Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući Bečiću, poštovana gospođo Udovički, poštovane gošće iz Ministarstva, poštovani gosti, povređen je član 108. Poslovnika Narodne skupštine, u kojem piše da se o redu na sednici Narodne skupštine stara predsednik Narodne skupštine, u ovom slučaju predsedavajući, odnosno vi, gospodine Bečiću.
Evo kako se vi ne starate o redu u ovoj Narodnoj skupštini. Gospodin Babić se malopre javio po povredi Poslovnika, reklamirajući član 32. Poslovnika Narodne skupštine. U članu 32. piše – potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga. Dakle, vi sada, očigledno je svima nama, pomažete predsednici Skupštine u vršenju poslova iz njenog delokruga. Prema tome, očigledno je da nije bilo nikakve povrede Poslovnika na osnovu člana 32.
Vaša je obaveza bila, gospodine Bečiću, kada je gospodin Babić završio svoj govor, da mu kažete da nije bilo osnova da interveniše po povredi Poslovnika na osnovu člana 32. i da ne samo da vređa dostojanstvo vas lično i svih narodnih poslanika, nego da doprinosi tome da vi ne možete da se starate o redu na sednici Narodne skupštine.
Što se ostalih pitanja tiče, gospodine Bečiću, zašto je ukinut „Utisak nedelje“, zašto u Srbiji postoji cenzura medija, čekamo predsednika Vlade da dođe ovde i da razgovaramo. Hvala.

Gospodine Pavićeviću, da ste pažljivo slušali, čuli bi ste da se gospodin Babić pozvao na čl. 32, 106. i 107.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Nije moguće 106. kad se već neko pozvao na njega.)
(Dobacivanje iz sale: Ma, mislim…)
(Zoran Živković, s mesta: Šta mislite? Šta vi mislite?)
Gospodine Živkoviću, nemojte da pretite iz klupe drugom narodnom poslaniku.
(Zoran Živković, s mesta: Vama ništa nisam rekao.)
Gospodine Živkoviću, ne možete da pretite iz klupe drugom narodnom poslaniku. Meni kao predsedavajućem možete, nije problem, ali nemojte drugom narodnom poslaniku.
Molim vas da se svi vratite raspravi, inače ću napraviti pauzu, jer ovo je otišlo predaleko. Ako jedan narodni poslanik preti u Narodnoj skupštini drugom narodnom poslaniku, ovo je otišlo predaleko.
(Zoran Živković, s mesta: Hajde malo obratite pažnju šta se dešava.)
Gospodine Živkoviću, molim vas da to ne radite.
(Zoran Živković, s mesta: Nemojte da me molite ništa.)
Moraću da primenim Poslovnik.
Reč ima gospodin Babić, povreda Poslovnika.

Član 107, gospodine predsedavajući.
Nije prvi put da se u ovoj Narodnoj skupštini od istog kolege narodnog poslanika upute pretnje, pa čak pretnja koja je upućena kolegi Šormazu pre nekoliko nedelja ili pre nekoliko meseci, koja je glasila – i tebe ću na banderu, ili – i tebe ću za banderu. I ponovo pretnje. Mogu da shvatim nervozu, mogu da shvatim, znate, kad je neko ministar u senci, pa nema ta ovlašćenja, nema te mogućnosti, nema te stvari koje bi želeo da radi, a verovatno da isprazni ovde dve trećine parlamenta, ali vas molim da se pretnje u ovoj Narodnoj skupštini, sa uključenim ili isključenim mikrofonom, više ne ponavljaju.
Takođe bih pozvao kolege da budu dovoljno korektni, da budu dovoljno pošteni, a čini mi se da smo pre tri nedelje gospodin Pavićević i ja bili u jednoj duel emisiji, lepoj, kulturnoj, finoj, pristojnoj, od jedno sat i po vremena, gde je svako od nas dvojice mogao bez ikakvih ograničenja, a gospodin Pavićević se poziva na cenzuru u Srbiji, niko ga nije ni cenzurisao, ni sugerisao ni pitanja ni odgovore, niti bilo šta. Uživao sam u toj emisiji. Bila je jako korektna, kulturna i pristojna. Sada posle takve emisije, a nije ni prva, ni jedina, ni poslednja, ne samo sa njim, nego sa mnogim drugim kolegama, vrlo rado se odazivam, sada se odjednom kaže – postoji cenzura u Srbiji. Čime dokazujete? Čime je pokazujete?

Vreme, gospodine Babiću.

