Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovana gospodo ministri, poštovani gosti, drago mi je da konačno imamo na dnevnom redu Skupštine temu koja se iole tiče tržišta kapitala. Naravno, tu su i ovi ostali zakoni, ali o tome ne bih mnogo govorio, s obzirom da je tema privatizacije već poznata. Mi iz LSV podržavamo činjenicu da se ide ka kraju privatizacije, koja u Srbiji traje već 20 godina i nadam se da će uskoro doći do kraja.
Što se tiče izmena Zakona o investicionim fondovima, tu bih, naravno, pohvalio motiv da se konačno oživi tržište kapitala u Srbiji. Mislim da je to mnogo važnija tema od toga da se samo uskladimo sa direktivom EU, naročito u smislu da investicioni fondovi i ceo ekosistem tržišta kapitala i u razvijenim kapitalističkim zemljama nastaje evolucijom, a od 2000. godine u Srbiji imamo trend da prosto prepisujemo rešenja koja tamo postoje, iako ta rešenja nikad ovde ne mogu da zažive.
Investicioni fondovi i društvo za upravljanje investicionim fondovima su upravo jedna od tih stvari i vaša analiza ovde u obrazloženju zakona upravo to i pokazuje da smo 2008. godine imali 15 društava za upravljanje fondovima, a sada imamo četiri i ta četiri jedva funkcionišu. Takođe, vidimo iz te iste analize da je indeks naše berze, koja praktično ne postoji, pao za nekih 77% u tom istom periodu.
Mislim da se možemo složiti da niti berza, niti tržište kapitala u Srbiji ne postoje, ali iz razloga što, po meni, država nije na planski i sistemski način pristupila rešenju tog pitanja, tako da danas imamo bankocentrični finansijski sistem, gde sa jedne strane vi kao preduzeće ne možete da se zadužite nigde drugde osim u Komercijalnoj banci, što ima svoja ograničenja zbog Narodne banke i mogućnosti visine zaduživanja. Iz tog razloga, ukupan kapital cele privrede nam je danas sigurno negativan, jer ne postoji način na koji možete uopšte doći do kapitala, odnosno emitovanja bilo kakvih drugih hartija, akcija, obveznica, što nije vezano za komercijalne banke.
Po meni je to ključni problem privrede, jer kako možete danas da finansirate investiciju koja nije kratkoročna, odnosno da traje pet ili 10 godina, a da pri tom ne idete u neku od komercijalnih banaka i tamo nikako ne možete da se zadužite ako ste to već ranije činili?
Glavni problem je država, jer država se danas zadužuje po stopama po kojima se privatnim firmama ne isplati zaduživanje i banke, praktično, kupe depozit od građana i kupuju državne hartije i to je ceo naš finansijski sistem.
U okviru reforme tržišta kapitala, mislim da bi Ministarstvo finansija, pre svega, to možda i nije toliko tema za vas, moralo da mnogo aktivnije pristupi toj temi, s obzirom da postoje rešenja u nekim drugim zemljama u regionu, gde tržište kapitala daleko bolje funkcioniše i gde je cela državna aktiva, računajući i ovaj deo koji tek treba da se privatizuje, preduzeća u restrukturiranju, i ova kojima gazduje Agencija za privatizaciju, od njih su praktično napravljena društva za upravljanje fondovima i od njih je napravljen fond kojim se upravlja na investicioni način. Kasnije se sa grupom tihi preduzeća izlazi na berzu itd.
Rumunija je, recimo, jedan primer. To sam i ranije spominjao ovde u Narodnoj skupštini. Oni su dobar deo državne aktive praktično ustupili investitorima koji na profesionalan način, koji se uglavnom odnosi na to da se ostvari što veći prinos na kapital, rukovode dalje prodajom ili investiranjem u tu državnu aktivu.
Mislim da bi takav model kod nas možda bio čak celishodniji od ovoga što sada radimo, tj. da pokušavamo da prodamo mnogo malih preduzeća konkretnim strateškim investitorima, što će se u nekoj meri uspeti, ali mislim da većinom neće.
Što se tiče podele besplatnih akcija, mislim da je najveći gubitnik tranzicije prosečan srpski građanin, baš upravo zbog podele besplatnih akcija. Privatizacija je počela 1990. godine sa Ante Markovićem i ceo kapital društvenih preduzeća je praktično podeljen zaposlenima.
