Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković.

Hvala, potpredsedniče.
Uvažena guvernerko, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, današnja objedinjena rasprava o ovom setu zakona, izmena i dopuna zakona, može slobodno reći, pokriva nekoliko bitnih pravaca reformi u kojima se kreće naša zemlja. Sa jedne strane možemo da kažemo da se postavljaju nove institucionalne pretpostavke da se ne dese novi slučajevi banaka koje jasno idu u pravcu, koje su u krajnjoj instanci značile da se prelivanje njihovih loših odluka na račun svih građana u Srbiji, a da ključni institucionalni akteri, kao što je NBS, koji se staraju o stabilnosti bankarskog i finansijskog sistema, mogu samo da ukazuju na to da nas čekaju problemi, tako je bilo i do sada.
Mi nismo jedina zemlja na svetu koja pati od regulatornih problema. Nismo jedini koji imamo banke koje su upale u velike probleme. Nemamo mogućnost da to sakrijemo u fioku, kako to rade mnoge uređenije i bogatije zemlje. Zato moramo donositi ovakva rešenja koja će biti preventiva svemu onome i voditi računa da se u vreme kada uspemo da visoki budžetski deficit preokrenemo u mirnu budžetsku luku i da nam se ne dese novi neki rashodi koji su plod grešaka nekih pojedinaca, koji su neodgovorni, nesposobni da vode one organizacije za koje su zaduženi.
Naša odgovornost je višestruko veća, jer ne možemo da se obratimo Evropskoj centralnoj banci, ne možemo da pretimo da ćemo obustaviti evrointegracije i niko na celom svetu nema obavezu da finansira naše greške i toga moramo biti svesni. Zato moramo stalno da radimo na tome da našu regulativu što pre upodobimo, da bude kompatibilna sa direktivama EU, a da istovremeno budemo i korak ispred. Zato što naše greške koštaju više, a mogućnost da neko drugi, barem delimično, to pokrije jednostavno ne postoji u praksi.
Nemojte pogrešno da zaključite iz mog izlaganja da mislim da je naš bankarski sektor suštinski lošiji od nekih uređenijih zemalja. Problemi koji postoje u Srbiji postoje i drugde, samo što NBS ne može neograničeno da kupuje loše plasmane, kao što to može da uradi Evropska centralna banka. Mi smo zemlja sa malo manevarskog prostora koja mora što pre da dobije više mesta za razumne politike, a to jedino možemo da postignemo ako nastavimo da idemo u pravcu EU i našeg usklađivanja sa njihovim zakonima i ono što sam rekao da povremeno budemo i korak ispred.
Nama su potrebne izmene koje će omogućiti, ne samo da budemo proaktivni, a to se posebno odnosi na NBS koja je jako dugo vremena bila u nelagodnoj poziciji savetodavca, jer su tačke kada ona može da stupi u akciju postavljene veoma visoko, odnosno tada je već kasno i može se govoriti samo o sanaciji štete, nego o istinskoj preventivi.
Sa druge strane, nama je potrebno da imamo razumne procedure koje mogu da raspetljaju uvek prisutno klupko onih dužničko-poverilačkih odnosa u bankama i osiguravajućim kućama koje idu u stečaj. Ako je sam stečaj, u lošijem slučaju likvidacija banke, loš po ceo finansijski sistem, a efekti se prelivaju u realni sektor, najgora je stvar da taj proces traje godinama. Ako se može razvlačiti i blokirati bez jasne ideje, kada će se taj proces završiti u praksi.
Koliko god je bitno učiniti sve da do lošijih ishoda ne dođe, toliko je bitno da postoje razumne procedure koje potiču iz razumnih zakona, a koje čine proces stečaja instrumentom zaštite poverilaca.
Iznad svega u svetu se insistira da država danas propisuje regulatorne kriterijume, a da je na bankama da iste poštuju, a tek onda kada ono što im je nekada bio ključni posao da same postave svoje kriterijume upravljanja rizikom.
Sistem kakav ćemo, kada ovo izglasamo, imati znači maksimalnu sigurnost depozita. Pravci razvoja će verovatno biti takvi da će klasično komercijalno bankarstvo imati sve više rizika pokrivenih različitim vidovima osiguranja. Stoga je naše uklapanje u svetske trendove neminovnost. Kao što nismo mogli i nismo trebali da bežimo o Bazela jedan, dva i tri, tako ne smemo ni kada je reč o osiguranju depozita. Ovo je proces koji će verovatno biti kontinuiran. Novi razvoj na svetskom tržištu značiće za nas i nove izazove.
Moram da kažem da je stav naše poslaničke grupe da treba podržati ove zakone i izmene i dopune zakona, a koje za cilj imaju više sigurnosti, kako zaštite od rizika, tako i pravne sigurnosti.
Izmena zakona koja je možda najmanje indikativna i zaslužuje malo više pažnje je izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama. Izmena Zakona o javnim nabavkama, moram da kažem da mi danas smanjujemo stepen preferencijalne zaštite za domaće proizvođače. Mislimo da nije bilo potrebe da se žuri sa tim, jer raditi izmene i dopune zbog jednog člana, jer nam predstoji još rada na doterivanju ovog zakona, jer je to izuzetno kompleksna materija koja je posebno bitna u ovo vreme kada sređujemo javne finansije.
Meni je drago što tu sedi čovek koji je sebe dao da ovaj zakon ugleda svetlost dana. Svi zajednički smo radili da ga maksimalno napravimo da on bude funkcionalan, efikasan, ali nažalost uvek kada zakon ode, kada počne da se primenjuje dolazi do onih stvari da morate nešto menjati, jer otežava primenu zakona.
