Zahvaljujem.
Poštovani ministre, poštovani predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog rebalansa budžeta o kojem danas govorimo zajedno sa setom pratećih zakona definitivno predstavlja neophodne mere kada je reč o ekonomskoj i finansijskoj konsolidaciji i kada je reč o nastavku reformskog procesa u Srbiji.
Rekao bih, sagledavajući predloge o kojima danas govorimo i Predlog zakona o rebalansa budžeta i set pratećih zakona, da je jedno sigurno, a to je da Vlada Republike Srbije ima vrlo jasno i precizno definisane ekonomske ciljeve. Vlada Republike Srbije želi i ekonomske i budžetske i finansijske parametre da drži u svojim rukama, što je u ovom trenutku izuzetno važno.
Uvek kada se vodi rasprava o rebalansu budžeta za tekuću godinu ili budžetu za narednu godinu, postavlja se nekoliko ključnih pitanja – da li je rebalans mogao biti bolji, odnosno da li je budžet ili rebalans mogao biti realniji, da li je mogao biti socijalno pravedniji, socijalno pravičniji, socijalno pošteniji? Mi smatramo da u ovom trenutku takav predlog nije postojao, nije bilo realnijeg i socijalno pravednijeg i socijalno pravičnijeg i socijalno poštenijeg predloga.
Čini nam se da smo u ovom trenutku imali dve alternative. Jedna alternativa i jedan pravac jeste, nažalost, spisak lepih želja koji bi vodio do finansijskog kolapsa, koji bi vodio do bankrota. Vi ste precizirali vremenski period kada bi se to desilo, čini mi se kraj 2016. ili početak 2017. godine i druga alternativa i drugi pravac jeste nešto što u ovom trenutku jeste neophodnost, neminovnost, nužnost, realnost, a to je nastavak suštinskih reformskih procesa, bez kojih neće biti pozitivnih pomaka u Srbiji.
Kao odgovorna politička opcija, kao stranka koja, više puta do sada smo rekli, želi da deli odgovornosti i vrednosti ove Vlade Republike Srbije sadržane u ekspozeu premijera Vlade Republike Srbije. Mi između ove dve alternative prihvatamo ono što je realnost i što u ovom trenutku jeste realan odgovor na ono što jesu aktuelni problemi građana.
Sagledavajući predloge o kojima danas govorimo, rekli bi da je Vlada imala jedan odgovoran i ozbiljan pristup i da ovi predlozi jesu realan odgovor na ono što jesu aktuelni problemi građana i da jesu u interesu Srbije i u interesu građana Srbije.
Više puta do sada smo rekli da ova Vlada ima jak politički legitimitet, ima jasan stav građana izrečen na izborima – da modernizacija, da promene, da suštinske reforme. Čini mi se da ova Vlada, pored toga, ima i jednu rešenost i ozbiljnost da popravi sve ono što u prethodnom periodu nije bilo dobro, naročito u oblasti ekonomije i u oblasti finansija. U tom pogledu vodi jednu, rekao bih, realističnu politiku, politiku bez maski. Vrlo jasno stavlja do znanja da nije bitan rejting političkih partija koje čine vladajuću koaliciju, da Vlada ne postoji, kao što je, između ostalog, rečeno da Vlada ne postoji zbog političkih stranaka koje jesu deo Vlade i deo vladajuće koalicije, već zbog Srbije i zbog građana Srbije.
Moramo da znamo šta želimo i šta hoćemo. U tom kontekstu, poslanički klub SPS u potpunosti podržava ono što jesu ciljevi Vlade Republike Srbije, jasan cilj da moramo u oblasti ekonomije i finansija da napravimo veliki iskorak napred, da mali, sitni, parcijalni koraci nisu dovoljni.
Glavna vest danas jeste da će doći do smanjenja plata, da će doći do smanjenja penzija, ali to nije suština rasprave koju danas vodimo. Suština je u tome da mi govorimo o merama koje jesu spas srpske ekonomije i o merama koje se suštinski tiču budućnosti Srbije i o merama koje se suštinski tiču budućnosti svakog građanina Srbije.
Srbija mora da se reformiše i da bi se Srbija reformisala, moraju da se preduzimaju i donose hrabre i odlučne ekonomske odluke, ali da se preduzimaju i nepopularne političke mere, jer to vodi ka stvaranju realnih osnova koje vode ka ozdravljenju srpske privrede, ka novim radnim mestima i ka zapošljavanju.
