Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, priznajem da pored imena kao što je akademik Stojadinović, kao što je uvaženi kolega dr Vladimir Orlić, kao što je to docent dr Aleksandar Martinović, ja sa svojim akademskim zvanjem diplomiranog mašinskog inženjera možda i najmanje prava imam i mogu da govorim o današnjoj tački dnevnog reda, ali ću govoriti iskreno, govoriću srcem i neću se kriti iza debelih knjiga koje su postavljene kod nekih kolega na poslaničku klupu kako bi težina njihovih reči bila jača. Ne, nije, ukoliko te knjige služe za maskiranje i za scenografiju, a ne da se pročitaju i da se koriste kao argumentacija.
Ako koristimo neku argumentaciju koju smo malopre čuli, da gospodin Vučić nema pravo da govori o nekom radu, a sa kojim pravom ima neko ko je po akademskom rangu niži da govori o uvaženim predstavnicima i predloženim kandidatima, kao što su, recimo, akademik Đorđe Šijački ili akademik Slobodan Grubačić? S kojim pravom onda gospodin Pavićević, docent Pavićević, ima pravo da govori o njima? Hajde istom logikom da postupimo, hajde na isti način. Još opasnija argumentacija je da ukoliko neko od ovih predloženih imena, predloženih ljudi ne razmišlja kao on, onda nije dostojan funkcije na koju je predložen. Koja je tu argumentacija?
Ne mogu da govorim ni o jednom od predloženih imena, iako su ih predlagale različite institucije, zbog poštovanja prema funkcijama, odnosno prema akademskim zvanjima koja imaju – doktor, doktor, akademik, akademik, doktor, profesor-doktor. Ne želim da govorim o tim ljudima poštujući i vreme i trud i znanje koje nose i koje su ulagali u sebe. Ne mogu da govorim ni zbog generacija mladih ljudi koje su edukovali i zbog onih mladih ljudi i generacija mladih ljudi koje će tek edukovati. Srpska napredna stranka će podržati listu od 21-og imena za Nacionalni savet za visoko obrazovanje i zbog toga, ali i zbog onih koji su ih predlagali, zbog Konferencije univerziteta Srbije, zbog Konferencije akademija strukovnih studije, Vlade Republike Srbije i nadležnog organa AP Vojvodine.
Još jedan razlog koji je manje bitan, ali nije za zanemarivanje. Od 21-og predloženog kandidata dvoje je iz Niša, dvoje je iz Kragujevca, jedan je iz Užica, jedan je iz Kosovske Mitrovice, četvoro je iz Novog Sada i 11 je iz Beograda. Možda će neko reći – nedovoljna decentralizacija, ali mislim da je jedna dobra slika i jedno dobro širenje visokog obrazovanja na celu teritoriju Republike Srbije.
Ono što mi je zasmetalo, zasmetala mi je ta vrsta poniženja koja je nastala iz političke nemoći. Poniženje koje ne očekujem ni u Narodnoj skupštini, ali ni u našem društvu. Poniženje koje je jako opasno, a naročito kada dođe od koleginice Aleksandre Jerkov. Podsetiću da su u poslaničkoj grupi SNS ljudi koji imaju duži akademski staž nego što gospođica Jerkov ima godina. Tu mislim i na prof. dr Miletu Poskuricu, i na prof. dr Milana Kneževića, i na prof. dr Marka Atlagića, i na prof. dr Ljubišu Stojmirovića, ali takođe mislim i na mlade koleginice i kolege, kao što je to prof. dr Aleksandra Tomić, dr Vladimir Orlić, dr Darko Laketić, docent dr Aleksandar Martinović, i neće mi zameriti moje koleginice i kolege iz poslaničke grupe SNS ako ih nisam pomenuo.
(Janko Veselinović, s mesta: A Bečić?)
Da li neko ima pravo, pa čak i onaj koji dobacuje kršeći i Poslovnik i ponašajući se neprimereno u Narodnoj Skupštini, da Srpskoj naprednoj stranci kaže – vi ne znate šta je to univerzitet? Šta to pokazuje o Demokratskoj stranci, o bivšem režimu i o koleginici Aleksandri Jerkov? Neću ovde učiti nikoga lepom vaspitanju, ali mislim da je red da se poštuju godine, da se poštuje akademsko zvanje uvaženih koleginica i kolega iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke. Želeo sam da danas govorimo ovde i o nekim drugim stvari, sa odstranjenom sujetom…
Da li ste, gospodine Bečiću, završili to ćaskanje sa gospodinom Veselinovićem? Ja sam spreman i da sačekam malo, jer verovatno da gospodinu Veselinoviću, koji kršeći Poslovnik dobacuje, iz političke mržnje i ostrašćenosti smetaju imena i akademske titule koje nose koleginice i kolege iz Srpske napredne stranke. Ako mu tako nešto ne odgovara, može i da izađe iz sale i da popije kafu, ali ovde očekujem zaista da se ponašamo dostojno Narodnoj skupštini.
Mislio sam da ćemo danas govoriti o mnogo značajnijim problemima našeg obrazovanja. Odzvanja mi u ušima jedna brojka, 94% budžeta za obrazovanje odlazi na plate, i tako godinama. Te plate su zaslužene, zarađene, siguran sam da su i nedovoljno velike. Ali, šta možemo da očekujemo od ovakvog sistema obrazovanja u kojem su i vaša i moja deca i deca građana Republike Srbije? Da li možemo očekivati razvoj, ako 94% budžeta i tako desetinama godina unazad, odlazi za plate?
