Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Želim samo da dam podršku prihvatanju amandmana koji je podnela koleginica Olgica Batić iz najmanje dva razloga. Prvi je zato što je ovaj amandman bolji, precizniji i jasniji od amandmana koji takođe podržava, jer ukazuje na problem u Predlogu zakona koji je pred nama, a drugi je da potpuno nedvosmisleno pokažem da meni nikada nije bilo, nije i neće biti važno ko potpisuje amandman, nego šta u amandmanu piše.
Narodna poslanica koja je i mnogo bolje od mene obrazložila, zbog svoje stručnosti, razloge zašto je važno ovaj amandman prihvatiti pripada vladajućoj većini, kao i svi drugi narodni poslanici. Ja sam opozicija, ali je amandman dobar. Da li hoćete još da se detaljnije uradi, da li hoćete zastoj da Odbor podnese amandman? I s tim sam unapred saglasna. Meni je važno da se na ovom primeru, ako hoćemo da ga zapamtimo, naučimo da je mnogo važnije pročitati predloge i zakone i amandmane i videti šta je dobro, smisleno i sa dobrim ciljem napisano u nekom amandmanu, nego da se samo potrošimo na legitiman, ali nekoristan folklorni, razmenu folklornih sastava o stvarima koje nisu tema dnevnog reda. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vučeta Tošković, po amandmanu.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se svi zalažemo za sprečavanje odliva mozgova, kako se to kaže, ja bih rekao pameti, mlade, iz Republike Srbije, a vidim da predlagači sada momentalno ne razmišljaju o tome.        
Govorite o konkurenciji pri zapošljavanju u tužilaštvo i o sudijama. Konkurencija je na fakultetu. Ako je student završio sa desetkom, 10,00, država ga mora na bilo koji način zaposliti iz prostog razloga da taj student ne ode u inostranstvo da dalje napreduje.
Dakle, mi se svi zalažemo, a sada predlažemo nešto što ne može da se prihvati ni u kom slučaju. Ovo se ne odnosi na gospođicu Batić. Prihvatam da ima studenata koji završe sa desetkom i onih koji završe i sa deset plus, ali razlikujem znanje i pamet. Znanje je nešto drugo, a pamet je nešto drugo. Kada se spoje i znanje i pamet, onda je ovo ono što mi pričamo, da treba tog čoveka na neki način zaposliti.
Ovi koji predlažu, imam utisak da imaju znanje, a nemaju ono drugo. Ne odnosi se na koleginicu Batić, nego na one prethodnike koji su dali amandman 2. Ako hoćemo da se zalažemo, ja bih da sam predlagač izmena i dopuna ovog zakona, na svim fakultetima bih, gde god student završi sa desetkom, da je država u obavezi da ga zaposli, da ne odlaze ti pametni ljudi iz Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić, predlagač amandmana.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, očigledno moram da izvršim još par pojašnjenja. Niko ovde ne spori da najkopetentniji, najstručniji i najbolji među nama treba da dobiju zaposlenja. Valjda bi svako ko bi suprotno tvrdio, postupao mimo svake logike i potpuno suprotno zdravorazumski.
Već sam rekla da sam podržala oba predloga zakona, i zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnim tužilaštvima. Ovde se prenebregava ono što se javlja kao potencijalna opasnost u praksi. Niko ovde ne spori da je prisutan motivacioni element, da onaj ko završi pripravnički staž, posle dve godine izađe na pravosudni ispit, sada ima motiv više da se primi na neodređeno radno vreme time što će se truditi da taj ispit položi sa odlikom. To je nešto nesporno i to stoji u ovakvom predlogu zakona.
Govorim o onome šta se može desiti u praksi, a ono što se može desiti u praksi jeste sledeće. Imamo, ni to ne sporim i to je verovatno evidentno, mali broj ljudi, zapravo pripravnika koji pravosudni ispit polože sa odlikom. Mislim da nije mnogo velik broj ni ljudi koji pravosudni polože u celosti, ali to je već neka druga priča.
