Zahvaljujem gospođo Tabaković.
Gospodine Jovanović, vi ste se prijavili ponovo?
(Ivan Jovanović, s mesta: Replika.)
Replika na?
(Ivan Jovanović, s mesta: Replika na gospođu Tabaković.)
Hajte molim vas u jednoj rečenici samo, pošto čekaju drugi ovlašćeni.
Izvolite.

Ne mogu u jednoj rečenici, zato što je reč o važnoj materiji i moramo da je do kraja, ja se zahvaljujem na prihvatanju sugestija koje se tiču Narodne skupštine, izveštavanja nadležnog odbora. Ja sam podneo amandmana, iako ovo shvatam kao prihvatanje njih unapred, to je onda i oko izveštavanja tromesečnog, ja sam predložio da bude šestomesečno, ali da ih bude upravo zbog saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom i tu mislim da se slažemo. U svakom slučaju nije trebalo snižavati nivo izveštavanja upravo zbog važnosti Narodne skupštine.
Imam amandman i oko nezavisnih članova. Mislim da treba da ih predloži nadležni odbor a da ih izglasa Narodna Skupština, tri nezavisna člana Upravnog odbora. Mislim da onda ne bi bilo dileme. Bilo bi potpuno javno, transparentno i sigurno da bi bilo prihvatljivije kao rešenje za neko takvo telo.
Nisam rekao da ne treba da postupa Vlada po sugestijama IBRD i MMF, nego sam rekao da nije tačno da nema oko toga dogovora sa njima, nego da dogovor, prosto o njemu se govori i u obrazloženju, a čuli smo prilikom predlaganja zakona da nisu uticale ove institucije.
Izvršni odbor jeste kolektivna odgovornost. Zato sam pitao, čudi me da se briše stav o tome ko potpisuje rešenje. Prosto, upada u oči, ništa drugo, ali prosto kada vidimo da se menja i odgovornost po pitanju funkcionera Narodne banke u drugim nekim stavovima, onda izaziva pažnju.
Slažem se sa vama, Narodna banka nije imala primedbi revizora u tom smislu, kao i još samo par institucija što je zaista poražavajuće za zakon od koga se toliko očekivala. Sama primena je izuzetno loša, o tome sam govorio.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Tabaković. Izvolite.

Ostala sam vam dužna na odgovor oko potpisivanja rešenja izvršnog odbora, prosto tehnička stvar.
Po Zakonu o opštem upravnom postupku predviđa se da predsedavajući uvek potpisuje rešenja. Dakle, guverner uvek potpisuje rešenja izvršnog odbora i to uopšte nije sporno. Pričala sam o izvršnom odboru u organu upravljanja Agencije za osiguranje depozita i nezavisnim članovima. Ovo je potpuno nesporna stvar i tehnički detalj, ali vam dugujem odgovor za Srpsku banku i grčke banke.
Kada je u pitanju Srpska banka ja sam zaista zaprepašćena jednom dozom interesovanja i radoznalosti nečeg što se zove istraživačko novinarstvo i što je gospođa Ljilja Smajlović koju moram da citiram nazvala – uzimanjem tuđa tri krompira koja su spala sa kamiona kao sopstvena tri krompira koja je neko uzgajio i kaže evo to je plod sa moje zemlje.
To je istraživačko novinarstvo gde se sve što može da ugrozi neki međunarodni ugovor, nekog investitora, smatra javnom tajnom koja treba da bude obnarodovana u trenutku kada neki pojedinac ili grupa to poželi, čak u mnogo slučajeva imamo dokaza sa željom da se neko od investitora zaplaši, a svi znamo koliko je kapital plašljiva ptica i koga i najmanji znak nesigurnosti može da otera odavde.
Sad na fonu tog da sve treba da bude javna tajna i na dostupnosti informacija javnosti, govorimo i o Srpskoj banci. Mislim da koliko nekoliko dana, danas je Narodna banka davala mišljenje i kada pogledam u telefon nemojte da mislite da se sa nekim dopisujem, radim i dalje, skida oznaku poverljivosti sada kada je već taj postupak restrukturiranja Srpske banke od strane odgovornog osnivača države pri kraju. O tome će Vlada kao vlasna za koji dan da izađe sa skidanjem oznake poverljivosti sa tog dokumenta.