Moram da kažem da svaka zemlja koja vodi razumnu politiku sagledava širu sliku i posledice neke politike. Preferencijalni tretman nije jedinstvena praksa. On je posledica činjenice da kada date posao domaćoj firmi, a tu mislim na firme koje su registrovane u Srbiji, država ima više koristi kroz poreze, kroz zapošljavanje, kroz razvoj preduzeća ili, kako hoćete, kroz supstituciju uvoza domaćih proizvoda.
Efekti su multiplikovani i preferencijali kada se pametno koriste mogu da daju solidan vetar u leđa našoj domaćoj privredi. Kažem, kada se pametno koristi. Kao i svako rešenje, kada se ono ne postavi na pravi način, ako se pretvori u prostor za beskonačno izvrdavanje onih kriterijuma koje smo propisali, ono postaje suprotnost onome što smo hteli zakonom da uradimo i što je zakonodavac želeo.
Dakle, mi moramo dobro razmisliti oko preferencionih tretmana. Postoje obaveze koje će nas čekati i kada budemo išli u pravcu EU, ali taj proces će istovremeno značiti otvaranje tržišta zemalja EU za naše firme u procesu javnih nabavki.
Međutim, da bi one tu imale šanse, bilo bi dobro da im se pruži prilika da ojačaju u Srbiji, a da potom gubitak preferencijala, pošto nas to očekuje, to je naša realnost, dožive kao svoju šansu, jel je on u potpunosti vezan sa istim takvim tretmanima za naša preduzeća u drugim zemljama.
Moramo biti obazrivi i pametno dozirati odrastanje naše privrede i njeno uklapanje u mnogo veće tržište koje nudi mnogo šansi, ali i pregršt opasnosti za one koji ne budu spremni za takvo tržište.
Od samog smanjenja preferencijalne zaštite mnogo je bitnije da podzakonskim aktima otklonimo njene zloupotrebe koje su omogućile da strane firme ili proizvodi stranih firmi postanu domaći. Naravno da nam se svi smeju kada ponuđač dobije potvrdu da je oslić domaće proizvodnje. E, to je korišćenje preferencijala. I naravno da se zato ide ka tom pravcu da se to smanji.
Ono što je još bitnije kada su postupci javnih nabavki u pitanju i procedure, mi moramo da ih učinimo dovoljno strogim. Ali ne kao što je do sada slučaj, jer moramo da napravimo i da budu prijateljski za razumna rešenja koja neće javne nabavke učiniti procesom koji može da traje mesecima, što smo imali prilike da vidimo i da čujemo.
Jako je bitno da kada propisujemo kriterijume imamo u vidu da javne nabavke predstavljaju oblast koja ima specifičan karakter. Ovde rešenja neće biti idealna, ali je bitno da reagujemo na opravdane primedbe. Kada bi sad pričali, da ne ispadne da se bavim konkretno ovim izmenama i dopunama, pošto imamo set zakona, ali mislim da bi u narednom periodu trebalo razmišljati, jer ima dosta tih nekih primedbi iz prakse kada su u pitanju član 40, član 51, član 52, član 3, itd. Ja mogu i da pojasnim, nije problem. Evo, na primer, član 40. uređuje okvirni sporazum i to je jedan od dva posebna oblika postupka javne nabavke. Znači, na tome bi trebalo u budućnosti razmisliti i poraditi.
Članom 52, ono što nam dosta otežava, regulisani su i uređeni uslovi za pokretanje postupka i utvrđeno je da naručilac može da pokrene postupak javne nabavke ako je nabavka predviđena u planu nabavki. Znači, tu se javlja dosta problema zato što je kalendarska godina zaključena sa 31, a onda dok se usvoji plan, kolega Bojan Terzić to najbolje zna.
Član 3, stav 1, tačka 10, predstavnik naručioca je član upravnog ili nadzornog odbora naručioca, a onda imamo da su u praksi primećene poteškoće prilikom primene pojma predstavnik-naručioc, jer mi imamo različitih organizacionih jedinica u firmama i celine koje funkcionišu su razdvojene, nemaju nikakve veze sa sprovođenjem postupka javnih nabavki, a mi moramo da taj pojam koji se odnosi na rukovodioce koji obavljaju posao javnih nabavki postaje povezan sa poslovima javnih nabavki.
Ima tu još primera i primera, naravno o tome trebamo da pričamo i razgovaramo kao i o onome što smo i tada, kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama, oko amandmana koji je podnela SPS tada, da trebaju svi planovi javnih nabavki da budu transparentni i javni, ostaćemo dosledni pri tome da ništa ne treba da bude van javnosti. Sve treba da bude transparentno.
Iznad svega onoga što se tiče javnih nabavki što bih rekao i što muči sve nas, a znamo to iz prakse jeste da i sama država mora da bude najbrža i da kroz svoje planove omogući drugima da mogu na vreme da planiraju javne nabavke. Tu imamo ozbiljnih problema. Mislim da nam je ova godina i po planu da nešto radimo oko izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, ali dobro, krenuli smo sa preferencijalom, pa ćemo ići dalje.