Znači, što se tiče motivacionog elementa, on je tu prisutan, ja govorim o praktičnom delu. Kako ćete tri ili pet, nije bitno i nemojmo ovde licitirati brojevima, neka bude i sto pripravnika, sto ljudi koji su položili pravosudni ispit sa odlikom. Govorim ova Skupština donela je Zakon o budžetskom sistemu, ograničava se zapošljavanje, posebno na neodređeno vreme i imamo uredbu Vlade Republike Srbije ograničava zapošljavanje na neodređeno vreme.
Treća stvar, postoji neki akt, i već sam pomenula član 117. stav 2. o popuni broja radnih mesta. Praktično pitanje – šta ćete i kako će javni tužilac, kome se jave tri, dva, pet, nije ni bitno pripravnika, koji su položili pravosudni ispit sa odlikom, da ih zaposli. On kaže – izvinite, ali broj radnih mesta je popunjen, ne mogu da ih zaposlim, ne mogu mimo sebe, ako ih zaposlim ja činim nešto što ne treba da činim, ulazim u zonu protivpravnosti.
Šta ako su sva mesta u tužilaštvima popunjena? Šta ako se postavi pitanje raspoređivanja iz jednog tužilaštva u drugo tužilaštvo, a broj mesta popunjen? Znači, opet javni tužilac je taj koji mora da čini nešto što ne treba da čini.
Znači, amandman je podnet u dobroj volji, više je nego konstruktivan i sprečava sve ono što bi se moglo desiti u praksi, a što po naš pravni sistem i što po tužilačku funkciju nikako ne bi bilo dobro. Hvala.

Zahvaljujem, gospođice Batić.
Reč ima šef poslaničke grupe DS Borislav Stefanović.

Mi podržavamo ovaj amandman. Smatramo da je koleginica Batić ukazala na ono, što smo sve vreme govorili, šta je problem, po nama, u ovoj izmeni. Dakle, ovo je jedno da kažem, zaista u pravom smislu, otelotvorenje problema koji može nastati ukoliko se primene izmene zakona bez ovog amandmana.
U praksi, u svakodnevnom pravnom životu, funkcionisanju tužilaštva prosto će biti nemoguće ovo sprovesti, a da se ne prekrši neki propis. Ili će tužilac i tužilaštvo da menja sistematizaciju, da bi nekog primila u radni odnos tj. za stalno, ili neće moći da ispuni odredbu ovog zakona zato što ne postoji mesto sistematizacije.
Na stranu sve ono što smo zamerali do sada, što se odnosi na de fakto, preuzimanje uloge zavoda za zapošljavanje od strane Komisije za pravosudne ispite, to je već jako problematično, ali ovo konkretno u tehničkom smislu, u operativnom smislu, što će se svakodnevno dešavati u našim tužilaštvima, bez obzira što se ja slažem da nema veliki broj ljudi koji polože sa odlikom. To je tačno, ali u samom tužilaštvu ova stvar, inače su opterećeni sa nemogućnosti adekvatne i pune primene tužilačke istrage, možete misliti sada će morati da menjaju sistematizaciju i nalaze mesta, recimo, u Beogradu, ja ne znam koliko ih ima, ali sam siguran da ih nema dovoljno. Takođe, sam siguran da su sistematizacije i raspored rada prilagođeni nekom prošlom vremenu.
Šta ćemo sada da radimo? Dakle, mislim da je apsolutno u svrsi i neophodno je da se ovaj amandman primeni i prihvati, rekla je koleginica i kao predlog Odbora. Dakle da se to uradi da bi se stvar dodatno precizirala.
Smatramo da ovakva odredba, bez dodatnog preciziranja koja omogućava funkcionisanje u praksi, suštinski neće dati rezultat. Imaćemo velike probleme. To je na neki način naš apel da se ipak prihvati ovaj amandman, jer ne vidimo zaista ništa loše u ovome što je rečeno. Ovaj amandman je u službi zdravog razuma. Apsolutno nema nikakve politike u tome. Hvala.

