Zahvaljujem.
Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Goran Bogradnović, Snežana Malović, Aleksandar Senić, dr Blagoje Bradić i Dušan Petrović.
Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović Korać. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.

U sklopu diskusije koja je bila ranije i amandmana koji su podneti na član 5. pre nego što smo znali za amandman Odbora, naša poslanička grupa je podnela amandman na član 5. kojim se reguliše koji pravni poslovi se sastavljaju u obliku javno beležničkog zapisa. Tim amandmanom smo predložili da se u stavu 1. u tački 1. i 2. reč „ugovori“, zameni rečju „ugovor“, a u tački 3. reč „sporazumi“, da se zameni rečju „sporazum“.

Predloženim amandmanom se uvodi rešenje koje je u skladu sa jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa, jer prema ovim pravilima propisi se pišu u jednini kad god je to moguće, što je u nekim članovima predlagač poštovao, ali nije poštovao u svim članovima.

Ovaj naš amandman je usvojen, ali ja ne mogu da izrazim zadovoljstvo što je amandman usvojen, bila bih zadovoljnija kada bi predlagač temeljnije pripermao propise i kada nam ne bi stizali predlozi zakona sa ovakvim tehničkim greškama i kada ne bi stizali u hitnom postupku, jer u roku od 24 sata zaista je teško ispraviti i sve tehničke greške, a baviti se pre svega suštinom. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre gospodine Selakoviću i poštovani gosti i gošćo iz Ministarstva pravde i poštovana predsednice Narodne skupštine, narodni poslanik Zoran Živković i ja podneli smo amandman na član 7. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu.
Pokušaću da obrazložim još jednom ovaj amandman, budući da je Vlada odbila da prihvati naš amandman, ja ću komentarisati obrazloženje Vlade uz dve prethodne napomene, ministre Selakoviću.
Molim vas da u dijalogu sa narodnim poslanicima ne koristite argument - a što ne reagovaste ranije? Mi diskutujemo o nečemu kao što ste malopre uradili gospodine Selakoviću, mi diskutujemo o nečemu što je sada na dnevnom redu, nemojte da nas vraćate u prošlost, gledajmo u budućnost gospodine Selakoviću, reagujmo na ono što je sada tema.
Gospodine Selakoviću, molim vas, nemojte ovde kada se naljutite zbog nečega da vičete na narodne poslanike i tu bi predsednica Narodne skupštine možda mogla i da interveniše, ako zaključite da zbog nečega niste u pravu, kažite – nisam u pravu, a nemojte umesto toga da se ljutite, gospodine Selakoviću. To su bile dve prethodne napomene.
Sada bih pokušao da obrazložim naš amandman na član 7. Evo, u članu 7. mi hoćemo da se menja stav 2. U tom stavu 2. piše – u obliku javno-beležnički potvrđene (solemnizovane isprave), zaključuju se naročito; i sada imamo u tri tačke šta se zaključuje.
Mi smo predložili da se taj stav člana 7. ovog Predloga zakona menja i da glasi ovako – u obliku javno-beležnički potvrđene (solemnizovane isprave); i sada sledi naš dodatak za koji smatram da treba ipak da bude prihvaćen - odnosno isprave na kojoj su overeni (legalizovani) potpisi ugovornih stranaka ili jedne stranke u jednostranom pravnom poslu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje overavanje, potpisa, rukopisa i prepisa, zaključuju se, odnosno potvrđuju se naročito; i onda slede tri tačke kao što stoji u stavu 2. član 7. To je naš predlog.
Mi smo obrazložili naš predlog, ja mislim veoma jasno i zapisali smo u jednoj rečenici sledeće – smatramo da obe forme solemnizacija i legalizacija treba da budu ravnopravno ovde zastupljene, čime se posebno uvažava pravna tradicija naše države i mi smatramo da to jeste jedan veoma važan argument.