Moramo da poboljšamo poslovnu, investicionu klimu, da poboljšamo poslovni ambijent, da od Srbije napravimo atraktivnu investicionu destinaciju. Rekao bih da je Vlada Srbije kroz predloge o kojima danas govorimo na pravi način prepoznala ono što jesu osnovni segmenti i elementi budžetskog deficita i u potpunosti se slažemo. Potrebna je bolja fiskalna disciplina, naplata i kontrola. Potrebna je jača i odlučnija borba protiv sive ekonomije, veći prihodi od javnih preduzeća, reforma javnih preduzeća. Javna preduzeća moraju da budu i jeftinija i efikasnija. Potrebna je suštinska reforma javnog sektora i u potpunosti podržavamo koncept koji je vrlo jasno definisan u ekspozeu premijera, a to je reforma javnog i jačanje privatnog sektora. Privatni sektor jeste budućnost. Podsticaj privatnog sektora je veoma važan, važan je za privredu koja stvara nova radna mesta, ali je važan za državu koja živi od ubiranja poreza iz dažbina iz dobiti preduzeća.
Naravno, važno je da se završi proces privatizacije u Srbiji, da se završi proces restrukturiranja i da se konačno stavi tačka na problem 500 preduzeća, koliko se nalazi na spisku Agencije za privatizaciju, koja u ovom trenutku koštaju republički budžet 800 miliona evra, koja zapošljavaju negde oko stotinu hiljada radnika i imaju vrednost imovine oko milijardu dinara, da se reši problem u smislu da nađu strateškog partnera i da se pokrene proizvodnja.
Kao što smo više puta do sada rekli, kriza se ne rešava popularnim već nužnim i nepopularnim merama. Potrebna je restriktivna politika. Ušteda na nivou države mora i treba da bude prioritet, ali štednja sama po sebi nije dovoljna. Moramo da nađemo način kako da se razvijamo u narednom periodu. Ekonomski oporavak države podrazumeva, pre svega, oporavak privrede.

Vreme.

Završavam. Ovo jesu mere koje vode ka ozdravljenju srpske privede, koje vode ka novim radnim mestima, ka zapošljavanju.
Ekonomski oporavak podrazumeva i pokretanje proizvodnje. Ne može 300 ili 400 hiljade ljudi u proizvodnji da izdržava četiri miliona ljudi i Srbiji. Potrebne su investicije, potrebni su projekti, jer je to jedini realan način da se reši goreće pitanje danas u Srbiji, a to je pitanje nezaposlenosti.

Zahvaljujem, gospodine Milićeviću.

Reč ima šef poslaničke grupe SNS, gospodin Zoran Babić. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, želim da vam se zahvalim na današnjoj strpljivosti, na odgovorima koje ste nam dali. Želeo bih da istaknem jednu vrednost, a to je da je danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije u najvećem delu rasprave bio predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić, da je bio najveći deo Vlade Republike Srbije.
Voleo bih da se svi okrenemo ka klupama u kojima sede predstavnici bivšeg režima, ti toliko zabrinuti nad sudbinom Srbije i nad sudbinom građana Republike Srbije, i na prisutna četiri ministra koji nisu ni izašli iz sale danas tokom dana, a mi u klupama bivšeg režima imamo četiri narodna poslanika. Toliko o brizi nad građanima Republike Srbije i nad merama koje će ova Vlada sprovesti u narednom periodu. Mislim da to više govori o ozbiljnosti vladajuće većine, da govori o ozbiljnosti Vlade Republike Srbije i neozbiljnosti koju su pokazali i u onom vremenu kada su kreirali sudbinu ove zemlje od strane bivšeg režima.
Neka pitanja su postavljena. Postavljena je i mistifikacija nad nekim dešavanjima u Republici Srbiji. Nešto što mi je posebno zaparalo uši je bila jedna rečenica – da tajkuni će sada uraditi sve za ovu Vladu Republike Srbije, pa makar stajali i na jednoj ruci. Niko pred Vladom Srbije ne mora da stoji na jednoj ruci. Tajkuni moraju da rade, da plaćaju poreze, da plaćaju svoje zaposlene, da plaćaju obaveze državi, gradu i sve ono što je propisano zakonom.
To je velika razlika u odnosu na period bivšeg režima, kada je Vlada sve radila i stajala na jednoj ruci baš za te iste tajkune. Ja sam ponosan na tu razliku. Time se pokazuje ozbiljnost države, pokazuje se ozbiljnost Vlade Republike Srbije.
