… Inače, pa će vam pomoći.
Pozvao se na član 92. stav 2, član 157. stav 2, član 170. i član 192. i 193. Znači, sve to zajedno morate da tumačite.

Mogu sve da vam protumačim, nikakve veze nemaju ove tačke.

Ne čujem kada mi dobacujete, pokušavam da vam objasnim da vaš kolega u skladu sa Poslovnikom ima pravo da smatra da ovi zakoni koje je predložio da se spoje u jedinstvenu raspravu su srodni po nekom delu materije ili po predlagaču ili kada …
(Marko Đurišić, s mesta: Tražim reč.)
Ne možete u toku objašnjenja zaista, uz vrlo dobru moju nameru, ne možete replicirati meni u objašnjenju, na vama je samo da sankcionišete glasanjem ili ne.
Znači, parlament će se sada izjasniti da li prihvata predlog vašeg kolege poslanika Vladimir Marinkovića, a na vama je da li ćemo glasati o eventualnoj povredi Poslovnika.
(Marko Đurišić, s mesta: Da.)
Zahvaljujem.
Stavljam na glasanje predlog prof. dr Vladimira Marinkovića da se objedine rasprave u ove tri celine.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 160, protiv – devet, uzdržan – jedan, nije glasalo 18 od ukupno prisutnih 188 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila predlog poslanika, prof. dr Vladimira Marinkovića.
(Marko Đurišić, s mesta: Poslovnik.)
Izvolite, poslaniče, povreda Poslovnika.

Hvala poštovana predsednice.
Član 27. stav 2. kaže – Predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog Poslovnika.
Znači, ne možete vi da obrazložite moje, ja sam u skladu s Poslovnikom reklamirao povredu Poslovnika o kome vi treba da vodite računa, a vaš odgovor da bude - predložio je kolega poslanik, pa će Skupština da se odluči. Ja vas samo molim da se vi isto u skladu sa Poslovnikom starate o primeni Poslovnika. Jasno sam vam naveo član Poslovnika koji je direktno prekršen ovakvim predlogom i ovakvim glasanjem.
Može naravno većina da odluči sve i nije ovo ni prvi, ja da bih ja voleo da se poslednji put u Narodnoj skupštini direktno odlučuje protivno ovom Poslovniku, ali vaša je obaveza da se starate o primeni Poslovnika, ne možete da kažete – to nema veze sa mnom i ja samo stavljam na dnevni red ono što je kolega poslanik predložio. Hvala.

Poštovani poslaniče, naći ćete mi u stenogramu rečenicu – to nema veze sa mnom, pa ću onda reagovati.
Znači, nemojte dezinformisati javnost, ta rečenica nije izgovorena, a ne mogu sprečavati poslanike da koriste poslovnička prava da nešto predlože, to nije u mom domenu da poslanicima držim poduke.
U ostalom, 160 poslanika je odlučilo da se rasprava spoji.
Prelazimo dalje na glasanje.
Narodni poslanik Zoran Babić, na osnovu člana 92. stav 2, a u skladu sa članom 157. stav 7. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se pretres u pojedinostima o Predlogu zakona o zaštiti uzbunjivača obavi odmah po završetku načelnog pretresa tog predloga zakona.
Da li narodni poslanik Zoran Babić želi reč povodom predloga? (Ne)
Hvala.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 156, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 29 od ukupno prisutnih 185 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, usvojila ovaj predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku, predlogu za dopunu predloženog dnevnog reda i o predlogu za spajanje rasprave, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 159, protiv – četiri, uzdržanih – nema, nije glasao 21, od ukupno prisutnih 184 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, utvrdila dnevni red Osme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini, u celini.
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača;
2. Predlog odluke o izboru javnih tužilaca za apelaciona javna tužilaštva;
3. Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju;
4. Predlog odluke o izboru predsednika sudova;
5. Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju;
6. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju;
7. Predlog zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda;
8. Predlog zakona o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje;
9. Predlog zakona o potvrđivanju Protokola o zaštiti od poplava uz Okvirni sporazum o slivu reke Save;
10. Predlog zakona o potvrđivanju Drugog amandmana na Ugovor o saradnji između Vlade Republike Srbije i Evropske organizacije za eksploataciju meteoroloških satelita (EUMETSAT) ;
11. Predlog zakona o zapošljavanju stranaca;
12. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o statusu srpskih vojnih memorijala na teritoriji Ruske Federacije i ruskih vojnih memorijala na teritoriji Republike Srbije.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuje ministar pravde Nikola Selaković, predsednik Visokog saveta sudstva Dragomir Milojević, Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, Vladimir Davidović, pomoćnik ministra pravde, Miroljub Tomić, član Visokog saveta sudstva iz reda sudija, Majda Kršikapa, sekretar Visokog saveta sudstva, Jovan Ćosić, šef odseka u Ministarstvu pravde, Zlatko Petrović, viši savetnik u Ministarstvu pravde i Marijana Šarac, savetnik u Ministarstvu pravde.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz dnevnog reda po tač. 1-6, a pre otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1, članu 170. stav 1, članu 192. stav 3. i članu 201. stav 2, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o zaštiti uzbunjivača, Predlogu odluke o izboru javnih tužilaca za apelaciona javna tužilaštva, Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, Predlogu odluke o izboru predsednika sudova, Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Reč ima ministar Nikola Selaković.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam na početku ove objedinjene načelne rasprave ukratko predstavim najvažnija rešenja koja sadrži Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je predložila Vlada Republike Srbije, a pripremilo Ministarstvo pravde.
Na početku, želim da istaknem da je Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije za period od 2013-2018. godine, kao i pratećim Akcionim planom, kao jedan od ciljeva predviđeno uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koje prijavi sumnju na korupciju.
U aprilu 2013. godine, kao ministar pravde i državne uprave, najavio sam donošenje sveobuhvatnog zakona o zaštiti uzbunjivača. Tada sam govorio na skupu koji je organizovao Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, gospodin Šabić, u okviru predstavljanja modela zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je izradila radna grupa kojom je rukovodio Zaštitnik građana, a koju je okupio i organizovao Poverenik.
Sada, na početku svog obraćanja vama, izražavam naročitu zahvalnost gospodi Šabiću i Jankoviću, koji su organizovali pisanje prvog modela, na osnovu kojeg je kasnije i radna grupa Ministarstva izradila ovaj zakonski tekst koji se nalazi pred vama. Tada su Poverenik i Zaštitnik građana nametnuli jedan snažan okvir donošenja sveobuhvatnog zakona o zaštiti uzbunjivača i utrli put ovakvom regulisanju ove vrste zaštite.
Srbija je jedina zemlja u regionu koja bi trebalo da dobije ovako temeljan i sveobuhvatan zakon. Ovakvi zakoni su prava retkost u Evropi, tako da je Srbija jedan od začetnika ovakvog regulisanja zaštite uzbunjivača, i u regionu i na čitavom evropskom kontinentu.
Ovakav zakon predstavlja savez između države i građana u borbi protiv korupcije. Ko primeti bilo kakvu radnju koja je suprotna javnom interesu, moći će da bez straha prijavi istu, bez straha od bilo kakve posledice po sebe ili sebi bliska lica. Država će zaštiti lice koje je bilo hrabro i odgovorno da prijavi korupciju.