Dame i gospodo, narodni poslanici, još jednom ponavljam da će naša poslanička grupa podržati najavljene izmene i dopune zakona i zakone. Na samom kraju, morao bih da kažem nešto što javnost uvek želi da čuje, a mi moramo da kažemo. Mi smo proevropska stranka sa najdužim stažom, kako u politici tako i u približavanju Srbije u evropskim vrednostima. Uz sve to mi ćemo uvek podržati ono što vodi boljem sistemu i reformama u Srbiji, zajedno sa našim partnerom koji je jednako posvećen reformama kao i mi.
Pored toga što se sa moje desne strane čuju onako sarkastični osmesi, meni je žao ali i procenti govore ko je kakav, ko koliko vredi i ko je dosledan u svojoj politici. Zahvaljujem vam se na pažnji. Nadam se da ćemo imati prilike malo više da pričamo konkretno kada bude rasprava u pojedinostima. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Radenkoviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo, narodni poslanici, u ovih proteklih skoro pet sati rasprave oko jednog seta zakona, naslušao sam se svega i svačega. Nešto što ne mogu da razumem kod narodnih poslanika koji su podržavali bivši režim ili učestvovali u bivšem režimu, jeste da neke stvari koje su oni izgovarali, stvarno ne bih imao hrabrosti da to kažem u ovoj zgradi, u ovoj sali među narodnim poslanicima.
Znate, teško je kriviti nekog drugog za nešto što ste sami radili. Čak i kolega poslanik je išao toliko daleko da na određen način je u svom izlaganju namerno ili slučajno falsifikuje, odnosno ne pročita sve što piše u zakonu, nego samo ono što bi nekom kritikom napao.
Čak je bilo priče i oko toga kako, evo zašto se u izmenama i dopunama Zakona o NBS daje imunitet za guvernera, viceguvernera, ako se dokaže da je ta šteta prouzrokovana namerno ili sa krajnjom nepažnjom. Kaže – to se menja i sada je to da nisu postupali u dobroj veri. To je argument da se neko napadne, a ne pročita poslednji stav u kome piše – ako je u odgovarajućem postupku pravosnažnom odlukom utvrđeno da su lica iz stava 1. ovog člana pričala na štetu iz tog stava, namerno ili krajnjom nepažnjom. Šta je to nego izrugivanje svega onog što predlagač radi i o čemu Narodna skupština raspravlja?
Još veća hrabrost treba, dame i gospodo narodni poslanici, da neko kaže da je korupcija u Srbija veća nego ranije. To bih voleo da mi stvarno neko i dokaže, da ga pitam u kom je to crtanom filmu gledao? U kojoj to bajci je slušao?
Srbija iz godine u godinu napreduje na listi nekorumpiranih zemalja. Za 2014. godinu napredovali smo devet mesta. Ako je nekome žao što je tako, što ta zasluga pripada ovoj Vladi i SNS, ja tu ne mogu da mu pomognem. Što tu borbu protiv korupcije nije sprovodio dok je vršio vlast?
Isto tako, ne mogu ni sa nekim svojim kolegama poslanicima da se složim da postoje lopovske stranke, ne postoje lopovske stranke. Ne mogu ni za jednu političku stranku da kažem da su u njoj isključivo lopovi, niti ni za jednu političku stranku da kažem da su u njoj isključivo pošteni ljudi, ali postoji razlika. Kada neko vrši krivično delo, da li ga rukovodstvo te stranke podržava u tome, da li ga štiti, da li vrši pritisak na pravosudne organe i nosioce javnotužilačkih funkcija da on ne bude procesuiran i sa druge strane na političke stranke koje bez obzira na političku pripadnost osuđuju i stavljaju na raspolaganje pravosudnim i tužilačkim organima takve funkcionere političkih stranaka.
To je jedna promena od 2012. godine u srpskom društvu. Hteli vi to iz bivšeg režima da prihvatite ili ne, to je vaš problem i ja tu da vam pomognem ne mogu.
Spominje se taj čuveni Zakon o javnim nabavkama. Spominje se izveštaj državnog revizora. O čemu ste ovde kolege narodni poslanici raspravljali? O izveštajima Državnog revizora do 2012. godine, o tome kako je podneta prekršajna prijava protiv ministra zato što je platio ćevapčiće iz budžete Republike Srbije, a nije napisao izveštaj sa kime ih je pojeo. Smešno jeste, ali istinito. Tužno.
Zakon o javnim nabavkama. Gde su krivična dela za kršenje Zakona o javnim nabavkama do 2012. godine? Pisane su prekršajne prijave. Taj zakon je dobar. Za koga? Za lopuže. Ni za koga više. Svi ti otpori koji se dešavaju u vezi Zakona o javnim nabavkama prave lopuže. Ja sada pitam kolege poslanike - koga hoće da brane? One koji misle dobro svojoj zemlji, koji sprečavaju korupciju, krađu ili oni koji će da brane lopuže? Možda je to nekome smešno, meni nije.
Uštede u Zakonu o javnim nabavkama. Trošili ste milijardu i po, dve milijarde evra i pravili 14 kilometara puta. Sada se pravi 60. Koja vam ušteda veća treba? Ušteda je kada se sa istom količinom novca uradite više ili dobijete veću uslugu.
Kada je u pitanju taj Zakon o javnim nabavkama, priča se o Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, pošto jedan kolega koji je doktor pravnih nauka ne zna ni kako se zove ta komisija, ali zna da priča o njoj. Neće da kaže da stara komisija nije uopšte funkcionisala, da zakon nije ni postojao koji je ona primenjivala, da je po istim pravnim problemima različito odlučivala, jer Bože moj, morao je neko, prijatelj, miljenik režima da dobije posao.
