Da, samo sam hteo kratak komentar, pošto je gospodin Živković pomenuo u svom izlaganju ilustraciju koju sam ja dosta blago upotrebio. Znači, ako uzmete primer koji sam naveo, po nazivu i intenciji zakona o uređivanju osnovica za obračun isplata plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, reč je ne samo o plati nego i o svim dodacima koje imaju – regres, prevoz i ostalo.
Smanjenje će se primenjivati na ukupan iznos. Prema tome, kod ovih ljudi koji imaju ukupna mesečna primanja, uključujući sve ove regrese, od pet hiljada će deo biti. Neće biti u kešu, nego će biti ovi drugi dodaci koji se odnose na stvarne troškove odlaska na posao. Ja sam možda za odelo figurativno izabrao ilustraciju.
Prema tome, njima će smanjenje od pet hiljada pogađati ne samo keš platu, nego i onaj deo koji su dobili dopunski. Za razliku od penzionera, koji od 50 hiljada dobijaju samo u kešu kao penziju. Znači, u tome je razlika. Njima će i regresi i naknada za topli obrok potpadati pod smanjenje. Prema tome, njihovo smanjenje će biti veće kroz ove druge elemente, tako da će neto efekat na keš platu biti veći kod zaposlenih nego kod penzionera, iako nominalno smanjenje kod penzionera iznosi 5.800, a kod onih koji su redovno zaposleni 5.000. Jel sada jasno objašnjenje?

Apsolutno.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite. Neka se pripremi Dušan Petrović.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislio sam da će moj kolega poljoprivrednik nešto reći i o poljoprivrednom budžetu. Međutim, izgleda da je zaboravio svoju profesiju, s obzirom da se time bavio samo tri godine.
Moram u uvodu da kažem da ovaj rebalans budžeta radimo pod izuzetnim okolnostima. S obzirom na nasleđenu situaciju kakvu smo zatekli, pravo je čudo da ne radimo rebalans svakih mesec dana. Država koju smo zatekli je bila potpuno privredno nemoćna, socijalno neodrživa, sa emitovanim socijalnim pravima, bez ikakvih šansi da se izvuče iz krize. Država je bila kao stara šasija od kola, koja je imala volan i točkove, a nije imala motor i menjač, nije imala privredu koja će praviti novac. Takva kola su mogla da idu samo nizbrdo i prvo što se mora uraditi, treba napraviti neku uštedu da bi se napravio privredni sistem, da ta kola dobiju motor i menjač, da dobiju pogon i da ova država može da krene u nekom dobrom pravcu.
U ovoj državi u vreme leta 2012. godine gotovo da nije bilo države. Dakle, živelo se od zaduženog, a ne od zarađenog. Država je trošila 20% više nego što je zarađivala. Taj trošak se nadoknađivao time što je prodat kompletan društveni kapital, a ostatak je nadoknađen zaduživanjem, povlačenjem kredita. Time su samo problemi odloženi za budućnost, a nisu rešeni. Nerešavanjem tih problema situacija se iskomplikovala. Došlo je vreme da je Srbija dosta živela od zaduženog a ne od zarađenog. Došlo je vreme, što narod kaže – vrati koko što si pozobala. Dakle, došlo je vreme da živimo od zarađenog.
U vreme kad smo se zaduživali nismo napravili nikakav privredni sistem, nikakav izvor za vraćanje dugova koji su bili enormni. Socijalna prava koja su emitovana i uvećana nije imao ko da plati, krediti su dostigli svoje limite i zato smo tu gde jesmo. Moje je nezadovoljstvo u tome što su oko rebalansa budžeta najnezadovoljniji oni čije greške mi peglamo u poslednje dve godine i najverovatnije da će ta situacija potrajati ne samo naredne dve godine, već će posledice te neodgovorne Vlade trajati daleko duže nego što smo mi mislili.
Ono što je mene zaprepastilo je činjenica da uprkos tome što je država zadužena u tom periodu enormno, uprkos tome što je privreda zadužena enormno, da nije napravljen izvor za vraćanje duga, da je poljoprivreda u potpunosti devastirana.
Dakle, pratio sam vrlo pažljivo naše uvozne i izvozne bilanse i zaprepastilo me, a mislim da nam se Karađorđe i Miloš Obrenović okreću u grobu, zaprepastilo me je da od 2011. godine, mi svake godine uvozimo više svinjskog mesa nego što izvozimo, za 35 miliona dolara, pa u nekim godinama i više, što znači da mi ne možemo da proizvedemo ni dovoljno mesa za sopstvene potrebe, a kamoli da možemo nešto da izvezemo od domaće proizvodnje.
