Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima ministar dr Srđan Verbić. Izvolite.

Poštovani poslanici, mislim da se ovde radi samo o formi pitanja. U svakom slučaju, postoji podatak o tome na kom jeziku je učenik završio srednju školu.
Što se tiče prava i mogućnosti na obrazovanju na jezicima nacionalnih manjina, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja radi na strategiji razvoja obrazovanja na jezicima manjina i svakako će svi dobri predlozi biti uvaženi. Za sada smatramo da je sasvim dovoljno ovo podataka što imamo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Anamarija Viček. Izvolite.

Zahvaljujem.
Naravno, podatak o nacionalnoj pripadnosti jeste jedan važan podatak. Međutim, svi smo svesni toga da postoje porodice u kojima se radi o mešovitim brakovima. U Vojvodini na primer imamo veoma veliki broj takvih, gde se deca evidentiraju po jednom roditelju i imamo tako Mađare po ocu, Slovake po ocu. Međutim, njihov ni maternji jezik, ni nacionalna pripadnost nije kredibilna u tom slučaju i zbog toga mislimo da bi ipak evidencija o maternjem jeziku, odnosno o obrazovanju bila itekako bitna.
Što se tiče strategije razvoja obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina, jeste jedan deo tog paketa i mi nastojimo naravno na tome da podržimo razvoj obrazovanja na jezicima nacionalnih manjina. Međutim znamo, svesni smo i toga da građani Srbije bez obzira na to koje su nacionalne pripadnosti, imaju mnogo veće šanse i treba da znaju i govore srpski jezik. Znači, mi nastojimo na tome da ukoliko se studenti nacionalnih manjina upišu na fakultete i pohađaju nastavu na srpskom jeziku, da im treba dati šanse za to, a zna se i to da jezičke sposobnosti u nekim slučajevima mogu da utiču i negativno na studije i zbog toga mi ipak nastojimo na tome da se ti podaci pojave u evidencijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 28. amandman sa ispravkom zajedno su podneli narodni poslanici dr Sulejman Ugljanin, Sabina Dazdarević, Enis Imamović, Riza Halimi i Šaip Kamberi.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovim amandmanom ukazali smo na mogućnost da se još više pojednostavi procedura priznavanja visokoškolske strane isprave, odnosno diplome, upravno u onim pravcima koji su dati u obrazloženju ovih izmena i dopuna Zakona o visokom školovanju.
Oni su tu bili jasni jer su, po meni, jedan pomak napred kada se poziva formiranje evropskog prostora visokog obrazovanja, zatim i na Zakon o ratifikaciji Konvencije o priznavanju kvalifikacija iz oblasti visokog obrazovanja u evropskom regionu. Posle je u obrazloženju dodato još da se ovim izmenama i dopunama zakona omogućavaju kraći rokovi za priznavanje stranih diploma, koji treba da vrate naše stručnjake iz inostranstva.
Mislim da je bilo uputno da se doda i u obrazloženju svega ovoga i problematika nacionalnih manjina i problema koje do sada imaju nacionalne manjine upravo sa veoma sporim, dugim, dosadašnjim procesima nostrifikacija stranih visokoškolskih isprava.
Naravno, to nije traženo decidno, nego je predloženo da bude kao mogućnost da se da prostor da se ovaj proces tog jedinstvenog evropskog prostora, da se taj proces ubrza što je zajednički interes, a ne samo interes manjina koje iz različitih razloga do sada, u celini nacionalne manjine, ali naročito u ovom slučaju Albanci iz Preševa, Bujanovca, Medveđe, iz Preševske doline, unazad ne godinama, nego decenijama, najmanje dve decenije, nisu imali uslova da studiraju na univerzitetima, visokoškolskim ustanovama države, pa su koristili te usluge i u Makedoniji, u Albaniji, a tradicionalno i na Kosovu, gde ranije nije uopšte bilo problema sa priznavanjem diplome iz Prištinskog univerziteta.
Kada se taj problem pojavio, ja sam i u načelu govorio da je nerešavanje tog problema, nepriznavanje visokoškolskih diploma, kod nas ostavilo veoma pogubne posledice koje se odražavaju na celokupne društvene, ekonomske tokove, a koje se, nažalost, odražavaju i na pražnjenju tog prostora.