Ovakav zakon treba da ohrabri svakog pojedinca da prijavi zloupotrebu, ili kršenje zakona ili nekoga ko čini nešto loše po životnu sredinu.
Do sada smo imali slučajeve da su ovakvi ljudi trpeli štetu zbog svoje hrabrosti odlučnosti i brige za javni interes. Sa takvom praksom mora da bude završeno. Ko se usudi da otpušta, premešta ili na bilo koji drugi način ošteti
savesne građane koje prijave nezakonitost u radu poslodavca ili bilo kakvu nezakonitost u vezi sa vređanjem javne vlasti ili možda nezakonitost u radnjama privatnika ili korporacija biće suočen sa odgovorom države. Ne samo da će uzbunjivač biti zaštićen nego će i prijavljeno lice, državni organ ili kompanija biti podvrgnuti efikasnoj istrazi državnih organa.
Važećim zakonodavstvom Republike Srbije regulisana je izvesna zaštita lica koje nazivamo uzbunjivačima, ali samo određenih kategorija lica, pri čemu nisu uspostavljeni adekvatni mehanizmi za njihovu potpunu zaštitu.
Obaveza Republike Srbije da na sveobuhvatan način Zakonom uredi pitanje zaštite lica koja prijavljuju sumnju na korupciju i drugo nezakonito postupanje proizlazi iz međunarodnih ugovora koje je naša država potvrdila i to člana 33. Konvencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv korupcije, kao i člana 9. Građansko pravne konvencije protiv korupcije Saveta Evrope.
U Republici Srbiji zaštita uzbunjivača delimično je uređena Zakonom o državnim službenicima, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Ovim propisima predviđena je zaštita ograničenog obima po više osnova. Iz navedenih razloga neophodno je na celoviti način urediti pitanje zaštite uzbunjivača kako u javnom, tako i u privatnom sektoru.
Ministarstvo pravde formiralo je septembra meseca 2013. godine radnu grupu sastavljenu od predstavnika pravosuđa, odnosno sudstva, tužilaštva, nevladinog sektora, državnih organa, kao i predstavnika sindikata radi izrade što kvalitetnijeg predloga zakonskih rešenja. U radnu grupu uključena su i dva uzbunjivača koja su u prošlosti trpela odmazdu zbog uzbunjivanja i koja su kroz lično iskustvo uvidela brojne manjkavosti u sistemu dosadašnje zaštite.
Predlaganjem ovog zakona preduzimaju se neophodni koraci ka uspostavljanju normativnog okvira i kapaciteta za odlučnu borbu protiv korupcije i istovremeno ostvaruju preuzete obaveze iz međunarodnih akata, a pre svega preporuka grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope GREKO.
Predloženi zakon pruža pun obim zaštite licima koja prijavljuju sumnju na korupciju i to kako u javnom, tako i u privatnom sektoru. Zaštitom uzbunjivača u najvećoj meri štiti se i javni interes, s obzirom da su uzbunjivači lica koja prijavljuju korupciju, zbog čega ne smeju trpeti štetne posledice, te im je neophodno pružiti odgovarajuću pravnu zaštitu.
Predloženim zakonom uređuju se kako materijalna, tako i procesna pitanja u oblasti zaštite uzbunjivača, nastojeći da se ovakvim celovitim pristupom omogući sveobuhvatna zaštita uzbunjivača i efikasna primena zakona u praksi.
Smisao ovakvog pristupa je da motiviše potencijalne uzbunjivače da obelodane informaciju o postojanju korupcije tako što će im garantovati zaštitu i u najvećoj mogućoj meri suzbiti nanošenje štetnih posledica. Predloženim zakonom konačno se pruža sigurna alternativa ćutanju uzbunjivača kroz postupak zaštite, koji je lako dostupan, izvestan i efikasan.
Uzbunjivanje je u smislu Predloga zakona otkrivanje informacija o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnih ovlašćenja protivno svrsi zbog kojih je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera. Ovakva definicija uzbunjivanja šira je od standarda koji je postavljen Preporukom i Rezolucijom 1279 Saveta Evrope.
Značajno je spomenuti i zabranu sprečavanja uzbunjivanja, te da je odredba opšteg ili pojedinačnog akta kojom se sprečava uzbunjivanje apsolutno ništava, odnosno ne proizvodi pravno dejstvo.
U pogledu kruga lica na koje se primenjuje zaštita uzbunjivača, Rezolucija 1279 i Preporuka Saveta Evrope naglašavaju da je jedna od karakteristika uzbunjivača njegovo radno angažovanje kod poslodavca i to bilo kog tipa, plaćeno ili neplaćeno, stalno ili na određeno vreme i tome slično.
Činjenica da je uzbunjivač radno angažovan kod poslodavca čini ga podložnim mogućim štetnim posledicama koje može trpeti ili pretrpeti zbog svog uzbunjivanja. Upravo ova karakteristika razdvaja uzbunjivača od drugih lica. Uzbunjivač je stoga definisan tako da obuhvata fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga organa vlasti, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom, ili pravo vlasništva na privrednom društvu.
Radno angažovanje obuhvata radni odnos, rad van radnog odnosa, volontiranje, vršenje funkcije, kao i svaki drugi faktički rad za poslodavca. Upotrebom kovanice „u vezi sa radnim angažovanjem“ zaštita se pruža i licima koja više nisu radno angažovana kod poslodavca. Primera radi, bivši zaposleni ili penzionisana lica, a koja su informaciju u vezi sa uzbunjivanjem saznala tokom radnog angažovanja. Termin poslodavac obuhvata organ Republike Srbije, teritorijalne autonomije ili jedinice lokalne samouprave, nosioca javnih ovlašćenja ili javnu službu, pravno lice ili preduzetnika koji radno angažuje jedno ili više lica.
Postoje kategorije lica koja nisu uzbunjivači u smislu Predloga zakona, ali kojima Predlog zakona pruža istovrsnu zaštitu kao i uzbunjivaču. Radi se o sledećim kategorijama lica: o tzv. povezanim licima, tj. licima koja trpe štetnu posledicu zbog povezanosti sa uzbunjivačem, putativnim uzbunjivačima, tj. licima za koje se pogrešno smatra da su uzbunjivači ili povezana lica, te zbog toga trpe štetne posledice, službenim licima, kao i licima koja prikupljaju informacije koje ukazuju na potencijalno ugrožavanje ili povredu javnog interesa prema kojima je preduzeta štetna radnja zbog traženja tih podataka.
Uzbunjivač ima pravo na zaštitu ako izvrši uzbunjivanje kod poslodavca, ovlašćenog organa ili javnosti na način predviđen ovim zakonom, u roku od jedne godine od dana saznavanja za izvršenu radnju zbog koje vrši uzbunjivanje, a najkasnije u roku od 10 godina od dana izvršenja te radnje.
U glavi tri Predloga zakona ukazuje se na postupak, odnosno uređuje se postupak uzbunjivanja i već u početnoj odredbi propisuje se obaveza naročito hitnog postupanja poslodavca, odnosno nadležnog organa povodom otkrivanja informacije od javnog interesa.