Ta situacija se nastavlja i na dalje, s obzirom da nije bilo novca da se odjednom preokrene situacija u korist poljoprivrede.
Ovde se veoma malo govorilo i ja ću reći da smo mi na Odboru za poljoprivredu insistirali da se subvencije seljacima ne diraju i one neće biti dirane.
Dozvolili smo mogućnost da se određene subvencije, podsticaji, preorijentišu, s obzirom na stanje u stočarstvu, s obzirom na istorijski minimum u stočnom fondu, s obzirom da imamo neverovatno mali broj goveda, neverovatno mali broj svinja.
Mi smo tražili da se izdvoje čak i dodatna sredstva za nabavku 100.000 priplodnih nazimica i priplodnog materijala, da možemo da godišnje proizvedemo oko dva miliona tovljenika više, i na takav način unapredimo naše stočarstvo, jer izvozom kukuruza, a imamo sve uslove da se bavimo stočarstvom, mi na svakih 100 miliona evra gubimo 250 do 300 miliona evra.
Naši klanični kapaciteti rade sa 30% do 40% kapaciteta. Mi imamo 40.000 tovnih jedinica praznih, što manjih, što većih, imamo potpune uslove da se bavimo stočarstvom.
Međutim, neodgovornom politikom u proteklom periodu mi nismo razvili pun potencijal u stočarstvu i tu cenu sada plaćamo.
Dovoljno je uložiti nešto malo novca. Ove premije i subvencije ne treba ukidati. One nisu u korist samo proizvođača, one su u korist potrošača, one su u korist prerađivača koji mogu prerađivačkoj industriji da budu konkurentni.
Treba nešto novca izdvojiti za subvencije, podstaći stočarstvo i na takav način uvećati naš društveni proizvod, a samo na dva miliona svinja možemo ga uvećati ukoliko ih preradimo, možemo ih uvećati za bruto društveni proizvod za više od 2%
Treba podizati stočarstvo, treba podržavati povrtarstvo s tim u vezi. Moram da kažem da imamo potencijal da podizanjem samo 10.000 hektara plastenika i ne slažem se sa bivšim režimom da mala gazdinstva nemaju perspektivu.
Čak i UN i EU i Evropska komisija i Zajednička evropska poljoprivredna tvrde da su mala gazdinstva perspektiva u budućem zapošljavanju, u proizvodnji organske hrane.
Da navedem primer, da sa jednog hektara u plasteničkoj proizvodnji, možete da napravite povrća u zaštićenom prostoru u vrednosti od 100.000 evra, a za takvu vrstu delatnosti nam je potrebno pet do 10 radnika, u zavisnosti od vrste povrća koja se u plasteniku uzgaja.
Na takav način na 10.000 hektara, ako u narednom periodu podignemo, možemo u povrtarstvu da dostignemo proizvodnju od jednu milijardu evra. U stočarstvu možemo to da povećamo na 1,5 milijardu i svakako treba u voćarstvu podizati moderne voćne zasade, jer svaki hektar modernog voćnog zasada može da da vrednost proizvodnje i do 30.000 evra.
Složićete se da jedno malo gazdinstvo sa jednim dobrim voćnjakom, sa jednim dobrim plastenikom, da srednje gazdinstvo sa 10 grla stoke i te kako može da napravi proizvodnju.
Ovde spominjan Fijat, ja nemam ništa protiv Fijata, ali mi od jednog Fijata, zahvaljujući pogodbama koje su napravljene i za vreme bivšeg režima, imamo otprilike 400 do 500 evra i to su one neto plate i nešto ako preostane po jednom komadu.
Ukoliko se sa istim sredstvima bacimo na proizvodnju u stočarstvu, u preradi mesa, mi od svake svinje možemo da imamo, prerađene svinje, koliko i od Fijata, od 400 do 500 evra, ukoliko se ona izveze, proda i mislim da imamo te potencijale na ruskom tržištu, s obzirom da smo te odnose sa Rusijom, čak i politički i ekonomski poboljšali.
Imamo potencijal, Rusija uvozi svinjetinu za dva miliona evra, govedine za dva miliona evra, povrća za dva miliona evra, voća za dva miliona evra, ukupno prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, Rusija uvozi godišnje za 40 milijardi evra, a ako sam rekao miliona, izvinjavam se.
