Hvala poštovana predsednice, mislim da treba da sačekate da čujete moje obrazloženje o povredi Poslovnika, pa onda da se izjašnjavate, a ne unapred da govorite da li ja zloupotrebljavam Poslovnik, institut povrede Poslovnika ili ne.
Član 27. – predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove u skladu sa zakonom i ovim Poslovnikom. Predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog Poslovnika.
Shvatam da ovaj Poslovnik u članu 27. je povređen zato što ste danas rekli sami da ste pozvali odbornike Skupštine Grada Beograda, beogradskih opština. Mi raspravljamo o zakonu koji, koliko smo mogli da čujemo u raspravi pre ove sednice i obrazloženje je važno za Republiku Srbiju. Mene zanima zašto niste pozvali odbornike gradske skupštine Vranja, Leskovca, Užica, Čačka, Niša, Subotice, Zrenjanina, znači svih građana Srbije kojih se tiče ovaj zakon.

Poslaniče, vi držite govor, ovo nije povreda Poslovnika. Poslaniče, ne možete tako.
Dakle, nisam otvorila raspravu poslaniče, nego ste tražili povredu Poslovnika. Nećemo elementirati ko je pozvan, ko nije pozvan. Nisam nikoga pozvala, kao što ne zovem ni đake osnovnih škola, srednjih škola, studente sa Političkih nauka koji pozovu neki vaši poslanici, recimo, Zakon o sportu i razne smo imali, razne međunarodne sporazume. Nije se lično odnosilo na njih, ali su iskazali želju da prisustvuju sednici. Ovo je samo forma obaveštenja, a neću vam oduzeti dve minute vremena iako imam pravo na to pošto ste zloupotrebili instituciju povrede Poslovnika. Zahvaljujem vam se. Molim vas sedite i omogućite nam da nastavimo rad.
(Marko Đurišić, s mesta: Želim da se izjasnimo.)
Nemamo o čemu, neću staviti na glasanje jer niste pričali o povredi Poslovnika.
(Marko Đurišić, s mesta: Molim vas, morate da se izjasnite.)
Prihvatam izvinjenje, ali ja se izvinjavam vama što dobro razumem šta želite da uradite.
(Marko Đurišić, s mesta: Nisam se nikome izvinjavao.)
Dakle, da se vratimo na konkretan rad.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanik.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram načelni pretres o Predlogu zakona i pitam predstavnika predlagača predsednika Vlade Republike Srbije da li želi reč? (Da.)
Molim vas da se samo prijavite. Zahvaljujem.

Izvinjavam se gospođo predsednice.
Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, dragi gosti, za mene je danas izuzetna čast da o ovoj temi mogu da govorim pred ovim visokim domom.
Mislim da je izvanredna prilika da mnoge nedoumice danas rešimo, da mnogo toga o jednom važnom projektu za celu Srbiju danas raspravimo i da, rekao bih, donesemo najbolje zaključke u interesu našeg naroda, naših građana i naše Srbije.
Veliki gradovi kao i zemlje izgrađeni su na velikim snovima, na vizijama i projektima, čija veličina je uvek bar jedan deo ljudi zastrašivala. Istorija, ideja i ideje spuštanja Beograda na Savu datira još od vremena velikog i mudrog Knjaza Miloša, koji je još insistirao da trgovci mogu da se nastane na ovom prostoru i tada je započeto uređenje Sava Male. Preselio je njene stanovnike u Palilulu, postojeće kuće od slabog materijala porušio i doneo odluku o izgradnji novih kuća. Ubrzo je počela izgradnja novih, i prepravka postojećih kafana po uzoru na evropske.
Izuzetno brz razvoj Beograda i Srbije uz reku Savu, dešava se u periodu između 1841. i 1861. godine, a razume se, naročito u vreme Knjaza Mihaila. Tada počinje nastanjivanje trgovaca u Sava Mali. I iz tog vremena imamo jednu od najlepših kuća, kuću Luke Ćelovića koja se danas nalazi direktno preko puta zgrade Beogradske zadruge ili Geozavoda u zavisnosti od toga, ko ga, kako i na koji način pamti.
Srbija je nastavila da ovaj deo grada pretvara u najvažniji, te 1884. godine izgrađena je Železnička stanica. Pet godina nakon toga 1889. godine, Komisija za utvrđivanje granica varoši, smatra da Savska varoš treba da se širi prema Savi u cilju podsticanja trgovine što je značilo i formalni ulazak prisavlja u gradski reon.