Time što učestvujete, time što vas više ima u medijima nego Srpske napredne stranke. Molim vas, morate da budete dovoljno korektni i dovoljno pošteni pred građanima Srbije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Čuli smo već i bili smo svedoci toga da je ovo početak redovnog jesenjeg zasedanja. Bila je himna, bile su zastave, gardisti i, nažalost, nije se promenilo ništa, ponovo se ova Skupština bavi stvarima koje teško mogu da se stave u prvi red prioriteta života u Srbiji. Teško da odlaganje obaveza administracije državne, bilo na lokalnom, bilo na pokrajinskom, bilo na državnom nivou, treba da bude najvažnija stvar kojom treba da bude otvoreno redovno zasedanje Skupštine Srbije.
Ove spojene četiri tačke, spojene međunarodne ugovore podržavamo bez ulaženja u njihovu suštinu. Oni su potrebni i tu nema nikakve priče, ali Predlog izmena Zakona o javnoj imovini i Predlog izmena Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji su nedopustive.
Koliko se sećam prošle godine, negde početkom leta je primena ovog zakona odložena na godinu dana. Danas, posle nekih 15 meseci mi imamo ponovo predlog da odložimo primenu ovog zakona na još dve godine. Hajde da licitiramo šta će biti kroz dve godine. Hoće tada da se tražiti odlaganje na deset godina? Da li su krivi građani Srbije zbog ovoga, a mi predstavljamo građane Srbije? Ne, krivi su loši činovnici, oni koji su dovedeni u zadnjih deset godina sa one ili ove strane i koji ne daju dobrim činovnicima da rade svoj posao. Krivi su njihovi šefovi koji su to postali samo zato što imaju člansku kartu ove ili one strane i naravno da su krivi ministri, trojica njih u ovom periodu, koji nisu uradili ništa da se sprovede zakon.
Koja je to muka, koje je to posebno znanje, posebna hrabrost, čudotvorne moći koje su potrebne da se neko seti šta je njegova imovina, pa da pred nadležnim organom podnese zahtev da se to upiše u spisak njegove imovine. Koja je to mudrost? Da li to zahteva neke specijalne natprirodne moći? Da li to zahteva neku tehnologiju koja još uvek nije poznata ljudskom rodu? Da li to zahteva bilo šta, što bi bilo ovoliko iznad onoga što je normalan rad administracije?
Naravno, kada osuđujemo one koji su to zaboravili da urade, mislim na predsednike bilo koje opštine, iz bilo koje stranke, mislim na administraciju pokrajine koja nije deo vladajuće većine sadašnje i naravno na državne organe.
Poseban primer su javna preduzeća. O tome da ne pričam. Hajde da kažemo da su neke lokalne samouprave nedovoljno iskusne, da imaju nedovoljno znanja, pitanje da li u Crnoj Travi, ili ne znam u Žitištu ima dovoljno kapaciteta za tako nešto, ali u javnim preduzećima, gde su plate ogromne, gde ih ima tri puta više nego što treba. Gde kada neko ne bude više direktor postaje savetnik, pa imamo po 50 savetnika direktora bivšeg. Da tu nema uslova da se završi jedan posao, to je katastrofa.
Mi smo predložili pošto rok ističe danas, koliko se sećam, da se rok produži za tri meseca, do Nove godine i da to bude poslednji rok za upis javne imovine. Ko ne upiše do tada, to postaje državna imovina. Ko se nije snašao, ko nije dovoljno kompetentan, ko hoće da manipuliše nečim, ko je glup pa ne može to da uradi, treba da ostane bez svoje imovine. Ta imovina neće da ode niz Dunav, Savu ili ne znam gde, nego će da ostane državna imovina države Srbije. Prema tome ostaje tu, a može država kasnije, ako je nekome baš neophodno, ako se vidi da je neka greška napravljena bez nekog velikog razloga, ili iz objektivnog razloga, da onda država prenese bez naknade tu imovinu nekoj lokalnoj samoupravi, javnom preduzeću ili pokrajini, što je sve moguće.
Ovako, ovim zakonom se odlažu reforme na najmanje godinu dana sa tendencijom da to bude trajni proces odlaganja i time se nagrađuju, ako ne nagrađuju, onda bar ne kažnjavaju oni koji su doveli do ove sramote. Usvajanje ovog zakona će biti sramota za srpski parlament.

