Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovde ćemo se malo zadržati.
Mislim da je ovo, hajde da kažemo ključni član, jedan od ključnih članova. Dozvola godišnja koja se daje uvedena je čuvenom grupom Srđe Popovića iz DS prethodnim zakonom i ta dozvola je samo jedna, hajde da kažemo, manja šteta u ekologiji koju je ta čuvena radna grupa i tadašnje vreme nanelo Srbiji.
Godišnja dozvola podrazumeva da ribolovac plati i da može da peca na čitavoj teritoriji Republike Srbije. To nema nigde u okruženju. Možete to pravdati kako hoćete. To ne postoji.
Šta to znači? Da 99% naših ribolovaca koji idu biciklom, motorom, treba da plate kao da će ići iz Subotice da pecaju u Niš ili iz Leskovca da pecaju u Paliću. To nema nikakve logike. Ti ljudi su, oni egzistencijalno to ne mogu se bi da priušte. Godišnja dozvola je šest hiljada za to što će on na kilometar od svoje kuće otići sa dva drvena štapa da se bavi rekreativnim ribolov. Kakva je to pamet?
Zašto insistiramo na nečemu što je uvedeno a što nije dobro, a razlog za uvođenje, kako je to čuvena radna grupa napravila je bio da se poveća broj ribolovaca i tako su povećali da su sa 120 hiljada 2010. godine sveli na 60 hiljada 2014. godine, duplo manje. Normalno.
E sad, logika države, jer logika korisnika je da ako bude skuplja, da će više para uzeti. Pa neće, uzeće manje para zato što će manje ljudi da je plati. To je neko razmišljanje koje je valjda u praksi već dokazano.
Oni korisnici koji nisu u stanju da finansijski izdrže situaciju zato što ili imaju previše zaposlenih ili što u njihovim vodama nema dovoljno reka, ne mogu da pravdaju svoje postojanje time što će dati godišnju dozvolu sa nekom cenom koja apsolutno nije opravdana ni za današnje vreme ni za mogućnosti našeg čoveka i s obzirom na krizu u kojoj se nalazimo.
Prema tome, a pogotovo što kažem da u okruženju nigde toga nema, zašto bi to radili? Zašto ne pogledamo malo interes tog ribolovca, običnog čoveka? Zašto nam je stalo da ga držimo kući, zašto ga ne pustimo da izađe na vodu? Zašto ga dovodimo u situaciju da on mora da se sakriva, da ga lovimo, da ga kažnjavamo, zašto to radimo? Zar nije logično da postoji korisnička dozvola u nekom njegovom okruženju gde će on sa svojim materijalnim mogućnostima, sa svojom željom da svoju ljubav prema tom ribolovu ispolji, da mu se omogući nešto, ovom čoveku, da ne kažem nesrećnom koji mora da živi tu gde živi?
Reći ću vam kako sam taj kompletan član promenio i ovde se sada radi, ja ću ga pročitati komplet, znači kompletan član je promenjen zato što koncepcijski on nije opravdan.
Dozvolu za rekreativni ribolov, za kalendarsku godinu, godišnja dozvola D2 za jedan dan, dnevna dozvola, odnosno više dana, a najviše do sedam dana višednevna korisnička K1 i međukorisničku zvaćemo je MK1, godišnju dozvolu za rekreativni ribolov i dozvolu za bućku izdaje korisnik koji snosi troškove štampanja dozvole, to je stav 2.
Godišnja dozvola za rekreativni ribolov važi na svim ribolovnim vodama Republike Srbije, osim na ribarskom području na ribolovnim vodama u zaštićenom području. Korisnik izdaje dozvolu D2 u jedinicama lokalne samouprave koje su navedene u ugovoru o stupanju na korišćenje ribarskog područja.
Dozvola se kupuje u mestu prebivališta. Korisnik može da izda i korisničku godišnju dozvolu, tu ćemo malo stati. Ne ukida se godišnja dozvola. Ko hoće da kupi godišnju dozvolu, taj neka kupi, a ko neće, zašto ga obavezujemo? On hoće da kupi samo za nekoliko dana ili hoće da kupi samo za neko njegovo područje gde živi.
Ne možemo ga valjda naterati da mora da kupi godišnju dozvolu da bi mogao da peca na teritoriji čitave Srbije, a on neće, hoće da peca samo na njegovo jezero i nigde više ili ne može, ne može da ode fizički, nema para, nema kola, nema ništa.
Prema tome, mislim da sam bar bio donekle jasan, da se vratimo na ono što je bilo pre 2010. godine, kada nije bila godišnja, kada je bila korisnička, kada se moglo, kada se gledalo možda malo više za interes tih ribolovaca,. Hvala.