Vek 20. doneo je Beogradu bolju povezanost sa Evropom. Prodor novog veka, prodor Evrope, najviše se osetio u prisavskom delu grada, jer za 14 godina do početka Prvog svetskog rata ovaj deo grada formiran urbanistički, regulisane su ulice, izvršena je parcelacija, počela je izgradnja pristaništa i keja, izgrađena osnovna škola, izgrađen prvi novčani zavod u Srbiji, konačno nasuta bara Venecija. Doneta je i dalekosežna odluka da se Karađorđeva ulica produži do Železničke stanice. Jasno je da je taj front ulica prostor oko male pijace postao prestižan.
Godine 1906. urađen je projekat za zgradu Beogradske zadruge, čiji su potpisnici arhitekte Nestorović i Nikolić. Na njih je, razume se, Francuska arhitektura tog vremena imala poseban uticaj. Oni su i posetili Parisku izložbu 1900. godine i izgradili jednu od najlepših zgrada. Ta zgrada, ja želim vama, uvaženi narodni poslanici to da pokaže, je zaista spoljnim linijama, svojim oblikom, možda i najlepša zgrada u Beogradu.
Ona je do pre samo godinu dana izgledala ovako, dakle, možete svi da vidite. A onda smo rekli, hajde da pokušamo nešto da popravimo, nešto da promenimo i za samo godinu dana od tog rada, a mnogi su pokušavali različitim dezinformacijama, neistinama da govore o tome kako je do sada urađena jedna kafana, ne govoreći istinu, a pogledajte, mi smo ovu velelepnu zgradu koju su skrivali, pretvorili, rekao bih u danas, apsolutno jednu od najlepših zgrada na celom Balkanu, i spolja i iznutra. (Aplauz)
I pošto ja znam da će mnogi da se smeju, taj osmeh je nekoga koštao četiri miliona evra, srećom, ne građane Srbije, već investitora koji je želeo da pokaže svoju dobru volju za učešće u velikom projektu kakav je „Beograd na vodi“.
Beograđani danas imaju u tom delu, jednu od najlepših zgrada, i kao što je nekada, a tog vremena se sećam, govorio, a malo ko je verovao, a u mnogo čemu možda i nisam mogao da se složim sa gospodinom Mrkonjićem, ali kada je govorio o Areni Novobeogradskoj, pričao je da je razvojni projekat, pa pogledajte posle toga tek, tek posle izgradnje Arene taj deo Novog Beograda je postao najskuplji i po ceni kvadrata i po ceni poslovnog prostora i svega drugog.
Uređenje, tada idemo, početkom 20. veka na uređenje tih ulica, celog tog prisavalja i uređenje na licitaciji je dobio poznati beogradski građevinar Jovan Sevdić, naravno, posle kratkog vremena, gradnja je prekinuta zbog tehničkih problema, i pre svega zbog nedostatka novca. Iako, ne sprovedena ideja o keju je prva ideja o silasku grada na obale, a do tada su svi srpski velikani uvek govorili o strahu Beograda od vode i okretanju zadnjih fasada i dvorišta vode.
Ovog puta se pokazala želja da taj strah bude prevaziđen. Poslednja intervencija u Sava Mali, pred izbijanje Prvog svetskog rata, bila je izgradnja skvera, upravo ispred Beogradske zadruge ili zgrade Geozavoda, kako hoćete. U vremenu između Prvog i Drugog svetskog rata, taj strah od spuštanja grada na reku, kao da je prevladao i samo je jedna rentijerska, modernistička zgrada urađena na regulaciji povučenoj u Karađorđevoj 36 i ništa više nije rađeno u periodu od nekoliko decenija.
Posle Drugog svetskog rata, stalno je prisutna želja i ideja da se Beograd spusti na reke baš onako kako je to urađeno u najvećim gradovima širom sveta.
Izgradnju novih ulica, trgova, parkova, stambenih i poslovnih zdanja, muzeja, škola, sportskih terena na mestu „Beograda na vodi“, predviđaju svi generalni planovi Beograda još od 50-tih godina prošlog veka.
Želim da vam kažem da sam mislio da je u ovom savremenom periodu to bila ideja nekih koji su govorili o Europolisu, Metropolisu, kako god da su ga nazivali, pa sam mislio da smo je mi negde revitalizovali ili obnovili tu ideju.
