Gospodine ministre, da vam se zahvalim na ovom presedanu, nisam imao prilike da kolege iz Vlade prihvate naše amandmane, ma koliko bili dobri ili ne, pošto ovde očigledno ne razgovaramo uvek o argumentima nego razgovaramo politički, odnosno partijski.
Član 11, pokušaću da objasnim zbog čega mislimo da on treba da se briše. Znači, trenutno dva najveća posla koja ima naša odbrana i industrija tiču se transfera tehnologije i „nou hau“ ili znanja. Do oba ta posla je došlo na, uslovno rečeno, spontan način. U razgovoru o kupovini nekog naoružanja i neke vojne opreme u momentu se došlo do ideje da se eventualno transferiše znanje i da se pravi fabrika van granica naše zemlje.
Ovim članom kako ste ga vi predložili, bilo kome od trgovaca ili proizvođača je zabranjeno da pokrene postupak razgovora ili pregovora pre nego što dobije odobrenje od vašeg ministarstva, odnosno, verujem, pre svega od Ministarstva odbrane ili čak spoljnih poslova, jer posao koji smo imali kao problem i koji je bio argument na Odboru za odbranu i bezbednost se ticao spoljne politike. Nikakve veze nije imao s transferom tehnologije. Znači, zemlja koja je bila uvoznik našeg znanja i naše tehnologije je zemlja koja nije pod sankcijama UN, nije pod sankcijama EU, nije ni pod čijim sankcijama, a Ministarstvo spoljnih poslova je iz nekih njima znanih razloga taj posao sprečilo, a koji se kasnije realizovao.
Dakle, ja imam razumevanja da vi kažete da ne može posao ili ugovor da se sklopi pre odobrenja. Napominjem, sve fabrike koje izvoze naoružanje su državne. Ne računam uniforme, neke pancire itd. Sve te fabrike su direktno zavisne od Vlade odnosno vi postavljate direktore tih fabrika i teško da taj direktor može da pokrene postupak ukoliko nema odobrenje ministarstva.
Ali, ovde imate situaciju da delegacija neke naše fabrike ode na dalek put, u Rio, na čuveni sajam naoružanja i vojne opreme i tamo se sretne sa delegacijom iz Indonezije i oni kažu – mi bi hteli da transferišemo kako pravite sferične barute i tog momenta naša delegacija kaže – mi ne možemo da pričamo o tome. Nema nikakve logike. Ima logike da ne mogu da sklope posao, jer posle toga mogu da opterete državu, jer država neće da izda dozvolu, pa je onda problem svima. Ali, da ne mogu da započnu neke pregovore, razgovore, da ne mogu da ponude šta mogu da proizvedu, jer, da se ne lažemo, Srbija u oblasti odbrambene industrije nema tehnologije koje su takve da mogu da ugroze našu bezbednost, to su uglavnom stvari koje se proizvode u velikom broju zemalja širom sveta i pitanje je samo da li postoji dobro raspoloženje iz te zemlje prema Srbiji kao takvoj, kao što se desilo, recimo, nakon razgovora sa predsednikom Buteflikijom u Alžiru. Mi smo iz simpatija Alžira prema Jugoslaviji i nama, danas, a i sutra, nadam se, dobili veliki posao. Taj isti posao su bez problema mogle da dobiju i neke druge države, jer nije to nešto što ne znaju da rade i druge države.
Mislim da ovaj član kao takav će da vas potpuno uspori i stavlja vas u situaciju da zavisite od nekoga visokog oficira Vojske Srbije ili od nekog referenta koji se bavi spoljnom politikom ili čak od nekoga u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Šta to znači? To znači da će neko moći da bude privilegovan. Ovde je stvar sad nejasna. Šta se dešava sa transferom softvera? Kako će neko da nudi softver, kako će da nudi svoj proizvod? Znači, on mora da traži odobrenje za sve što proizvede da može da nudi.
Ovde je još jedan član u kome imamo situaciju u kojoj umesto da sve bude dozvoljeno osim onoga što je zabranjeno, mi uvodimo drugačiju stvar - da je sve zabranjeno, osim onoga što smo odobrili. Dakle, vaš posao će biti potpuno devastiran i usporen, jer će vas zvati da pitaju – izvinite, a zašto ne mogu da nudim ono što sam proizveo, a vi ćete onda morati da se obratite ministarstvima koji treba da daju saglasnost za transfer te tehnologije koja, po pravilu, nije tehnologija 21. veka već se obično radi o zemljama koje imaju izrazite političke simpatije prema nama, pa zbog toga i pravimo sa njima velike poslove.
Podsećam, mi smo razgovarali i u Alžiru, Azerbejdžanu, Libiji, Kuvajtu, o transferu naše tehnologije. Sve su to zemlje koje imaju visok stepen poštovanja i koje ćete sad dovesti u situaciju da na tim nekim sajmovima ne mogu s nama da razgovaraju o stvarima koje mi možemo da ponudimo. Verujte mi, na tim sajmovima sve druge države sveta samo čekaju da mi ne možemo, jer ima ko može. Zahvaljujem.