Kasnije, kada je državi nestalo para da finansira ratove koje nismo vodili, onda su rađene revalorizacije, pa su te privatizacije poništavane, pa je država ponovo postajala većinski vlasnik, pa posle 2000. godine je društveni kapital podržavljen, pa je onda država volšebno postala vlasnik društvenog kapitala, što je vrlo upitno da li je uopšte moglo, pa nakon toga su samo manjinski udeli deljeni zaposlenima i sada smo imali čuvene besplatne akcije, koje su se ispostavile da ne vrede ništa.
Glavni i osnovni problem je ponovo, vraćam se, zašto sve te akcije manjinskih paketa nisu vredele ništa? Upravo iz razloga što ne postoje tržišta kapitala likvidna na kojima se trguje i gde Komisija za hartije od vrednosti ima mnogo jaču ulogu nego što ima kod nas i gde ste vi kao manjinski akcionar zaštićeni zakonom i gde postoji transparentnost i korporativno upravljanje i pravna sigurnost i gde se stečaj završava u nekom doglednom roku.
Po meni su to sve razlozi zašto mi nemamo investicione fondove i društvo za upravljanje investicionim fondovima u Srbiji. Ovo su manje izmene zakona i mi ih podržavamo. Glasaćemo za ovaj predlog. Ta konkretna rešenja da se smanji cenzus za osnivanje sa 200.000 na 125.000 evra je dobar predlog i neka druga rešenja koja se tiču objavljivanja izveštaja i manje birokratije. Ali, i dalje smatramo da suštinski problem, a to je sve ovo što sam malopre nabrojao, je i dalje nešto zbog čega mi nećemo imati veće strane investicije niti od strane velikih private equity fondova, niti investicionih fondova itd, a mislim da je Srbija sada dobro tržište za tako nešto. Dok se ne uradi ceo sistem, takve investicije će izostati.
Što se tiče Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, mislimo da ponovno pomeranje rokova nije dobro i tu vas ne možemo podržati, jer mislim da građani zaslužuju makar da se deo onih čuvenih obećanja ispuni, tako da za ova druga dva zakona LSV će glasati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče, uvaženi ministre Sertiću i ministre Antiću, tokom poslednjih nekoliko godina srpsko zakonodavstvo je značajno reformisano i prilagođeno zakonitostima tržišne ekonomije, ali nažalost kvalitet usvojenih zakona nije u svim slučajevima bio isti, ali u nekim segmentima nije bio ni idealan.
Ubrzane reforme u Srbiji, čiji smo svi svedoci, zahtevaju da se ne zadovoljavajuća zakonska rešenja unapređuju putem izmena i dopuna zakona. Ubrzanje našeg evropskog puta, ka usvajanju najboljih praksi EU, takođe zahtevaju da se traže bolja rešenja. Konačno je pažljivo osluškivano ono što pričaju i kakvi su stavovi ključnih učesnika na finansijskom tržištu, odnosno institucija koje najbolje poznaju problematiku koja je predmet današnje rasprave.
Nakon tog osluškivanja, kao i konsultovanja relevantnih institucija, logičan je sled događaja da se usvoje stavovi i rešenja onih najkompetentnijih osoba iz tih institucija, organizacija koje Srbija ima i koje su uključene u izmene koje se nalaze danas pred nama. Iskreno se nadam one će biti usvojene, tu nema dileme, a što se tiče poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije neosporno je da će za predložene izmene i dopune glasati.
Mi smo morali da, koliko može da se vidi iz predloženih izmena i dopuna ovih zakona, ispravimo i neke fleke koje su verovatno bile rezultat brzine nekih prethodnih većina u ovoj Skupštini, a ne rezultat nemara. Pre svega, veliki je izazov međusobno uskladiti veliki broj zakona koji su donošeni očigledno prebrzo ili bez dovoljno širokog participativnog procesa, koji je najbolja brana tome da se u budućnosti ne usvaju zakoni koji se jedan drugome sučeljavaju, odnosno zakoni koji imaju ozbiljne poteškoće da budu sprovedeni.