Ne, ta ideja je obnovljena u vreme bivšeg režima, u vreme kada je gradonačelnik Beograda i zahvalan sam mu na tome, bio gospodin Đilas, naime, tada je 2009. godine, rečeno i šef Urbanističkog zavoda ili Zavoda za izgradnju grada, Urbanističkog zavoda, gospođa Gligorijević, rekla da će na tom području nići srpski Menhetn. Računam da, kada je govorila o Menhetnu, da je mislila na Medison, Aveniju Park, Aveniju petu, šestu, sedmu. Sumnjam da je mislila na one udžerice u Harlemu.
Mi smi veoma zahvalni zbog toga. U izbornoj kampanji, mi smo govorili, i kada sam doveo velikog Đulijanija ovde, o tome sam govorio i pričao, o tim našim snovima i to su snovi nas Beograđana, a razlog je prost.
Pošto danas svi govore o najlepšem delu Beograda, najlepšem delu Srbije, ja sam rođen u Beogradu. Ne mislim da je to prednost i nikada neću misliti da sam bolji od onoga koji je rođen u Pirotu, Subotici, Kruševcu, Kraljevu, Čačku ili bilo kojem drugom mestu. Ceo život sam ovde živeo i nikome neću da dozvolim da Beograd kao i Srbiju, voli više od mene, niti plediram na to, da i Beograd i Srbiju, volim više od nekog drugog.
Međutim, šta smo mi posle toga uradili i želeli da pokažemo? Želeli smo da pokažemo da to ne mora da bude najveće ruglo našeg grada.
Kada kažem najveće ruglo našeg grada, ne moram da vam govorim, a doneo sam i fotografije koje ću vam u toku rasprave pokazivati, da smo tu sem 52 olupine, od kojih niste mogli da vidite, uz razume se, prljavštinu i tri kanalizaciona ispusta, nikada niste mogli da vidite patke koje neki reklamiraju, nikada niste mogli ništa živo da vidite u blizini „ Beograda na vodi“, sem ljudi koji su sticajem okolnosti, morali u najtežim okolnostima i najtežim uslovima da žive, tu smo mogli da vidimo, ova zgrada Geozavoda, Beogradske zadruge, služila je narkomanima za noćna okupljanja, na žalost i za neke mnogo još ružnije radnje, koje me je sramota da pred ovim visokim domom i pomenem, a danas je to deo grada koji se najbrže razvija sa najviše modernih restorana, kafića, mesta gde ljudi izlaze, ugostiteljskih objekata, gde zarađuju novac i gde se okupljaju.
Sa druge strane, šta je to što smo još imali? Imali smo asfaltne i betonske baze. Imali smo ložionicu za koju ću da vas podsetim da je čak i veliki Branko Pešić napravio trik kojim je Josipa Broza Tita nagovorio u stvari da se krene u veliki saobraćajni projekat, veliki infrastrukturni projekat izmeštanja železničke stanice iz Prisavlja u Prokop, kada mu je pokazao ložionicu koja je i Titu zasmetala i tada je doneta odluka da se ide u izmeštanje železničke stanice, a ne danas. Na tome se radilo 20 godina, od 1996. godine, ako se ne varam, počeli su radovi i tamo smo na tom prostoru imali samo udžerice, romske mahale i ništa više.
Obaveštavamo vas da ćemo u januaru do Svetog Save sledeće godine završiti stanicu „Prokop“ i konačno će posle 20 godina biti u upotrebi.
Za „Srpski Menhetn“, kako su ga popularno nazvale moje kolege iz nekih drugih političkih partija, postojalo je više konkursa. Domaće i strane arhitekte nudile su atraktivne crteže, raspisivani su arhitektonski konkursi, izrađivane su studije.
Dva konkursa su bila posebno interesantna, međunarodni u unapređenju strukture Novog Beograda iz 1985. godine i za treći milenijum koji je 1991. godine organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti.
Jedan od sedam timova koji su učestvovali na konkursu činile su arhitekte Antonije Antić, Dragoljub Manojlović Dik, Slobodanka Prekajski i Milica Toma.
Njihov projekat „Varoš na vodi“ povezivao je levu i desnu obalu reke mrežom kanala sa veštačkim ostrvom u sredini i stambenim poslovnim i ugostiteljskim objektima. Zatim je 1996. godine lansiran projekat „Evropolis“, međunarodni konkurs nije sproveden. Nijedna od pomenutih ideja do danas, dakle, u prethodnih 70 godina nije realizovana.
