Molim vas da prestanete sa dobacivanjem, isto kao što se vi osećate kada vi govorite, a neko vama dobacuje, isto takav osećaj ima i kolega Bradić. Molim vas.

Zahvaljujem.

Znači, mi smo predložili da - potpise, rukopise i prepise overava javni beležnik ili organ opštinske uprave u gradovima odnosno opštinama za koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona imenovani javni beležnici, potpise, rukopise i prepise mogu da overavaju osnovni sudovi, kao povereni posao do 1. januara 2016. godine u gradovima, odnosno opštinama u kojima nisu imenovani javni beležnici, do imenovanja javnih beležnika potpise, rukopise i prepise će overavati i osnovni sudovi sudske jedinice kao i prijemne kancelarije.

Osnovni sud je u skladu sa članom 13. stav 4. i 5. Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva. To je otprilike suština amandmana koji smo podneli.

Još jednom da ponovim, poštovani građani Srbije, ovo je sasvim iznuđena, nepotrebna sednica koja košta budžet Republike Srbije, zahvaljujući nevršenju svojih dnevnih obaveza onih koji su za to plaćeni iz istog budžeta, a mislim na ministra Selakovića i službenike Ministarstva pravde. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Gospodine predsedavajući, uvažene koleginice i kolege na strani 4. Predloga zakona koji smo dobili u delu obrazloženja pod tačkom 2. Razlozi za donošenje zakona, kaže se – razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su, pre svega, u potrebi da se stvore normativne pretpostavke kako bi se obezbedio svrsishodan postupak u kom će pravna i fizička lica pod istim uslovima, na efikasan i delotvoran način, ostvarivati zakonom utvrđena prava i na zakonu zasnovane interese.

Kakav čudan način da se kaže – nesposobni smo, pogrešili smo i sada tu grešku moramo da ispravimo. Zato što građani Srbije, pre svega danas treba da znaju da je grupa narodnih poslanika predložila izmene i dopune zakona da bi se ispravila greška ministra Selakovića, da bi se pokrila nesposobnost ministra Selakovića, bez ikakve želje da u njegovoj odgovornosti za tu grešku danas govori.

Zakon koji mi danas ispravljamo u skupštinsku proceduru je došao 29. avgusta, tada smo počeli da raspravljamo o njemu, bio je petak, u nedelju uveče smo raspravljali u Skupštini o amandmanima, a on je stupio na snagu pre nego što je objavljen u „Službenom listu“, zato što je kao i ovaj današnji predlog, predviđao da stupa na snagu dan nakon objavljivanja u „Službenom glasniku“ i baš kao i sada i tada su nas ubeđivali kako je ovo jedino moguće, kako je najbolje, izbegavajući da uopšte se govori o mogućnosti da zakon nije dobar i da nešto možda u primeni tog zakona neće ići onako kako je planirano.

S obzirom na to da danas menjamo zakon i da smo, osim ovog, zaista uvredljivog pisanog obrazloženja, mi čuli i još nekoliko u diskusijama, poslanika koji podržavaju ovaj zakon, nekoliko obrazloženja koja su istinita, ali zaslužuju posebno objašnjenje, ja ću samo reći da su ta obrazloženja da imamo nedovoljan broj javnih beležnika i to je nešto sa čim niko ne može da polemiše, to je prosto činjenica koju imamo, i da u velikom broju opština ne postoje javni beležnici.

Moje pitanje predlagačima zakona je, šta mi od ovoga 31. avgusta nismo znali? Da li mi nismo znali da nema dovoljno javnih beležnika? Zar mi nismo ovde govorili gospodinu Selakoviću da protivzakonito osniva Javno-beležničku komoru kada nije ispunjena čak ni trećina potrebnog broja javnih beležnika? Zar nismo govorili o tome da u pojedinim opštinama nema javno-beležničkih kancelarija?

Koja je od ovih stvari, od ove dve stvari, da nema dovoljno javnih beležnika i da nema u svim opštinama javnih beležnika, koja od te dve stvari je ovde poslanicima 29, 30. i 31. avgusta bila nepoznata?

Da li su to neke nove okolnosti koje su se u međuvremenu desile, ili se prosto radi o jednoj neodgovornosti i neodgovornom odnosu prema građanima, ili se radi o jednoj već poslovičnoj nesposobnosti gospodina Selakovića, koji očigledno sada ne sme ni da dođe u Skupštinu, jer nije problem u tome što narodni poslanici predlažu ovaj zakon? Problem je u tome što narodni poslanici predlažu ovaj zakon zato što gospodin Selaković ne sme da prizna svoju grešku.