Vlada je odbila ovaj amandman. Obrazloženje Vlade je sledeće – ne prihvata se amandman iz razloga što se odredba člana 7. Predloga zakona kojim se menja član 93. Zakona o javnom beležništvu, odnosi na potvrđivanje (solemnizaciju) privatne isprave, a ne i na overu potpisa stranaka ne ispravi.
Ali, ja vas molim onda, pošto nisam zadovoljan ovim obrazloženjem, da se gospodine Selakoviću možda dodatno precizira kako se ovo obrazloženje može koristiti da se apsolutno poništi naše obrazloženje kojim tražimo da obe forme budu ravnopravne čime se uvažava naša pravna tradicija.
Dakle, na osnovu ovoga što ste vi rekli, ja ne vidim snagu argumenta, vidim samo jedan stav kao što smo i mi mogli da kažemo samo stav menjamo to i to.
Možda ja ne razumem neke stvari, ja nisam pravnik, ali gospodine Selakoviću, ja sam i u avgustu kada smo razgovarali i početkom novembra kada samo razgovarali o istim stvarima, ja sam vas pokušavao da ubedim u drugi pristup. Govorio sam i tada sa zadrškom, nisam pravnik, a pokazalo se da vi kao pravnik grešite.
Ja se sada čudim kako malo opreznije i pažljivije ne pristupate obrazlaganju toga zašto Vlada ne prihvata neke amandmane opozicije? Gospodine Selakoviću, vi ste u obrazloženju ovog Predloga zakona ovde rekli – usvajanjem ovih predloga zakona završava se štrajk advokata, a ja sam vam rekao gospodine Selakoviću, mi veoma cenimo to što su advokati uspeli da se izbore za pravnu sigurnost i vladavinu prava, ali smo i vama gospodine Selakoviću i advokatima poručili da se zakon uvek tiče udovoljavanja interesa adresata, a adresati su ovde gospodine Selakoviću, građani Republike Srbije, to znači da mi treba ovde pažljivo da razmislimo i o tome da li da se usvoje neki amandmani čijom sadržinom se utiče na to da bude bolje ostvaren interes građana Republike Srbije.
Gospodine Selakoviću, pazite, vi ste i do sada i naše i predloge advokata uglavnom odbijali, ja mislim, na jedan arogantni način. U načelnoj raspravi, uglavnom ste se makar u odnosu na mojih 11. teza, ovim predlozima zakona, branili ćutanjem, ministre Selakoviću. Kako to ministre Selakoviću?
Ovde ste malte ne skoro pa dobili tretman i statut jednog Fojerbaha, a niste se udostojili da odgovorite na te primedbe, da obrazložite malo preciznije zašto ne prihvatate neke amandmane, gospodine Selakoviću i osim toga, vi ste rekli ovde, ja sada to koristim kao argument za usvajanje našeg amandmana na član 7, vi ste rekli ovde, zapisao sam, da vama nije problem da kažete – pogrešio sam; kada pogrešite.
Gospodine Selakoviću, da lis te grešili u prethodna četiri i po meseca, molim vas da nam povodom rasprave o amandmanu Zorana Živkovića i mene na član 7. ovog prvog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu, to kažete?
Kažite gospodine Selakoviću – pogrešio sam; a u našoj raspravi ovde i u daljim raspravama, hajde zajednički da se trudimo da se ne prave slične greške i slični propusti.
Gospodine Selakoviću, arogantni pristup neće doneti zadovoljenje interesa adresata ovih zakona, odnosno građana Republike Srbije. Taj arogantni način neće ni dalje zadovoljavati naše advokate koji su se borili i ja vas zato pozivam da promenite pristup, a taj pristup menjate na dva načina, ja mislim.
Prvo, pokazivanjem jedne odgovornosti i ozbiljnosti u odnosu na pisanje obrazloženja zašto se amandmani ne prihvataju, a možda i važnije, gospodine Selakoviću, tvrdnjom – pogrešili ste. Kažite to konačno ovde. Hvala.

Hvala.
Potrošili ste vreme inače za diskusiju.