Rebalans budžeta je predstavljen kao da je to nešto strašno. Podsetio bih građane Republike Srbije, podsetio bih i sve vas da je za 10 godina od 2002. do 2012. godine u Srbiji bilo 11 rebalansa budžeta, da je bilo godina, kao što je istakao kolega Arsić, kada se rebalans budžeta donosio 29. decembra 2009. godine, da je bilo toliko loše sračunatih i predviđenih budžeta, da je bilo godina kao što je 2002. i 2009, kada je dva puta rađen rebalans budžeta. Šta ćemo sa tom odgovornošću? Šta ćemo sa onim što je istakao kolega Arsić, da se tog 29-og, umesto da se pripremamo za doček nove godine, umesto da se građani Republike Srbije malo opuste, donošen je rebalans budžeta da neko ne bi otišao u zatvor.
Iako sam ja jedan od ljudi koji može da upotrebi i tešku reč, ali reč koja je istinita, to može da zaboli i da zapara uši samo onoga ko se u tim rečima pronalazi, ali ono što je istina – da su naše javne finansije duboko bolesne, duboko opterećene, duboko zaražene. Zaražene i činjenjem, ali i nečinjenjem. Zaražene činjenjem jer smo samo kroz gubitak od privatizacionih prihoda imali gubitke u milijardama dinara: 2010. godine – 35,6, 2011. godine – 37, 2012. godine – 20,4. Kada toj cifri dodamo svo ono opterećenje koje su nam firme u restrukturiranju pravile i prave još uvek, zato što su neodgovorne, nesposobne i vlade pune neznanja, nisu imale ništa drugo osim što su firme uvodile u restrukturiranje.
Siguran sam da se jedan veliki broj građana ježi na pomisao privatizacije, restrukturiranje. Jedan dobar deo i ne razume šta to znači. Ali, restrukturiranje znači da kompaniju sa kojom ne znaš šta ćeš, ne umeš da je privatizuješ, ne umeš da motivišeš da se dokapitalizuje, da iznađe strateškog partnera, stavljaš je na teret budžeta. Šalje se poruka zaposlenima – radili, ne radili, svira vam radio. Ne morate da radite, ne morate da plaćate poreze, ne morate da radite, ne morate da plaćate nikakve obaveze, neko će doći iz Vlade, doneti kofer para da se isplate plate koje nisu velike i na taj način naša privreda i jedan dobar deo privrede je uspavan.
Sve to košta, 750 miliona evra godišnje za 161 firmu u restrukturiranju, plus 8,5 miliona dolara kolike su mesečne obaveze prema „Sartidu“, uz neznanje, neodgovornost, inertnost, da se za te kompanije iznađu strateški partneri, su duboko zarazile i razbolele naše javne finansije jer su nas godišnje, osim ovih gubitaka, privatizacionih prihoda, koštale i direktno za plate i obaveze tih kompanija.
Zbog toga podržavam hrabrost ove Vlade da obeća, a i u prvih 100 dana ispuni i donese novi Zakon o privatizaciji, koji je rašio i omogućio mnogo veću paletu mogućnosti za privatizaciju i iznalaženje strateških partnera, ali i poslao jasnu poruku da oni koji budu inertni, oni koji budu spori u tome, da kroz Zakon o stečaju što pre se njihova imovina materijalizuje.
Spašavanje banaka je posebna priča, priča koja svoje finale ima u tužilaštvu na onim mestima na kojima se istrage vode, ali sa sigurnošću mogu da kažem da ova Vlada Republike Srbije, SNS, nema nikakvu odgovornost za upropašćavanje „Agrobanke“, „Privredne banke Beograd“, „Razvojne banke Vojvodine“, u koju su povlašćeni sa članskom kartom bivšeg režima ulazili kao u svoju kuću, otvarali trezor ne pokazujući ni ličnu kartu, iznosili onoliko koliko im je bilo potrebno, garantovali časnom rečju. Ili nekim drugim, još trivijalnijim stvarima, a videli smo to i iz izlaganja gospodina Martinovića u danima iza nas da su garancije za dobijene kredite čak bili i neki sifoni.
To spašavanje nas je koštalo u milijardama dinara svake godine. Aktivirane garancije onih koji su toliko zabrinuti nad budućnošću penzionera i građana Republike Srbije u godinama kada su podržavali Vladu Mirka Cvetkovića, te garancije su rasle rapidno, od 4,6 milijardi 2008. godine, 6,2 milijarde 2009. godine, 7,1 milijarda 2010. godine, 2011. godine 8,5, 2012. godine 21,8 milijardi dinara.