Kada je u pitanju vaša radoznalost, opravdana, ali ja mislim preuranjena, oko grčkih banaka i depozita, moram da vam kažem da ovde jesu Austrija, Francuska, Grčka, Italija, Kipar, Mađarska, Nemačka, nabrajam ih po visini učešća u ukupnom bankarskom sektoru, sve su banke kao banke dobrodošle i niko od nas nema nikakve sposobnosti gledanja u kristalnu kuglu šta će se dešavati, ali s druge strane imamo obavezu da budemo spremni na neke scenarije koja mogu da se dese, ali zaista nije trenutak da sa bilo kojom dozom napetosti govorimo o posledicama koje može da proizvede stanje u Grčkoj.
Oprezni smo, razmatramo, računamo, gledamo, ali nije vreme da o tome pričamo i ja se nadam da će oni prvo zbog sebe, a onda i zbog banaka koje su van Grčke donositi odgovorne odluke, pa nećemo ni mi u vezi sa tim imati troškove ili posla. Izvinjavam se na dužini odgovora.

Zahvaljujem, gospođo Tabaković.
Reč ima ministar dr Dušan Vujović. Izvolite.

Prvo, hvala na konstruktivnim primedbama povodom Zakona o javnim nabavkama. Mislim da naš spisak se poprilično poklapa sa vašim i čak mislim da je onaj deo stvari i šteta do koga ovaj zakon dovodi time što ne dozvoljava činjenje, znači, prouzrokuje nečinjenje, u stvari mnogo veće od onog dela gde bismo imali primedbe. Znači, zakon, jednostavno, mnoge stvari blokira. Proces je toliko dugačak i komplikovan i nije prilagođen našim uslovima i to je ozbiljna tema.
Rekao sam da će otvaranje poglavlja o javnim nabavkama sa Evropom biti prilika da pogledamo taj zakon i da pretresemo sve što se tog zakona tiče, realnosti, pogotovo onih stvari gde smo delimično preuzimali rešenje iz Evrope i sveta, a nismo uzimali paralelna rešenja koja omogućavaju neke hitne procedure. To se odnosi na čitav niz vrlo korisnih primedbi koje smo već rekli ovde.
Znači, to u tim zakonima originalnim postoji, ali kod nas ljudi koji su pravili taj zakon su mislili da nama ta olakšanja nisu potrebna, bele liste nisu potrebne, ubrzane procedure nisu potrebne, šoping domaći, međunarodni šoping u oblastima gde on funkcioniše, svaka mala firma će vam to potvrditi. Prema tome, postoji ogroman prostor za unapređenje.
Slažem se sa vašim sugestijama, ali dajte da napravimo, ako treba, jednu radnu grupu koja će u sklopu priprema za glavu o javnim nabavkama to sve da pretrese i izađe sa jednim usaglašenim predlogom.
Da budem ponovo konstruktivan pa ću se vratiti na ovaj zakon. Spreman sam, ako kao amandman ponudite to da se Skupština, odnosno odbori uključe, nađite način, formulaciju, u naimenovanje nezavisnih članova. Apsolutno nemam ništa protiv. Prema tome, nađite formulaciju, nemam ništa protiv namere da budu nezavisni. Ovde je Ministarstvo finansija trebalo isključivo zbog odgovornosti koju ima, jer trenutno su sredstva Agencije za osiguranje depozita, sredstva koja Ministarstvo finansija ispred država odgovara za njih i zbog toga je ta pojačana uloga Ministarstva finansija, ali inače nemam ništa protiv da Skupština i Odbor budu uključeni u naimenovanje tih ljudi i da neko ima pravo da kaže od spiska deset ljudi, čije ćemo biografije da pogledamo, stručnu kompetentnost da pogledamo, itd, da biramo ljude. To je suviše važno mesto da bi bilo ko, bilo kakve lične, pojedinačne, da ne govorim o partijskim interesima, pokušavao. Ovo je suviše važno mesto i ono šalje signal svima o pouzdanosti i transparentnosti finansijskog sistema. Prema tome, svaka vaša sugestija da se to popraviti će biti prihvaćena.