Za reč se javio šef poslaničke grupe SNS narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Mislim da je zdrav razum imati usklađeno zakonodavstvo, da ne postoji degradiranje tužilačkih pripravnika u odnosu na sudske pripravnike. Ukoliko, a malopre sam govorio i citirao taj član 66. Zakona o rasporedu sudova, isto rešenje važi za sudske pripravnike, tu ne postavljamo problem da li postoji upražnjeno mesto, da li ne postoji upražnjeno mesto. Tu se ne postavlja takvo pitanje. Zašto bi? Ako su već sve ove godine bili degradirani tužilački pripravnici, zašto da nastavimo dalje?
Šta znači upražnjeno radno mesto? Da li će biti upražnjenog radnog mesta? Da li ćemo mi ostaviti na taj način da ponovo poznanstvo, politička pripadnost, kumovske relacije, rođačke relacije, neke druge relacije budu veći prioritet? Gde u Srbiji ima upražnjenih radnih mesta? Voleo bih, sanjam tu državu u kojoj ću živeti, Srbiju u kojoj će biti upražnjenih radnih mesta.
Kada to kažete zakonski, kada kažete – da vi ste položili, odlično ste završili fakultet, na vreme, odlične ocene imate, odličan prosek, položili ste sa odlikom sedam ispita, sve je to dobro, ali na upražnjeno radno mesto. To je, kao što je na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji, pa kada vas šetaju na 26 šaltera da dobijete dozvolu, a onda na onom 27. vam kažu FTJP, kako beše – fali vam još jedan papir. To je i ovo. Super je što ste vi položili sa odlikom, odlično je, ali na sledeće upražnjeno radno mesto ćemo vas primiti. Nema toga.
Jasno i glasno decidirano. Ne radi se o svim pripravnicima. Radi se o ljudima koji polože sa odlikom, a takvih ljudi je u Srbiji u protekle tri godine bilo pet.
Možemo li da se toliko neodgovorno ponašamo kao država i da najboljima kažemo – ne trebate nam ili čekajte upražnjeno radno mesto. Ne možemo. Ne možemo ni da za jedno rešenje glasamo 2008. godine. Zakon o rasporedu sudova je donela neka druga skupštinska većina. Godine 2008, 2009. je menjala do 2011. godine i predvidela je to za sudijske pripravnike. Zbog čega tolika polemika za tužilačke pripravnike? Zbog čega? Zašto su oni druge kategorije, drugog ranga? Zašto ovi mogu automatski, a pročitao sam vam član 66, a tužilački pripravnici da čekaju upražnjeno radno mesto, a radi se o pet ljudi za tri godine? Toliko možemo, toliko moramo, da pošaljemo jasnu poruku mladim ljudima da ne želimo da partijska pripadnost, poznanstvo, kumstvo bude prioritet, prioritet je znanje. Dajte da jednom imamo jednu nit.
Ako smo 2008. godine glasali za taj zakon, sa takvim članom 66, zašto ne možemo sada da glasamo i za ovakvo rešenje? Da li je pet ljudi sa odlikom problem za tri godine? Nije, ne sme. Na šta ih upućujemo? Ako decidirano u zakonu ne piše – da, položite sa odlikom, automatski dobijate radno mesto, da li pred komisijom koju formira ministar ili pred komisijom koju formira Pokrajinski sekretarijat. Nemam tu dilemu. Ne želim da verujem da će se komisije koje imaju po sedam ljudi pogaziti svoje profesionalne karijere, diplome, zvanja profesora, advokata, tužioca, sudija, i to svi zbirno da bi oni bili, u stvari, komisija za prijem u radni odnos. Ja ne verujem u to. Verujem da su to ljudi od integriteta, da su to ljudi koji ispituju znanje, a ne lepe oči.
Na taj način samo eksplicitno strogo i jasno definisano. Ovoj državi su potrebni najbolji, voleo bih da ih je više. Niko drugi koji ne položi sa odlikom ne mora da znači da neće sutra dobiti posao, ali ti koji nemaju odliku, moraće da sačekaju baš to upražnjeno radno mesto. Oni sa odlikom, oni najbolji, moraju od ove države da dobiju nagradu za godine odricanja. A ta najbolja nagrada i najbolji odnos države je radno mesto.