Zahvaljujem.
Reč ima Marijan Rističević, neka se pripremi Gordana Čomić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se kritikama zbog neefikasnih lokalnih samouprava i javnih preduzeća, zbog neefikasne administracije u AP Vojvodini koja nije uspela u prethodne dve godine da uknjiži svojinu.
Da ispravim mog kolegu zemljoradnika, ne radi se o Zakonu o javnoj imovini, već o Zakonu o javnoj svojini. Nisam bio premijer, ali makar mogu da pročitam naslove predloga zakona.
Prethodnika nisam razumeo, da li on to predlaže da AP Vojvodinu, da lokalne samouprave, da javna preduzeća čiji je osnivač AP Vojvodina i čiji su osnivači lokalne samouprave ostavimo bez imovine, dakle, da ih kaznimo, da im naredimo da u narednih tri meseca kao po prekom sudu moraju da upišu svoju svojinu za čiji upis trebaju da dobiju odgovarajuće saglasnosti lokalne samouprave, AP Vojvodine. To je procedura koja svakako traje duže od tri meseca i koja se ne može brzo završiti.
Zato je predlagač zakona bio krajnje fleksibilan i rok produžio sa dve na pet godina. Dao je priliku da ako ne ova administracija, s obzirom da se izbori bliže 2016. godine, da ukoliko ova lokalna administracija i ova pokrajinska administracija ne urade i ne uknjiže svoju svojinu, javnu svojinu, ne uknjiže imovinu javnih preduzeća, da u takvim situacijama neka buduća efikasnija lokalna samouprava, možda i moj kolega poljoprivrednik osvoji vlast u AP Vojvodini, možda njegova stranka osvoji vlast u lokalnim samoupravama i time će se steći mogućnosti da neka buduća efikasnija lokalna samouprava i neka efikasnija uprava nego što je trenutno u AP Vojvodini da uknjiže svojinu i da na takav način izbegnu da ona bude državna, odnosno da jedno vreme bude državna čiji će oni biti samo korisnici.
Mislim da smo morali da produžimo taj rok. Skupština postoji baš zato da bi donosila predloge zakona, da bi donosila rešenja. Ovo koliko znam stupa na snagu 6. oktobra. Dakle, veoma je nužno da Skupština donese zakon i time omogući lokalnoj samoupravi, omogući AP Vojvodini da na zakonom propisan način uknjiže svoju svojinu.
Slažem se da su lokalne samouprave, a svedoci smo zatečenog stanja u 2012. godini, da su lokalne samouprave koje su gotovo bile jednobojne, u koje se upadalo kako se upadalo, osvajalo kako se osvajalo, da su poprilično bile neefikasne i da ta neefikasnost, bez obzira na stranačke boje je nastavljena u mnogim sredinama, posebno u provinciji.
Slažem se da ima viška radne snage. Slažem se da ima viška lokalnih funkcionera. Slažem se da ima viška u javnim preduzećima, ali zbog tog viška ne treba da kaznimo lokalnu samoupravu, treba da kaznimo lokalne činovnike, lokalne službenike, ali nikako ne treba da kažnjavamo one koji su najmanje krivi, a to su građani koji na određeni način postaju akcionari javne svojine. To kad se upiše kao javna svojina nije vlasništvo direktora, savetnika u javnim preduzećima kojih ima koji samo što kućne ljubimce nisu gurnuli u lokalnu samoupravu, odnosno u javna preduzeća u lokalnim samoupravama, a posebno u AP Vojvodini i o tome može da se priča. Sam potpredsednik stranke koja vlada u AP Vojvodini priča o tetkama i šurnjajama.
Tamo i te kako postoji razlog da se govori o neefikasnosti jedne stranke koja tamo vrši vlast. Inače, na listi je bio moj prethodni kolega poljoprivrednik. Dakle, bez obzira gde ko vlada, slažem se oko toga da postoje neažurni činovnici, ali su oni doveli svoja javna preduzeća i svoje lokalne samouprave pred mogućnost da se izgubi ta svojina, a u principu javna svojina pripada svim građanima.
Dakle, svako od građana je na određeni način, ukoliko lokalna samouprava ima 50.000 stanovnika, onda je svako od građana pedesethiljaditi akcionar te imovine. Ona jeste javna jer pripada svim građanima i ne treba ih dovoditi u poziciju da tu imovinu izgube niti da se naređuje da neka lokalna samouprava koja to nije uradila u roku od dve godine i neka javna preduzeća koja to nisu uradila u roku od dve godine sada na prečac budu efikasna i da u naredna tri meseca upišu tu svojinu.
Mislim da je predlog poprilično neozbiljan i da ovaj rok od tri godine daje priliku da postojeće lokalne samouprave, postojeće garniture u AP Vojvodini izvrše svoju zakonsku obavezu i na takav način omoguće da i građani korišćenjem javne svojine imaju neku korist. U suprotnom, ukoliko taj rok ne produžimo nastala bi najveća šteta po građane, a najmanja po činovnike u lokalnim samoupravama, AP Vojvodini, javnim preduzećima, jer oni i ovako nemaju nikakav problem, imaju svoje velike plate.
Mislim da bi štetu imali građani i koji od svoje crkavice odvajaju za funkcionisanje tih javnih preduzeća i ukoliko bi oni izgubili tu javnu svojinu u tom slučaju bi izgubili, a i neke javne prihode i na takav način bi građani došli u poziciju da više izdvajaju novca nego što će izdvajati ukoliko uknjiže ovu svojinu. U toj situaciji bi bili i te kako kažnjeni, jer bi morali dopunskim izdvajanjem da finansiraju ta javna preduzeća koja ne upišu tu svojinu i ja sam za to da ne kažnjavamo građane.
Ja sam za to ako treba da se uvedu kaznene odredbe za ove koje u 11,00 sati dolaze na posao, u 12,00 već planiraju u koju kafanu će ići na ručak, koji se okupe po restoranima kao gice-prasice oko pojila, i ja sam za to da se kazni takva vrsta ponašanja u lokalnim sredinama, u lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, a nisam za to da kažnjavamo građane, i zato mislim da je predlog koji je moj prethodni govornik izneo o nekom roku od tri meseca po prilično neozbiljan da bi kaznili građane, a ne one koji su krivi za produženje ovog roka. Zahvaljujem.

Reč ima Gordana Čomić, neka se pripremi Vladimir Pavićević. Izvolite.