Čekalo se po šest do osam meseci. Sada na onih 30 dana još 10 do 15. To neko ne može da se strpi bar još toliko. Baš toliko je tih 10 do 15 dana problem. Taj rok se smanjuje iz meseca u mesec. Zašto smo dobili tako dugačke rokove? Zato što stara komisija nije postupala od septembra meseca 2012. godine do 1. aprila 2013. godine i zatrpala je novu komisiju starim predmetima i starim zakonom.
Postavlja se pitanje - kome su podnete krivične prijave po nalazu revizora? Nije problem uopšte, to će biti obelodanjeno. Ali, ja postavljam jedno drugo pitanje - po starom Zakonu o javnim nabavkama kome su podnete krivične prijave za milijarde koje su opljačkane? Napisan je zakon po kome može da se krade. Nije podneta ni jedna. U tome jeste problem. Svi koji sada pričaju nešto o tome jednostavno se ponašaju kao da zabijaju glavu u pesak i kriju istinite činjenice.
Ova sada izmena zakona jeste da se olakša posao u postupcima javnih nabavki. Nemojte da se sekirate. Znamo mi da Zakon o javnim nabavkama nije savršen. Biće ponovo formirana radna grupa za izradu izmena i dopuna zakona, gde ćemo sve one probleme koje smo uočili u sprovođenju zakona da otklonimo. Ali, unapred da obavestim, povratka na staro nema. Nema zaštićenih ni naručilaca, ni izvođača radova, ponuđača. Takvih više nema, neće ih više biti. Povratka na staro nema.
Najveći problem sa Zakonom o javnim nabavkama jeste što je uspostavljen takav sistem do 2012. godine koji je jako teško razmontirati. Neki iz tog sistema sprovode i novi Zakon o javnim nabavkama i namerno ga sabotiraju da bi se vratili na stari zakon, da bi ponovo mogle da nestaju milijarde iz budžeta. To je problem sa novim zakonom. Jedini.
Zašto se povećava broj žalbi koje se upućuju Republičkoj komisiji za zaštitu u postupcima javne nabavke? Samo iz dva razloga. Jedan je zato što se sabotira rad komisije, ulažu se prigovori i žalbe na sve i svašta.
Drugi razlog, zato što oni pošteni ponuđači imaju poverenja u komisiju da će da reši njihov problem u skladu sa zakonom za razliku od prethodne komisije na kojoj se nije vodio ni zapisnik, ni stenobeleške, nije se znalo ko je član komisije, ovlašćen predstavnik komisije po određenom predmetu, gde su članovi komisije rešavali po predmetima tako što se sazove komisija i stavi se hrpa materijala na sto i kaže – pogledajte ako nekoga interesuje, ali ja predlažem ovo rešenje. Tako je ta komisija odlučivala o 4 i po milijarde evra godišnje budžeta RS. Sramota da se ne zna ko je izvestilac po kom predmetu. Da se krije dokumentacija od ostalih članova komisije. Posle se čudimo što u istoj pravnoj stvari imamo više rešenja. Toga više nema.
Kada je u pitanju Agencija za osiguranje depozita, uopšte stečaj, postupak likvidacije i stečaja banaka, meni je jako zanimljiva tema. Jako zanimljiva, prvo, zbog ove naše nesretne „Agrobanke“ i drugo, zbog Razvojne banke Vojvodine. Kada je prva u pitanju – kako to da je sistem kontrole od strane Narodne banke potpuno zakazao kada je „Agrobanka“ u pitanju? Kako je „Agrobanka“ mogla da dobije prolaznu ocenu za nastavak njenog rada u 2012. godini? Kako to da viceguverneru koji je bio zadužen za kontrolu rada banaka ni dlaka sa glave ne fali zato što je oštetio svojim nečinjenjem državu za 600 miliona evra dok je bio guverner Šoškić?
Baš bih voleo da vidim kako ćete da ga branite zbog ovoga. Baš me zanima. Hoćemo li isto kao i kod Razvojne banke Vojvodine? Nekome je smešno milijardu evra što je nestalo građanima Srbije. To je nekome smešno. Meni nije. Može da bude smešno nekome ko je učestvovao u tome. Ali, znam da i ja i većina ovih naših kolega bez obzira iz kojih stranaka i građani Srbije treba da vratimo tih milijardu evra u budžet iz svog džepa, od svojih porodica da uzimamo. Meni to nije smešno iz tih razloga.
Baš me jako interesuje gde su do sada sredstva od banaka, pogotovo za banke kojima je oduzeta dozvola za rad 2003. godine, gde su bila deponovana ta sredstva? Možemo li da se kladimo da su bila deponovana kod nekih privatnih banaka? Spreman sam da dam opkladu. Kod privatnih banaka i da su te iste banke sa našim sredstvima koja pripadaju državi Srbiji kupovala naše državne hartije od vrednosti i sa našim novcem nam naplaćivali kamate.
Hajde da vidim ko će sada ovakva zakonska rešenja da napada, čiju će banku da brani? Koja će banka da mu napiše amandmane? Privatna naravno. Baš me interesuje. I to je za mene pljačka. Taj novac pripada budžetu RS do isplate štete koju su pretrpeli građani Srbije čija su sredstva bila deponovana u tim bankama. Poverioci tih banaka koji su im davali kredite naravno, ali nešto predugo traje. Trinaesta je godina od kako su neke banke izgubile dozvolu za rad. Interesuje nas sve, i Odbor za finansije i kontrolu trošenja budžetskih sredstva – šta se radi sa tim, sa imovinom tih banaka?