Što se tiče ove izmene u Zakonu o javnim nabavkama, koju ovde stavljam, moram da potrošim jedan minut da vam objasnim suštinu. Iako suština deluje možda malo drugačije, suština je da se na strani ponuđača nalaze i domaće i strane firme, ali ovo je naš Zakon o nabavkama, ovde su svi kupci naši. Znači, tih 5% pogađa sve nas, a korist od 5% imaju samo neke naše firme, a nemaju stranci. Prema tome, vodite računa da 5% svako ko mora da plati, uključujući ovaj paradoks koji ste rekli da su kod nas finansije skupe, verujte, pogledajte staru verziju zakona, naše banke su imale pravo na 20% veću kamatu, iako je ona ionako visoka.
Znači, ono što se ponekad ne vidi u ovim zakonima, ne vidi se koji su pravi efekti zato što nemamo ni dovoljno ljudi, ni podataka da to pravilno izračunamo. Ovaj zakon sigurno u sprovođenju budžeta za 2015. godinu daje tih milijardu i po uštede. To je uklopljeno u program i mi ovo donosimo u krajnjem momentu da bi primena ovog zakona omogućila uštede koje smo sebi postavili kao cilj.
Prema tome, to je moje jedino obrazloženje. To nije celina promene zakona, to ne negira druge predloge i sugestije. Mislim da njih sve zajedno pogledamo u kontekstu priprema za glavu o javnim nabavkama.
Što se tiče ovih drugih stvari koje izlaze iz domena Ministarstva finansija, ne bih komentarisao. Želim samo jednu stvar da kažem – Ministarstvo finansija ima odgovornost za osiguranje stambenih kredita.
Deo ovih problema koje pominjete se tu prelama i naš je predlog da pokušamo da nađemo rešenja koja će biti i pravedna, ali i fiskalno izvodljiva. Znači da ta Agencija nastavi da funkcioniše, da građani ne budu povređeni, ali takođe da znamo da u budućnosti imamo transparentna pravila koja, između ostalog, ovi zakoni promovišu. Hvala.

Zahvaljujem, dr Vujoviću.
Reč ima narodna poslanica Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Gospođo Tabaković, gospodine Vujoviću, kolege i koleginice narodni poslanici, mi danas raspravljamo o setu, kako je gospođa Tabaković rekla, uslovljenih zakona koji na jedan temeljan i sveobuhvatan način uređuju materiju restrukturiranja stečaja i likvidacije banaka, kao i nadležnost Agencije za osiguranje depozita Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija. Zbog toga bih ja kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nove Srbije želela da vas obavestim da ćemo mi u danu za glasanje podržati sve ove predloge zakona.
Tačno je da je finansijski sektor u Republici Srbiji, a kao njen glavni eksponent su upravo poslovne banke, suočen sa ozbiljnim posledicama svetske ekonomske krize. S tim u vezi Narodna banka Srbije je dozvolu za rad oduzela i „Agrobanci“, kao i njenom sukcesoru „Novoj Agrobanci“ Razvojnoj banci Vojvodine, bivšoj „Metals banci“, Privrednoj banci Beograda, „Univerzal banci“, dok je „Srpska banka „ nedavno, gašenjem svoje poslovne mreže, filijala i ekspozitura po unutrašnjosti, svedena na nivo nekadašnjeg vojnog servisa iz kojeg je i nastala.
Naravno da ta dugotrajna globalna recesija u kojoj se nalazi svetska ekonomija, sa pesimističkim prognozama za period koji je pred nama nikako ne ide na ruku oporavku finansijskog sektora.
U obrazloženju uz jedan od predloženih zakona navedeno je da razvoj, stagnacija, odnosno nazadovanje finansijskog sistema ima dramatično veliki uticaj na ekonomsku aktivnost.
Potpuno je tačna i konstatacija da stabilan bankarski sektor predstavlja osnov dobrog funkcionisanja privrednog sistema bilo koje razvijene tržišne privrede, jer nivo razvijenosti finansijskog sektora predstavlja ključni osnov konkurentnosti privrede svake zemlje, s obzirom na to da s jedne strane mobiliše novčana sredstva, dok s druge strane prikupljena sredstva ulaže u najproduktivnije svrhe.