Kako bilo sad, možemo slobodno da kažemo, sa ponosom, da ona stara Bizmarkova poslovica o zakonima - da su zakoni kao kobasice, ako ih voliš, bolje da ne znaš kako se prave, sve je manje važila u našoj zemlji.
Pored evropskog puta i neusklađenosti zakona, koji stvaraju probleme, kako običnim građanima, tako i poslovnom svetu, a vrlo često dovode i do rešavanja manjkavosti zakona kroz nepotrebne podzakonske akte, izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, Zakona o pravu na besplatne akcije, Agencije za privatizaciju, mi stvaramo deo preduslova za otklanjanje posledica krize koja je stigla u Srbiju 2008. godine i koja je ostavila, barem kada je reč o finansijskim tržištima, devastirajuće probleme.
Istina je da je to tržište bilo napumpano i da bi se i pad desio i sa krizom i bez krize, ali u uslovima kada mi imamo berzu na kojoj se dnevni promet meri u stotinama hiljada evra, da moramo dobro razmisliti o svi mogućnostima da se ovo vrlo bitno tržište pomeri sa mrtve tačke.
Pored berze, u stanju koje liči, a to možemo da priznamo, na kliničku smrt, imamo sunovrat rada brokersko-dilerskih društava, društava za upravljanje investicionim fondovima, kao i društva za upravljanje penzionim fondovima. Bez ovih izmena i dopuna zakona, koji su danas pred nama, nikada ne bismo imali dodatke postojećem penzionom sistemu, alternativu bankarskom finansiranju ili alternativne oblike nisko-rizičnih ulaganja, odnosno ne možemo koristiti načine koji su mnogo brži i efikasniji od deljenja subvencija stranim investitorima koje, kako nam iskustvo pokazuje, vrlo često budu varljive i stvore nam mnogi problema i glavobolje. Možemo da navedemo primere od Pirota do Valjeva.
Živimo u vremenu kada je dug zao drug. Nad glavom, kako neki vole da kažu, visi nam bankrot. Realnost je da on nije još uvek pred vratima Srbije, ali mi moramo da vagamo na način koji nije dobar između viših i nižih kamatnih stopa za otplatu, između viših i nižih penzija i plata. To je loš izbor, ali rezultat je što se godinama zabijala glava u pesak. Kada smo stigli tu gde jesmo, onda je logično da imamo što više izvora kojima možemo finansirati javni dug, kako republički, tako i na nivou opština. Za to nam trebaju kvalitetni instrumenti, a mi živimo u zemlji koja nije stvorila najbolji mogući okvir za razvoj kvalitetnih instrumenata. Ako budemo imali što više različitih instrumenata finansiranja i ako oni budu kvalitetni, manja je šansa da budemo žrtva događaja koji nisu pod našom kontrolom. Imamo šansu da postanemo i da se pasivno branimo od bankrotstva i kase u kojoj uvek nedostaje nešto prihoda, nego da otvorimo nove razvojne horizonte.
Navešću kao primer kvalitetnih finansijskih instrumenata municipalne obveznice. Istaći ću kao dobar primer grad Novi Sad koji je prvi nakon uvođenja zakonskih rešenja da se na tržištu kapitala stvore formalno-pravni uslovi za municipalne obveznice. Za njih možemo da kažemo da one omogućuju jeftinije zaduživanje i bolju ročnost. Ovo sve pričam zato što mnoge opštine ne koriste ovo, što je rezultat ne informisanosti, neću reći neznanja, ali govorim ovaj primer Novog Sada. Kasnije je bilo još opština koje su koristile ovaj primer finansiranja, kada su u pitanju infrastrukturni objekti. Novi Sad raspisao oglas za traženje kredita od 35 miliona evra, tada je dobio ponudu sa kamatnom stopom od 7,5% na rok od 12 godina, sa grejs periodom od dve godine, a u međuvremenu se pojavila ponuda za emitovanje emisije obveznica po maksimalnoj efektivnoj stopi od 6,25%. Da bi građani shvatili, tu je Novi Sad uštedeo na 35 miliona evra tri miliona evra. Bilo je primera gde je dat najniži mogući kredit u Srbiji. Mislim da je to Užice zato što su se pojavile municipalne obveznice, a onda je banka dala mnogo niži kredit nego što je ikada iko dao u Srbiji. Što bi rekao naš narod, u tom grmu leži zec, pa dajte da ga isteramo i da počnemo da sređujemo stvari kada su u pitanju naše javne finansije.