Bez obzira što je Miroljub Labus potpisao onu čuvenu aferu oko SARTID -a, otpisao milijardu i 200 miliona dolara dugovanja SARTID-a prema domaćim bankama, evo, priznajem, možda je čovek i bio u pravu, ali to je bilo u stečaju i antidatumirao je potpisivanje i dokazano je da je tako. To više ne sme da se desi.
Napada se da agencija treba da bude nezavisna u svom radu. Čijim sredstvima raspolaže ta agencija? Koga zastupa, koga treba da obešteti? Državu. Znači, nije smetalo kada je Miroljub Labus likvidirao srpske banke, tada se nije tražila njegova nezavisnost u čuvenoj aferi SARTID. To se krilo od građana Srbije, a sada tražimo da jedna agencija koja je državni organ bude nezavisna.
Po Ustavu Republike Srbije nezavisni su nosioci pravosudnih funkcija, nosioci javno-tužilačkih funkcija, podležu nadzoru Narodne skupštine, nezavistan je i Zaštitnik građana, nezavistan je Poverenik za informacije od javnog značaja, nezavistan je revizor, nezavistan je Poverenik za zaštitu i ravnopravnost polova, ali, ljudi moji, oni radi posao koji im je poveren ili Ustavom ili im je Narodna skupština dala tu nezavisnost da rade izvorne nadležnosti Skupštine u ime i za Narodnu skupštinu, o tome podnose izveštaj.
Kome će ova agencija da podnosi izveštaj? Hoćemo mi da vodimo stečajeve banaka? To rade sudovi, ne Narodna skupština. Agencija je običan državni organ.
Čini mi se da se mnogima ta priča oko nezavisnosti državnih organa jako svidela. Sviđa se i meni, samo nekima je to zakasnelo sviđanje. Njima se više sviđao državni revizor dok su vršili vlast i dok im je državni revizor pisao prekršajne prijave za plaćanje i pojedene ćevapčiće, a ne napisan izveštaj sa kim su bili. E, dotle ste sveli DRI.
Sa izmenama i dopunama ovih zakona jedna jako zanimljiva oblast se konačno reguliše i tačno se zna u celom sistemu ko šta treba da radi u određenoj situaciji, pogotovo kada su u pitanju banke, zato što država garantuje za svaki ulog do 50.000 evra, bez obzira koja je banka u pitanju, da li državna, da li privatna. Država ima pravo da se štiti zakonom od neodgovornog, neprofesionalnog ili zlonamernog ponašanja vlasnika banke, zato što ona garantuje za njegove uloge koje je primio.
Zato ćemo bez dvoumljenja, bez razmišljanja, kao poslanički klub SNS u danu za glasanje da podržimo ovaj zakon. Isto tako, u raspravi u pojedinostima oko besmislenih amandmana nećemo ni učestvovati. Bez obzira na koju se poslaničku grupu odnose amandmani, ukoliko idu u poboljšanju zakona, podržaćemo ih i zamoliti predlagača zakona da ih takođe podrži. Hvala vam lepo.

Pošto su ovlašćeni predstavnici iskoristili svoje pravo, sada prelazimo na spisak prijavljenih narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovana gospođo guverner, poštovani ministre sa timom, dame i gospodo narodni poslanici, komentarisaću i diskutovaću o izmenama i dopunama Zakona o NBS i Agenciji za osiguranje depozita. Smatram i pokušaću da dam jednu širu sliku negativnih efekata koji su se dogodili, a o kojima su mnoge moje kolege pre mene pričali, a vezano je za bankrotstvo banaka u prethodnih nekoliko godina, počevši od „Agrobanke“, završavajući sa Privrednom bankom Beograd, ono što je budžet i poreske obveznike, građane Republike Srbije, koštalo blizu milijardu evra.
Možda to ne bi bio ni toliko drastičan, ni toliko veliki problem da je to samo pitanje monetarne politike, da to nema jasne i ogromne negativne efekte i na fiskalnu konsolidaciju, na ukupan javni sektor i, naravno na kompletnu nacionalnu ekonomiju. Ne mogu da ne pomenem da su se ovakve stvari dešavale u predhodnom periodu, od kada je kriza nastala u samoj evro zoni, dakle u EU, u SAD, u Japanu još 2007/08. godine i pomenuću da je sama EU uložila nekih 100 milijardi dolara kako bi mogla da pomogne bankarskom sektoru, pogotovo u zemljama koje čine periferiju EU. Španije je u onom prvom koraku dala četiri i po milijarde evra za svoje privatne banke, u drugoj fazi 19 milijardi, kako bi mogla i kako bi na taj način spašavala bankarski sistem.
Međutim, kod nas se dešava nešto drugo. Mi kao zemlja sa svim drugim specifičnostima, kao zemlja koja, to je jedan od veoma važnih pokazatelja, još uvek nema tržišnu ekonomiju u tom punom kapacitetu, dešava se sasvim dijametralno jedna suprotna stvar, a to je da mi imamo problem sa državnim bankama, da kod nas privatne banke sa svim korektno funkcionišu i na sasvim korektan način su prevazišle svetsku ekonomsku krizu. Mi u periodu od 2008. do 2012. godine imamo jednu jasnu krizu menadžmenta, jasnu krizu i povezivanje menadžmenta državnih banaka sa oligarsima koji su na kraju ovu državu koštale direktno milijardu evra, indirektno sigurno nekoliko milijardi evra.