Moram ovde da dodam da ne sme da se zaboravi da govorimo o sistemu spoljnih sudova i da finansijski sistem ne može da postoji i funkcioniše ukoliko je realan sektor u problemu. U okruženju u kojem smo mi sada imamo mnogo grešaka iz prošlosti, pre svega ogroman broj privrednih subjekata više ne postoji, veliki broj radnika je ostao bez posla, standard stanovništva nije na zavidnom nivou i u takvoj situaciji kao posledica takvog nedomaćinskog poslovanja u poslednjih nekoliko decenija ni banke ne mogu da očekuju bezbedno i profitabilno poslovanje.
Često se ovde pravi paralela sa prvom polovinom devedesetih godina prošlog veka sa hiperinflacijom sa kojom smo bili suočeni, odnosno sa kupovnom moći stanovništva, ali bih tu želela da naglasim jednu činjenicu koja se zaboravlja, da su građani u tom periodu imali veliki nivo ušteđevine iz prethodnih boljih vremena i da su se te rezerve u poslednjih dvadesetak godina istrošile i da većina kućnih budžeta u Srbiji funkcioniše od danas do sutra.
Samim tim, ne samo kreditiranje privrede, već i stanovništva postalo je rizična delatnost. Pri tome je i konkurencija banaka na našem tržištu izuzetno velika bez obzira što je došlo do određene prekompozicije odnosa snaga kao i posledice gašenja nekih banaka i dolaska novih i svako ko ima i malo stabilan tekući račun u jednoj od naših banaka, praktično je bombardovan najraznovrsnijim mogućim ponudama kada su u pitanju bankarske usluge, prvenstveno krediti.
Iz ovoga se lako može izvući zaključak da ključni problemi bankarskog sektora nisu tzv. problematični, odnosno loši plasmani. Oni u stvari predstavljaju samo logičnu posledicu činjenice da banke, s obzirom na izuzetno smanjen obim ukupne privrede, nemaju gde da plasiraju prikupljena novčana sredstva i zato nas vuku za rukav ne bili nas privoleli da uzmemo kredit.
Sredstva koja su obezbeđena pri tome sve su fleksibilnija i onda i ne čudi činjenica da mnogi plasmani vrlo brzo postaju problematični, kada je u pitanju mogućnost njihove naplate, naravno, ne mogu ovom prilikom da ne pomenem i da imamo veoma visoke kamatne stope kredita banaka koje ih nude.
Kada sam pomenula neraskidivu vezu između finansijskog i realnog sektora, želim i ovom prilikom da kažem da banke, odnosno bankarski krediti nisu jedini način finansiranja privrednih aktivnosti. Nažalost, naša izvršna vlast u periodu kada su donošeni ovi zakoni, kada je u stvari predlagala izmene seta ovih zakona, mislim na 2010. godinu isključivo je vodila računa o očuvanju stabilnosti poslovnih banaka i u tom smislu je, između ostalog, donet i Zakon o osiguranju depozita, gde kao i po novom rešenju država garantuje za depozit u iznosu do 50.000 evra, ali se, po mom mišljenju, zapostavilo domaće tržište kapitala i mi tu cenu plaćamo sada.
Vrlo dobro znamo da u razvijenim tržišnim privredama kapital i sredstva koja se emisijama akcija ili kooperativnih obveznica prikupe na berzi koštaju mnogo manje od bankarskih kredita. Mi, kao što sam i rekla, nismo uradili mnogo toga da svoje tržište kapitala u kakvoj takvoj meri sačuvamo od udaraca koje trpelo kao posledicu globalnih dešavanja i sada nam se to indirektno sveti, između ostalog, i kroz nelikvidnost banaka i velike probleme u sektoru koji se prvenstveno želi sačuvati.
Kada govorim o Agenciji za osiguranje depozita, smatram da je dobro rešenje u novom zakonu po kome se značajan broj poslova izuzima iz njene nadležnosti i delegira Ministarstvu finansija. Više puta sam ovde govorila i to se, nažalost, pokazalo kao tačno, da nadležna Agencija nije imala dovoljan kadrovski potencijal za sve poslove koji su joj povereni. Vidim da je kao deo ovog finansijskog aranžmana predviđeno i jačanje kadrovske strukture kako u odgovarajućem sektoru u Ministarstvu finansija, tako i u samoj Agenciji.