Predviđene su tri vrste uzbunjivanja: unutrašnje, spoljašnje i uzbunjivanje javnosti. Unutrašnje i spoljašnje uzbunjivanje postavljeni su alternativno, dok je uzbunjivanje javnosti postavljeno subsidijarno u odnosu na unutrašnje i spoljašnje uzbunjivanje. Unutrašnje se vrši kod poslodavaca, a spoljašnje kod nadležnog organa. Uzbunjivanje javnosti se vrši putem sredstava javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način kojim se obaveštenje može učiniti dostupnim javnosti.
Predloženim zakonom omogućena su šira ovlašćenja uzbunjivaču u odnosu na uporednu praksu, tako da on može da izabere pravi put za koji smatra da bi bio najefikasniji u konkretnoj situaciji. Naime, u uporednim rešenjima uglavnom se postupak unutrašnjeg uzbunjivanja postavlja kao primaran u odnosu na spoljašnje uzbunjivanje, osim u tačno i precizno određenim izuzecima. Međutim, ovakvo rešenje nije prihvaćeno iz razloga što zakonodavac ne može unapred predvideti i precizno nabrojati sve situacije u kojima bi unutrašnje uzbunjivanje bilo opasno po uzbunjivača, neizvodljivo ili nedelotvorno.
Imajući u vidu ozbiljnost i osetljivost informacije na koje se obaveštenje uzbunjivača može odnositi, propisana je obaveza poslodavca i ovlašćenog organa da postupaju i po anonimnim prijavama, te da provere navode iz anonimnog obaveštenja u okviru svojih nadležnosti.
Uređene su i obaveze poslodavca, čije nepoštovanje povlači za sobom prekršajnu odgovornost. Kako bi se obezbedila ujednačenost odredaba opšteg akta poslodavaca, koje se tiču postupka unutrašnjeg uzbunjivanja, ministar nadležan za poslove pravosuđa će zakonskim aktom bliže urediti minimum pravila koje bi svaki pomenuti opšti akt trebalo da sadrži. Temelj ovakvog rešenja je obezbeđenje jednobraznog postupka, koji bi bio efikasan i lako dostupan uzbunjivaču.
Opredeljenje zakonodavca je da se propiše minimum standarda koji bi bili obavezni za svakog poslodavca. Na ovaj način biće obezbeđen pre svega nadzor nad primenom ovih odredaba.
Predloženi zakon u prvi plan ističe zaštitu uzbunjivača, te propisuje zabranu za poslodavca da nečinjenjem ili činjenjem stavi uzbunjivača ili povezano lice u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a potom se propisuju najčešće situacije u vezi sa kojima se uzbunjivač u vezi sa uzbunjivanjem stavlja u nepovoljniji položaj, kao što su zapošljavanje, sticanje svojstva pripravnika ili volontera, rad van radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje ili stručno usavršavanje i tome slično.
Apsolutno su ništave odredbe opšteg akta kojima se uzbunjivaču uskraćuje ili povređuje pravo, odnosno kojima se ova lica stavljaju u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem. Stoga i u situaciji kada bi postojale odredbe opšteg akta, recimo, kolektivnog ugovora, kojima bi bila predviđena mogućnost uskraćivanjem prava uzbunjivaču, a u vezi sa uzbunjivanjem, iste odredbe ne bi proizvodile pravno dejstvo. Na napred opisani način pruža se potpunija zaštita uzbunjivača, odnosno lica koje uživa zaštitu kao uzbunjivač.
Uzbunjivač ima pravo na naknadu štete koju pretrpi zbog uzbunjivanja u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Predloženim zakonom predviđeno je da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu. Sudska zaštita se ostvaruje podnošenjem tužbe za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem nadležnom sudu u roku od šest meseci od saznanja za preduzetu štetnu radnju, odnosno tri godine od trenutka kada je štetna radnja preduzeta, a što je optimalni rok u kome tužba može biti podneta i koji u potpunosti odgovara primerima dobre prakse.
Imajući u vidu faktičku dužinu trajanja sudskih postupaka, činjenicu da su uzbunjivači uglavnom ekonomski slabija strana, predloženim zakonom predviđena je i posebna privremena zaštita uzbunjivača u vidu privremene mere i vraćanje radnika na rad, odnosno uklanjanje štetnih posledica u vezi sa uzbunjivanjem. Privremena mera se može odrediti pre pokretanja, za vreme trajanja, kao i po okončanju sudskog postupka, čime se postižu dvostruki pozitivni efekti u korist uzbunjivača, koji se ogledaju u: prvo, obezbeđivanju materijalne egzistencije uzbunjivača za vreme trajanja sudskog postupka i drugo, u prebacivanju tereta dokazivanja na poslodavca.
U pogledu sadržine predloga za određivanje privremene mere, propisano je pravilo po kome se može zahtevati da sud odloži pravno dejstvo akta, zabrani vršenje štetne radnje, kao i da naloži otklanjanje posledice prouzrokovane štetnom radnjom. O predlogu za određivanje privremene mere sud će odlučiti u roku od osam dana od dana prijema predloga. Protiv odluke o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Predlogom zakona predviđeno je da što širi krug lica bude obuhvaćen zaštitom koja se pruža ovim zakonom, kao i da zaštita bude efikasna i potpuna. Tužbom u vezi sa uzbunjivanjem ne može se pobijati zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog po osnovu rada. Međutim, napravljena je veza između pravnog režima zaštite uzbunjivača sa sudskim postupcima u kojima se ocenjuje zakonitost pojedinačnog akta poslodavca, te su predviđena posebna prava uzbunjivača i u ovim postupcima.
U skladu sa tim u postupku po tužbi za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca, kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornosti uzbunjivača po osnovu rada, po posebnim propisima, uzbunjivač može istaći navod da pojedinačni akt poslodavca predstavlja štetnu radnju u vezi sa uzbunjivanjem, koji se navod može istaći u tužbi ili na pripravnom ročištu, a posle toga samo ako podnosilac navoda učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da iznese ovaj navod ranije.
Predloženim zakonom je ne remećenjem postojećeg sistema zaštite radno-pravnih odnosa i pravnog sistema Republike Srbije uneta radikalna izmena u korist uzbunjivača. Promena se sastoji u tome što u situaciji kada uzbunjivač u toku parnice, koja se vodi u vezi sa ocenom zakonitosti pojedinačnog akta poslodavca, na primer, rešenja o otkazu ugovora o radu ili rešenja o premeštaju na drugo radno mesto, učini verovatnim navod da je predmetni pojedinačni akt poslodavca u vezi sa uzbunjivanjem. Sud pred kojim se vodi postupak za ocenu zakonitosti pojedinačnog akta je u obavezi da primenjuje pravila ovog zakona, a koja se tiču posebne zaštite prava uzbunjivača, poput pravila o obrnutom teretu dokazivanja ili istražnog načela.
Na opisani način domen primene predloženog zakona faktički se proširuje i na parnice u kojima se osporava zakonitost pojedinačnog radno-pravnog akta donetog na štetu uzbunjivača u vezi sa uzbunjivanjem. Propisano je i posebno pravilo o obrnutom teretu dokazivanja koje je motivišuće za uzbunjivača, s obzirom da on treba samo da učini verovatnim da je pretrpeo štetne posledice u vezi sa uzbunjivanjem, a tada poslodavac treba da dokaže da nastale štetne posledice po uzbunjivača nisu u vezi sa uzbunjivanjem.