Sa tim u vezi imamo Belorusiju i Kazahstan, imamo tržište celog carinskog saveza. Mislim da treba razmisliti da se podigne stočarstvo, da se podigne poljoprivredna proizvodnja, da se podigne prerađivačka industrija, da ono što seljaci proizvedu, da radnici prerade, što bliže mestu proizvodnje, jer danas pitanje poljoprivrede nije samo pitanje poljoprivrede.
Danas je to i pitanje prerade proizvodnje, energije iz poljoprivredne proizvodnje, kojom možemo delimično zasnivati poljoprivrednu proizvodnju, a sa druge strane, kroz stočarstvo, proizvoditi električnu energiju, sa kojom možemo te primarne proizvode preraditi u gotov proizvod, što bi dodatno davale prihode porodica koje žive u unutrašnjosti, ukoliko se ta prerada vrši što bližem mestu proizvodnje.
To je ono za čega se moja stranka koja je veoma mala, a koja je koalicioni partner SNS, Narodna seljačka stranka zalaže. Mislim da možemo da proizvedemo dovoljno energije u poljoprivredi, dovoljno proizvoda da to preradimo, na takav način radno angažujemo naše stanovništvo.
Sa tim u vezi, ne slažem se da se subvencije smanjuju, one se ne smanjuju. Slažem se da se preraspodeljuju u budućnosti i da budu u korist intenzivnije poljoprivredne proizvodnje.
Sada ono što moram da pokažem i premijeru i svim poslanicima, a tu ponudu ću da kovertujem i na isti način kako je to uradio premijer, ukoliko ovo što sada budem govorio, ne bude tačno, ja ću dati ostavku. Ukoliko je ovo tačno, onda neko drugi da da ostavku.
Dakle, ovde držim dokumentaciju po pitanju subvencija.
Dame i gospodo narodni poslanici, treba da znate zašto smo došli u priliku da često radimo rebalanse budžeta, zašto je ova zemlja u ekonomskim nevoljama, zašto poljoprivreda nije napredovala? Iz prostog razloga, ne samo zato što se malo izdvajalo, već zato što su subvencije išle u pogrešnom pravcu.
Sada ću vam pokazati dokumentaciju koju sam strpljivo skupio i koja do sada nigde nije bila osporena. Naravno da nema falsifikovane lične karte, ima fotokopija originalne lične karte koja je priložena u Inđiji, a radi se o jednoj vinariji. Vi svakako znate o čijoj se vinariji radi. Ovde imam zahtev koji je podnet Upravi za agrarna plaćanja 2007. godine, 15. avgusta, poslednjih dana.
Dakle, radi se o zahtevu za subvencionisanje vinovih zasada, 164.135 komada kalemova, na parceli koja je zauzimala prostor od 51 hektara i 7.760 metara. Radi se parcelama 2817, 2818, 2819, Krčedin. Dakle, zapamtite dobro, ovo je 15. avgust 2007. godine.
Sada ću pokazati drugi dokument, samo vas molim malo za strpljenje. Drugi dokument se zove Ugovor o zakupu. Taj ugovor o zakupu je potpisan 7. novembra 2007. godine.
Dokument je isto iz Ministarstva poljoprivrede, ovde ga imate, 7. novembar i dokument je potpisao Jaroslav Stupavski, u ime Vinarije, za koju znate o kojoj se radi. Inače, dotični gospodin koji je potpisao ovaj ugovor je jedan od direktora MK „Komerca“, čiji je vlasnik jedan poznati tajkun.
Dakle sam ugovor pokazuje da je bivši premijer, inače vlasnik ove Vinarije i te kako umešan u poslove sa tajkunima i iz ovog se vidi da 7. novembra zakupljuje te parcele 2817, 2818, 2819, Krčedin. Za to dobijate subvenciju od 525.000 evra za prolećnu sadnju, a ugovor vam je iz novembra, a zahtev ste podneli 15. avgusta za iste te parcele.
Kako ste znali da ćete 15. avgusta zakupiti parcele koje ste zakupili tek 7. novembra 2007. godine?
Dakle, ima još, dokumentacija koja govori da se radi o kriminalu, a zakup je izvršen na teritoriji opštine Inđija, a u javnom nadmetanju je učestvovala „Agrounija“ vlasništvo MK „Komerca“. Drugi konkurent je bila firma o kojoj sam govorio, čiji je vlasnik bio bivši premijer i savezni ministar unutrašnjih poslova, čovek koji je trebalo da otkriva kriminal.