Međutim, mišljenja sam da ovo telo, kao što sam i rekla, do sada nije ispunilo očekivanja. Takođe se iskreno plašim da će i u narednom periodu, s obzirom na nova zaduženja koja ima, takođe, nisam sigurna da će ispuniti sva predviđena očekivanja. Predlaže se da Agencija ostane nadležna za obavezno osiguranje depozita, poslove stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankama, društvima za osiguranje i davaocima lizinga, kao i da joj budu dodate srodne nadležnosti, poput upravljanja imovinom prenetom u postupku restrukturiranja banaka, u skladu sa predloženim zakonom i organizovanja fonda za zaštitu investitora.
Kada pominjem zadržanu nadležnost Agencije nad obavljanjem poslova stečajnog upravnika u bankama i osiguravajućim društvima, koje je zadesila ova nevesela sudbina, želim da podsetim sve nas da je postupak stečaja nad „Beogradskom bankom“, „Jugobankom“, „Investbankom“ i „Beobankom“ upravo ušao u četrnaestu godinu. Bez obzira na opravdanost i složenost ovolike dužine stečajnog postupka, potpuno je jasno da tu najviše gubi država i građani Srbije.
Kada su ove četiri bivše banke u pitanju, ram da iskoristim priliku da navedem i podatak da se trenutno pod ingerencijom Agencije kao stečajnog upravnika nalazi, pored ove četiri banke, kao što sam rekla, još 14 banaka, osam osiguravajućih društava i četiri štedno-kreditne zadruge i dobro je što se odredbama novog Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje uspostavlja mehanizam koji bi trebalo da ubrza okončanje postupka stečaja. Ohrabruje me i činjenica da su u izmene ovog zakona ubačene i uzete u obzir ozbiljni nedostaci u praksi, na koje su ukazale i stečajne sudije.
Kada je Agencija u pitanju, takođe mislim da je dobro novo rešenje kojim se umanjuje direktan uticaj države, što se manifestuje kroz odredbe o sastavu upravnog odbora Agencije. Na ovaj način, postiže se jedan od principa efikasnog sistema osiguranja depozita, kojim se obezbeđuje da osiguravač bude operativno nezavisan, transparentan, odgovoran i zaštićen od neopravdanog političkog uticaja i uticaja bankarskog sektora.
Zašto ovo apostrofiram kao dobro rešenje? Zato što da je Agencija u bliskoj prošlosti bila manje zavisna ili potpuno nezavisna od politike, možda mi danas ne bi imali slučaj „Agrobanke“, odnosno „Nova Agrobanke“, koja poreske obveznike Republike Srbije košta stotine miliona evra, a sa još uvek nezavisnim ishodom. Tim povodom me zanima šta nadležni organi misle da preduzmu povodom konstantnih pritužbi stranih akcionara ove banke, koje se upućuju na sve moguće i nemoguće adrese i u zemlji i u inostranstvu i koje mi kao narodni poslanici često dobijamo.
Mislim da „Agrobanka“ treba da predstavlja pouku, doduše, izuzetno skupu za sve one koji donose odluku kada je u pitanju bankarski sektor. Kada je 2002. godine pokrenut postupak stečaja u četiri najznačajnije domaće banke, negde je tu izostavljena „Agrobanka“, iz nekog razloga. Godine 2006. i 2007. na talasu tadašnje euforije na berzi urađeno je nekoliko dokapitalizacija. Međutim, ishod je potpuno jasan. Sve to, nažalost, nije dalo rezultata.
Kada pričamo o rešenju u Zakonu o osiguranju depozita, ponoviću konstataciju predlagača, da je Fond za osiguranje depozita praktično ispražnjen radi namirenja deponenata „Nove Agrobanke“ i „Razvojne banke Vojvodine“, što je, između ostalo, uslovilo potrebu za finansijskim aranžmanima sa međunarodnim kreditorima. Mislim da je država u ovom slučaju postupila odgovorno, trudeći se da prevenira sve moguće problematične situacije koje bi mogle nastati u bankarskom sektoru.
Kaže se da u svakom zlu ima ponešto i dobro, pa tako i ovde mislim da je situacija koja je nastala pražnjenjem Fonda za osiguranje depozita uslovila brzu reakciju nadležnih državnih organa, u vidu predlaganja novih, boljih zakonskih rešenja, koja bi trebalo da preduprede slične situacije u budućnosti.
