Zahvaljujem.
(Borislav Stefanović, s mesta: Replika, član 104.)
Replika? Zapisala sam - za sledeće optužbe Borislav Stefanović.
Objasnite mi šta je tu uvredljivo, po članu 104.
(Borislav Stefanović, s mesta: Ne mora biti uvredljivo, pročitajte. Piše – iako je izrečeno nešto što je interpretirano.)
Mora po članu 104. koji ste vi doneli u Poslovniku, mora uvredljivo. Ne može pohvalno, nažalost.
„Za sledeće optužbe Borislav Stefanović“, nema čak ni interpretaciju. Izvinjavam se ne mogu da vam dam reč i ovo će se pretvoriti u raspravu o nečem potpuno drugom, a ne o amandmanu na član 1. koji su podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Prema tome, davaću reč poslanicima koji žele da govore o amandmanu na član 1. ova dva poslanika. Mislim da se većina poslanika slaže sa tim.
Da li neko želi da govori o amandmanu na član 1. koji su zajedno podneli poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević, molim da se prijavi, striktno po amandmanu.
Reč ima Vladimir Đukanović, mislim da čeka oko sat vremena. Izvolite.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Prosto moram da prokomentarišem, lako je da se ovakav amandman donosi od strane nekoga, odnosno da se podnosi od strane nekoga ko, recimo je, afirmisao akciju Sablja gde ljudi nisu imali čak pravo ni na advokata. Ali, zašto ovo govorim?
(Borislav Stefanović, s mesta: Kakve to veze ima sa amandmanom? Nemaju osnova da govore.)
Budite strpljivi.
Vezano za sam amandman…

Molim Borislava Stefanovića da ne viče, da ne dobacuje, da ne pokušava da vodi sednicu. Biće prilike, biće izbora, vodićete sednicu.
Izvinjavam se, napraviću pauzu od pet minuta da bi poslanici koji imaju nameru da dobacuju, viču, vode sednicu umesto predsednika ili predsedavajućeg, shvatili o čemu se radi danas na sednici.
Ne mora ni pet minuta, minut, dva, ali stvarno da se vratimo na temu koja je izuzetno važna i za Srbiju i za zemlje regiona i zato smo i predložili ovaj…
Ako ostanete u sali, ne moramo ni pet minuta, ovo je pauza samo da ne bi bilo dobacivanja jedni drugima.
Omogućavamo poslaniku, ali molim vas govorite o amandmanu, nemojte širiti teme. Izvolite.

Hvala vam.
Vezano za sam amandman, pošto smo čuli razne diskusije, ovde se mešaju babe i žabe. Zašto? Zato što uvaženi prethodnik, koga zaista uvažavam kao nekoga sa druge strane sa kime mogu uvek lepo da polemišem je pričao o terorizmu.
Krivično delo terorizma je već inkriminisano u našem krivičnom zakonodavstvu, tako da kada bi neko svakako regrutovao ljude za ISIS, odnosno za Siriju, on bi potpadao pod to krivično delo terorizma.
Ovde uvodimo novo krivično delo koje se vezuje za učešće u ratovima u stranim državama. Znate, lako je biti neko sa dvostrukim aršinima. Ako bi neko sada ove mlade ljude, na primer, sa 18 ili 19 godina tako strogo kažnjavao, a recimo priča nam da su Koča Popović ili recimo Blagoje Parović bili heroji, što svakako možemo da uvažimo, borili su se možda za plemenitu ideju, ne možda, nego sigurno u španskom građanskom ratu, ali po tadašnjim zakonima Kraljevine Jugoslavije oni bi bili teroristi, njih biste onda osudili žestoko zato što ovo tražite.
Recimo, današnjeg predsednika Urugvaja Hoze Muhiku, on je bio tupamaros. Vi biste ga žestoko osudili na osnovu ovoga što danas tražite.
(Borislav Stefanovi, s mesta: On je u svojoj zemlji.)
Nemojmo da imamo samo dvostruke aršine, recimo kada govorimo sada o Ukrajini. Neko će reći – ja sam otišao iz plemenitih ideja da se borim protiv fašizma, jer tamo desni sektor afirmiše Stjepana Banderu i kaže – ja sam otišao da se borim protiv fašizma. Mi to hoćemo da sprečimo, da generalno ljudi idu u ratove u drugim državama, ali nemojmo da budemo ponekad licemerni, pa negde nešto blagonaklono gledamo, a negde recimo kažemo – e ovde su bili heroji, junaci.
Sve je to, naravno, veoma diskutabilno kroz istoriju i zato ja ne mogu, a evo daću vam na neki način možda neko lično priznanje, svako od nas je u mladosti svašta radio. Ja lično bio sam možda čak i deo, evo što vi danas ovo nazivate huliganskim, navijačkim grupama. Da, ja to u 18 svojih, 19 godina.

Poslaniče, obraćajte se meni molim vas gestovima i rečima.

Ne danas, nego danas se stidim recimo nekih stvari što sam radio sa svojih 18 ili 19 godina.

Nemojte molim vas, vratite se na amandman.

Upravo je vezano za amandman i za samu kaznu.

Da, ali nemojte sebe da stavljate u te kontekste.

Recimo, imao sam sreću da me je na primer možda tada policija ne sankcioniše, odnosno da me ne uhvati, mogao sam možda da dobijem tri ili pet godina, da li bih bio izgubljen za ovo društvo? Možda bih, ali recimo danas sa 35 godina se stidim nekih stvari koje sam tada radio.
Kako danas nekoga ko ima 18 godina, zaluta u terorističku grupu ili bilo gde, da ga kaznite sa pet godina zatvora? Morate da vodite ipak računa o tome, jer zaista možemo da imamo velikih problema, da čitave generacije i generacije izgubimo. Hvala.