Dakle, on je učestvovao na zakupu poljoprivrednog zemljišta na javnom nadmetanju sa „Agrounijom“ za iste parcele 2817, 2818, 2819, u Krčedinu, tako što je u Inđiji na licitaciji, za obe firme konkurisao isti čovek.
Branko Đurić, direktor „Agrounije“ čiji je vlasnik MK „Komerc“, odnosno Miodrag Kostić.
Sada se ja pitam, kako se jedan čovek nadmetao sam sa sobom i kako to nije kriminal pomoću koga je u današnjoj protivvrednosti uzeto oko 60 miliona dinara subvencija, da bi se neko bavio vinogradarstvom tri godine? Kasnije je vinograd prodat „Agrouniji“ kroz tri godine, čiji je vlasnik MK Komerc. S tim u vezi, prilažem ako treba i potvrdu da je pomenuti gospodin koji je bio premijer i koji je bio savezni ministar unutrašnjih poslova i te kako imao, čak i suvlasničke odnose sa tajkunima, jer u APR piše – da mu je suvlasnik vinarije bio izvesni Miloš Pudar, čovek koji je bio osumnjičen za šećernu aferu pre 2003. godine, u vreme kada je vlasnik vinarije bio premijer.
Onda idemo dalje. Rešenjem broj, taj i taj, od 24.11.2008. godine, ovo društvo je registrovalo promenu podataka i to promenom osnivača, tako što se briše Miloš Pudar, itd, a upisuje Vinemont, Ventures, Savikam, Tortola, Red Taun, Devičanska ostrva, Britanska, itd.
Ja hoću da pitam, dakle, voljan sam da učinim ono što je uradio premijer, ako ovo nije tačno što ja tvrdim, ako ovaj dokument nije tačan, da je naš bivši premijer imao suvlasnika sa Devičanskih ostrva, da je imao suvlasnika tajkuna, da bi kasnije taj deo i drugi deo bio prodat „Agrouniji“, čiji je vlasnik MK.
Dakle, to je osoba koja je malopre u svom obraćanju govorila o vezi između tajkuna i nove vlasti, a pri tome sam bio u suvlasničkim odnosima sa tajkunima, dogurao je do Devičanskih ostrva. Dokumentaciju koju imam sam inače priložio tužilaštvu još 2007. godine, ali s obzirom da su tužilaštvo na način koji svi znate instalirali bivši režim pa je to tužilaštvo nezavisno od nove vlasti, jer od stare nije, s obzirom da je taj tajkun imao učešća u imenovanju određenih policajaca, najverovatnije da do sada nije došlo do progona.
Dame i gospodo, na ovaj način je uzeto 60 miliona dinara subvencija, to je trebalo da pripadne seljacima. Dakle, to je negde otprilike oko šest hiljada seljačkih penzija, koji je 6.000 seljačkih penzija dobio subvencija na neopravdan kriminalan način. Dakle, to dokumentacija izuzetno pokazuje i dokazuje.
S obzirom da je parcela bila predmet restitucije i da smo je po ugovoru sa narodom, a ja sam bio deo toga, trebali 2000. i 2001. 2002. i 2003. godine da vratimo starim vlasnicima, a nismo, čak nam se desilo da nam bivši premijer iz tog perioda upadne u parcelu i navodno zasadi vinograd, koji je kasnije stvarno zasađen, ali s obzirom da je uredba važila samo za proleće 2007. godine, subvencija je bila neopravdana.
Dakle, ta parcela je sada izuzeta iz restitucije i država mora novčano da izdvoji još 60 miliona dinara da bi nadoknadili štetu porodici Jakšić, jer je ta parcela uzurpirana na način na koji sam opisao i s obzirom da ne može fizički da se vrati, država će morati da plati još 500.000 evra.
Tako nas je ta kombinacija, kako to oni imaju običaj da kažu, koštala milion i 25.000 evra, ili ako hoćete koštala nas je 12.000 zemljoradničkih penzija, za koje je bivši premijer, inače nekada savezni ministar unutrašnjih poslova, koji je trebao da suzbija kriminal, a očigledno da ga je podsticao trebao da brani, on je umesto da državi služi, a to sam već dokazao da je i to izbegao kad je jednom trebalo, umesto da služi državi, on se služio i državom i narodom.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo tužioci, tamo vi negde koji ovo gledate, Hrvatska je ostvarila izvesni napredak, ali Hrvatska je imala snage da u sklopu borbe protiv korupcije uhapsi svog bivšeg premijera Ivu Sanadera, imala je hrabrosti da uhapsi bivšeg gradonačelnika ili sadašnjeg gradonačelnika, kome još uvek mandat teče u Zagrebu, Milana Bandića.