Problem je u tome što ja mesec i po dana pokušavam da se izborim za to da se na dnevni red sednice stavi sastav Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i da mi se govori da je to nemoguće zato što je to sednica koju treba da zatraži određeni broj narodnih poslanika. A kada gospodin Selaković to zatraži, onda se sednica zakazuje po hitnom postupku, zakazuje se tako da zakon stupa na snagu sutradan, baš kao i prethodni zakon i zakazuje se tako da se ispunjavaju sve želje ministra Selakovića na način koji zaista vređa dostojanstvo Narodne skupštine.

Nacionalni savet za visoko obrazovanje je van mandata od 29. decembra. Odbor za nauku i obrazovanje je dao u skupšitnsku proceduru uz molbu da se uvrsti na dnevni red po hitnom postupku, pre mesec i po dana, nakon što je Vlada ispravila brojne greške koje je pravila predlažući kandidate koji su u sukobu interesa i tako dalje, to se još nije desilo, a ovo se stavlja odmah, ovo se stavlja onako kako ministar želi, sve nas ubeđujući da je ovo sad neki veliki uspeh narodnih poslanika i Narodne skupštine. Ne, ovo je poniženje narodnih poslanika i zbog toga DS ne pristaje na takav način ophođenja prema Skupštini.

Kaže gospođa Batić, kao ovlašćeni predstavnik predlagača, da je vrlo zadovoljna zato što se svi slažemo oko toga da se zakon mora promeniti, da se rok mora produžiti. Naravno da se slažemo, zato što javnih beležnika nema dovoljno i zato što nisu stvoreni uslovi da se zakon primenjuje. Oko toga se slažemo.

Ono oko čega se nikada nećemo složiti je to što vi ne želite da razgovarate o odgovornosti i krivici onoga koji je za to, što se zakon ne može primenjivati, odgovoran i oko toga, sa ponosom kažemo, se nikada nećemo složiti, zato što da pričamo o tome beskrajno predlažemo promenu datuma bez ikakvog promišljanja o tome i to je uzrok za one amandmane koje su dali narodni poslanici DS, to je način koji zaista ponižava ovu skupštinu i na koji DS u Skupštini razgovarati neće. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Jerkov.

Nemam ništa protiv da iznosite vaše političke stavove da li je predsednik, odnosno nadležan ministar tu, po čijem je nalogu sazvana sednica, itd, to ćete verovatno u diskusiji da razjasnite sa ostalim kolegama poslanicima. Ali, zarad istine, samo bih vas zamolio da kada je u pitanju zakazivanje sednice, mi smo sada u vanrednom zasedanju. Po našem Poslovniku o radu, sednice kada je Skupština u vanrednom zasedanju, mogu da predlože ili Vlada ili narodni poslanici.

Tako da oko zakazivanja te tačke dnevnog reda, kada je u pitanju taj Nacionalni savet možete da dogovorite sa šefovima poslaničkih grupa.

(Aleksandra Jerkov, s mesta: Dogovarala sam.)

Ako nije bilo dogovora, nemojte onda da kažete da je za to kriv predsednik Skupštine ili neko drugi. Ja sam to tako razumeo, molim vas.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moje parlamentarno iskustvo je započelo 2008. godine. Sedam godina sam narodni poslanik. Vrlo disciplinovan što se tiče prisustva sednicama i onda kada sam bio u opoziciji, i sada kada, sa velikom čašću i odgovornošću predvodim najveću poslaničku grupu, Poslaničku grupu SNS. Ali, nikada za ovih sedam godina, nisam prisustvovao sednici Narodne skupštine na kojoj se manje govorilo o samoj predloženoj tački dnevnog reda.

Dajem na slobodu narodnim poslanicima da su kao neku slobodnu temu shvatili ovaj mali zakon od dva člana, da govore o svemu i svačemu, ali samo ne o onome što je bila tema dnevnog reda.

Neki od narodnih poslanika, a govoriću u duhu potencijalnog novog skupštinskog rečnika, su bili deficitarni sa istinom, pa su govorili da SNS je pobegla od odgovornosti i nije predlagač ovog zakona. Da, SNS, odnosno narodni poslanici SNS su sa zadovoljstvom potpisali ovaj predlog zakona i ponašajući se kao tim, ponašajući se kao ljudi koji ne dele samo kvote i kontigente koji su bili tako omiljeni u prošlom režimu, već delimo i odgovornost i onda kada je lepo i onda kada je manje lepo.