Onda pitate zašto je skočio javni dug? Zbog onoga što je potrošeno i zbog onih momaka koji su račun napravili i jeli i pili, a onda su iz kafane izašli. Porast rashoda za kamate, strašni su podaci. Od 2008. godine dve milijarde, 2009. godine 9,2 milijarde, 2010. godine 13,8 milijardi, 20,1, 25,4, sada na preko 70 milijardi, ove godine, odnosno naredne godine, gospodine Vujoviću, ispravite me, ali taj iznos kamata na kredite koje je uzeo bivši režim, koji je potrošio ne znam gde, jer ne vidim ni koridore, ni železničke, ni putne, ne vidim ni nova radna mesta, već su se ta radna mesta gubila i to u stotinama.
Ne vidim šta je urađeno sa svim tim kreditima i kamatama koje sada ova Vlada mora da vraća i da plaća tuđe račune. Paraju uši reči gde se prijatelji koje tražimo na svim stranama sveta ovde dočekuju na nož. Ne trebaju nam prijatelji iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, sa kojima smo rešili jednu veliku kompaniju, kao što je sada „Er Srbija“, od gubitaša za jednu godinu, za devet meseci, dobit od milion evra. Možda nije mnogo, ali biće bolje, siguran sam, u narednom periodu.
Sve ovo i još mnogo toga što je isticao i gospodin Vučić danas je dovelo, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije, pogledajte kakva progresija u rastu i javnog duga i deficita u odnosu na bruto društveni proizvod. U 2008. godini 2,6%, u 2009. godini 4,5%, u 2010. godini 4,8%, 5,0%, 6,6%. Rast duga u odnosu na BDP od 29,2% do preko 60% 2012. godine.
U uređenim zemljama ili manje uređenim, ali sa ozbiljnim vladama, kada tri godine raste deficit, zaredom tri godine, u toj trećoj godini pali se lampica i kaže se – stoj, nešto moramo da uradimo, moramo da štedimo, mere moraju da se uvedu. Ta lampica je trebala u Srbiji da se upali 2010. godine. Ne, umesto te crvene lampice, umesto tih mera koje su te godine uređene i zemlje koje su prepoznale krizu, bivši režim je nama, građanima Republike Srbije, stavio ružičaste naočare. Bombardovani smo da živimo lepo, da je sve odlično. Kako reče Mirko Cvetković - statistički smo izašli iz krize, samo građani to neće osetiti.
Ovde su se čule teške reči danas tokom dana. Čule su se teške reči iz političke mržnje, ali i iz nerazumevanja potrebe. Vlada Republike Srbije ne eksperimentiše, niti građane Srbije ponižavamo da su neki opitni kunići, zečevi. Ne, to su ljudi koji žive teško u Srbiji, koji su ostali bez posla. Bez posla je ostalo 400.000 ljudi za vreme vlade DS i Mirka Cvetkovića, bivšeg režima u bilo kojem agregatnom stanju. Sada, mere koje ova Vlada Republike Srbije želi da sprovede nisu eksperimentalni lekovi, već lek koji je viđen u zemljama koje su krizu prepoznale i kojoj su imale odgovor na krizu.
Letonija je smanjila plate 30%. Smanjen je broj zaposlenih u javnom sektoru, povećan je PDV sa 18% na 22%, porez na dohodak građana sa 23% na 26% i još niz mera koje je Letonija uradila. Estonija - smanjene su plate za 15% do 25%, povećan je PDV sa 18% na 20%, racionalizacija zaposlenosti. Litvanija, baltičke zemlje, članice EU, primenile su ove lekove koji su neophodni da ih progutamo ove godine, a koje smo trebali da progutamo 2010. godine. Kamo sreće da smo to uradili. Možda moja stranka ne bi bila u prilici da dobije izbore, ali bi mojoj zemlji bilo bolje. Zbog političke slabosti, nemanja hrabrosti, razmišljanja o trivijalnim stvarima i dobijanja izbora nisu smeli da primene ove mere koje su baltičke zemlje primenile 2009, 2010. i 2011. godine.
Litvanija je smanjila broj zaposlenih u javnom sektoru za 10%, penzije smanjene za 11%, PDV povećan sa 18% na 21%. Rumunija, susedna zemlja, članica EU, smanjene plate 25%, a PDV povećan sa 19% na 24%. Portugalija - smanjenje fonda plata za 20%, penzije smanjene za 12%, a PDV povećan sa 21% na 23%.