Ne znam gospodo tužioci šta čekate, ne sa Bandićima u Srbiji, sa velikim banditima, evo javno vas pozivam da proverite ovu dokumentaciju. Ukoliko ona nije tačna, ja podnosim ostavku, ukoliko je ona tačna ja ne mogu da očekujem od kolege prethodnog poljoprivrednika da dva puta podnese ostavku, s obzirom da će to morati da uradi zbog premijera. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović.
Sledeći govornik, Zlata Đerić.

Gospođo predsednice, gospodo ministri, teška su vremena. Nažalost, u teškim vremenima nije moguće donositi lake odluke.
U poslednjih 25 godina bojim se da nismo imali mnogo perioda kada vremena nisu bila više nego teška i nemamo mi isti pogled na tu istoriju i nećemo se o tome sporazumeti, tako da ja danas nemam nameru o tome da govorim.
Ono što mislim da je suštinski važno, jeste da pre svega poslanici ZZS i svi poslanici u poslaničkom klubu u kojem se mi nalazimo Socijaldemokratske stranke glasaćemo protiv rebalansa budžeta.
Glasaćemo protiv rebalansa budžeta zbog toga što ne vidimo da postoji jedan održiv koncept koji bi trebalo da situaciju dovede u bitno drugačije stanje nego što je ovo danas.
Verujem da bez ozbiljne i stvarne decentralizacije zemlje mi ne možemo izbeći ponavljanje ovakvih neprilika ekonomskih koje nas dovode onda i do ovakvih parlamentarnih debata.
Potpuno sam siguran da dok nekoliko hiljada sela, koliko ima u Srbiji, ne dobiju svoje budžete, dok u nekoliko hiljada sela porez na imovinu ne ostane kao jedan mali budžet i nukleus odlučivanja ljudi koji tamo žive, koji će im omogućiti da početkom svake jeseni krenu u debate sa svojim gradonačelnicima i predsednicima opština o tome kako bi trebalo da izgledaju opštinski i gradski budžeti, kada na hiljadu tačaka u Srbiji ljudi budu imali priliku, ljudi koji su izabrani naravno, da odlučuju o tome kako će biti trošen novac, mi nećemo moći da dođemo do toga, gospodine ministre, da imamo promenu mentaliteta, kako to neko kaže, promenu svesti i pogleda na svet ili kako god to da definišemo.
Nećemo dovesti ljude u priliku da imaju veću odgovornost. Iz te veće odgovornosti jedino može da proizađe potpuno jasna svest i potreba svakoga da plaća porez. To je način kako se poreska evazija rešava, suštinski način.
Ukoliko mali broj ljudi odlučuje, a milioni ljudi kao danas ovde posmatraju televizijski prenos da bi videli šta će se desiti sa njihovim sudbinama, bojim se da nema nikakvog ni političkog nosioca legitimiteta niti bilo kakvog eksperta među ministrima ili gde god, koji može da smisli način kako da ogroman broj ljudi dovede do toga da počnu da brinu i odlučuju o svojim životima na drugačiji način nego što je to sada situacija.
Siguran sam takođe da u gradovima treba omogućiti ljudima da osnuju savete potrošača daljinskog grejanja, vode, saveta koji će biti u svim komunalnim javnim preduzećima i davati svoje saglasnosti na politiku oko iznošenja smeća gradske čistoće i čega god. To je jedini način da uđemo dubinski u rešavanje problema javnih preduzeća, pre svega lokalnih, ali u sledećem koraku i onoga o čemu vi ovde govorite i proteklih dana i nedelja, u jednu suštinsku izmenu i državnih javnih preduzeća, kao nažalost jednog od najvećih proizvođača svih ovih nevolja koje sada imamo.
Šta hoću da kažem? Nema odgovornosti bez odlučivanja. Nema odgovornosti građana bez odlučivanja, niti njihovog učešća u ovome što mi ovde danas radimo. To nije moguće učiniti ukoliko ne postoji sistemski način na koji se to rešava.
Ovo će se inače desiti tamo gde u ne velikom broju gradova i opština Zajedno za Srbiju ima mogućnost. U 2015. godini ovo će sve već biti realna politika, dakle i seoski budžeti i učešće gradskih administracija u svim seoskim područjima i stvaranje saveta o kojima sam ovde govorio.
