao reč, ali na kraju ipak nastavljao sa povredama Poslovnika.
Podsetiću samo da jedan skupštinski dan zasedanja košta građane Srbije oko 50 hiljada evra i da smo izgubili i sate i dane na razne razgovore koji apsolutno nikakve veze nemaju sa temom niti postoji želja da se uvede neki red kada govorimo o zadatim temama.
Nisam član ni SNS, niti sam član one stranke koja je okupljala sve akademike, a posle 2000. godine za premijera dala nekoga ko je imao višu stručnu spremu. Ipak, želim da kažem samo jednu stvar, da je jako simptomatično da kada kod nas neko počne da ima rezultate, kada je to u pitanju mlad čovek, kada je čovek koji se dokaže i kada je za svega nekoliko meseci pokazao da može da se nosi sa svim onim najtežim stvarima, da se uvek nađu oni koji su spremni da mu spotiču mnoge, a uvek se pozivajući na ono što je dobro za građane.
Nažalost, takav je primer i sa Nebojšom Stefanovićem. Očigledno je da čovek kad god bude pokazivao rezultate, da će uvek biti onih ljudi koji će želeti da ga spreče.
Molim vas, predsednice, da ipak u ovom domu ne dozvolimo takve stvari i da pokažemo da je ipak dostojanstvo Skupštine iznad svega, bez obzira ko iz koje stranke dolazi i šta govori. Hvala.

Slažem se sa vama.
Smatram da niko od predsedavajućih nije povredio dostojanstvo Narodne skupštine, što ste vi naglasili u vašem izlaganju da su to činili poslanici, bez obzira ko je.
Da li želite da glasamo o ovom povredi Poslovnika?
(Žika Gojković, s mesta: Ne.)
Inače, prihvatiću sugestije i jednog i drugog poslanika.
Prelazimo na sledeći amandman, pošto mislim da je sasvim dosta dva i po sata rasprave o jednom amandmanu.
Dakle, vaša poslanička grupa je to tražila.
Na član 1. amandman je podneo narodni Poslanik Mirko Čikiriz.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima podnosilac amandmana Mirko Čikiriz.

Hvala, predesedavajuća.
Ovo nije amandman koji je bio u fokusu interesovanja Ministarstva kod ovih izmena i dopuna zakona, ali mislim da će verovatno biti u nekom delu interesovanja Ministarstva kada se bude pravio novi Zakon o visokom obrazovanju.
Naime, ja sam amandmanom predložio da se u članu 1. menja bivši član 6. zakona stav 1. tačka 5. da se menja i da glasi - da se kod autonomije univerziteta, pored izbora nastavnika i saradnika, to pravo propiše i kod izbora drugog osoblja. Takođe sam predložio da se u istom članu tačka 8. menja i glasi – pravo na ostvarivanje imovinskih prava i korišćenje imovine u skladu sa zakonom, a ne samo na korišćenje imovine.
Ministarstvo je vrlo korektno sve podnosioce amandmana pozvalo na sednicu nadležnog odbora. Ja zbog drugih obaveza nisam mogao da prisustvujem toj sednici i da malo detaljnije obrazložim osnovnu ideju podnošenja ovog amandmana.
Ministarstvo nije prihvatilo amandman sa obrazloženjem da u specifičnom sistemu visokog obrazovanja nije opravdano da se osim izbora nastavnika i saradnika na poseban način uređuje izbor, odnosno prijem u radni odnos drugog osoblja.
To možda ima neku logiku, ali u uporednom zakonodavstvu imamo slučajeva gde je propisano kod autonomije univerziteta, zna se da je pored izbora nastavnika i stručnog osoblja potrebno primiti u radni odnos i mnoge druge, ne nastavno osoblje, od čuvara, pomoćnog osoblja, ljudi koji su zaposleni u računovodstvu, finansijama, pomoćnim službama itd, tako da to postoji u mnogim zakonodavstvima i nije na odmet da postoji u ovome, bez obzira što je moje mišljenje da od viška glava ne boli.
