Jako je dobro što je ovakav zakon posledica pritiska javnosti. Naravno da predlagači ni jedni ni drugi nisu to uradili zato što su se baš pre 15 dana setili neophodnosti izmena zakonskih rešenja koji se tiču finansiranja političkih aktivnosti u Srbiji, nego je to bila posledica javno obavljenog teksta jednog novinara koji je zaključio da će rebalansom budžeta da se, ako se dobro sećam, 500 miliona dinara da bude povećan nivo finansiranja stranaka iz budžeta, što bi naravno bilo potpuno neprihvatljivo i nakon toga pod pritiskom javnosti su se pojavila dva predloga. Sigurno da je bilo šanse da se i oko ta dva predloga napravi neki dogovor ali da ne ulazim u taj deo.
Znači, bajka o tome da je genijalna reformska ideja da se smanje troškovi za političke stranke pošla pa od predsednika Vlade, mada on nije, koliko vidim, predlagač ovog zakona, nije tačno. Pritisak javnosti je dobar. Ja se nadam da će biti još takvih primera.
Bilo bi naravno, bolje da je ovaj predlog zakona predvideo rešenje koje bi podrazumevalo progresivno smanjivanje sredstava za političke stranke. To znači da stranke koje sada dobijaju preko pet miliona evra godišnje, kao što je slučaj sa najvećom vladajućom strankom SNS, i to samo iz budžeta Srbije, da ne dodajem tu budžet pokrajine, lokalnih samouprava, znači pet miliona evra, dame i gospodo, građani Srbije.
Najmanje stranke, naravno, dobiju neku mrvicu i to je fer. Naravno da ne može da se dobije isti nivo. Što se tiče stranke koju vodim, da ne ostane javnost uskraćena za tu informaciju, to je negde oko, to je sada milion i 40 hiljada mesečno, to znači na godišnjem nivou nešto ispod 100 hiljada evra.
Naravno da mora da postoji razlika po veličini stranke, zastupljenosti u parlamentu, ali ovako velika razlika, pet miliona sa jedne strane, je stvarno nešto što će teško građani Srbije da prihvate.
Naravno ovo je samo deo novca koji troše političke stranke. Naravno da su vrlo prisutne zloupotrebe vladajućih stranaka u iskorišćavanju resursa koji im daje javni sektor. Bilo da je to prelivanje keš novca po raznim osnovama, što je naravno, nažalost javna tajna, bilo po tome što se koriste resursi svih tih javnih preduzeća.
Ja imam jedan predlog, da recimo smanjimo dramatično troškove za izborne kampanje. Hajde da se, ako ne ovom prilikom, onda u nekoj sledećoj brzoj izmeni zakona, uvede zakonska obaveza, odnosno zabrana komercijalnog reklamiranja u izbornoj kampanji. Za to se koriste ogromne pare, posebno u zadnjih sedam-osam godina. Zadnja kampanja u kojoj sam ja učestvovao, a gde sam mogao da kontrolišem tok novca, to je bilo negde 2003. godine i tada je cela kampanja, svi bilbordi, televizije, flajeri, gorivo i sve živo je bilo ispod jedan milion evra za stranku koja je tada bila najveća u Srbiji.
Danas, na prošlim izborima se priča o ciframa od 10, 15, 20 miliona evra i pitanje je – kuda ide taj novac?
Moj predlog je da se sve stranke dogovore i da se donese takvo zakonsko rešenje da nema komercijalne reklame. To znači da kampanja ide preko elektronskih i pisanih medija, kroz duel emisije, gde će stranke dobijati prostor, recimo, srazmerno nekoj svojoj snazi u prethodnom sazivu parlamenta. Time bi bila ušteda koja bi se merila sa nekoliko desetina miliona evra, a ne sa nekih dva ili tri, koliko je sada. To bi bila jedna ozbiljna mera za smanjivanje ogromnih troškova.
Ako to ne uradimo, ovo će biti kozmetička mera. Glasaćemo za nju, nismo protiv, i kozmetika nekad ima smisla. Ali, ovaj zakon neće sprečiti zloupotrebe kje su ogromne i koje se dešavaju i dan danas.
Prema tome, svi smo bili svedoci da su u nekim izborima koji su bili ove godine korišćeni i batinaši i keš i lanč paketi i razni drugi načini za podmićivanje birača. To mora da bude prekinuto i ja sam dao predlog kako to treba uraditi.