Dogovorili smo se da ovlašćeni predstavnik predlagača bude jedan od najagilnijih, a neće mi zamiriti ostale narodne poslanice, jedna od najagilnijih a to je gospođica Olgica Batić. Tu nema skrivanja i nema bežanja od odgovornosti, jer da je tako, ova polovina sale danas možda ne bi ni bila tu.

Danas se govorilo i najviše se postavljalo pitanje – a gde je ministar pravde? Odgovoriću vam. Gospodin Selaković je na svom radnom mestu, radi posao za koji je dobio ovlašćenje i podršku i na izborima. Dobio je, radi posao za koji je dobio ovlašćenje i podršku narodnih poslanika i sprovodi politiku za koju se zalaže Vlada Republike Srbije i predsednik Vlade, gospodin Aleksandar Vučić.

Malo je cinično kada isti oni narodni poslanici kada ministri tu dođu, a gospodin Selaković je jedan od najredovnijih zbog posla koji obavlja, ali i zbog energije koju ima, najredovniji u Narodnoj skupštini, kada je predlagač amandmana, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača ispred Vlade Republike Srbije neko od resornih ministara, onda kažu – Pa vi ponižavate Narodnu skupštinu. Narodna skupština je protočni bojler. Kada ta Narodna skupština shodno svojim ovlašćenjima i ustavnim i poslovničkim bude predlagač, odnosno pojedinci, jedan ili više narodnih poslanika kao što je to sada slučaj, budu predlagači zakona, istog trenutka se kaže – A gde je ministar?

Dajte samo dogovorite se šta želite, koje nedelje želite ministra, koje nedelje želite poslaničke zakone? Nije dovoljan taj cinični smeh da prekrije istinu u mojim rečima.

Postavilo se pitanje – zašto jedan zakon? Mnogo puta sam ovde mahao papirima, činjenicama, istinom da je prethodni režim spajao nespojivo, da smo imali sednice Narodne skupštine sa po 27 pa do 67 tačaka dnevnog reda i tada je bilo u redu. Onda isti ti narodni poslanici, iste te poslaničke grupe bivšeg režima, kada god imamo tri, četiri, pet tačaka spojenih, vrlo smisleno, vrlo povezano, trpeli smo ovde kritike zašto se spajaju tačke dnevnog reda? Evo sada smo im dali priliku da to bude jedan zakon, sada ne valja ni jedan zakon. Recite ljudi – šta hoćete? Jedan, više njih ili desetine zakona, kao što ste radili?

Najciničnije, najbezobraznije je kada se postavi pitanje cene koštanja današnje sednice Skupštine i to pitanje dolazi od onih poslaničkih grupa koji su 2011. godine usvojili Zakon o finansiranju političkih aktivnosti u kojem, poštovani narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, tim zakonom 0,15% čak iz svakog kredita koji je dolazio u Srbiju je odlazio za finansiranje političkih stranaka, odlazio za njihovo finansiranje, a sada se pitaju koliko košta jedan dan Narodne skupštine. U najmanju ruku, uz odmahivanje i taj grč na licu neće zaustaviti istinu koja je u mojim rečima.

Podsetiću i na vaše amandmane. Evo, tu je gospodin Bradić. Podsetiću na vaše amandmane, gospodine Bradiću, kada smo pre nekoliko meseci menjali Zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Vaš amandman je bio više za političke stranke, više za vas. Zašto se tada niste vodili politikom štednje, politikom manjeg trošenja? Ne, kada su vaši interesi upitanju, kada je finansiranje vaše političke opcije, tada ne znate koliko vam je dosta, tada dajte što više, tada ste nas kritikovali zašto smanjujemo, tada je to bilo smanjenje demokratskog prostora, loše za demokratiju u Srbiji, a sada, kada razgovaramo, kada imamo sednicu Skupštine, kada možete da iznesete svoje političke stavove, da kažete, da čuju građani Srbije, pa da procene ko je upravu, sada vam ne odgovara ni to. Ne odgovara vam ni komunikacija u Narodnoj skupštini, ni da se Narodna skupština i sednice Narodne skupštine održavaju.

Treći put ću postaviti pitanje – ljudi, recite, bre, šta hoćete? Hoćete Skupštinu, nećete Skupštinu, hoćete da razgovaramo, nećete da razgovaramo, hoćete demokratski dijalog ili nećete, samo se sastavite jednom sami sa sobom šta želite.

Danas je jedna tačka dnevnog reda, produženje sa 1. marta 2015. na 1. januar 2017. godine mogućnosti da građani, privrednici, pravna i fizička lica mogu da izvrše overu potpisa, rukopisa i prepisa na mnogo većem broju mesta sada, jer to su i mesne kancelarije i mesne zajednice i opštinske uprave i sudovi, umesto kod notara.