Ministarstvo nije odgovorilo uopšte, niti komentarisalo to što sam ja tražio da se propiše pravo na ostvarivanje imovinskih prava u najširem smislu reči. Zbog čega? Prethodno ministarstvo, kada je donosilo zakon, akcenat je stavilo na, čini mi se, univerzitete gde je osnivač država i gde se univerzitet zbog toga što su sredstva kojima je osnovan univerzitet u državnoj svojini, univerzitet se pojavljuje samo kao korisnik.
Ovo je pitanje ne za vas, ministre, kao nekog ko dolazi iz naučne oblasti, već pre svega, za pravnike u ministarstvu. To je sasvim u redu, ali mi imamo naprosto i kod univerziteta koji su osnovani od strane države, sredstvima u državnoj svojini, imamo i zadužbine, fondacije, sve ono što je posebna imovina univerziteta.
Zbog toga univerzitetu treba, sa tom imovinom koja je vlasništvo univerziteta, omogućiti pravo imovinskog korišćenja u najširem smislu reči, a posebno kod privatnih univerziteta. Privatni univerzitet, bilo ko da ga osnuje, fizičko lice, grupa fizičkih lica, pravno lice koje nema veze sa državom, mora da ima ono što postoji još od rimskog prava. Znači, mora da ima, pored prava korišćenja, koje su to Rimljani nazivali ius utendi, pravo ubiranja plodova, recimo, izdavanja u zakup, ostvarivanje koristi itd. pravo na otuđivanje, na uništavanje, na raspolaganje svojom imovinom u najširem smislu reči, što su Rimljani nazivali ius abutendi.
Ovakva rešenja postoje u uporednom zakonodavstvu. Ona su se, pre svega, oslonila na ono što postoji u praksi, kažem, pre svega na privatne univerzitete, tako je propisao Zakon o visokom obrazovanju Crne Gore. Mislim da, budući da ste odbili amandman, treba razmišljati za godinu dana, kada dođe novi Zakon o visokom obrazovanju, o svemu ovome o čemu ja vama pričam.
Recimo, kod korišćenja imovinskih prava, ako je u pitanju privatno vlasništvo, imamo pravo svojine, pravo univerziteta da kupuje, da prodaje, da izdaje u zakup, da ostvaruje pravo na naknadu štete. Imamo niz nekih drugih prava koja proizilaze iz tog opšteg imovinskog prava. Onda imamo niz neimovinskih prava: autorsko pravo, pravo na traženje određene činidbe, pravo na naknadu štetu. Imamo niz ugovornih prava: pravo koje potiče iz obligacionih odnosa itd, što sve ne može da stane pod ovo što stoji trenutno u Zakonu korišćenja. To je samo jedan segment opštih prava koja treba da ima, pre svega, privatni univerzitet, ali i državni univerziteti koji imaju svoju posebnu imovinu.
Zbog toga i zbog činjenice da apsolutna prava deluju prema svima i da svi moraju prema apsolutnim pravima da se tako i odnose, mislim da, ako ministarstvo nije išlo ovom logikom, verovatno ne konsultujući pravnike, onda treba konsultovati kod izrade sledećeg zakona, koji je najavilo Ministarstvo.
Ovo je bio jedan vrlo afirmativan način da ono što postoji sada u praksi, zaživi i u zakonodavstvu. Ovo pravo korišćenja, bez obzira što je dobra ocena stanja kod državnih univerziteta, gde univerziteti nisu vlasnici svoje imovine, jer je osnovala država Republika Srbija, ono je relikt. Istovremeno, nepriznavanjem ovih prava normativno, a postoje u praksi na privatnim univerzitetima, relikt nekih prošlih vremena, gde niko nije mogao da bude vlasnik ničega, samo je država bila vlasnik, pa je mogla da daje određene stvari na korišćenje, recimo, poput građevinskog zemljišta ili fizičkim ili pravnim licima.
Propustio sam priliku da juče na odboru obrazložim ovaj moj amandman. Mislim, ministre, da ćete sa vašim saradnicima, pre svega iz oblasti pravne struke, imati dovoljno vremena da o svemu ovome razmislite i da u sledećem tekstu zakona imamo univerzitete koji imaju svoju imovinu, koji sa njom raspolažu na svoj način, kako god žele jer su oni vlasnici toga. Hvala.