Predviđena je i istražno načelo, i to u cilju zaštite uzbunjivača, te u ovom postupku sud može, ako oceni da je to od značaja za ishod postupka, utvrđivati činjenice i kada one među strankama nisu sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela u postupku.
Propisano je i pravilo da sudija, koji postupa po tužbi u vezi sa uzbunjivanjem ili u posebnim postupcima, mora biti lice koje je steklo posebna znanja u vezi sa uzbunjivanjem.
Program i način sticanja posebnih znanja propisuje ministar nadležan za poslove pravosuđa. Dakle, osim sudija viših sudova, koji su nadležni za postupanje po tužbama u vezi sa uzbunjivanjem, i sudije osnovnih sudova i upravnog suda, koji sude u radno-pravnim sporovima moraju biti dobro obučene u vezi sa pravilima zakona o zaštiti uzbunjivača i posebnim pravima uzbunjivača.
Naglašavamo da će do početka primene zakona biti sprovedene posebne obuke u vezi sa zaštitom uzbunjivača, i to svih onih koji će primenjivati ovaj propis u svom radu.
Takođe, napominjem da je za štampu pripremljen i priručnik u vezi sa zakonom o zaštiti uzbunjivača, kao svojevrsni putokaz koji će olakšati postupanje sudija.
U narednom periodu biće dovršen i komentar zakona o zaštiti uzbunjivača, koji će sadržati detaljna objašnjenja svake zakonske odredbe, kao i primere iz uporedne prakse.
Posebna pažnja biće posvećena praćenju slučajeva u vezi sa uzbunjivanjem, i to kako predmeta po tužbama u vezi sa uzbunjivanjem, tako i radno-pravnih sporova u kojima je istaknut navod da je do štetne radno-pravne posledice došlo zbog uzbunjivanja.
Na napred opisani način, Ministarstvo pravde će imati puni uvid u stvarne efekte primene ovog zakona, te u efikasnost i delotvornost privremene zaštite uzbunjivača, odnosno lica koja shodno zakonu uživaju istovetnu zaštitu.
Predlogom zakona se ne predviđa novčana nagrada za uzbunjivača. Razlozi na kojima se temelji ovakvo rešenje su brojni. Obelodanjivanje koruptivnog, ali i drugog potencijalno opasnog delovanja ne sme biti motivisano lukrativnim razlozima. Novčana nagrada je u direktnoj koliziji sa razvijanjem morala i izražavanjem društvene osude nezakonitog postupanja, kao elemenata koji čine okosnicu zdravog sistema vrednosti koji treba uspostaviti u jednom društvu.
Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i predlog za izbor javnih tužilaca u apelacionim javnim tužilaštvima. Na osnovu liste kandidata za izbor javnih tužilaca u apelacionim javnim tužilaštvima, koju je utvrdilo Državno veće tužilaca, a potom dostavilo Vladi, Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini predlaže sledeće kandidate.
Za javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Beogradu tužioca Tomislava Kilibardu. Tomislav Kilibarda rođen je 14. aprila 1968. godine u Beogradu. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1993. godine u redovnom roku, a pravosudni ispit je položio 1995. godine. Nakon diplomiranja započeo je pripravničku praksu kao advokatski pripravnik, a zatim je nastavio da radi kao pripravnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu i raspoređen u Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu.
Nakon položenog pravosudnog ispita 1995. godine izabran je za tužilačkog pomoćnika u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, a za zamenika javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu izabran je 1997. godine i dužnost je obavljao sve do 2002. godine, da bi u januaru 2003. godine bio izabran za zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu i ovu funkciju obavljao je sve do 2008. godine kada je postavljen za vršioca dužnosti javnog tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu do decembra 2009. godine, kada je izabran za javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Za vreme obavljanja javno tužilačke funkcije prisustvovao je velikom broju seminara i edukacija iz raznih oblasti krivične materije.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu predložena je Milijana Dončić. Milijana Dončić rođena je 1. marta 1961. godine u Biči, opština Klina. Završila je Pravni fakultet u Nišu 1986. godine, a pravosudni ispit položila je nakon dve godine. Radni odnos zasnovala je 1986. godine u Okružnom sudu u Peći. Po završenom pripravničkom stažu položila je pravosudni ispit i primljena je u stalni radni odnos na mesto sudijskog pomoćnika u Okružnom sudu u Peći. Za zamenika javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Peći izabrana je 1992. godine, a zatim 1996. godine i za javnog tužioca u Opštinskom javnom tužilaštvu u Peći. Za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Peći izabrana je 2005. godine.
Rešenjem Republičkog javnog tužioca od 2007. godine, kao javni tužilac u Okružnom javnom tužilaštvu u Peći upućena je na rad u Okružno javno tužilaštvo u Kragujevcu na mesto zamenika javnog tužioca i tu funkciju obavljala je do 2009. godine kada je izabrana za zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Kragujevcu. Rešenjem Republičkog javnog tužioca postavljena je 2013. godine za vršioca funkcije javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Kragujevcu.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Nišu, predložen je Edvard Jerin. Edvard Jerin rođen je 18.01.1952. godine u Leskovcu. Završio je Pravni fakultet u Nišu 1975. godine, pravosudni ispit položio je 1977. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Nišu kao student generacije, a od 1975. godine zaposlio se kao pripravnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu.
Nakon obavljenog pripravničkog staža, položio je pravosudni ispit i raspoređen je na radno mesto tužilačkog pomoćnika u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Godine 1978. je izabran za zamenika javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Za zamenika javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu izabran je 1982. godine, a na osnovu rešenja republičkog javnog tužioca obavljao je funkciju zamenika u Okružnom javnom tužilaštvu u Gnjilanu u toku januara i februara 1992. godine.
Rešenjem Republičkog javnog tužioca od 2001. godine postavljen je na mesto vršioca dužnosti javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu, a 20.09.2001. godine izabran je za javnog tužioca u Okružnom javnom tužilaštvu u Leskovcu i tu funkciju je obavljao do 2009. godine.
Od 2010. godine obavlja funkciju zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Nišu. Rešenjem Republičkog javnog tužioca postavljen je 2013. godine za vršioca funkcije javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Nišu.
Za javnog tužioca u Apelacionom tužilaštvu u Novom Sadu, predložen je Milan Tkalac. Milan Tkalac rođen je 9.09.1961. godine u Vršcu. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1985. godine, a pravosudni ispit položio je 1988. godine.
Pripravničku praksu obavio je u Fabrici aviona „Utva“ Vršac, gde je obavljao poslove stručnog saradnika i rukovodioca sektora za opšte, pravne i kadrovske poslove. Izabran je 1989. godine za zamenika javnog tužioca za opštine Vršac i Plandište.