U tom periodu koji se poklapa, od 1991. godine pa do sada, dolazi do drastičnih migracija. Vlada je, ponavljam koliko puta već, bila alarmirana samo u onim trenucima kad je bio ugrožen vizni režim zbog azilanata sa tog područja. Pored Roma je najveći broj upravo s tog područja, Bujanovac, Medveđa, da su tražili azil po evropskim državama, jer nemaju perspektivu za zapošljavanje, za normalan život. Ne priznaju im se dugo vremena diplome i ljudi traže rešenja.
Sad, normalna država bi se verovatno zabrinula na vreme da reši ovakve akutne probleme svojih građana, ali ovo se, gospodo, predugo ovakva situacija dozvoljava, da se ovakvi problemi u kontinuitetu pojavljuju i pojavljuje se nonšalantnost društva i država da ne reši te probleme, pa onda kada izbijaju problemi, traži se i pomoć od međunarodne zajednice. Imali smo dosta takvih situacija. To je u redu. Ako želimo evropske integracije, zajedno treba da rešavamo i zajedničke probleme.
Mislim da se predugo ovaj problem nije rešavao. Dobri su ovi predlozi sa odvajanjem tog dela koji se tiče zapošljavanja, tog profesionalnog priznavanja, od akademskog, jer je, po mene, verovatno ovo prvo goruće, ono što se tiče direktnih problema građana na terenu i mogućnosti da ljudi rade, da se zaposle nakon što završe fakultet ili visoku školu. Po meni je to pozitivna stvar. To treba pozdraviti.
Ali, mislim da treba imati sluha i za sve druge varijante i mogućnosti i prakse koje se pojavljuju u okruženju, u susednim državama, gde ima političke volje i pristupa se i efikasnijim načinima rešavanja ovih gorućih problema i onih koji se tiču međunarodnih ugovora, sporazuma o ekvivalenciji školskih isprava ili visokoškolskih isprava. Ima veoma pozitivnih primera. Mislim da je red da se ugledamo na takve pozitivne primere i da pokazujemo daleko veću političku volju za rešavanje ovako dramatičnih problema na terenu, koji direktno prouzrokuju odlaske.
Na kraju krajeva, mi imamo već prostore koji su etnički očišćeni na terenu, čitave prostore koji već ostaju bez stanovništva, i to po nacionalnoj osnovu. Nažalost, takva je situacija prisutna na terenu. Među ostalim faktorima je direktno ova problematika ne nostrifikacije ili predugi, preobimni ili, da kažem, skoro ponekad neostvarivi procesi nostrifikacije, teraju ljude da idu vani, da napuste svoja rodna mesta.
Zato ovde pominjem momenat da se i o toj problematici ozbiljnije razmišlja i da se svi pozitivni primeri, u praksi dokazani, primenjuju da bi bili ne samo formalno, nego suštinski da dokazujemo da smo za evropske integracije i da napustimo ne samo diskriminaciju, već se spominje ovde da je to zahtev ili direktiva EU, o izbegavanju diskriminacije školovane dece radnika emigranata, nego uopšte i pripadnika manjina koji su nužno bili prinuđeni da u određenim vremenskim periodima nisu mogli da koriste usluge domaćih visokoškolskih ustanova, nego su morali da se školuju u Prištini, Tirani, Makedoniji. Naravno, sad oni ni krivi ni dužni ispaštaju. Nemamo vremena da analiziramo ko je kriv za ovu situaciju koja se olako prepušta jednoj manjini.
Koji je udeo države da se došlo do takve situacije? Opet kažem, to je za neke detaljnije analize. Jedino što bih ovde apelovao, da imamo daleko više obzira za jednu dramatičnu i katastrofalno tešku situaciju na terenu, koja traži urgentna rešenja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Ivana Stojiljković.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani ministre i gosti, u vezi amandmana koji su podneli poslanici SDA, podržavam mišljenje Vlade da nema osnova, pre svega se osvrćem na ovaj prvi deo amandmana, da se izmeni naziv potpisanog sporazuma sa Republikom Srpskom i da se on u celini primeni na Bosnu i Hercegovinu. Govorim u teritorijalnom smislu.