Dakle, ukoliko ne otvorimo građanima prostor da odlučuju, bojim se da nećemo uspeti da dođemo do toga da zajedno sa ministrima koji se menjaju, sa predsednicima Vlada koji se menjaju, sa predsednicima država koji se menjaju suštinski promenimo način na koji naša zemlja funkcioniše. Onda sam siguran da će Srbija biti zemlja u kojoj će biti nekoliko puta više opština nego što ima danas, da ćemo imati tri velika regiona, Vojvodinu, Beograd i preostali deo Srbije, da će u centralnoj državi se odlučivati o spoljnim poslovima, o odbrani, o unutrašnjim poslovima, o pravosuđu, o monetarnoj politici, o ekonomskim odnosima sa inostranstvom, a sve drugo će biti decentralizovano jer je to jedini način da ljude uključimo u odlučivanje u ekonomskoj politici, onima koji od te ekonomske politike zaista imaju najveće posledice.
Ono što je druga stvar, mislim da dva ministra koja su ovde baš možda i nisu najbolja adresa da uputim ta pitanja, ali ću to učiniti.
Izvinjavam se, gospodine Antiću, tri ministra. Stali ste tamo u ćošak, pa ne mogu da vas vidim.
Negde više od dve godine postavljam ista pitanja i ne dobijam odgovor na njih. Meni zaista nije jasno zbog čega mi ne ulazimo ozbiljno u navodnjavanje. Imamo 200.000 hektara zemljišta pod navodnjavanjem. Možemo da imamo milion i sto hiljada hektara, to je projekat koji vredi između tri i po i četiri milijarde evra, sa velikim multiplikatorima za sve učesnike u tom procesu.
S druge strane, energetska efikasnost. Skoro milion i po stanova se greje na struju, na daljinsko grejanje i na gas u ovoj zemlji. Dve i po milijarde evra treba da budu izolovani ti stanovi i kuće. Ogroman posao za građevinsku industriju, za proizvođače izolacionog materijala. Mislim da je to način kako mi možemo da privučemo i strane investitore i one koji u Srbiji imaju novac. Za sedam godina taj novac se vrati. Dakle, kao i u navodnjavanju, mi ne možemo da imamo problem sa time da li su te investicije dobre ili ne.
Treća stvar je konverzija loših šuma u dobre. Mislim da za nekoliko godina možemo da imamo prihod od preko 500 miliona evra u biomasi.
Gospodo ministri, kao što znate, juče je EU donela jednu veliku odluku koja se odnosi upravo na ove stvari, na energetsku efikasnost, odnosno na obnovljive izvore energije. To je politika EU.
Četvrta stvar, zaista ne razumem zbog čega ništa u proteklih 30 meseci nije učinjeno da bismo napravili ili da bismo dobili odgovor na pitanje da li u Aleksincu imamo zaista ovakve rezerve uljnih škriljaca ili ne? Prema onome što studije, sa kojima svi koji u Vladi sedite i bavite se energetikom ste mogli da se sretnete, ukazuju da mi imamo u ovom trenutku potvrđene rezerve za jedan milion tona nafte iz uljnih škriljaca. Jako je daleko odmakao proces u drugoj polovni 2011. i početkom 2012. godine.
Pre godinu dana sam stavio kao tada šef poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju predlog ovom parlamentu, Odboru za privredu, energetiku, regionalni razvoj u tom trenutku i šta sve ne, evo, gospođa predsednica Odbora je ovde, da otvorimo raspravu o tome da li će NIS imati investiciju u takozvanu, evo, gospodin ministar to sigurno zna, duboku preradu ili ne, hoće li ta investicija biti 300 miliona dolara ukoliko se primeni jedna tehnologija ili 600 miliona dolara ako bude druga tehnologija. Mi imamo skoro 30% kao država vlasništvo u NIS-u i skoro milion i po građana Srbije su manjinski akcionari NIS-a. Mi godinu dana nemamo raspravu u odboru nadležnom, a imamo pravo kao država na to. Imamo pravo prema Statutu NIS-a i imamo pravo prema svim pravilima i ugovoru kojim je NIS prodat „Gaspromnjeftu“.