Realizacijom projekta „Beograd na vodi“ obnoviće se brojne fasade u Savamali, čitav ulični niz u Karađorđevoj ulici, a svi objekti koji su proglašeni spomenicima kulture imaće izgled sa početka 20. veka.
Želim da vas obavestim da zgrada Beogradske zadruge, videli ste kako izgleda, da će još lepši sjaj da dobije hotel „Bristol“, da će još lepši sjaj da dobije zgrada Železničke stanice u Beogradu, a zgradi Pošte, koja je imala najlepšu fasadu za ljude koji to ne znaju, a koja je zatim iz meni nepoznatog razloga komunističkim alanjem razorena i uništena, skinućemo, restaurisati i prikazati Beogradu u njenom najlepšem mogućem svetlu i u stoprocentnom iznosu to će pripadati, dakle, u stoprocentnom obimu to će pripadati gradu Beogradu i državi Srbiji.
Želim da vam ukažem na nekoliko stvari sa kojima se oni koji su želeli mnoge stvari da grade, uvek suočavali. Moram da priznam da nisam očekivao ovolike otpore modernizaciji, ovolike otpore napretku, ovolike otpore nečemu najlepšem za šta nismo imali novac, a za šta postoji mogućnost ili kod nas čvrsta vera da smo uspeli da obezbedimo novac, slučajno to je najvažnije, od svega o čemu mi danas pričamo, o svemu možemo da govorimo, najvažnije da li za neki projekat imate novac, ili ga nemate.
Podsetiću vas na istoriju otpora javnosti prilikom izgradnje najvažnijih monumentalnih objekata širom sveta. Podsetićete se i vi i na neke nasmejati, a čini mi se da će neke od stvari koje ću izneti vam ukazati i na naš i moj i ponekog još od nas palanački duh današnjice.
Istorija Ajfelovog tornja počinje prezimenom čoveka koji je projektovao. U to vreme je radio Ajfel na dizajniranju tornja. Najpre je svoje nacrte predstavio zvaničnicima u Barseloni i Španiji. Španci uopšte nisu bili ni zadovoljni ni impresionirani. Nije im se dopao dizajn, izgledalo je čudno, mislili su da je preskup, mislili su da će da se sruši.
Gistav Ajfel je otputovao u Pariz, prezentovao je skice tamošnjim vlastima. Vlasti Pariza su prihvatile taj projekat. Međutim, taj projektovani toranj je postao predmet najveće polemike sve do piramide u vreme Fransoa Miterana, koja je izgrađena ispred samog Luvra, u istoriji Francuske, dakle.
Rekli su da je nemoguća njegova izgradnja, imali su primedbe na umetničkoj osnovi, rekli su čuvena grupa 300 u kojoj su bili brojni umetnici toga vremena, rekli su da ne može da funkcioniše, te da će da se sruši. Mnogi ugledni među njima i najbogatiji Parižani počeli su da prodaju svoje stanove iz okoline Ajfelovog tornja. Izračunajte danas koliko su novca izgubili.
Ajfel je rekao – Moj toranj će biti najveća građevina koju je ljudska ruka sagradila. Zar neće biti podjednako grandiozan? Zar bi nešto vredno divljenju u Egiptu postalo odvratno i smešno u Parizu?
Snažno je verovao u to i uz tu svoju snažnu veru i uz podršku pariskih vlasti uspeo. Pokušali su to da ruše i početkom 20. veka, opet neko pametan ih je u tome zaustavio. Ta Ajfelova kula danas donosi desetine miliona evra čistog profita i Parizu i Francuskoj.
Kula od stakla ili „Shard of glass“ izgrađena 2013. godine u Londonu, veoma interesantna, videćete zašto, slično je građevinski, arhitektonski, nisam stručan, kao nešto što mi planiramo ovde da radimo.
„Shard of glass“ je zgrada od 87 spratova izgrađena u centru Londona, nadomak London bridge. Investitori su došli iz Katara. Od pomenutih tek toliko oko gadljivosti nekih na arapske investitore.
Od pomenutih 80 spratova, čak 72 sprata su ekskluzivan stambeni prostor. Ova zgrada špicaste strukture koja izranja iz reke Temze sa svojih 309 metara, je najviša zgrada u celoj Evropskoj uniji. Prešla je „Komerc banku“ u Frankfurtu od 259 metara. Zašto važno, reći ću vam kasnije kada budem govorio o arhitektama koji rade na „Beogradu u vodi“.