Imajući u vidu da ne treba puno znati ekonomsku teoriju da to ima jedan negativni, multiplikativni, prelivajući efekat i na tražnju i na ono što Vlada Republike Srbije hoće da uradi, a to je fiskalna konsolidacija na pad privrednog rasta i, naravno, ogromne negativne efekte na ukupnu nacionalnu ekonomiju. Naravno, imalo je efekte na javni dug i ima efekte na mogućnost zaduživanja naše zemlje u inostranstvu. Podsetiću da se Španija u to vreme najveće krize zaduživala sa kamatnom stopom na dugoročne obveznice sa čak 6,5%. Mi smo se u tom periodu 2010/11. godine zaduživali sa čak 7,5%, da bi sada taj procenat bio mnogo niži.
Ono što mene najviše zabrinjava, to je da sama fiskalna konsolidacija, koja je neodvojivi deo konsolidacije i neodvojivi deo ekonomske reforme ove zemlje, ne može da se odvija i ne može da ima kvalitetne rezultate bez snaženja i jačanja privatnog sektora, a sve ovo što se događalo sa državnim bankama imalo je veoma negativan efekat i negativne konsekvence na sam privatni sektor.
Ne znam razlog i ne znam zašto tadašnje rukovodstvo NBS, zašto tadašnje monetarne vlasti, naravno u saradnji sa finansijskim vlastima, nisu preventivno delovale i nisu pristupile možda nekom od modela akvizicija, merdžovanja ili bilo čega drugog, kako bi mogli na vreme da reaguju i kako bi potencijalno pokušali da spasu ove banke kroz strateško partnerstvo ili neki vid privatizacije.
Zalažem se ispred moje stranke, u svakom slučaju, za to da privatni sektor u našoj zemlji treba da ima primat i da se pokazalo prethodnih 25 godina da državni menadžment vrlo teško može da opstane, pogotovo u konkurenciji koju sada imamo i na nivou regiona, da ne govorim na nivou EU. Mi smo sve to mogli da uradimo, ostaje to pitanje zašto se to tada kada je to moglo da se uradi nije uradilo.
Što se tiče Agencije za osiguranje depozita, njena uloga je prosto obesmišljena krajem 2012. godine, kada je Agencija za osiguranje depozita morala da uplati Poštanskoj štedionici 199,6 miliona evra, da prosto isprazni svoj fond, jer samo ta jedna banka je koštala toliko, a imamo posle jedan sled događaja, kada nam se dogodila i Razvojna banka Vojvodine i sve ove druge banke o kojima su kolege pričale celo prepodne.
Ali, pored toga što je ona ispraznila i morala da isprazni račun iz nama svima poznatih razloga, ona je gotovo pet miliona evra svake godine trošila pogrešno investirajući na tržištu kapitala. Tako da, ovo preuzimanje ingerencija od strane Narodne banke Srbije od Agencije za osiguranje depozita je jedan dobar potez, potez koji će osigurati, potez koji će unaprediti i omogućiti jednu bolju kontrolu bankarskog sistema, bolju kontrolu banaka, kako se ovo nikada više ne bi događalo.
Naravno, podsetiću da se u Srbiji to događalo 90-ih godina. Nismo usamljeni, u Hrvatskoj se ovako nešto dogodilo već dva puta, ali mislim da sa ovakvom politikom, ovakvim izmenama zakona, a pominjali smo i na Odboru za finansije, budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava ideju da se uvede i da se osnuje tzv. rezulutivni fond koji će upravo troškove svih tih grešaka koje se tiču banaka, da li privatnih ili državnih, prebaciti na bankarski sistem, prebaciti na tržište, a ne na građane Srbije. To će biti u stvari jedan krajnji rezultat i ovo je samo jedan korak i jedna faza koja će da stvori jedan red, disciplinu i jedno odgovorno i kvalitetno poslovanje i nadzor, kada je u pitanju bankarski sistem i kada je bankarski sektor u pitanju. Siguran sam da ovakvih gubitaka, koji su napravljeni u tom periodu krize od 2008. do 2012. godine, ne može čak biti ni u teoriji. Jer, da je neko ovo smišljao, da je danima sedeo u kabinetu smišljajući gubitke i smišljajući kako da ispumpa iz državnih banaka ovoliki novac, ja mislim da to ni najveći stručnjaci, ljudi koji najbolje poznaju monetarnu politiku i sistem ne bi mogli da smisle i da urade.
Imamo i primer iz Švedske. Švedska je 90-ih godina, kao skandinavska, kao zemlja bogata resursima, kao jedna zemlja koja je poznata po socijalnoj pravdi, poznata po bogatstvu njenih građana, imala isti problem. Mnoge banke u Švedskoj su 90-ih godina bile pred bankrotom. Šta je Švedska uradila? Nacionalizovala je te banke, restrukturirala te banke, oživela te banke i prodala ih na tržištu. Sada Švedska sa time nema nikakvih problema.
Ono što bih posebno istakao kao jednu vrednost izmena i dopuna ovih zakona, to je da će se u punom kapacitetu štititi interesi deponenata, da će doći do sigurno veće discipline na tržištu i da će doći do veće, intenzivnije i kvalitetnije saradnje između same Narodne banke Srbije i Agencije za osiguranje depozita, jer ta koordinacija između tako važnih državnih institucija mora da bude gotovo na dnevnom nivou i mora da bude u svakom slučaju usaglašena, konkurentna i da podrazumeva jedan najkvalitetniji mogući vid nadzora koji očekujemo od kolega iz Narodne banke Srbije.