Počev od 2000. godine obavljao je funkciju vršioca dužnosti javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Vršcu. Odlukom Narodne skupštine od 12.07.2000. godine izabran je za javnog tužioca u opštinskom javnom tužilaštvu u Vršcu i tu funkciju obavljao je do 2009. godine kada je izabran za zamenika javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Učesnik je brojnih naučnih skupova i seminara, a rešenjem republičkog javnog tužioca postavljen je na mesto vršioca funkcije javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o izručenju, te mi dopustite da u svega nekoliko rečenica ukažem na njegovu sadržinu.
Između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine 5. septembra 2013. godine, potpisan je ugovor o izručenju okrivljenih i osuđenih lica. Ovaj ugovor sadrži standardna rešenja o izručenju okrivljenih i osuđenih lica osim u slučaju kada se radi o izručenju sopstvenih državljana.
Naime, ovaj ugovor predviđa izručenje sopstvenih državljana, ali samo za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, kao i za određena druga teška krivična dela.
Ugovor se ne primenjuje na krivična dela genocida, krivična dela protiv čovečnosti i ratnih zločina. Za krivična dela za koja se dozvoljava izručenje sopstvenih državljana izručenje će se dozvoliti samo za krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu ovog ugovora.
Krivična dela organizovanog kriminala prema ovom ugovoru su krivična dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od četiri godine ili teža kazna za dela koja su počinjena od strane organizovane kriminalne grupe u skladu sa domaćim pravom, organizovanje i pripadnost organizovanoj kriminalnoj grupi, u skladu sa domaćim pravom.
Krivična dela korupcije prema ovom ugovoru su zloupotreba položaja od strane službenog ili odgovornog lica, aktivno i pasivno protivzakonito posredovanje korišćenjem uticaja, aktivno i pasivno podmićivanje službenog lica, aktivno i pasivno podmićivanje u privatnom sektoru, kao i pronevera.
Izručenje sopstvenih državljana u cilju krivičnog gonjenja dozvoliće se i za druga teška krivična dela za koje je propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode, odnosno lišenja slobode u trajanju od najmanje pet godina ili teža kazna, kao i u cilju izvršenja pravnosnažno izrečene kazne zatvora ili mere koja uključuje lišenje slobode, ako trajanje kazne ili mere odnosno njihov ostanak koji treba da se izvrši iznosi najmanje dve godine.
U pogledu svih ostalih pitanja, kao što su pretpostavke za izručenje, načelo „ne bis in idem“, zastarelost, pojednostavljeno izručenje i drugo, ugovor sadrži standardna rešenja kao i svi drugi ugovori. Zaključenje ugovora o izručenju treba da doprinese efikasnijoj i boljoj pravnoj saradnji između dve države u oblasti izručenja okrivljenih i osuđenih lica.
Napominjem da su do sada zaključeni ugovori kojima je predviđeno izručenje sopstvenih državljana sa Republikom Hrvatskom, Crnom Gorom i Republikom Makedonijom, s tim što je u odnosu na Republiku Hrvatsku i Republiku Makedoniju, dozvoljeno izručenje samo za krivična dela organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca, a u odnosu na Crnu Goru, osim za navedena krivična dela, dozvoljeno je i izručenje za krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaključenih, odnosno zaštićenih međunarodnim pravom, kao i za određena druga teška krivična dela.
Napominjem da je BiH ovaj ugovor ratifikovala 14. oktobra 2014. godine. zahvaljujem vam se na pažnji. Izražavam svoju nadu i uverenje da ćete nakon rasprave u načelu i pojedinostima, kada je u pitanju Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, kao i kada su u pitanju druge tačke koje sam obrazlagao, predlozi biti usvojeni u danu za glasanje. Hvala.

Da li izvestioci nadležnog odbora žele reč? (Ne.)
Prvi govornik je narodna poslanica Elvira Kovač.

Poštovana predsednice, potpredsednici, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u nekoliko minuta izložim stav poslaničke grupe SVM vezano za Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Kao što smo čuli u uvodnom izlaganju uvaženog gospodina ministra, kako nacionalnom strategijom, tako i akcionim planom za borbu protiv korupcije je predviđeno usvajanje efikasne i delotvorne zaštite onih lica koja prijavljuju sumnju na korupciju i predviđeno je i spominje se već izvesno vreme donošenje posebnog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Značajno je da i raznim međunarodnim dokumentima koji su spominjani, kao što je Konvencijom UN za borbu protiv korupcije propisano da svaka država ugovornica, među kojima je i Republika Srbija predvidi odgovarajuće mere pružanja zaštite od bilo kog neopravdanog postupanja prema bilo kom licu koje nadležnim organima prijavi činjenice koje se odnosi na koruptivna krivična dela.
Građansko pravna konvencija protiv korupcije Saveta Evrope takođe sadrži, ali u ovom slučaju i obavezujuću odredbu koja propisuje da svaka strana ugovornica treba da obezbedi u svom domaćem pravu odgovarajuću zaštitu od neopravdanih sankcija protiv zaposlenih koji imaju opravdanu sumnju u korupciju i koji u dobroj meri svoju sumnju prijave odgovornim licima ili organima.
Međutim, činjenica je i da u mnogim državama članicama Saveta Evrope još uvek ne postoji poseban, specifičan zakon za zaštitu onih koji upozoravaju na korupciju. Postoje samo neki određeni delovi zakona koji se tiču najpre odnosa u oblasti rada, krivičnih procedura, medija i diskriminacije i upravo zbog toga poslanička grupa SVM pozdravlja i podržava donošenje posebnog zakona o zaštiti uzbunjivača u ovom visokom domu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Nadalje, značajno je spomenuti da je odlukom Ustavnog suda koja datira krajem oktobra, tačnije 23. oktobra ove godine, jedna odredba Zakona Agencije za borbu protiv korupcije upravo ona, na osnovu koje je donet Pravilnik o zaštiti uzbunjivača, je oglašena neustavnom. To bi u praksi zapravo značilo da sedam dana posle objavljivanja ove odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku“ bi uzbunjivači ostali u potpunosti bez bilo kakve pravne zaštite koju im je kakav takav ali ovaj pravilnik omogućavao. Kako do sada, do ovog momenta nije postojao poseban zakon o zaštiti uzbunjivača, ipak je doneta odluka da je odloženo objavljivanje ove odluke na tri meseca i data je mogućnost da mi u ovom periodu donesemo zakon, što će se desiti za nekoliko dana.
Svi ćemo se složiti da je ovo jedna izuzetno osetljiva tema, da predmet zakonskog teksta, zapravo borba protiv korupcije i lošeg upravljanja, a značajno je da se ne odnosi samo na javni već i na privatni sektor. U središtu ovog predloga zakona je zaštita onih koji skreću pažnju na korupciju i druge nepravilnosti u njihovom radnom okruženju, pošto je njihova uloga, znači uloga onih koji su spremni da doprinesu otkrivanju konkretnih slučajeva korupcije od izuzetne važnosti, ako ne i ključna.
Usvajanjem ovog zakona je plan da se izbegne opasnost, da ljudi koji imaju status uzbunjivača ostanu bez pravne zaštite. Predlog zakona u prvi plan ističe zaštitu uzbunjivača, odnosno lica koja uživaju zaštitu kao uzbunjivači, kao i zabranu da poslodavac bilo činjenjem ili ne činjenjem stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem.