Kada je reč o investicionim fondovima, ovde imamo relaksaciju adekvatnosti kapitala društva za upravljanje. To je razumno, jer je vrednost imovine kojom ta društva upravljaju postala značajno smanjena. Manje vremena se troši na izveštavanje Komisije za hartije od vrednosti i ceo proces izveštavanja i revizije društva za upravljanje je učinjen jasnijim, da ne kažem taksativnijim, ali u svakom slučaju, primerenim zakonodavstvima EU. Proces za promenu ne uvodi nove troškove onima koji bi trebalo biti ključni stejk holderi na finansijskom tržištu.
Otvorene su mogućnosti za nove oblasti ulaganja investicionih fondova, a samim tim postoji i bolja diverzifikacija. U prilog boljem upravljanju ide i obaveza uspostavljanja sistema upravljanja rizicima, posebno kada je reč o OTC tržištima, a u skladu sa evropskim iskustvima. Uvode se i promene koje se tiču obaveze oglašavanja, kao i pravilnika i obaveze o tarifi.
Kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, možemo da kažemo da ovde završavamo posao koji je otpočet donošenjem novog i verovatno poslednjeg Zakona o privatizaciji. Novi zakon o Agenciji za privatizaciju, u skladu sa onim što propisuje novi zakon o privatizaciji, daje Agenciji veća ovlašćenja i veću odgovornost u kompleksnom procesu privatizacije preostalih preduzeća koja se nalaze u portfelju Agencije.
Namera zakonodavca je da ako već nismo imali kvalitetnu privatizaciju, a mi socijalisti vrlo često kažemo da je to bila pljačkaška privatizacija koja je ostavila preko 500 hiljada ljudi bez posla, u godinama kada već to nije obavljeno kako treba ja se iskreno nadam da ćemo bar deo procesa koji privodimo kraju, biti na način koji će biti dobar za te firme koje se privatizuju, tako i za budućnost institucija privatnog vlasništva u Srbiji.
Evidentno je da nas čeka mnogo posla u traženju strateških partnera. Mnogo mudrosti u rešavanju statusa i konsekventnog problema kod većine firmi koje imamo, koje poslednjih 10 godina tapkaju u mestu ili po malo mislim da se vraćaju, idu unazad. Ali, pametno redefinisanje Agencije za privatizaciju je ključ u ovom procesu. Ako mi dozvolite ja ću sa nekoliko konkretnih komentara, što se tiče izmena i dopuna Zakona Agencije za privatizaciju, malo prokomentarisati neke članove i istaći zbog čega se generalno ukazala potreba za izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Po meni su to dva razloga, to je okončanje procesa privatizacije, restrukturiranja i donošenjem novog zakona o privatizaciji. Dakle, nema suštinskih izmena u obavljanju povremenih poslova koje je do sada imala Agencija i ono što svi ističemo i svi znamo u kakvim se problemima nalazi Agencija. Mislim da sve ovo zahteva jedno znanje i stručnost i posvećenost Agenciji za privatizaciju, ali jasne smernice bez previše mogućnosti za diskreciono odlučivanje kako je to nekad bilo i da se tumače diskrecioni propisi kako nekom odgovara i po željama pojedinaca, pa makar to bili i tajkuni i političari.
Dosadašnja i buduća nadležnost Agencije u poslovima promocije postupka, uz dužno poštovanje Agencije kao državne institucije bila je veoma tanka. Mi moramo da znamo da se danas stiče utisak da ni radnici, ni sindikati, pa čak ni potencijalni kupci nisu baš najbolje upoznati sa novim Zakonom o privatizaciji, procedurama koje slede pri tom postupku.