Zašto je ovaj primer važan? Velika Britanija je ja mislim poznata kao zemlja u kojoj caruju zakoni i vladavina prava. U julu 2002. godine, tadašnji zamenik premijera Džon Preskot, naredio je da se uradi analiza u vezi sa ispravnošću i realizaciji jednog takvog projekta, jer su se videvši nacrt ovog objekta i njegovu izgradnju žestoko suprotstavili, gle čuda Komisija za arhitekturu i Fondacija kraljevskih parkova, smatrajući da ovakav objekat ruži London.
Analiza je urađena u aprilu i maju 2003. godine i 19. novembra Britanska vlada je dala saglasnost da se nastavi da planiranjem i realizacijom ovog projekta, uprkos žestokom protivljenju dobrog dela javnosti.
Obrazloženje između ostalog sadržalo je detalje kojima se naglašava da je ovo jedan objekat izuzetnog arhitektonskog dizajna i velike stabilnosti, a da njegova izgradnja nosi veliku ekonomsku korist, po grad London. Iako je finansijska kriza usporila dinamiku izgradnje, objekat je uspešno sagrađen i danas predstavlja ponos i simbol grada Londona.
Godinu dana nakon izgradnje, ovaj objekat dobija prvu nagradu za najlepšu zgradu izgrađenu u prethodnoj godini, na čuvenom sajmu „The Emporis Skyscraper Award“, a imati poslovni ili stambeni prostor u ovoj zgradi danas je postalo stvar prestiža u celom svetu. Preko 1.500 radnika je u svakom trenutku bilo angažovano samo na izgradnji grubih radova na ovom objektu.
Interesantno je sledeće – Protiv izgradnje ovog objekta bunili su se mnogi i ugledni stručnjaci u Londonu, a ne samo članovi kraljevske komisije i deo javnosti je podržao kritičare. Smatrali su da takav objekat nije za London i da će naružiti grad. Međutim, to nije sprečilo Vladu da gleda u budućnost, da da prednost ekonomskim efektima za London i za zemlju.
Na kraju, pokazalo se da je zgrada prihvaćena, a da je projekat doneo veoma mnogo koristi Londonu i Velikoj Britaniji. Arhitekta svetskog glasa Renco Pijano izgradio je „Pompidu centar“ u Parizu, ili „Njujork Tajms“ zgradu. Smatrao je da bunt dela građana nije ništa novo i da predstavlja tipičan strah od promene inovacija, karakterističan za ceo svet.
Ken Livingston, gradonačelnik Londona u periodu od 2000. do 2008. godine, suočavajući se sa kritikama javnosti povodom ovog i drugih projekata jednom je izjavio – danas se osećam kao Galileo, koji je pred inkvizicijom objašnjava da se zemlja okreće oko Sunca. Kasnije možemo da govorimo i o „Vizitor centru“ u Kembridžu u Britaniji i o mnogim drugim primerima u svetu, ali ja ću poštovani građani da vam ukažem kako to izgleda na to kako to izgleda kod nas u našoj Srbiji i kako je to izgledalo kod nas u našem Beogradu.
Palata Albanije je sagrađena 1940. godine i u tom trenutku je bila najviša zgrada na Balkanu. Pored podzemnih voda koje su otežavale gradnju, taj problem imamo i danas, taj problem ima i zgrada Ušća, imala pa rešila, kao i veliki broj zgrada svuda u svetu, tamo gde se gradi i gde je izgrađen Aerodrom „Šiphol“ u Amsterdamu, da ne govorim, ali to savremene metode i ozbiljni građevinari lako prevazilazili i rešavali.
Dakle, i lokalno stanovništvo je opstruisalo izgradnju ove zgrade, jer su mislili da je Palata Albanije pretnja za okolne građevine i da će zgrada sa ove visine propasti u zemlju i povući sa sobom i ostale zgrade. Svi su širili neistine, a kao što znate, neki su čak počeli iz straha i da se sele. Kao što znate, zgrada ne samo što nije potonula, već je postala simbol Beograda tog vremena.
Imamo još jedan zanimljiviji primer. Godine 1880. je u Beogradu zasijala prva sijalica u kafani „Hamburg“, to je gde današnja Elektrodistribucija Beograda, kod Beograđanke, za one koji su van Beograda, pa ne znaju. Dakle, zasijala je prva sijalica u kafani „Hamburg“. Šta se dogodilo? Ona je bila privatna i nije bila u sistemu javne rasprave, jer je beogradska opština tek nameravala da je uvede.