Čuli smo u uvodnom izlaganju uvaženog gospodina ministra koji su ti postupci, situacije u vezi sa kojima se uzbunjivač stavlja u nepovoljniji položaj i svesni smo toga. Ja ću spomenuti samo nekoliko. Najčešće je to upravo zapošljavanje ili osposobljavanje, stručno usavršavanje, određeno napredovanje na poslu, ocenjivanje, menjanje uslova rada, prestanak radnog odnosa, isplata otpremnina, zarada, premeštaj na drugo radno mesto, itd.
U slučajevima nanošenja štete uzbunjivaču, prema ovom predlogu uzbunjivač će imati pravo na naknadu štete, a u slučaju preduzete štetne radnje u vezi a uzbunjivanjem imaće pravo i na sudsku zaštitu.
Značajno je, čuli smo, ne bih da se ponavljam, i može da se vidi tačna definicija uzbunjivanja u ovom zakonu, ono što bih želela da naglasim i kao članica naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da je zapravo definicija uzbunjivanja u ovom našem budućem zakonu, u Predlogu zakona proširena. Znači, standard Saveta Evrope je proširen uzimajući u obzir specifičnosti kako pravnog, ekonomskog i društvenog uređenja RS, pa je pojam uzbunjivanja u javnom interesu. On obuhvata i razotkrivanje informacija u vršenju javnih ovlašćenja protivno svrsi zbog kojih su ta javna ovlašćenje poverena, ali i radi sprečavanja štete velikih razmera.
Želela bih još da naglasim, izuzetno je zanimljivo da uzbunjivač može da uzbuni i javnost bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji direktna neposredna opasnost od uništenja dokaza.
Veoma je važno, i to svakako pozdravljamo, da je ovde naglašeno da i tom prilikom, u slučaju uzbunjivanja javnosti, uzbunjivač je dužan da poštuje pretpostavku nevinosti okrivljenog, kao i pravo na zaštitu podataka o ličnosti i da se ni na koji način ne ugrožava vođenje sudskog postupka.
Kada tužilac, u ovom slučaju uzbunjivač, odnosno lice koje prijavljuje sumnju na korupciju ili lice koje uživa zaštitu kao uzbunjivač, sa njim povezano lice, u toku postupka učini verovatnim da je prema njemu preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem na poslodavcu je sam teret dokazivanja da štetna radnja nije u uzročnoj vezi sa uzbunjivanjem.
Tužilac, odnosno uzbunjivač, treba samo da učini verovatnim da je pretrpeo štetne posledice u vezi sa uzbunjivanjem, a na samom poslodavcu je da dokaže da nastale štetne posledice po uzbunjivača nisu u vezi sa uzbunjivanjem, što je dobro.
Nažalost, trenutna situacija je takva da ne postoji još uvek adekvatna dovoljna i celovita društvena zaštita onih koji svojim aktivnostima upozoravaju, skreću pažnju široj javnosti na štetne i protiv pravne pojave koje su od značaja za svako društvo, koje su od značaja za naše društvo ako je zaista cilj napredak i zdrav društveni razvoj. Zbog toga smatramo da je normativna efikasna zaštita osoba koje prijave korupciju od velikog značaja upravo za borbu protiv iste.
Kao što smo spomenuli, ovim zakonom se proširuje krug zaštite lica i izvan državnih službenika, odnosno zaposlenih u organima javne vlasti i na sve ostale kategorije lica koja ne smeju da trpe štetne posledice ako u dobroj nameri podnesu prijavu sumnje na nezakonitu radnju.
Zakon sa jedne strane treba da podstakne radnje uzbunjivanja, prijave, a sa druge strane da obezbedi i garantuje posebnu zaštitu uzbunjivača i drugih kategorija koje su povezane sa njima. Zakon propisuje zabranu postupanja kroz najčešće situacije u kojima se, nažalost, uzbunjivači u praksi još uvek stavljaju u nepovoljniji položaj. U svakom tranzicionom društvu opasnost od korupcije potpuno opravdava potrebu za donošenjem posebnog zakona koji bi regulisao ovu oblast, a sve radi uspostavljanja efikasnog mehanizma razotkrivanja nezakonitosti i nepravilnosti.
Poslanici SVM smatraju izuzetno značajnim vraćanje poverenja građana u demokratske institucije. Stanovišta smo da se pozitivnim efektima ovog zakona stvaraju preduslovi za jačanje vladavine prava i za poštovanje zakona, za stvaranje ambijenta u kojima se zaista ti zakoni poštuju. Naravno, razvijanje morala i izražavanje društvene osude nezakonitog postupanja su elementi koji čine okosnicu zdravog sistema vrednosti. Ali, slažemo se i da zakonske koncepte i posebno normativna rešenja treba sagledati sa onog stanovišta cilja koji se njime želi postići. U slučaju zaštite uzbunjivača i uzbunjivanja je cilj da se što veći broj slučajeva kojima dolazi do ugrožavanja javnog interesa otkrije i da se otklone štetne posledice ugrožavanja prava tih uzbunjivača.
Nesumnjivo je da će se ostvarenju tog cilja pomoći da ovi ljudi zaista budu spremni da prijave kršenje zakona i štetne pojave po javni interes i zbog toga moraju zaista delotvorno da se zaštite.
Relevantna istraživanja kako u Evropi i drugim državama, tako i u Republici Srbiji ukazuju da je glavni motiv uzbunjivača da se efikasno reši problem na koji oni ukazuju. U tom cilju treba obezbediti da uzbunjivač ne trpi štetu, da dobije razumnu naknadu ako je već pretrpeo štetu kako ne bi imao razloga da se kasnije kaje zbog toga što je zapravo samo pokušao da zaštiti javni interes.
Smisao uređivanja oblasti zaštite uzbunjivanja jeste da se motivišu uzbunjivači, oni koji imaju saznanja o bilo kojim nezakonitostima da u što većem broju ukažu na takve prakse, a sve u javnom interesu, da se zakonskim odredbama ograniče mogućnosti za štetne radnje upravo prema tim licima posle razotkrivanja, kao i da njihov prolazak kroz sve ove pravne postupke nakon toga budu što manje bolni za njih same.
Bez obzira na sve, poboljšanje zakonske regulative mora biti praćeno i opštim promenama stava ljudi prema prijavljivanju korupcije. Ono što je takođe značajno, mora da se prati i primena ovih zakona i efektivi. Mora da se proveri kakvi su stvarni efekti na zaštitu zaposlenih.
Da zaključim, ukoliko zaista želimo da radimo na mehanizmu za povećanje odgovornosti i da ojačamo borbu protiv korupcije i lošeg upravljanja, prvi i osnovni korak je stvaranje posebnog zakona, zakonodavnog okvira za zaštitu onih koji upozoravaju na koruptivne radnje. Zahvaljujem.

Reč ima Neđo Jovanović.

Hvala predsednice.
Poštovani ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca, drage kolege narodni poslanici, odmah ću na samom početku ove diskusije istaći da poslanička grupa SPS bezrezervno podržava formiranje zakonskog okvira ili kodifikacije svega onoga što smo ranije imali u drugim zakonima i sistematizovali u drugim zakonima, a vezuje se za borbu protiv korupcije.