Traži se odgovornost i krivica. Odgovornost i krivica se traži i zahteva i prvi bih bio za traženje odgovornosti i krivice kada je šteta nanesena. Koja je šteta? Gde danas pravna i fizička lica overavaju prepise, rukopise i potpise? Gde? Na svim onim mestima na kojima su overavali i juče, na svim onim mestima gde su overavali pre tri, četiri i pet godina, na svim onim mestima gde će overavati do januara meseca 2017. godine. Da li je šteta nanesena? Nije. Da li je neko trpeo? Nije. Da li je neko više platio? Nije. Zašta odgovornost? Odgovornost što smo rekli – da, potrebno je ozbiljnije vreme, potrebno je vreme kada će se javnobeležnička komora u punom kapacitetu i u punom broju oformiti ili ćemo menjati zakon iz osnova i potpuno nov zakon usvajati. Ali, u svakom slučaju, da neko kaže – šteta je nanešena, koja šteta? Kome šteta? Ime i prezime, iznos, ko je oštećen?

Ja bih više voleo da govorimo o odgovornosti na pravi i činjenični način. Znate, ovde se postavilo pitanje malopre o tome koliko je u tom trenutku 2009. godine neizabranih sudija koji su postali ili da li su postali članovi SNS sada ponovo sudije.

Hajde da govorimo malo i o sudijama koji su 2009. godine izabrani za sudije, a reći ću vam po kojem principu i po kojem ključu. Pročitaću pismo koji su potpisali predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke Vlasotince i predsednik Skupštine opštine Vlasotince. Neke kolege odmahuju, ma to je prošlo, nema veze. Nije prošlo, ti ljudi su i dan danas su u pravosudnom sistemu Srbije. Sada pitam koliko sudija su članovi DS, a još uvek su u pravosudnom sistemu zato što su izabrani na način i, molim vas, dozvolite mi da o tom rukopisu reforme pravosuđa iz 2009. godine vam govorim.

Sudije opštinskog suda Vlasotince, predsednik, ne želim imena i prezimena da govorim, predsednik suda od 2000. godine, lomio se između DS i DSS, prevagnuo trenutni interes, te se smatra DSS-ovcem, u principu pošten,ali nekomunikativan i nepreduzimljiv. Zaslužuje šansu, ali mlako. Eto to su dokumenti i to su CV koji su dolazili na ruke tada ministru pravde na osnovu kojih su ljudi dobijali šansu u pravosuđu.

Idemo dalje. Ovo je najblaže. Sledeći je simpatizer. Supruga član DS. Istog trenutka – pošten, vredan, sa strane gledano nekorupmpiran, desetak godina unazad pruža svu pravnu pomoć DS. Pazite nezavisnog sudiju koji desetak godina pruža svu pravnu pomoć DS? Verovatno najbolji u sudu, ambiciozan, zaslužuje da napreduje, zainteresovan za apelacionog sudiju u Nišu, nesporan. Znači, pružaš pomoć DS, odmah si nesporan u toj reformi pravosuđa.

Sledeći je povučen, miran, vredan, verovatno pošten, iskusan simpatizer, nezainteresovan za politiku, bivši socijalista, sarađivao bez pogovora. Nesporan. Sarađuješ bez pogovora sa opštinskim odborom DS, bez pogovora si za napredovanje u karijeri u tom pravosuđu u režiji bivšeg režima.

Sledeći je neukaljan, nekompromitovan, verovatno pošten, druželjubiv, uvek spreman za saradnju, apolitičan, simpatizer, opet nesporan. Simpatizer si, siguran glas DS, odmah si nesporan za napredovanje u karijeri, i to istih onih koji se brinu sada zašto smo produžili ovaj rok za godinu i devet meseci.

Trenutno izvršni sudija je sledeći. Ne brani interese društva, korumpirana, gramziva, suprug advokat, rade u dilu, zlo za sudstvo. Nije simpatizer, odmah je zlo za sudstvo.

Sledeći je predsednik suda do 2000. godine, okoreli neprijatelj DS, neprincipijelan, korumpiran, danas u Novoj Srbiji, sve najgore. Čim si protiv DS, odmah je to najgore.

Sada dolazimo do javnih tužioca. Tu je najzanimljivija referenca pošten, vredan, sa strane posmatrano nekorumpiran, stručan, iskusan, dugogodišnji simpatizer DS i, pazite sada najzanimljivije, odbacivao sve krivične prijave protiv funkcionera opštinskog odbora DS. Pa, to je, gospodo, ključ reforme pravosuđa u režiji DS. Pa, to su oni koji se sada brinu za reformu pravosuđa. To su oni koji se brinu za Ministarstvo pravde. To su oni koji se brinu sada za javne beležnike.