Poštovani građani, oni koji imate i vremena i volje da nas pratite u ovom 12-13 satu debate i rasprave, lekovi koje Vlada Republike Srbije hrabro stavlja u ruku svakoga od nas su lekovi koji su provereni u ovim zemljama o kojima sam vam govorio. Obećanja koja su data i u predizbornoj kampanji, ali i nakon toga u ekspozeu premijera Vlade Republike Srbije su bile teške mere i ovo jesu teške mere.
Ovo vreme smo proveli, ne razmišljajući o budućim izborima, već razmišljajući i boreći se da 61% penzionera sa najmanjim primanjima, iako ove zemlje o tome nisu vodile računa, u Srbiji 61% penzionera sa najmanjim primanjima neće osetiti mere koje su predložene. Najveći broj zaposlenih neće osetiti ove mere. Ali, ne mogu da prihvatim da neko upire prst u Vladu Republike Srbije, u SNS, u Aleksandra Vučića da želi da eksperimentiše, iako taj neko ko upire prst nije znao ni kako, a i da je znao kako, nije smeo ni želeo da ovakve mere sprovede.
Poštovani građani Republike Srbije, ovo je lek i ovi lekovi su lekovi koji daju rezultate.
U Irskoj pre ovih mera budžetski deficit je iznosio 2010. godine do neverovatnih 29,3%, a 2013. godine taj deficit je sveden i šest puta je manji, pa je sada 4,2%. Znači, šest puta je manji. U Grčkoj je sa 15,6% deficita sveden na 2,7% sličnim merama. U Španiji je sa 11,1 na 3%. U Letoniji, koju sam pominjao, sa 7,8% ove godine deficit budžeta Letonije je 0,8%.
Govorim vam i o onima i govorio sam i govoriću, ma koliko teški napadi bili i ma koliko velika želja bila da SNS zaćuti o onima koji su naše javne finansije zarazili neodgovornošću i bezobzirnošću, govoriću i dalje, ali ću i govoriti da su ovi lekovi koje ćemo sprovesti u naredne dve godine lekovi koji su dali efekat i u Portugaliji i u Estoniji i u Rumuniji. Govorim vam o evropskim zemljama, zemljama EU, one EU ka kojoj Srbija ide krupnim i ubrzanim koracima. Siguran sam da ćemo u naredne dve godine govoriti o pozitivnim efektima, jer ako su dali pozitivne efekte u ovim državama, daće pozitivne efekte i u Srbiji.
Niko od nas se nije probudio jedno jutro i rekao – smanjićemo penzije, smanjićemo plate, treba nam za automobile da bi se vozili do Metropola i da ih do tih 700-800 metara slupamo.
Niko se nije setio da smanji plate i penzije da bi za direktora „Krušika“ kupio „Audi A6“ sportske linije od 70.000 evra. Sve ovo radimo da bi normalizovali javne finansije, da bi otvorili perspektivu investitorima, da bi napravili ugovor sa Međunarodnim monetarnim fondom koji je bivši, kojeg je bivša Vlada i bivši režim oterao iz ove zemlje, terajući nas u svojevrsnu izolaciju. Srbija želi, Srbija može i Srbija hoće da bude partner, Srbija hoće, Srbija želi i Srbija može da bude normalna, pristojna, perspektivna zemlja, a siguran sam do 2020. godine i članica Evropske unije.

Zahvaljujem gospodine Babiću.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, naslušao sam se svega i svačega od svojih kolega poslanika koji su kritikovali ovaj rebalans i ove mere koje predviđa Vlada Republike Srbije. Neko od poslanika ustade i kaže – kako to da je budžet 2012. godine imao dug od 15,7 milijardi, a sada je 21 milijardu?
Evo jedna prosta računica. Devetstotina miliona je kamata, na 15,7 milijardi duga, 2012, 2013, 2014. dve milijarde i 700 miliona. Ako još na taj dug dodamo i štetu koju smo imali da pokrijemo iz budžeta vezano za „Agrobanku“ i Razvojnu banku Vojvodine, dolazimo da ova Vlada stvarni deficit ima ispod 3% na nivou godine.
Da sve ovo što se sada dešava jeste ništa drugo, nego plaćanje nekih tuđih obaveza, nekih tuđih dugova, nekih tuđih nepromišljenih poteza.
Ne mogu da razumem kakav to um može da bude ljudski, da zarad opstanka na vlasti ili četiri godine nove vlasti, ili šake jedne vlasti, to stavi iznad sudbine sedam miliona ljudi. Svi koji brane tu politiku neka se stide. Sedam miliona sudbina. Da se ove mere ne donose, evo pokušao sam kroz sve diskusije kolega poslanika da čujem makar jedini drugi način koji je ostvariv i koji je realan, kako da izađemo iz krize.