Međutim, uvođenje struje u Beogradu je išlo veoma teško. Svi su se bunili i nikada nije zabeležena veća pobuna do zbog uvođenja javne rasvete u Beogradu. Stanovništvo je smatralo da je struja donela nemir u njihove živote, da je grad unakažen postavljanjem ružnih stubova i slično. Bilo je primera da se ruže i ruše stubovi. Za razliku od struje, građanima su sveće, petrolej i gas delovali mnogo bezbednije. Čak i u ono vreme jedan odbornik je podigao glas, rekavši – ne treba nam to osvetljenje, jer pošten čovek ide spavati rano, a bitanga neka lomi glavu.
Međutim, snažna volja tadašnje uprave varoši obezbedila je da Beograd dobije javnu raspravu. Kada je rasveta uvedena, ali tek kad je rasveta uvedena, većini građana se svidela, ali strah od električne rasvete nije nestala. Mnogi su koristili unapred pripremljena nagaravljena stakla, smatrajući da su od jake svetlosti i sijalici može oslepeti. Podseća li vas to na one priče da od dalekovoda dobijate rak, koji smo slušali i u ovoj Narodnoj skupštini?
Odluka o elektrifikaciji javnog svetla Grada Beograda usvaja se 1890. godine, dok prva električna sijalica iz sistema javne rasvete počinje da sija na uglu Kolarčeve i Makedonske 1893. godine.
Imali smo proteste povodom izgradnje Robne kuće u Knez Mihajlovoj ulici, imali smo razbijene prozore, jedan prolaznik je ranjen, iz prostog razloga što neki nisu želeli ni na koji način da vide promene i da vide da strani trgovci dođu u Beograd.
Imali smo proteste povodom izgradnje mosta Gazela i donošenja leks specijalisa u Skupštini Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ja sam doneo, poštovani prijatelji, da vam pokažem jer to prethodnih dana neki kritikuju, a za svaki veliki projekat, za svaki projekat od nacionalnog značaja, videćete i za neke manje važne, za koje su oni donosili leks specijalise, takvi zakoni su donošeni, bila je bitna suština.
Ovo vam je izvod iz „Službenog lista Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“ iz 1966. godine. Donet je leks specijalis na predlog Branka Pešića, potpisao je predsednik Saveznog izvršnog veća Petar Stanbolić, svojeručno, Odluku o uslovima korišćenja sredstava Federacije za finansiranje radova na izgradnji deonice autoputa „Bratstvo i jedinstvo“ na teritoriji Socijalističke Republike Jugoslavije, tačka 1. – most preko reke Save bez konstrukcija za bočne silazne rampe na levoj obali Save. Dakle, i tada smo doneli leks specijalis.
Šta se dogodilo? Smetalo je ljudima zašto se, jer smo živeli u siromaštvu, kao da je Srbija ikada živela u bogatstvu, jer mi smo uvek živeli, pa čak i kada budemo mnogo bogatiji, mi ćemo uvek da živimo u siromaštvu zato što nam nikada nije bilo dobro i nikada nam neće biti dobro. I u to vreme su organizovani protesti zašto smo išli sa tri plus tri trake, zašto smo išli sa šest traka, jer nema toliko automobila u Srbiji, nema toliko vozila, nema toliko potreba, a potrošene su silne narodne pare, a mogao je narod da živi drugačije, mogao je narod da živi bolje da te pare nisu potrošene.
Interesantno, danas su nam malo tri trake u oba smera. Voleli bismo da je Branko Pešić bio još uporniji. Da, voleli bismo da je živ, ne bi nam deficit bio 20,25% kao što su nam ga neki drugi napravili na gradskom nivou.
Ja vas samo molim da mi ne dobacujete, pošto znate da utakmice sa mnom nikada ne možete da pobedite. Bolje je za vas da se ja osvrnem na ono što je suština ove današnje rasprave.
Međutim, oni koji je tada, verovali ili ne, spasao taj projekat izgradnje Gazele, uz sve što imamo o njemu da kažemo, o načinu vladanja i svemu drugom, bio je Josip Broz Tito. I on je rekao, zaustavio je tu vrstu kritika, zaustavio je tu vrstu napada, iako su radovi kasnili zbog nedostatka novca. Tada nastaje moderna ideja Savskog amfiteatra, gde Branko Pešić na otvaranju namerno naloži ljudima iz ložionice da puste da se vidi dim, ne bi li osetio maršal neprijatan miris i ne bi li mu dozvolio da sve to skloni iz prostora Savskog amfiteatra u prostor Prokopa, kako bi se to obezbedilo za silazak Beograda na reke.