Po nekima u javnosti se stvara zabluda kada se pošalje pismo o namerama zainteresovanog kupca i on se maltene smatra kao da je kvalifikovani kupac. Znači, dosta tih nejasnoća, mislim da će se u narednom periodu dosta toga razjasniti, da će javnost biti obaveštena, jer opet moram da napomenem da ovim izmenama zakona posao kontrole privatizacije ugovora ostaje u nadležnosti Agencije u budućem periodu i ovo je dobro s jedne strane da se racionalizuju troškovi. To jeste, opet kažem, za Agenciju veliki izazov da uredi svoj način funkcionisanja koji je bio kakav takav do sada, da ustroji svoje službenike koji rade poslove kontrole, da podvuče crtu i napravi presek onoga što je loše rađeno u proteklih 13, 14 godina.
Moramo da razmislimo ministre da ojačamo stručne strukture i kapacitete Agencije u pogledu kontrole i kako ih poboljšati i kako unaprediti terensku kontrolu, ujednačiti taj pristup terenske kontrole, jer se dešavalo da u prošlosti budu privilegovani i da nekome 20 puta date novu šansu, a da nekome odmah raskinete ugovor u startu. To ne sme u budućnosti da se dešava. Molim vas da na to obratimo pažnju.
S obzirom da Agencija određuje kriterijume za učestvovanje u javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem uslova prodaje kao i obaveze kupca, investicije, socijalni program, kontinuitet poslovanja itd, ovde se opet od Agencije očekuje posebno da u narednom periodu sve kapacitete uspori i da ovaj posao obavi u dobroj meri sa posebnom pažnjom. Vršenje ovih poslova je srž problema svih privatizacija od 2001. godine. Sve vreme su konsultantske kuće bile te koje su preuzele poslove Agencije i praktično je Agencija bila servis konsultantskim kućama, a ne konsultani servis Agencije.
Moraću da navedem samo jedan primer da je tokom svih ovih godina u Srbiji 46 konsultantskih kuća zaradilo 4,27 milijardi dinara. najberićetnija godina za konsultante je bila 2003. godina. Vrlo zanimljiv podatak. Tada su konsultantski eksperti dobili 18,6 miliona evra.
To su podaci koji nas u svakom slučaju muče. Plodna godina, što kaže moj kolega Miša Petronijević, plodna godina, a radnici na ulicama zbog neuspešnih privatizacija. Konsultanti puni para, a pare idu dalje, da ne pričamo kako to sve ide, to je na organima, to nikad ne zastareva.
Ono što bi hteo da napomenem, a da ne navodim neke primere iz bliske budućnosti, pošto se u medijima špekuliše da stoje jedni pa drugi iza toga, ne bih da povredim nekoga, samo ću navesti primer iz daleke prošlosti. Kod člana 5. posebno je bitno da Agencija ozbiljno shvati nadležnost kontrole usklađenosti programa za prodaju imovine sa propisima o privatizaciji.
Izuzetno je bitno da program privatizacije u svim parametrima prati propise i da Agencija tačno zna šta je predmet i paket prodaje. Da li je predmet prodaje roba u pripremi i koliko ona vredi i da li je predmet prodaja robe na zalihama i koliko ona vredi? Ako ne budemo vodili računa da nam ovi parametri ne budu uneti u program privatizacije, za svako konkretno preduzeće gde predmeti privatizacije budu prodaja imovine preduzeća, to znači da će neko kao u slučaju „Sartida“ i „Smedereva“ kupiti firmu po ceni višestruko manjoj od zaliha roba. Prodati zalihe, platiti cenu i na kraju profitirati.
Rekao sam da ne želim da navodim skoriji primer, kada je došlo do problema, mislim da je i danas nerazjašnjeno zašto i šta se desilo sa privatizacijom te firme za koju mislim da je u restrukturiranju, ispravite me ako grešim.
Dobro je da će Fond u organ upravljanja u akcionarskom društvu u kome ima najmanje 25%, na predlog ministarstva delegirati i predlagati ljude u organima upravljanja.
Ono što mene interesuje, da li će i kako će, pošto je praksa pokazala do sada, kome podnose izveštaj, pošto ih delegira ministarstvo? Do sada je bilo da mi delegiramo nekog u tom društvu, on jednostavno nema kome da podnosi izveštaj i mislim da bi to trebalo regulisati nekim aktom ministra ili ministarstva sa nekim dopunskim obrazloženjem.