Pohvalila bih NBS kao predlagača izmena i dopuna Zakona o bankama i izmena i dopuna Zakona o NBS zbog novih rešenja, koja pre svega imaju za cilj prevenciju. Mislim da nova, veća ovlašćenja NBS i novopredviđeni modeli restrukturiranja banaka blagovremeno će sprečiti eventualno zapadanje poslovnih banaka u situacije u kojima je često stečaj jedina opcija.
Na kraju svog izlaganja, gospođo Tabaković, imala bih nekoliko pitanja. Prvo pitanje se odnosi na to kakva sudbina očekuje domaće banke, preostale domaće banke, kao što su „Čačanska banka“, bivša „Kredi banka“ iz Kragujevca, „Srpska banka“ i „Dunav banka“? Šta država planira sa Poštanskom štedionicom? Da li se planira osnivanje nove banke koja bi trebalo da ima za cilj podržavanje domaće privrede kroz povoljnije kreditne linije? Kako NBS planira da reaguje povodom velikih valutnih pomeranja? Pre svega, mislim na preko 20.000 stabilnih kredita indeksiranih u švajcarskim francima. Kakvo je vaše predviđanje, s obzirom da je dinar izgubio između 10 i 15% vrednosti u odnosu na američki dolar i britansku funtu, u budućem periodu? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković.

Hvala, potpredsedniče.
Uvažena guvernerko, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, današnja objedinjena rasprava o ovom setu zakona, izmena i dopuna zakona, može slobodno reći, pokriva nekoliko bitnih pravaca reformi u kojima se kreće naša zemlja. Sa jedne strane možemo da kažemo da se postavljaju nove institucionalne pretpostavke da se ne dese novi slučajevi banaka koje jasno idu u pravcu, koje su u krajnjoj instanci značile da se prelivanje njihovih loših odluka na račun svih građana u Srbiji, a da ključni institucionalni akteri, kao što je NBS, koji se staraju o stabilnosti bankarskog i finansijskog sistema, mogu samo da ukazuju na to da nas čekaju problemi, tako je bilo i do sada.
Mi nismo jedina zemlja na svetu koja pati od regulatornih problema. Nismo jedini koji imamo banke koje su upale u velike probleme. Nemamo mogućnost da to sakrijemo u fioku, kako to rade mnoge uređenije i bogatije zemlje. Zato moramo donositi ovakva rešenja koja će biti preventiva svemu onome i voditi računa da se u vreme kada uspemo da visoki budžetski deficit preokrenemo u mirnu budžetsku luku i da nam se ne dese novi neki rashodi koji su plod grešaka nekih pojedinaca, koji su neodgovorni, nesposobni da vode one organizacije za koje su zaduženi.
Naša odgovornost je višestruko veća, jer ne možemo da se obratimo Evropskoj centralnoj banci, ne možemo da pretimo da ćemo obustaviti evrointegracije i niko na celom svetu nema obavezu da finansira naše greške i toga moramo biti svesni. Zato moramo stalno da radimo na tome da našu regulativu što pre upodobimo, da bude kompatibilna sa direktivama EU, a da istovremeno budemo i korak ispred. Zato što naše greške koštaju više, a mogućnost da neko drugi, barem delimično, to pokrije jednostavno ne postoji u praksi.
Nemojte pogrešno da zaključite iz mog izlaganja da mislim da je naš bankarski sektor suštinski lošiji od nekih uređenijih zemalja. Problemi koji postoje u Srbiji postoje i drugde, samo što NBS ne može neograničeno da kupuje loše plasmane, kao što to može da uradi Evropska centralna banka. Mi smo zemlja sa malo manevarskog prostora koja mora što pre da dobije više mesta za razumne politike, a to jedino možemo da postignemo ako nastavimo da idemo u pravcu EU i našeg usklađivanja sa njihovim zakonima i ono što sam rekao da povremeno budemo i korak ispred.
Nama su potrebne izmene koje će omogućiti, ne samo da budemo proaktivni, a to se posebno odnosi na NBS koja je jako dugo vremena bila u nelagodnoj poziciji savetodavca, jer su tačke kada ona može da stupi u akciju postavljene veoma visoko, odnosno tada je već kasno i može se govoriti samo o sanaciji štete, nego o istinskoj preventivi.