Palata Beograd, čuvena Beograđanka, građena između 1969. i 1974. godine, jedna od najznačajnijih ostvarenja beogradske arhitekture s kraja 60-ih godina, novinski natpisi o Beograđanki su – antisimbol Beograda, crnograđanka, bolesna palata. Išli smo dotle da je jedan od najuvaženijih i najznačajnijih novinara tog vremena, gospodin Nebojša Ćurčić, u tekstu pod nazivom „Bolesna palata“, napisao je sledeće – po oceni lekara, naravno, kao i danas, ne znate kojih, 80% zaposlenih u Beograđanki imaju teškoće sa organima za disanje.
Da li ima neko problema sa organima za disanje ko radi u Beograđanki? Ja mislim da nema niko i mislim da nije imao niko. Ali, šta da radite, to je nešto sa čim smo morali da živimo u tom periodu.
Kapije Novog Beograda, Geneks kule, tada je bila tzv. afera stiropor koja je završila pred Vrhovnim sudom, 1979. godine oko sukoba urbanista, građevinara, inženjera i svih drugih, pa su govorili o najvećem ruglu i o tome kako je moglo i bez toga. Sada, u svemu tome ima samo jedna stvar, sve smo mi to gradili isključivo svojim novcem i sve je to bilo dobro i značajno za našu zemlju, a po prvi put pričamo o tome šta je to što ćemo najvećim delom da gradimo tuđim novcem, jer svog novca više nemamo. Svoj novac smo potrošili neodgovornom politikom onih koji su zarad dobijanja izbora i uvek pred izbore povećavali plate i penzije ili zarad stvaranja određenih koalicionih sporazuma, ni na kakvoj ekonomskoj logici sazdano i koji su uništavali budućnost naše zemlje.
Višestruki su razlozi za donošenje posebnog zakona koji će omogućiti realizaciju projekta „Beograd na vodi“. To nije zakon od lokalnog ili regionalnog značaja. To je zakon o značaja za celu Republiku, to je zakon od značaja za svakog od naših građana, jer zahvaljujući tom zakonu uposlićemo desetine hiljada ljudi. Zahvaljujući tom zakonu uposlićemo našu građevinsku industriju. Zahvaljujući tom zakonu obezbedićemo rast kompletnog tercijarnog sektora u godinama koje su pred nama i u Beogradu i u Srbiji.
Novine u odnosu na opšti Zakon o eksproprijaciji su te da je, a mogli smo da čekamo i donošenje Zakona o kapitalnim investicijama, samo bismo izgubili nova dva ili tri meseca u pravljenju ugovora sa investitorom.
Jeste da je Zakon o eksproprijaciji opšti zakon. U članu 20. stav 1. predviđa da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi kada je u pitanju izgradnja stanova, samo za izgradnju stanova kojima se rešavaju stambene potrebe socijalno ugroženih lica. Leks specijalis, ovaj posebni zakon utvrđuje javne interese za izgradnju poslovno-stambenog kompleksa.
Predlog za eksproprijaciju se po posebnom zakonu podnosi u roku od pet godina od dana utvrđivanja javnog interesa, dok je u opštem zakonu taj rok godinu dana. Razlog za duži rok je veličina projekta i nastojanja da se rastereti republički budžet. Procesni rokovi utvrđeni u posebnom zakonu su tri dana, osam dana, 15 dana, i to su inače rokovi koji su karakteristični za skraćeni postupak po Zakonu o opštem upravnom postupku.
Osim isplate tržišne vrednosti za eksproprisanu imovinu, posebni zakon omogućava i pregovaranje o oblicima i visini naknade, dakle razmena za drugu nepokretnost, kao i opšti zakon, ali tu je mogućnost eksplicitno predvideo i pre donošenja i pravosnažnosti rešenja eksproprijacija, ako o tome postoji sporazum stranaka.
U oba zakona, a to je Ustavno određenje naknada za oduzeto pravo svojine se utvrđuje i isplaćuje u tržišnom iznosu.