Ne bih vas više opterećivao sa ovim detaljima. Moram da privodim kraju. Ono što možda je isto bitno da napomenem kada je ovo u pitanju, dobro je što će se formirati ove komisije iz jedne i druge oblasti da kontrolišu investicije, socijalni program i kontinuitet poslovanja. Moram da napomenem na samom kraju, pošto mi ističe vreme, socijalisti vide da je evropski put i prilagođavanje Srbije na tom putu nešto što je neminovno i nešto što je dobro za Srbiju. Takođe nemamo zabluda da u tom procesu moramo suštinski da se menjamo, a da je poželjno da promene budu rezultat konsenzusa društva i njegovog najvećeg dela.
Za godinu dana i posla koji je pred nama, neki koji nisu uspeli da završe za celu deceniju, i nisam ovo rekao da bi se žalili, možda nećemo biti za nekoliko klasa bolji, kako su se hvalili, ali ćemo pre realizacije učiniti da ovi procesu budu efikasniji, transparentniji i u interesu svih građana Srbije. Podržavamo ove izmene i dopune kao poslanička grupa, jer su naša trajna opredeljenja da želimo sistem koji funkcioniše, evropski put i tržište koje vodi ka efikasnosti i koji je osnovni resurs za našu socijalnu politiku i ideju socijalne pravde. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospodo ministri, poštovane kolege narodni poslanici, imamo ovde predlog izmene nekoliko zakona koji u svojoj suštini nose prikaz procesa i privatizacije i energetskog povezivanja i tržišta hartija od vrednosti i raznih drugih stvari koje su samo termini i izrazi koji suštinski treba da pokriju gomilu grešaka, nesposobnosti, nekompetentnosti, čak štetočinstva ove vlasti.
Moram da kažem da su uglavnom to usklađivanja sa odredbama Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju, ali bih svakako kritikovao član 1. Zakona o Agenciji za privatizaciju u smislu da u vremenu štednje i situacije kada treba svi da smanje troškove, kada se određeni funkcioneri SNS odriču duplih funkcija, neki zbog toga bivaju izmenjeni, kao Saša Mirković, a neki ne …

Molim vas gospodine Stefanoviću da se vratite na temu dnevnog reda.

Hvala.
I dalje je nejasno zašto Agencija funkcioniše polovično kao korisnik budžetskih sredstava i kao neko ko koristi proviziju od prodatih akcija.
Takođe moram da kažem da Zakon o pravu na besplatne akcije, Komisija za hartije od vrednosti koja ima gospodina Ćirovića na svom čelu i koga svi želimo da smenimo sa tog mesta zato što je prekršio zakon, recimo, pokazuje kako taj čovek neadekvatnim funkcionisanjem i radom je doveo do kolapsa tržišta hartija od vrednosti.
Da se okrenem onome što je suština. Ovi zakoni treba da budu u funkciji podrške istorijskom procesu reforme u Srbiji koje se već godinu dana najavljuju, a nikako da počnu, tj. samo što nisu, valjda od sledećeg ponedeljka ili od srede, i recimo one treba da pomognu u iskorenjivanju pojava kao što su situacija da neko misli da krize uopšte nema kada za sve građane Srbije kriza postoji. Recimo, direktor Državne uprave „Želvoz“, o čemu je ministar sigurno upoznat, iz Smedereva ide na svadbu službenim autom. Radnici primaju 22.000 dinara. Preduzeće radniku duguje od 300 do 600.000 dinara. Radnici kažu da uredno o svemu pišu i dostavljaju dokaze Agenciji za privatizaciju, ali da direktor „Želvoza“ se poziva na stranku i gradonačelnicu Jasnu Avramović itd, koja ga štiti.
Zakon o privatizaciji i Zakon o stečaju su stupili na snagu. Imamo nastavak praznih priča, hvalisanja, marketinga i takmičarski duh ko će bolje i više dati lažnog optimizma. Na primer, ministar finansija je 18. septembra kazao, gospodin Vujović – Agenciji za privatizaciju upućen je veliki broj pisama o zainteresovanosti, a čak 60% njih je kredibilno. Ministar Sertić zna o čemu pričam. Imenovani ministar Sertić 20. septembra kaže u Dnevniku 2 RTS – stigle su 1.732 ponude za 403 preduzeća u restrukturiranju i sada sledi razmatranje. To je u redu. Bar dve nedelje smo čitali i slušali u „slobodnim medijima“ da je Srbija magnet za investitore i šta se onda dešava? Samo posle dve nedelje 1. oktobra ministar Sertić, koga poštujem, kaže – bojim se da postoji malo ozbiljnih ponuda za kupovinu firmi u restrukturiranju uprkos velikom broju pisama o zainteresovanosti.