Istovremeno, to je i usaglašavanje sa drugim aktima, pre svega preporukama država koje su potpisale Protokol za borbu protiv korupcije, a to su države EU, odnosno ispred Saveta Evrope, kao i shodno Konvenciji UN.
Ono što poslanička grupa SPS kao stav zauzima povodom ovog zakona jeste činjenica da se moramo suočiti sa nečim što može metaforički da se predstavi kao kancer, koji kada metastazira, bukvalno razjeda zdravo tkivo onoga na čemu se nalazi, a to je korupcija. Pojavni oblici korupcije, barem se nadamo, u prosveti, zdravstvu, državnoj upravi, pravosuđu i ko zna gde još su upravo razlog što se ovim zakonom doprinosi da se tim pojavama stane na put, da se terapija, odnosno lečenje odmah preduzme i da se upravo kroz ovaj zakon o kome mi raspravljamo dođe do cilja, a to je da se korupcija svede na onaj nivo koji podrazumeva normalno funkcionisanje države, normalno funkcionisanje pravnog sistema, bez ugrožavanja temelja ili stubova države.
Naravno da smo i u odnosu na ovakav predlog zakona se odredili tako što smo amandmanima pokušali da doprinesemo da se zakon po kvalitetu poboljša. Nadamo se, gospodine ministre, da ćete te amandmane pažljivo razmotriti i u uverenju smo da ćete iste usvojiti, imajući u vidu da se amandmanima upravo ukazuje na ono što bi možda moglo da bude još preciznije i usaglašenije, naročito kada su u pitanju procesno-pravna načela i odredbe ovog zakona.
Mi u poslaničkoj grupi SPS istrajavamo na tome da se u borbi protiv korupcije, za šta se vezuje ovaj predlog zakona, moraju udružiti svi, da se mora stvoriti jedan širok front uzbunjivača i to ne samo lica koja su poimovno označena kao uzbunjivači u članu 2. Predloga zakona, već bukvalno svi oni koji sadrže informacije kojima mogu raspolagati u smislu ukazivanja na kršenje zakona, na oblike koruptivnog delovanja u bilo kojoj sferi i na taj način doprineti da se u zakonom propisanom postupku takve pojave sankcionišu i na kraju i eliminišu.
Zbog toga smatramo da je upravo taj pojam uzbunjivača trebalo malo šire navesti u terminološkom smislu reči, tako da se faktički pod pojmom uzbunjivača, pored onoga što je ovde navedeno, navedu i svi oni koji imaju saznanja za kršenje i to flagrantno kršenje javnog interesa, a koje se manifestuje kroz koruptivno delovanje.
Poslanička grupa SPS čvrsto podržava stanovište da uzbunjivači moraju imati adekvatan stepen zaštite, kako sudske, tako i bilo koje druge. Ali, isto tako smatramo da uzbunjivači uz tu zaštitu moraju ispoljiti savesnost, moraju ispoljiti odgovornost, moraju ispoljiti sve ono što podrazumeva nepostojanje pribavljanja odgovarajuće koristi. Naravno da i u tom delu imamo jednu dobronamernu sugestiju, zbog toga što su sve to vidovi zloupotrebe, koje niti smemo dozvoliti, niti se u praksi smeju dešavati, ukoliko ih pravilno sistematizujemo u zakonu.
U članu 11. predloženog teksta zakona smo uočili da je dobro procesno rešenje ili materijalno-pravno rešenje, kako god da se uzme, da je zabranjena zloupotreba uzbunjivanja ukoliko je učinjena tako što se sa traženom informacijom istovremeno zahteva i korist. Postavlja se pitanje – za koga korist, da li samo za samog uzbunjivača ili za neko treće lice? Zbog toga smatramo, u tom pravcu smo podneli i amandman, da ta korist mora pre svega da bude jasno definisana, da je to kako imovinska, tako i neimovinska korist i da se ona odnosi kako na samog uzbunjivača, tako i na svako treće lice. Imamo takav institut i u krivičnom pravu, pa smatramo da može analogno da bude primenjen i u ovom zakonu i da ta protivpravna imovinska korist ne sme biti stečena kako za sebe, tako ni za drugog. Zbog toga smatramo da se ova odredba da poboljšati po kvalitetu, upravo sa ovom krajnje dobronamernom sugestijom koju iznosim.
S druge strane, i u uvodnom izlaganju predlagača, odnosno ministra uočili smo da je intencija predlagača, koju inače podržavamo, da se reaguje u hitnim postupcima. Međutim, to reagovanje u hitnim postupcima ne podrazumeva za nas, socijaliste u SPS, tako baš smatramo duge rokove. Naime, rok od 15 dana, koji je definisan u odredbama ovog zakona, a po kome treba da se reaguje od strane onih koji moraju na informaciju odreagovati shodno odredbama ovog zakona, je ipak predug rok. Zašto predug rok? On je sadržan i u odredbi člana 18. i u odredbi člana 15. Pre svega, predug je zbog toga što se u tom roku mogu stvoriti određene zloupotrebe, mogu se izazvati određene štetne posledice. Naravno da to treba izbeći i da taj rok treba skratiti.
Mišljenja smo da taj rok ni u kom slučaju ne bi trebao da bude duži od tri dana. Zašto? Zbog toga što onaj kome je informacija prosleđena nema razloga da čeka, a da ne reaguje na informaciju. Zbog čega mu treba 15 dana da bi odreagovao, ukoliko mu se ukazuje na koruptivno delovanje, ukoliko mu se ukazuje na ponašanje koje je zloupotreba, uzimanje novca ili davanje novca, bilo šta drugo što predstavlja manifestaciju korupcije i da se čeka 15 dana?
Tačno je da je u članu 15. navedeno da treba da reaguje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana, ali je zato u članu 18. opet vezano striktno za rok od 15 dana. Smatramo da je taj rok nedopustivo dug i da zaista može biti znatno kraći.
Danas na Odboru za pravosuđe smo diskutovali i o pojavi koja je inače predložena u ovom tekstu Zakona o zaštiti uzbunjivača, koja se odnosi na tzv. anonimne prijave. Nesumnjivo je da i anonimne prijave trebaju da imaju određenu procesno-pravnu snagu i da na te anonimne prijave treba odgovoriti, ali isto tako treba voditi računa o jednoj opasnosti, da se niko ne zatrpava anonimnim prijavama, da sve anonimne prijave nemaju isti cilj, da se tim anonimnim prijavama možda dovodi u situaciju da se i odugovlači sam postupak po anonimnim prijavama, ako nemamo potpisnika, a znamo i te kako dobro svi mi ovde šta se sve može pisati u anonimnim prijavama, od najtrivijalnijih do najvulgarnijih konotacija.
Zbog toga treba izbeći ono što na neki način ugrožava samu proceduru, bar u pogledu njenog trajanja, ako ne nečeg drugog. Stoga bi trebalo razmisliti i o nekom diskrecionom pravu onoga ko odlučuje o anonimnoj prijavi, da li će svaku anonimnu prijavu procesuirati, odnosno da li će se po svakoj anonimnoj prijavi postupiti.