Sa druge strane, nama je potrebno da imamo razumne procedure koje mogu da raspetljaju uvek prisutno klupko onih dužničko-poverilačkih odnosa u bankama i osiguravajućim kućama koje idu u stečaj. Ako je sam stečaj, u lošijem slučaju likvidacija banke, loš po ceo finansijski sistem, a efekti se prelivaju u realni sektor, najgora je stvar da taj proces traje godinama. Ako se može razvlačiti i blokirati bez jasne ideje, kada će se taj proces završiti u praksi.
Koliko god je bitno učiniti sve da do lošijih ishoda ne dođe, toliko je bitno da postoje razumne procedure koje potiču iz razumnih zakona, a koje čine proces stečaja instrumentom zaštite poverilaca.
Iznad svega u svetu se insistira da država danas propisuje regulatorne kriterijume, a da je na bankama da iste poštuju, a tek onda kada ono što im je nekada bio ključni posao da same postave svoje kriterijume upravljanja rizikom.
Sistem kakav ćemo, kada ovo izglasamo, imati znači maksimalnu sigurnost depozita. Pravci razvoja će verovatno biti takvi da će klasično komercijalno bankarstvo imati sve više rizika pokrivenih različitim vidovima osiguranja. Stoga je naše uklapanje u svetske trendove neminovnost. Kao što nismo mogli i nismo trebali da bežimo o Bazela jedan, dva i tri, tako ne smemo ni kada je reč o osiguranju depozita. Ovo je proces koji će verovatno biti kontinuiran. Novi razvoj na svetskom tržištu značiće za nas i nove izazove.
Moram da kažem da je stav naše poslaničke grupe da treba podržati ove zakone i izmene i dopune zakona, a koje za cilj imaju više sigurnosti, kako zaštite od rizika, tako i pravne sigurnosti.
Izmena zakona koja je možda najmanje indikativna i zaslužuje malo više pažnje je izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama. Izmena Zakona o javnim nabavkama, moram da kažem da mi danas smanjujemo stepen preferencijalne zaštite za domaće proizvođače. Mislimo da nije bilo potrebe da se žuri sa tim, jer raditi izmene i dopune zbog jednog člana, jer nam predstoji još rada na doterivanju ovog zakona, jer je to izuzetno kompleksna materija koja je posebno bitna u ovo vreme kada sređujemo javne finansije.
Meni je drago što tu sedi čovek koji je sebe dao da ovaj zakon ugleda svetlost dana. Svi zajednički smo radili da ga maksimalno napravimo da on bude funkcionalan, efikasan, ali nažalost uvek kada zakon ode, kada počne da se primenjuje dolazi do onih stvari da morate nešto menjati, jer otežava primenu zakona.
Moram da kažem da svaka zemlja koja vodi razumnu politiku sagledava širu sliku i posledice neke politike. Preferencijalni tretman nije jedinstvena praksa. On je posledica činjenice da kada date posao domaćoj firmi, a tu mislim na firme koje su registrovane u Srbiji, država ima više koristi kroz poreze, kroz zapošljavanje, kroz razvoj preduzeća ili, kako hoćete, kroz supstituciju uvoza domaćih proizvoda.
Efekti su multiplikovani i preferencijali kada se pametno koriste mogu da daju solidan vetar u leđa našoj domaćoj privredi. Kažem, kada se pametno koristi. Kao i svako rešenje, kada se ono ne postavi na pravi način, ako se pretvori u prostor za beskonačno izvrdavanje onih kriterijuma koje smo propisali, ono postaje suprotnost onome što smo hteli zakonom da uradimo i što je zakonodavac želeo.
Dakle, mi moramo dobro razmisliti oko preferencionih tretmana. Postoje obaveze koje će nas čekati i kada budemo išli u pravcu EU, ali taj proces će istovremeno značiti otvaranje tržišta zemalja EU za naše firme u procesu javnih nabavki.
Međutim, da bi one tu imale šanse, bilo bi dobro da im se pruži prilika da ojačaju u Srbiji, a da potom gubitak preferencijala, pošto nas to očekuje, to je naša realnost, dožive kao svoju šansu, jel je on u potpunosti vezan sa istim takvim tretmanima za naša preduzeća u drugim zemljama.
Moramo biti obazrivi i pametno dozirati odrastanje naše privrede i njeno uklapanje u mnogo veće tržište koje nudi mnogo šansi, ali i pregršt opasnosti za one koji ne budu spremni za takvo tržište.