Takođe za ministra energetike i za vas kao ministra finansija pitanje. Kako bih to mogao da kažem, složene su prilike oko Južnog toka i NIS-a, i ekonomske i političke, ali mislim da ovaj parlament takođe treba da dobije odgovor kakav je stav naše države i Vlade prema jednom drugom gasovodu koji je vrlo aktuelan u ovom trenutku u Evropi, a odnosi se na azerbejdžanski gas. Sve zemlje koje se nalaze u našem okruženju su dale saglasnost da učestvuju u tom projektu, a mi nismo. Ogroman projekat, a znam sigurno da država Azerbejdžan ima vrlo veliku blagonaklonost prema Srbiji i ima ozbiljne inicijative i čeka odgovor od nas.
Na samom kraju hoću da kažem da sam potpuno saglasan sa regionalnom politikom koju Vlada vodi. Mislim da je dobra ideja da, o tome sam govorio u parlamentu pre više od godinu dana, zapadni Balkan pretvorimo u jedinstveno tržište i da budemo mala EU jer ćemo tako svi zajedno brže ući u EU. To je dobra politika.
Nije dobra politika to što nemamo strateški plan kako da učinimo potencijale ove zemlje dostupnijima svima nama koji u zemlji živimo da bismo bolje mogli svoje živote da organizujemo.
Poštovana gospodo ministri, nema snažne ekonomije ukoliko milioni građana ne budu uvereni da imaju priliku u toj ekonomiji. Decentralizacija je politika u koju Srbija treba da uđe. Zajedno za Srbiju će se boriti gde god može, kako može, naravno, legitimno i legalno da ta politika postane živa. Hvala vam najlepše.

Hvala.
Reč ima ministar Antić. Izvolite.

Pre svega da se zahvalim gospodinu Petroviću za ovoliko pažnje koja je posvećena nekim projektima iz oblasti energetike i da se izvinim što me malo glas muči, jer sam malo bolestan.
Kada je u pitanju energetska efikasnost, ja se u potpunosti slažem sa vama da je to za Srbiju jedna ogromna, nažalost, do sada nedovoljno istražena zona i da u njoj ima prostora koji je izuzetno važan za naš energetski sektor, pre svega uzimajući u obzir da svaka investicija u energetsku efikasnost je daleko isplativija od novog energetskog objekta i da danas najveća energetska politika čitave Evrope i razvijenog sveta su upravo štednja energije i Srbija će bez ikakve dileme dosta toga uraditi u narednom periodu.
Mi razmatramo i sa našim prijateljima iz EU te ESCO modele ugovora. Očekujem da će Ministarstvo rudarstva i energetike vrlo brzo ući u te modele ugovora koji će omogućiti privatno-javna partnerstva i definisati ugovorne odnose vezano za projekte iz kojih se štedi energija i kroz podelu „profita“ od uštede energije te investicije isplaćuju.
Kada je biomasa u pitanju i obnovljivi izvori, mi smo sada trenutno na 21% potrošnje iz obnovljivih izvora. Imamo obavezu da do 2020. godine to povećamo na 27%. Država je donela određene podsticajne mere i određene subvencije, odnosno fid-in tarife za različite vidove energetskih objekata iz obnovljivih izvora. Nažalost, biomasa je ovde godinama vrlo potcenjivana i pre svega se posmatraju tu energija vetra, male hidroelektrane, a kada je u pitanju biomasa, Ministarstvo upravo radi jednu studiju koja bi trebala da da odgovor o našim ukupnim potencijalima kada je biomasa u pitanju. Ono što su prva razmišljanja i ideja ovih ljudi koji su vrlo ozbiljni stručnjaci u toj oblasti, pogotovo istočna Srbija ima ogromne potencijale kada je biomasa u pitanju, o tome treba ozbiljno razmišljati.
Kada je u pitanju razvoj NIS i ulazak u investicije vezano za duboku preradu, mi još uvek imamo određene polemike vezano za to da li je hidrokreking ili koksing bolja opcija za našu naftnu industriju. Kao što ste i sami rekli, razlika u investiciji je oko 300 miliona evra i otprilike u ovom trenutku i poslovodstvo NIS i ljudi koji su u ovom trenutku deo upravljačka strukture u NIS ispred Republike Srbije su bliži toj jeftinijoj varijanti, ne samo iz razloga što je 300 miliona jeftinije, nego zato što je i pouzdanija, jer koksing kao tehnologija je u široj primeni u državama koje imaju ozbiljnu naftnu industriju.
Jedina rafinerija koja je uradila taj hidrokreking je rafinerija u Italiji i još uvek ima poprilično nepouzdane parametre da bi na osnovu njih pravili ozbiljnu procenu.