Pošto takvih problema, a nemamo ni sitnijih problema kada je u pitanju funkcionisanje Narodne banke Srbije sa guvernerom, gospođom Tabaković, uveren sam da ćemo maksimalno unaprediti ovaj sistem i da ćemo u tom nekom smislu uređenosti potencijala i mogućnosti za nadzor ući u domen i ući u krug onih razvijenih zemalja sa tržišnom ekonomijom, koje posao nadzora vrše na najbolji i najkvalitetniji mogući način.
Takođe bih napomenuo, apelovao i dao sugestiju i monetarnim vlastima i predstavnicima Ministarstva finansija, da se razmišlja i o tome da se osnuje jedan garantni fond, ali garantni fond koji će imati dupli ključ. Mi sada imamo Fond za razvoj i izglasali smo u Narodnoj skupštini Republike Srbije izmene i dopune Zakona o Fondu za razvoj. Međutim, jasno je, da bi jačali privatni sektor, da bi monetarna politika bila maksimalno usaglašena sa fiskalnom politikom, sa fiskalnom konsolidacijom, da bi ti rezultati bili jasni, da bi bili konkretni, da bi rezultovali privrednim rastom, smatram da je potrebno doći do nekog rešenja da se obezbede povoljna sredstva, pogotovo za domaće privrednike, za start ap preduzeća, ali samo i pod uslovom duplog ključa, odnosno jedne obostrane kontrole između privatnih banaka, privatnog sektora u bankarstvu i države, kako bi mogli da dođemo do najboljeg modela za kreditiranje i oživljavanje privatnog sektora u našoj zemlji.
Na kraju ću se osvrnuti na predlog kolege Ivana Jovanovića, koji je predložio da se o članovima upravnog odbora Agencije razmatra, diskutuje i da se biraju u Narodnoj skupštini Republike Srbije u okviru matičnog Odbora za finansije, budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava. Smatram da je to odlična ideja. Smatram da bi na taj način mogli da pojačamo i da pospešimo kontrolu nad imenovanjem ljudi koji će sami vršiti nadzor nad radom Agencije i koji će biti odgovorni za situaciju i za stanje u bankarskom sistemu naše zemlje. Mislim da i sam Odbor i Narodna skupština imaju pun kapacitet, i stručni i svaki drugi, da urade taj posao na najbolji mogući način i da preuzmemo tu ingerenciju, kako bi tu došli najbolji i najkompetentniji ljudi. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Gospođo guvernerko, poštovani gospodine ministre, kolege narodni poslanici, moram da ponovim neslaganje i nezadovoljstvo što o ovako bitnim izmenama i dopunama zakona raspravljamo po hitnom postupku, bez mogućnosti da smo imali dovoljno vremena da se upoznamo kvalitetno sa ovim predlozima. Gospođa guvernerka je dugo bila narodni poslanik i zna da je u roku od jednog dana, koliko smo imali da proučimo sve ove predloge Vlade, bilo jednostavno nedovoljno vremena da se upoznamo sa svima njima, da sagledamo sve one novine i da reagujemo amandmanima, jer smo amandmane mogli podneti samo danas do početka rasprave.
Ne razume iz tog ugla nervozu kada se kaže kako Ministarstvo finansija sada uzima neke nadležnosti od Agencije za osiguranje depozita. Ne znam zašto je ta reč: „uzimati“ uvredljiva i bilo koga vređa. Činjenica je, ministar je sam pročitao, taj jedan član Zakona o ministarstvima koji sada Ministarstvu finansija daje nadležnosti da određuje i učestvuje u upravljanju ovom agencijom. Možemo da kažemo i da imenuje ljude koji će učestvovati, predlaže i da je to dobro ili nije, ali za to se vodi rasprava o predlogu zakona, pa razmenimo argumente pre nego što zakon dođe ovde, a ne vređamo se kada se to kaže.
Verujte, mene mnogo više vređa kada neko kaže – znate, bila je javna rasprava od 26. decembra do 14. januara, zato što su zakoni stajali na sajtu. Od 19 dana, devet je neradnih dana u tih 19 dana, a vi sad kažete – to je javna rasprava. Nemojte, molim vas. Kakva javna rasprava? Da li je bilo neko javno slušanje ovde u parlamentu o tim zakonima? Da li je bio neki skup na kome se razgovaralo? Ne, nego je neko mogao da zna, da pogleda, pa da nešto tamo kaže, pošalje neki dopis. Govorim o ovim vladinim zakonima. Lepo je što je Narodna banka to radila malo duže, ali mislim da je neprimereno da se ovako obimne izmene Zakona o bankama i Narodnoj banci daju kao dopune i izmene zakona, preobimne su. Biće teško pratiti zakon sada sa ovako usvojenim obimnim izmenama i dopunama. Postoje i neka pravila na koji način se i šta je primereno kako menjati i dopunjavati zakon, a kada treba da se radi novi zakon. Mi smatramo da je u slučaju ovako obimnih izmena bolje da se išlo na pisanje novog zakona.
Da je bilo prave javne rasprave, moglo bi sada da se govori o tome da li je davanje ovih ovlašćenja Narodnoj banci, preuzimanja nekih ovlašćenja koja je do sada imala Agencija za osiguranje depozita, prenošenje u Narodnu banku i formiranje posebnog tela, specijalizovanog tela, ja se izvinjavam što nisam zapamtio izraz kako je ministarka nazvala to telo, da li je to dobro rešenje.