Takođe je veoma važno istaći činjenicu da se sudska zaštita mora pružiti uzbunjivačima u slučaju da postoji tendencija nanošenja štete ili bar u slučaju da je preduzeta štetna radnja prema uzbunjivaču. Međutim, kod te sudske zaštite, bar u ovom procesnom delu, moramo biti svesni činjenice da inicijalni akt, odnosno tužba mora biti potpuno usaglašena sa odredbama zakona.
Vi ste, gospodine ministre, nagovestili, što je apsolutno tačno, da se u ovakvim situacijama, odnosno sudskoj zaštiti, postupcima koji se vode u vezi ovog zakona shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku i to poseban postupak koji se odnosi na radne sporove. Međutim, nije samo radni spor i nisu samo radno-pravni statusi zaštićeni ovim zakonom, već i drugi, i privredno-pravni, i platni nalozi, upravni i mnogi drugi.
Stoga smo i u tom pravcu podneli jedan amandman kojim se, pored radno- pravnih sporova, podrazumeva mogućnost primene odredaba Zakona o parničnom postupku, ali koji regulišu i druge materije, a ne samo radne sporove. Nadamo se da ćete i jedan takav dobronameran predlog prihvatiti i da će on biti sastavni deo ovog zakona.
Takođe, u tom pravcu treba istaći i činjenicu da je jako dobro rešenje što se ovim zakonom predviđaju i privremene mere, koje se, pored ovih razloga koji su navedeni, podnose ne samo pre i u toku trajanja, ili nakon okončanja postupka, već i prilikom podnošenja tužbe, odnosno, tada su sastavni deo tužbe kao inicijalnog akta. To bi trebalo da stoji u samom zakonu.
Uvaženi gospodine ministre, ono što je elementarno iz procesnog prava, to je šta treba da sadrži tužba. Ovde je navedeno šta može da sadrži, a mi narodni poslanici moramo da kažemo šta je obavezno da sadrži. Ono što je obavezno da sadrži, to je taj takozvani deklaratorni deo, odnosno da se utvrdi da je došlo do toga da se preduzima akt koji može izazvati štetnu posledicu po uzbunjivača. Bilo činjenje, bilo nečinjenje, ali je deklaracija u tužbi neminovnost.
Zašto? Zbog toga što ako utvrdimo da je došlo do štete, tek tada možemo tražiti ta takozvana sporedna pravno-zaštitna traženja ili zahteve da se otkloni opasnost od štete, da se prekine sa takvim činjenjem ili nečinjenjem, kao i sve ostalo što je ovde navedeno u zakonu. Tek tada to možemo da tražimo, zbog toga što ta deklaracija prejudicira, ona je neka vrsta prethodnog pitanja od koje zavisi sve ostalo.
Ali, hajde da se vratimo sa tog čisto pravnog terena na životni teren. Socijalisti i poslanička grupa Socijalističke partije Srbije čvrsto stoji na stanovištu da i oni koji moraju odlučivati po informaciji imaju i te kako visok stepen odgovornosti. U tom pravcu je taj stepen odgovornosti utoliko veći ukoliko je veća zaštita samog uzbunjivača, koju oni moraju da pruže, kako u pogledu zaštite tajnosti podataka o uzbunjivačima, tako i u pogledu svega onoga što uzbinjavaču mora da se pruži.
Ako smo ja i moj uvaženi kolega Miša Petronijević podneli informaciju da je neko učinio bilo šta koruptivno, onda imamo puno pravo da nam onaj ko o tome odlučuje uzvrati informacijom dokle je taj proces stigao, šta je u tom procesuiranju učinjeno, kao i pravo da ostvarimo uvid u spise tog predmeta. Bez toga mi ostaje uskraćeni za nešto što je isključivo bilo plod naše aktivnosti i naše inicijative.
Na kraju, moram da istaknem da je jako dobro što se krenulo ovim putem formiranja zakonskog okvira za borbu protiv jedne, moram tako iskreno da kažem, pošasti u društvu, koja jednostavno u Republici Srbiji zahvata određene delove sistema, određene delove državnog uređenja, a slepo ili nemo gledanje na takve pojave može da bude jako opasno, sa dalekosežnim posledicama. Zbog toga poslanička grupa SPS podržava i nesumnjivo je da će u danu za glasanje predložiti usvajanje ovog zakona, odnosno da ćemo glasati za ovaj zakon.
Što se tiče ostalih delova, pre svega predloga koji je ispred Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca prisutan ovde, a vezuje se za izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i ostale predloge koje ste vi, gospodine ministre, pročitali, moram da istaknem nešto što je uvek bio dosledan stav socijalista i poslaničke grupe SPS, a to je da mi tražimo, kao što i građani od nas traže, da imamo elitno pravosuđe, da u pravosudnom sistemu moraju da budu nosioci pravosudnih funkcija koji to zaslužuju, kako po svojim stručnim referencama, tako i po svojim ljudskim kvalitetima, da pre svega budu dostojni ličnosti, ličnosti koje profesionalno mogu da odgovore svom pozivu i ličnosti koje mogu da nose teret obaveze tog poziva. Nažalost, svesni smo da nije bilo uvek tako.
Nažalost, svesni smo činjenice da je u nedavnoj prošlosti došlo do bukvalno eksperimentisanja sa ljudima koji su nosioci pravosudnih funkcija. Svesni smo i svedoci smo činjenice da smo u pravosuđu ostavili i one koji to zaslužuju i one koji to ne zaslužuju, imajući u vidu da nismo imali prave kriterijume za ocenjivanje rada sudija sve do nedavno. Sada Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca od strane poslaničke grupe SPS imaju punu podršku, zbog toga što su doneti pravilnici o ocenjivanju rada i sudija i tužilaca i što je započeto sa ocenjivanjem rada sudija i što su formirane komisije za ocenjivanje rada sudija. Zašto? Zbog toga što bez ocene o radu sudija niko od nosilaca pravosudnih funkcija ne sme da bude izabran za tu časnu profesiju nosioca pravosudne funkcije.
Ono što je započeto treba da bude trend, treba da bude jedna naša aktivnost koja će se nastaviti i ubuduće, isključivo sa ciljem da imamo najbolje u najboljem pravosuđu i najbolje u najboljem tužilaštvu. Zbog toga podržavam svaki izbor i tužilaca i sudija koji podrazumeva izbor po kriterijumima merljivim, jasnim i preciznim, gde dolazi do izražaja kvalitet rada, a kvalitet rada nije samo ažurnost, što kolega Tomić najbolje zna. Nije kvalitetan sudija koji će rešiti priliv od sto predmeta u roku od mesec dana, a da mu sve presude budu ukinute po narednom redovnom ili vanrednom pravnom leku. Kvalitet mora da bude uvek prisutan, a taj kvalitet se ogleda u broju potvrđenih, odnosno ukinutih presuda. Zbog toga smatramo da je ono što je uradio Visoki savet sudstva, ono što je uradilo Državno veće tužilaca jako dobro i SPS će uvek podržati takva rešenja.
Prema tome, na kraju, ono što predstavlja i zaključak cele ove diskusije ispred poslaničke grupe SPS, sve ono što je u ovom objedinjenom delu rasprave prisutno kao predlozi zakona će biti podržani od nas i uvek će biti podržano ono što podrazumeva kvalitet zakona i kvalitet predloga. Hvala vam.