Očekivao sam da ćemo danas govoriti o jednom hrabrom konceptu koji je predsednik Vlade Republike Srbije gospodin Aleksandar Vučić, imajući pravo, gospodine Pavićeviću, pravo koje su mu dali građani Republike Srbije, izraženo na izborima, da se bavi i obrazovanjem, o konceptu dualnog obrazovanja, o nečemu što čini budućnost naše države. Zato što mi godinama ili obrazujemo naše mlade generacije i mladu decu a da neće imati gde da rade ili ćemo za neka zanimanja koja su neophodna, koja su shodna ovim brzim vremenima, vremenima IT sektora, a da ih nemamo dovoljno, gde i neke investicije ne možemo da realizujemo zato što nemamo dovoljno obučene radne snage.
Odgovor na te probleme u našem obrazovanju je dao gospodin Aleksandar Vučić, kao predlog i nešto na čemu će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo prosvete raditi u budućnosti - da se kroz školovanje radi i kroz rad školuje; da ne fabrikujemo diplome, već da fabrikujemo radna mesta; da ne fabrikujemo diplome, već ljude koji će biti spremni i sposobni na poslu koji im je poveren. Zato što Srbija mora da gleda unapred, a ne možemo da gledamo unapred bez obrazovane, stručne, spremne i sposobne radne snage, bez ljudi koji su edukovani i obučeni, bez onih koji će završiti mašinsku školu, ali i znati i šta je strug i šta je glodalica i šta je CNC mašina, a ne da to vide iz knjige pa da ne mogu da se snađu i da ne mogu da prepoznaju kada uđu u prvi proizvodni sektor.
Mislio sam da ćemo danas govoriti sa odstranjenom sujetom, a svaka branša ima sujetu. Zbog toga nisam želeo da govorim jer nemam pravo da govorim. Ja ovo govorim prvi put kao narodni poslanik, iz poštovanja prema akademskim titulama ovih ljudi, zbog tomova i tomova knjiga koji ne služe kao grudobran, kao što služe gospodinu Pavićeviću, već da bi se iz tih knjiga učilo i da bi se te knjige koristile. Neću da govorim, i iz poštovanja i prema institucijama koje su ih predložile, zato što mislim da su mnogo kompetentnije i stručnije nego što sam to ja, ali ću zato u Danu za glasanje podržati i glasati za te ljude. Niti ću se baviti nekom dnevnom politikom koja će reći – strašna je stvar što to nismo uradili pre dva meseca. A kakva je šteta nanesena? Jer ću uvek o trošku vremena tražiti kvalitet. I bolje da ovde budu prvih 21 u akademskoj zajednici Srbije, nego što će se napraviti greška.
Ovi ljudi nisu ni predlagani ni traženi po ključu koji nam je malopre rekao gospodin Pavićević. Ako ne misle kao ja i ako nisu digli glas u horu sa „našim i mladim“, i to je jedina argumentacija za taj tekst na Peščaniku, „naši i mladi“. Znate, „naši i mladi“ rade i neke ružne stvari, ali neki „naši i mladi“ rade neke dobre stvari, neki. A to što su „naši i mladi“, nije nikakva argumentacija, ali je jedina i služila je samo za fabrikovanje afera. Pa onda ti „naši i mladi“ su bolji od internacionalnih profesora koji su se potpisali ispod rada gospodina Stefanovića, pa nije bilo dovoljno. Pa su „naši i mladi“ bili bolji i od komisije, univerziteta na kojem je doktorsku disertaciju odbranio gospodin Stefanović. Pa su „naši i mladi“ bili bolji čak i od nezavisne komisije koja je formirana i o kojoj je pričao gospodin Martinović.
Da li je dovoljno reći „naši i mladi“ jer ima naših i mladih na nekim, nažalost, drugim stranama u novinama o kojima čitamo? Da li je dovoljno reći „naš i mlad“ i verovati u sve i reći – da, to je dokaz? Nije dokaz, gospodine Pavićeviću, ma koliko vi želeli da se upirete i da takve stvari dokažete, kao što ste se upinjali i pokušali da dokazujete nešto što je jako teško dokazati da ne postoji ili da postoji. Autocenzura. Onda kada zvaničnici Evropske unije izađu pa kažu – ljudi, okej, ali dajte dokaze, onda i ti zvaničnici Evropske unije budu predstavljeni i stavljeni na crnu listu kako smeju da ne veruju na reč ljudi poput Vladimira Pavićevića. Jedino se tu ne traže dokazi. Jedino je tu jedini dokaz „naši i mladi“. Poštujem i naše i mlade, ali mnogo više poštujem dokaze i najviše poštujem istinu jer bez toga nema ni obrazovanja, nema ni države, nema ničega.
Zbog toga pozivam sve narodne poslanike da podrže u Danu za glasanje predloženu listu, da u budućnosti i o visokom obrazovanju, ali i o kompletnom obrazovanju govorimo sa jedne praktične strane, da izađemo iz tih grudobrana, ponekad napravljenih i od udžbenika i od knjiga, da govorimo o onim stvarima koje čine budućnost naše zemlje. Budućnost naše zemlje, budućnost našeg obrazovanja je u dualnom obrazovanju, kao što je to predložio Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije.