Niko nije dao odgovor. Niko. Jedino što nam preostaje jeste da počnemo da štedimo, ali kada ulazite u mere štednje morate da vodite računa o nekoliko stvari.
Prvo je, da one na kojima ćete da štedite da im omogućite makar minimum dostojanstva koje imaju i drugi, to je da sa preteranim merama štednje ne povučete državu u recesiju. Da privredu ne povučete u recesiju.
Mislim da su ove predložene mere nešto što je između onoga što bi oni koji pričaju da treba oštrije nastupiti i nešto što neki drugi pričaju da nam ništa nije potrebno, da možemo mi da nastavimo ovako još nekoliko godina da živimo.
Da je ova vlasat neodgovorna, mogli smo da prodamo „Elektroprivredu“, „Telekom“, „Aerodrom Beograd“ i da isfinansiramo još četiri godine vlasti, ali postavljam pitanje šta posle toga?
Neko reče da se setimo naših govora zašto smo kritikovali načine privatizacije koju sada sprovodimo. Pa zato što kada su sprovođene neke privatizacije u periodu od 2003. do 2012. godine, izbor je bio mnogo bolji, a izabrana rešenja najgora. Sada, zbog situacije u kojoj se nalazi država, najgora rešenja iz perioda 2003. do 2012. godine su danas jedina. Nemojte da se sklanjate pred tom odgovornošću.
Rezultate privatizacije nećemo da spominjemo, ali pored rasprodaje imovine, javni dug je rastao polako ali sigurno i došli smo do onog nivoa kada više zbog servisiranja javnog duga, koji je zatečen 2012. godine, moramo da preduzmemo neke malo radikalnije poteze. Pokušalo se sa svime, sa povećanjem poreskih stopa, promenama raznih osnovica i načina oporezivanja. Sve to nije dalo one rezultate koji su očekivani. Sada jedino ovo preostaje.
Priče oko poreske uprave, ja bih zamolio kolege koji kritikuju rad poreske uprave, a predstavnici su bivšeg režima, da u tu priču ne ulaze, jer ćete vrlo brzo imati priliku da se upoznate sa tim kakvu smo poresku upravu imali do 2012. godine i koji su to poreski dužnici stavljeni u fioku, da im porez nikada ne bude naplaćen. Koliko ima zastarelih poreskih potraživanja baš iz tog perioda dok ste vršili vlast?
Razumem i spreman sam da kažem, ako pogrešimo negde, da priznam tu krivicu, ali ne mogu da razumem da sve one posledice koje su loše i koje je sprovodila neka druga politika, okrivljujete SNS. Nemojte.
Budite sigurni da ćemo protiv toga da se pobunimo. Prihvatite taj deo odgovornosti već jednom. Proći će puno vremena dok vam građani to ne oproste.
Smanjivanje penzija je najteži korak. Slušao sam ovde kolege kako su čitali šta se govorilo po izbornim kampanjama. Što ne kažete da je šteta od elementarne nepogode veća nego što ćemo da imamo uštede na penzijama? Zašto to ne kažete? Zašto to krijete? Ta obećanja su data pre elementarne nepogode. Zašto to ne prihvatite? Ja to nikada ne bih radio. Čak i kada sam grešio kao narodni poslanik opozicije, bio sam ubeđen da govorim istinu, a bilo je retko da sam grešio, jer sam postavljao pitanja i 2008, 2009, 2010. i 2011. godine ko će kredite da vraća kada je Narodna skupština davala garancije na zaduženje Republike Srbije.

Vreme, gospodine Arsiću.

Završavam.
Izgleda mi da će građani Republike Srbije morati te kredite iz tih godina da vrate tako što ćemo im smanjiti penzije, tako što ćemo im smanjiti plate u javnom sektoru. Da li su ove mere dovoljne? Nisu, ali je hvatanje vazduha dok ne oporavimo privredu i infrastrukturu, koju ste nam u očaju ostavili, a onda možemo da pričamo o razvoju i o nekom boljem društvu. Na žalost, tolika je šteta da za to nije dovoljna ni jedna, ni dve godine nego mnogo više.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Pošto niko više od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne želi reč, saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona, odnosno odluka iz tačaka 1, 2, 3. i 4. dnevnog reda.
Nastavak u nedelju, u 10.00 časova.