Mi smatramo da nije, u načelu. Da, Narodna banka dobija sada ulogu i policajca i sudije i izvršitelja. Mnogo velika ovlašćenja u rukama Narodne banke.
Govorili ste o tome da u drugim državama, odnosno, da je to nešto ka čemu zemlje EU teže i da mi idemo možda korak napred u tome. Mislimo da, bez obzira što mi tu želju da budemo deo EU politički zastupamo četvrt veka, za razliku od nekih drugih, ne treba u svakom trenutku žuriti i možda je bolje primeniti neka iskustva koja su dokazano bila dobra. Recimo, to su iskustva Španije i Irske koje su imale obimna restrukturiranja banaka u poslednjih pet godina, od vremena svetske ekonomske krize, a gde to nisu radile njihove nacionalne banke, nego su radila neka posebna tela. Mislimo da bi razdvajanjem toga bila pojačana uloga i odgovornost svakog od njih. Ovako možemo da dođemo u situaciju da Narodna banka preuzme restrukturiranje neke banke, a onda uslovljava da se određena rešenja poštuju oduzimanjem licence ili nešto slično.
Mislimo da to jednostavno nije dobro i da će praksa verovatno pokazati da, bez obzira na to što ministarka veruje da imamo dovoljno kvalitetnih ljudi, i u Narodnoj banci i van nje, i da će se oni sada oformiti, odnosno skupiti u tom specijalizovanom telu, ostaje bojazan koliko će oni biti nezavisni u svom radu.
Naravno, u ovoj diskusiji bi mogli da pričamo i o tome šta je sa srpskim bankama. Zašto je danas praktično bankarstvo u Srbiji, klinički mrtvo. Da li je država odgovorna za loše stanje i koliko je odgovorna za stanje u onim bankama koje su i danas pod upravom države. I, da li je to moglo da se izbegne. Zašto danas „Telekom“ pred privatizaciju najavljenu, kupuje jednu banku, vrlo diskutabilnog stanja, sa potpuno nepoznatim elementima i pitanje cene, i to zašto se kaže da je „Telekom“ morao da kupi banku, mogao da se uradi dobijanjem licence koja košta 10 miliona evra, a ovako se preuzimaju i neka nenaplativa potraživanja, svakakve stvari, i pitanje je da li će tako samo dodatno otežati prodaju „Telekom“-a.
U svakom slučaju, rasprava kada se donose ovako važni zakoni je važna. Ne možete da nas ubedite da je bila potrebna ovakva brzina od trenutka kada su zakoni usvojeni na Vladi, došli u parlament juče, a danas treba da se usvoje.
Spominjali ste da smo se mi obavezali kao država na neki kraj januara kao usvajanje ovih zakona. Kraj januara je sutra, ovi zakoni neće biti usvojeni ni do kraja januara, pa možemo da vam kažemo i da taj rok koji smo sami sebi odredili nećemo ispoštovati. Mislim da za tim rokom nije bilo potrebe i mislim da ovo pokazuje, još jednom, bahatost i nesposobnost vladajuće stranke koja ne može da nađe rešenja za probleme u kojima se nalazi ekonomija Republike Srbije koja neprestano, kada se kritikuje samo pronalazi krivce negde u prošlosti, pa nekad nije dovoljno 2008, 2009, 2010, vraćamo se u 2003, 2002, devedeset i neku, ne znam ni ja gde.
Niko ne govori šta je rađeno u 2013. u 2014. šta se dešava danas, zašto država ćuti na probleme građana koji imaju kredite u švajcarskim francima, kada u svim drugim zemljama, neke mere se predlažu, usvajaju, reaguju i njihove nacionalne banke i ministarstva. Samo se kod nas ćuti i prebacuje odgovornost na one koji su uzimali te kredite. To je najbolji pokazatelj neodgovornosti ove vlasti, nepoštovanja građana Srbije i činjenica i pokazatelj najbolji da je došlo vreme da se ova Vlada promeni. Hvala.

Gospodin Babić, po Poslovniku.     

Po Poslovniku gospodine predsedavajući, povređeni su član 106. i 107.
Meni kao nekom ko je po vokaciji matematičar, ne prija mi razum, u zdravom razumu, da neko ko u političkom smislu kao Socijaldemokratska partija ili Nova demokratska stranka ili kako god, postoji godinu dana, a kaže, to su ideje za koje se zalaže i čiji je čuvar vatre četvrt veka.
Kako može neko ko postoji u političkom sistemu, ko recimo, u Mionici, nije uspeo da skupi ljude ni koji će stati na listu i podržati tu listu, ili potpise podrške na listi i da se kandiduje, može da kaže – mislimo da ova Vlada može da ode. Pa mislim da prvo vi koji to kažete trebate da pređete cenzus. Ili da skupite ljude koji će podržati listu.
S druge strane, mislim da nije važno ko je čuvar vatre, već je važno ko će preseći vrpcu i podići rampu Srbije prema EU. A siguran sam zbog reformske politike koju vodimo, zbog posvećene politike promene naše zemlje i stvaranja jednog pristojnog, normalnog društva, a dugo, isuviše dugo smo tapkali u mestu, ponašali se kao da hodamo po pokretnoj traci, gde su nam politiku vodili nereformatori, već medijski magovi i oni koji su pakovali prazno u lepu mašnicu i tako servirali građanima Republike Srbije. To vreme prethodnog govornika, njegovog lidera Borisa Tadića je davno prošlo vreme, a tu vrpcu i rampu prema EU Republike Srbije i punopravno članstvo, siguran sam da će podići SNS i Aleksandar Vučić.