Reč ima narodni poslanik dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Pavićević je verovatno u želji da pojača svoju argumentaciju protiv predloga zakona i protiv ministra pravde, gospodina Selakovića, koristio termine teza i ako se ne varam, u prilog svoje argumentacije istakao 11 teza protiv Predloga zakona kojim se menja Zakon o javnom beležništvu i sada je spomenuo Fojerbaha.
Ludvig Fojerbah je bio nemački filozof iz 19 veka, a „Teza o Fojerbahu“ je napisao Karl Marks.
Sad pitanje je za gospodina Pavićevića, budući da on pripada stranci koja je po ideologiji potpuno suprotna Marksizmu, da li to znači da je kod njega sada došlo do kopernikanskog obrta i da je od jednog liberala, evropejca, građanskog političara, postao zagovornik marksističke filozofije? Da li to znači da ćemo na nekoj od narednih sednica da slušamo tirade o „Kapitalu“, o tome da proleteri svih zemalja treba da se ujedine, o tome da treba srušiti buržoaski poredak u Republici Srbiji? Da li to znači da ćemo u mesto himne „Bože pravde“ čuti predlog da se ovde intonira „Internacionala“, itd?
Ono što vi gospodine Pavićeviću ne razumete, a to vam je u predlogu Vlade veoma jasno napisano, odnosno u obrazloženju Vlade zašto ne prihvata vaš amandman, članom 93, odnosno odredbe člana 7. predloga zakona kojima se menja član 93. Zakona o javnom beležništvu, odnose se na potvrđivanje, odnosno na solemnizaciju privatne isprave, a ne na overu potpisa stranaka na ispravi.
Drugim rečima, izvinite ako grešim, ali drugim rečima čini mi se da ni vi i gospodin Živković ne razumete razliku između solemnizacije i legalizacije.
Solemnizovati, odnosno potvrditi sadržinu jedne privatne isprave znači meritorno se upustiti u sadržinu same isprave, utvrditi da li je tačno ono što u ispravi piše. To je solemnizacija. To je pretvaranje, odnosno davanje karaktera javne isprave jednoj ispravi koja je izvorno privatna.
Legalizacija, odnosno overa potpisa znači da javni beležnik samo utvrđuje da je isprava potpisana od onog lica čije se ime i prezime na ispravi navodi.
Dakle, solemnizacija je jedan pravni institut, a legalizacija, odnosno overa potpisa je potpuno drugi i potpuno različit pravni institut.
Ono što vi takođe, čini mi se, ne znate, solemnizacija kao pravni institut u pravnom sistemu Republike Srbije je postojala i mnogo pre donošenja Zakona o javnom beležništvu, od 2011. godine, i pre ovih izmena Zakona o javnom beležništvu o kojima danas govorimo. Na primer, postojala je u Zakonu o nasleđivanju iz 1995. godine, ako se ne varam. Tim zakonom je predviđeno da ugovor o doživotnom izdržavanju sastavlja sudija. Sudija nakon što sastavi ugovor pročita ugovor o doživotnom o izdržavanju ugovornim stranama i nakon toga se pristupa overi potpisa na tom ugovoru, tako da ovo nije neka ekskluzivna novina u našem pravnom sistemu. Druga je stvar što pojedini poslanici za određene pravne institute ne znaju, ali, znate, ja se svojim neznanjem nikad ne bih hvalio.
Pre nego što se upustite u jednu materiju koja nije izvorno vaša, jer vi ste Marksista, a vi se bavite marksističkom filozofijom, vi ste nas podsetili na Marksove teze o Fojerbahu, na načela dijalektičkog materijalizma.
Ima jedna lepa knjiga, gospodine Pavićeviću. Takođe ju je napisao Karl Marks, spada u njegove rane radove. Zove se „Sveta porodica“ sa podnaslovom „Kritika kritičke kritike protiv Bruna Bauera i kompanije“. E time se vi bavite, gospodine Pavićeviću. Vi dajete kritiku radi puke kritike. Suštinski se apsolutno niste upustili u sadržinu Predloga zakona, ali slobodno vi nastavite da kritikujete Bruna Bauera i kompaniju, slobodno se vi pozivajte na Marksa. Niste jedini koji se vraćate svojim idejnim korenima.

Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre Selakoviću, poštovani gosti i gošćo iz Ministarstva pravde, tri su stvari koje u replici gospodinu Martinoviću sada ovde želim da kažem.
Veoma je dobro, i to je prva stvar, što u ovoj Skupštini konačno razgovaramo o političkim idejama u parlamentarnoj praksi. Moje iskustvo u radu i diskusijama sa poslanicima Napredne stranke se stalno vraća neku prošlost, vi, bivši režim, a konačno sada imamo makar i preko Marksa.
Druga stvar, gospodine Martinoviću i gospođo predsednice, za Karla Marksa na ovoj strani zadužen je, samo da vas obavestim, gospodin Borislav Stefanović, gospodine Martinoviću, a ne ja.
Dodatna informacija, samo da znate, manifest Komunističke partije Karla Marksa najpre je mogao da se kupi za funte, a ne za rublje, gospodine Martinoviću. Na zapadu je to prvo čitano, gospodine Martinoviću.
Treća stvar, moramo ovde jednu korekciju. Ne znam zašto vi branite ministra Selakovića, koji se brani ćutanjem u odnosu na ovih 11 teza? Nisam ja rekao da je to 11 teza o lošem predlogu zakona. Ja sam rekao da je to 11 teza o neodgovornom ministru pravde Nikolu Selakoviću, gospodine Martinoviću.
Ako već govorimo o političkim idejama u parlamentarnoj praksi, red je ovde da se pažljivo slušamo da precizno saopštavamo ono što je naš stav i naše mišljenje.
Molim vas, nisam ja gospodina Selakovića posvetio sa Fojerbahom. Ja sam ovde, gospodo i gospođo predsednice Narodne skupštine, rekao da je gospodin Selaković skoro pa dobio tretman Ludviga Fojerbaha, gospodine Martinoviću, skoro, i to je velika razlika, poštovana gospodo. Hvala.

Narodni poslanik dr Aleksandar Martinović, replika. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.
Gospodin Pavićević je delimično u pravu.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Hvala.)
Tamo gde ste u pravu, gospodine Pavićeviću, ja nemam problem da to kažem.
Dakle, tačno je da je manifest Komunističke partije objavljen prvo u Londonu i mogao je zaista prvo da se kupi za funte, a ne za rublje. To je tačno.
Ono što ste preskočili da kažete to je da je taj komunistički eksperiment ipak prvo isproban u Rusiji, a ne na zapadu. Na zapadu ga nisu prihvatili.
Što se tiče Demokratske stranke i gospodina Stefanovića, koga ste spominjali, ajde ja sada da ne budem tumač njihove ideologije, Demokratska stranka je 1989. godine nastala kao klasična građanska politička stranka. Demokratska stranka se i danas poziva na svoje slavne prethodnike, Ljubu Davidovića i Milana Grola. Ako mi objasnite kakve veze Ljuba Davidović i Milan Grol imaju sa komunizmom, evo ja ću priznati da ništa o srpskoj političkoj istoriji ne znam i rado ću doći na vaša predavanja.
Samo još jedna napomena, gospodine Pavićeviću. Ovde su pojedini poslanici bivšeg režima spominjali da treba da se donese zakon o zaštiti od straha. Taj predlog zakona je svojevremeno predlagao Dragić Joksimović, poslanik Demokratske stranke u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, inače advokat Draže Mihajlovića u postupku koji je vođen 1946. godine. Ako mi objasnite da Dragić Joksimović i Draža Mihajlović imaju veze sa marksizmom, sa tim što je manifest Komunističke partije, objavljen prvo u Londonu, a ne u Moskvi, opet ću vam se izviniti i reći da o srpskoj političkoj istoriji ne znam ništa.