Od samog smanjenja preferencijalne zaštite mnogo je bitnije da podzakonskim aktima otklonimo njene zloupotrebe koje su omogućile da strane firme ili proizvodi stranih firmi postanu domaći. Naravno da nam se svi smeju kada ponuđač dobije potvrdu da je oslić domaće proizvodnje. E, to je korišćenje preferencijala. I naravno da se zato ide ka tom pravcu da se to smanji.
Ono što je još bitnije kada su postupci javnih nabavki u pitanju i procedure, mi moramo da ih učinimo dovoljno strogim. Ali ne kao što je do sada slučaj, jer moramo da napravimo i da budu prijateljski za razumna rešenja koja neće javne nabavke učiniti procesom koji može da traje mesecima, što smo imali prilike da vidimo i da čujemo.
Jako je bitno da kada propisujemo kriterijume imamo u vidu da javne nabavke predstavljaju oblast koja ima specifičan karakter. Ovde rešenja neće biti idealna, ali je bitno da reagujemo na opravdane primedbe. Kada bi sad pričali, da ne ispadne da se bavim konkretno ovim izmenama i dopunama, pošto imamo set zakona, ali mislim da bi u narednom periodu trebalo razmišljati, jer ima dosta tih nekih primedbi iz prakse kada su u pitanju član 40, član 51, član 52, član 3, itd. Ja mogu i da pojasnim, nije problem. Evo, na primer, član 40. uređuje okvirni sporazum i to je jedan od dva posebna oblika postupka javne nabavke. Znači, na tome bi trebalo u budućnosti razmisliti i poraditi.
Članom 52, ono što nam dosta otežava, regulisani su i uređeni uslovi za pokretanje postupka i utvrđeno je da naručilac može da pokrene postupak javne nabavke ako je nabavka predviđena u planu nabavki. Znači, tu se javlja dosta problema zato što je kalendarska godina zaključena sa 31, a onda dok se usvoji plan, kolega Bojan Terzić to najbolje zna.
Član 3, stav 1, tačka 10, predstavnik naručioca je član upravnog ili nadzornog odbora naručioca, a onda imamo da su u praksi primećene poteškoće prilikom primene pojma predstavnik-naručioc, jer mi imamo različitih organizacionih jedinica u firmama i celine koje funkcionišu su razdvojene, nemaju nikakve veze sa sprovođenjem postupka javnih nabavki, a mi moramo da taj pojam koji se odnosi na rukovodioce koji obavljaju posao javnih nabavki postaje povezan sa poslovima javnih nabavki.
Ima tu još primera i primera, naravno o tome trebamo da pričamo i razgovaramo kao i o onome što smo i tada, kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama, oko amandmana koji je podnela SPS tada, da trebaju svi planovi javnih nabavki da budu transparentni i javni, ostaćemo dosledni pri tome da ništa ne treba da bude van javnosti. Sve treba da bude transparentno.
Iznad svega onoga što se tiče javnih nabavki što bih rekao i što muči sve nas, a znamo to iz prakse jeste da i sama država mora da bude najbrža i da kroz svoje planove omogući drugima da mogu na vreme da planiraju javne nabavke. Tu imamo ozbiljnih problema. Mislim da nam je ova godina i po planu da nešto radimo oko izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, ali dobro, krenuli smo sa preferencijalom, pa ćemo ići dalje.
Dame i gospodo, narodni poslanici, još jednom ponavljam da će naša poslanička grupa podržati najavljene izmene i dopune zakona i zakone. Na samom kraju, morao bih da kažem nešto što javnost uvek želi da čuje, a mi moramo da kažemo. Mi smo proevropska stranka sa najdužim stažom, kako u politici tako i u približavanju Srbije u evropskim vrednostima. Uz sve to mi ćemo uvek podržati ono što vodi boljem sistemu i reformama u Srbiji, zajedno sa našim partnerom koji je jednako posvećen reformama kao i mi.
Pored toga što se sa moje desne strane čuju onako sarkastični osmesi, meni je žao ali i procenti govore ko je kakav, ko koliko vredi i ko je dosledan u svojoj politici. Zahvaljujem vam se na pažnji. Nadam se da ćemo imati prilike malo više da pričamo konkretno kada bude rasprava u pojedinostima. Hvala.