Ali, svakako da treba razmišljati u pravcu nekih dodatnih sporazuma i ugovora sa našim susednim državama. Treba da imamo u vidu i teritorijalnu bliskost Crne Gore, Republike Srpske i BiH u celini, naročito teritorijalnu bliskost sa zapadnom Srbijom i sa Užicem kao glavnim administrativnim centrom. To pre svega govorim u smislu migracija, odnosno gravitiranja stanovništva iz ovih opština ka zapadnoj Srbiji. Ovi problemi o kojima smo delimično sada slušali, ali činjenica jeste, da na teritoriji Sandžaka i kompletnog Zlatiborskog okruga, poražavajuća činjenica, odnosno podaci da je najniži procenat visokoobrazovanih ljudi. Zato i smatram opravdanim zahtev velikog broja mladih, kako iz naše države tako i iz susednih, koji mogu i žele da stiču akademska zvanja i na studijama budućeg integrisanog univerziteta u Užicu i smatram da je to zaista za zapadnu Srbiju neophodno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Imajući u vidu suštinu amandmana, nadovezaću se na ono što je koleginica Stojiljković započela kao temu, ali ovde nisu u pitanju migracije, ovde su u pitanju „pozitivne migracije“ ili fluktuacije stanovništva, i to mladih ljudi. To je upravo vezano za one pitanje koje sam ja pre podne postavio ministru i dobio delimičan odgovor.
Naime, nadovezujući se na izlaganje gospođe Stojiljković, moram da istaknem jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Pre svega, opravdanost ovakve pojave da se što više kretanja mladih, radi sticanja akademskih zvanja, prepoznala još pre 36 godina, kada je 1978. godine upravo u Užicu otvorena tri odeljenja Beogradskog univerziteta. Tada je to bilo odeljenje Pravnog, Mašinskog i Ekonomskog fakulteta. Ta ista opravdanost je bila prepoznata, doduše ne za Užice ali za širu regiju Srbije, od strane ranijeg ministarstva koje je predvodio prof. dr Žarko Obradović, kada je čak u Republici Srbiji otvoreno pet integrisanih univerziteta.
Ono što zagovornici amandmana traže nije sporno, sa stanovišta interesa stanovništva sa te teritorije. Opravdanost takvog zahteva ceniće ministarstvo i država. Ali, ono što podrazumeva zahtev, zahtev građana zapadne Srbije, kome gravitiraju zaista brojne opštine sa teritorije Republike Crne Gore, sa teritorije Republike Srpske, jeste upravo činjenica da je Užice bilo i treba da bude centar sticanja akademskih zvanja, prema studijskim programima koji će, nadam se, biti uskoro i odobreni i potvrđeni.
Danas, kad smo razgovarali na ovu temu, zamolio sam samo da se proveri da li je zaista Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao pozitivnu ili negativnu ocenu za osnivanje integrisanog univerziteta u Užicu, tim pre što je jedna takva odluka sa predlogom za usvajanje osnivačkog akta integrisanog univerziteta u Užicu već bila na sednici Vlade. Dakle, mi smo na jedan korak od nečega što podrazumeva afirmaciju jednog područja koje nije malo, a to je područje zapadne Srbije. To je područje koje će na ovaj način dobiti mnogo. Ono što se tražilo amandmanom, dobila bi jedna regija u Srbiji i to mnogo. A šta je to mnogo? Pre svega, cirkulacija robe i ljudi, pre svega mladih, samim tim ekonomski napredak jedne regije koja je poprilično zaostala.
Neću podsećati ovde kolege narodne poslanike koliko je Zlatiborski okrug privredno ruiniran, koliko bi se na taj način povezivanjem sa određenim studijskim programima učinio privredni preporod za takvu regiju, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je u elaboratu za osnivanje integrisanog univerziteta sadržano nešto što može da bude na nivou studijskih programa vezanih za informacione tehnologije, a to je nešto što se može smatrati najpropulzivnijim zanimanjem današnjice. I zaista, mislim da bi bilo jako značajno da Užice bude centar jednog takvog obrazovnog sistema i jedne takve visokoškolske ustanove, odnosno više visokoškolskih ustanova u okviru integrisanog univerziteta.
Zato ću podržati izlaganje koleginice Ivane Stojiljković. Hvala vam.