Konačno, kada su u pitanju škriljci, moram da kažem da sam nekoliko meseci ministar rudarstva i energetike, ali da sam sa velikom pažnjom pratio jednu širu polemiku na temu i ekoloških elemenata vezano za taj projekat, ali i čitavog našeg energetskog sporazuma koji imamo sa Ruskom Federacijom i činjenice da bi ukoliko bi ušli u ispitivanja to po tom sporazumu po prirodi stvari pripalo bi NIS. Moram da vam kažem vrlo iskreno da još uvek na nivou Vlade imamo konsultacije da li i u kom trenutku da uđemo u neke sledeće korake vezano za Aleksinac i rezerve rudnih škriljaca.
Kada je u pitanju TAP, odnosno azerbejdžanski gas, nažalost, Republika Srbija u onom aktivnom vremenu kada se taj projekat generalno definisao nije bila raspoložena ili nije pokazala adekvatno interesovanje za taj projekat, bili smo opredeljeni za Južni tok, a u rezervi „Nabuko“, koji je, kao što se i rimuje, u najvećoj meri kao projekat u ovom trenutku, hajde da ne budem literalno raspoložen nije više aktuelan.
Očekujem da ću do kraja godine imati zvaničnu posetu Azerbejdžana i da ću tamo sa našim prijateljima razgovarati na tu temu. U svakom slučaju, iako smo zakasnili za taj projekat, mi imamo opciju da kroz interkonekcije koje možemo da radimo sa susednim državama, dođemo u dodir sa tim gasovodom i u opciju da možemo da koristimo njegove kapacitete. Interkonekcija sa Bugarskom, odnosno Niš-Dimitrovgrad, ukoliko bi se radio dvosmerno sa ozbiljnim kompresorskim stanicama, bi mogao da u jednom elementu bude i rešenje za naše naslanjanje za TAP, naravno, sve to pod uslovom da TAP ima dovoljne kapacitete i da možemo u njega da uđemo sa stanovišta kapaciteta, jer koliko znam, „Britiš petrol“ i njihovi norveški partneri su uglavnom ušli u zakup svih kapaciteta, tako da bi mi u nekoj perspektivi mogli da imamo kontakt sa azerbejdžanskim gasom isključivo preko posrednika, odnosno trgovaca. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
(Dušan Petrović, s mesta: Replika.)
Nisam bio predsedavajući za vreme vašeg izlaganja, tako da nisam siguran da li imate mogućnost za repliku.
Izvolite.

Tri stvari, ono što mogu da čujem jeste da Azerbejdžan čeka našu Vladu. Mislim da su vrata potpuno otvorena sa stanovišta energetske politike EU, kako se to kaže, diverzifikacija izvora gasa je prva stvar. Ne može za bilo koga u Srbiji biti loše ako imamo gas i sa jedne i sa druge strane.
Pod dva, prvi put čujem da u Aleksincu Rusi imaju bilo kakvo pravo, jedino ako sada u ove dve godine nisu stekli neko pravo, 2012. godine ga nisu imali.
Treća stvar, NIS, gospodine ministre, vi to znate dobro jer vam je to posao, to veliki broj poslanika ovde pretpostavljam da zna, može da se desi da u naredne dve ili tri godine ostanemo bez domaće nafte. To je ozbiljna verovatnoća. Onog trenutka kada ostanemo bez domaće nafte, minus 200 miliona evra u NIS godišnje, to znači Smederevo kada je US Steel izašao napolje.
Godinu dana tražim, molim, apelujem da raspravljamo u ovoj Skupštini o tome. Godinu dana se ništa ne dešava. Trista miliona evra, idealna jeftinija varijanta je 1% BDP investicija NIS, ako je 600 miliona evra toliko. Sad, toliku mi silu energije ulažemo da nađemo strane investitore, nekoga ko će da uloži 20, 30, 50. Ovi ljudi treba da ulože ili 300 ili 600 i ne ulažu i mi ništa ili, neću da budem nekorektan, nedovoljno činimo da se to desi. Vlasnici smo 30%, skoro milion i po ljudi, građana Srbije su mali akcionari NIS. Apelujem, gospodine ministre, apelujem gospođo Tomić, pošto ste vi predsednica odbora, da ovde dovedemo Kravčenka, gospodin ministar će sigurno biti raspoložen, da diskutujemo o tome zašto nema te investicije u NIS. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Antić.