Molim vas, pokrijte se ušima, što kaže naš narod, i svaki trenutak koji imate u ovoj Narodnoj skupštini, kao što je rekao moj uvaženi kolega, iskoristite da se izvinite za sve loše što ste uradili i za ove ovako stručne simpatizere DS, koji su odbacivali sve krivične prijave protiv funkcionera DS i da im je to bio jedini način i jedini put za napredovanje u karijeri.

Zahvaljujem.

Po Poslovniku, narodni poslanik Vladimir Pavićević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine i predsedavajući današnjom sednicom gospodine Arsiću, ja smatram da je malopre povređen član Poslovnika naše Narodne skupštine 106, koji se tiče definisanja i rasprave o tačkama dnevnog reda.

Gospodin Zoran Babić je u svojoj prvoj rečenici u govoru prethodnom saopštio je da zamera narodnim poslanicima koji su danas učestvovali u raspravi što ne govore o tački dnevnog reda, a onda je sam govorio o svemu osim o onome što je tačka dnevnog reda, poštovana gospodo i gospodine Arsiću.

Evo, ja ću da vas podsetim o čemu je govorio gospodin Babić i da utvrdimo da to nije bila tačka dnevnog rada. Gospodin Babić je govorio o tome gde se nalazi danas ministar Selaković, što nije tačka dnevnog reda. Govorio je i opisivao sednice sa 27. tačaka, što nije tačka dnevnog reda. Gospodin Babić je, gospodine Arsiću, govorio gospodinu Bradiću o finansiranju političkih aktivnosti, što nije tačka dnevnog reda. Gospodin Babić je govorio o sudijama koji su članovi Srpske napredne stranke, što nije tačka dnevnog reda danas, a onda je, gospodine Arsiću, gospodin Babić saopštio da argument o ceni održavanja jedne sednice Narodne skupštine jeste ciničan i bezobrazan, čime je gospodin Babić rekao da svako ko koristi taj argument jeste ciničan i bezobrazan.

Gospodine Arsiću, pa sam gospodin Babić je meni rekao da cena sednice jeste argument kada sam ja zajedno sa Zoranom Živkovićem podnosio veliki broj amandmana i ja zaključujem da je gospodin Babić zapravo sam za sebe sada rekao da je ciničan i bezobrazan.

Gospodine Arsiću, i za sebe kada narodni poslanik upotrebi neprimerenu reč, zaslužuje makar vaše upozorenje. Molim vas da to ovde uradite, gospodine Arsiću. Hvala.

Sada ću da odgovorim, gospodine Pavićeviću.

Za sve ovo što ste vi rekli, voleo bih da jednom budete u situaciji da zamenimo mesta. Sada ću da vam objasnim i zašto.

Da sam o tome skrenuo pažnju, što ste očekivali da kažem gospodinu Babiću, gospodinu Stefanoviću, gospodinu Šutanovcu, gospođici Jerkov, ja bih bio diktator u ovoj Skupštini, ništa drugo.

Sada, pošto su kolege iz Demokratske stranke, sa čije ste liste vi izabrani, o istim tim temama pričali, bilo bi jako ružno da zabranim to gospodinu Babiću.

Znači, možemo mi uvek da postavimo standarde kako ćemo da primenjujemo Poslovnik. Po meni je najvažnije da Poslovnik bude primenjivan na isti način i prema poslanicima koji ne podržavaju Vladu i prema poslanicima koji podržavaju Vladu. Nadam se da ste zadovoljni odgovorom.

Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje?

(Vladimir Pavićević, s mesta: Ne.)

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, po Poslovniku.

Uvaženi predsedavajući, reklamiram član 107. – dostojanstvo ovog parlamenta, dostojanstvo svih građana Srbije. Malopređašnji govornik kada se pozivao na povredu Poslovnika, podigao je Ustav Republike Srbije, što je skandal, što je nedopustivo.

Ne možete Ustav, koji je za sve nas ovde svetinja i najviši pravni akt jedne države, da svodite na nivo Poslovnika. U ozbiljnom parlamentu bi bio kažnjen za tako nešto.

Zaista bih vas zamolio da ubuduće ko ne podigne Poslovnik ne može da dobije mogućnost da govori po povredi Poslovnika, a posebno ako podigne Ustav, da mu ipak kažete da to jako vređa dostojanstvo ove države i svih nas poslanika. Hvala vam.