Govorili smo – nemojte ljudi verovati svakom pismu, svaki memorandum o razumevanju ne znači obaveznost ulaska u posao. Ministar Sertić je u pravu. Druga je stvar što je dve nedelje pre toga dao malo drugačiju izjavu, ali on je čovek tačno rekao – uprkos velikom broju pisama, pričali smo o 1.732 prijave, mnogi su rekli to je fenomenalno jer imamo 500 preduzeća što prodaju, što znači da će biti borbe, ali nije tako, završen citat, ministar Sertić. Tako je bilo. Najave, najave, najave. Ništa se ne dešava. To je suština problema.
Plašimo se da reforme decenije ne budu fijasko decenije. Plašimo se i utisak je kompletne stručne javnosti da ozbiljnih investitora za sada nema, što je u vezi sa Agencijom za privatizaciju i u vezi je sa zakonima koji su sistemske prirode. Plašimo se da će nam samo saopštiti da moramo još nešto da sačekamo da bi pripremili birače za nove teške rezove, kako se nazivaju.
Ono što vredi, plašimo se, biće poklonjeno recimo nekima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za mala sredstva. Atraktivno građevinsko zemljište propalih firmi uzeće zaslužni finansijeri vladajuće stranke i to u svi u Srbiji već znaju. Svi znaju da će neko da kupi „Politiku“, neko će da kupi „Studio B“. Zna se otprilike ko su ti ljudi. Znaju se njihova prezimena i zna se da ti ljudi kontrolišu sve što je iole …

Gospodine Stefanoviću, molio bih vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Radnici će dobiti neku crkavicu u vidu otpremnine koja će biti isplaćena iz kreditnih linija. Neki će dobiti overene zdravstvene knjižice. Govorim o procesu privatizacije koji je propao, pa sada treba to ispravljati. Neki će dobiti povezan radni staž. Moja stranka je bila u vlasti kada je G17 plus i DSS sprovodio privatizaciju, pa smatram da je to bilo loše kako se sprovodila privatizacija u ovoj zemlji i ne stidim se to da kažem. Ali, situacija sada je daleko, daleko od onoga što ste obećali građanima Srbije.
Ništa posebno se ne menja u radu Agencije za privatizaciju, dobićemo nešto preciznije nadležnosti o ovom predlogu. Ništa drugačije kako je funkcionisalo do sada, sem malo „šminke“.
U članu 4. menjate dosadašnji član 9. zakona i u tački 5. navodite da će Agencija određivati kriterijume za učestvovanje u javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem, uslove prodaje, kao i obaveze kupca uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove privrede. Ovaj zadatak će biti veliki izazov za Vladu i za premijera jer vidimo da ćete voditi računa kako ste vodili računa o zakonitosti i istovremeno upakovati interese različitih investitora koji će raznim memorandumima i predugovorima na neki način zacrtati neki svoj interes u preduzeću. Biće jako teško sprovesti i uskladiti nečije obeležavanje teritorije unapred i ono što vam piše ovde u zakonu i u smislu kriterijuma.
Bojim se da to neće biti moguće. Mislim da sada imate istorijsku šansu da ispravite sve ono što ste zamerali prethodnim vladama. Imate sada tu šansu između ostalog i kroz primenu ovih zakona.
U svakom slučaju, treba da pričamo recimo o Agenciji za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je imala, ako dobro razumem kolege iz većine, sumnjive tendere, sumnjive procedure i tzv. kriminalne privatizacije, ali to ne sporim. Mislim da u svakom slučaju treba o tome da razgovaraju sa čovekom koji je bio direktor Sektora za tendere u Agenciji za privatizaciju i taj čovek se zove Siniša Mali. On je učestvovao u privatizaciji „Beopetrola“. Bio je majstor za restrukturiranje preduzeća. Takođe, gospodin Ivica Kojić, najbliži saradnik Mlađana Dinkića, a sada šef kabineta gospodina Vučića.