Ja želim, posle ćete dobiti precizne podatke da vidite koliko smo, od 246 objekata, 179, ako se ne varam, do sada već uspeli da raselimo, a ja ću vam pokazati gde su ljudi živeli i pokazaću vam šta ti ljudi danas kažu, a kojima su obezbeđeni ili stanovi u svojini ili zakup stambenog prostora na pet godina ili zakup stanova na godinu dana.
Olivera Kalamarević, reč je o živim ljudima, ljudima koji danas govore o onome što se dogodilo posle decenija čekanja, preselila se iz tog dela za koji svi smatramo da će u budućnosti da bude najlepši deo Beograda, a koji je, složiće te se, do skora predstavljao ruglo našeg grada. Ona kaže: „Još uvek ne shvatam šta mi se dešava, ovde nas je od 70-ih godina bila i gušila nas asfaltna baza, ne može da se diše, sav dim pada i guši, sušila sam veš noću kada ne radi baza, jer je čistiji nego kada se osuši. Živela sam u 48 kvadrata, a sada na Belim Vodama, u lepom stanu od 54 kvadrata, imam i terasu“. Ona kaže da su ulice, gde je živela, ne osvetljene, da joj do prve prodavnice trebalo dugo pešačenje, a o psima lutalicama da i ne priča. Za preseljenje u novi stan Olivera Kalamarević kaže - ovo je velika stvar, komšinice sada idem u civilizaciju, do sada sam živela primitivno.
Miroslav Raković preselio se na Bele Vode, Braće Krsmanovića 28b živeo. „Nakon 50 godina života i čekanja raseljavanja, konačno sam dočekao taj dan. Malo sam uzbuđen, s obzirom da su se mnogi hvalili i još od 1973. godine su pričali o evropolisu, „Beogradu na vodi“. To je sve padalo u vodu i nisam ni sada verovao da će mi se ostvariti san. Hvala svima što nakon toliko godina dobijam siguran krov nad glavom i ja i moja porodica“.
Gavro Tešić preselio se u Vojvođansku ulicu na Novom Beogradu. „Ovde gde sam živeo i gde sam se preselio je zemlja i nebo, deca su počela da plaču od radosti kada su ugledali stan u kome ima centralno grejanje i svako od njih ima svoju sobu“. Slobodan Luković koji se preselio u Denkovu Baštu, dobio je 90 kvadrata, Radomir Ivović.
Pogledajte molim vas, u kakvim uslovima su ti ljudi živeli, u onome što nam neko danas govori da je to 70 godina najekskluzivnija lokacija, a ja imam jednostavno i prosto pitanje, neki su bili na vlasti 15, neki 50 godina, a zašto za tih 70 godina ovo što vidimo ovde, ovakve ružne slike, ovakve teške slike za gledanje, zašto su nam te slike bile svakodnevnica 65 i 70 godina? To hoćemo da promenimo, hoćemo da to bude najlepši deo grada, da to bude najlepši deo Srbije i da se time ponosimo.
Govori se o javnom interesu. Prema članu 58. Ustava Republike Srbije, pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu Zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Ustav dalje ne uređuje šta se smatra javnim interesom, u smislu člana 58.
Zakoni kojima se utvrđuje javni interes: Evropska konvencija o ljudskim pravima, praksa Evropskog suda za ljudska prava, sudska praksa u Republici Srbiji.
Za „Beograd na vodi“ je posebno značajna, pošto ja računam da su ovde sve političke stranke koje se zalažu za ulazak u EU, porodicu evropskih naroda, juresprudencija Evropskog suda za ljudska prava, a pre svega njegovi sledeći stavovi. U slučajevima Sporong i Lenrot u Švedskoj zauzet je stav da prinudan prenos svojine sa jednog lica na drugog, dakle, ne na državu, može predstavljati legitiman cilj u javnom interesu. Takođe, slično i u slučaju James and others vs United Kingdom, gde Evropski sud za ljudska prava zauzima stav da je oduzimanje svojine izvršeno radi ostvarivanja legitimnih socijalnih, ekonomskih ili drugih politika može biti u javnom interesu, čak i ako šira društvena zajednica ne može da direktno upotrebljava ili ima direktnu korist od oduzete svojine, što uzgred ovde nije slučaj.
Sudska praksa u Republici Srbiji, Ustavni sud Republike Srbije se eksproprijacijom bavio u slučajevima kada se javni interes utvrđuje odlukom Vlade, i to iz razloga što prilikom utvrđivanja javnog interesa nisu učestvovale strane koje odluka o eksproprijaciji pogađa. Na ovakav način Ustavni sud se nije bavio slučajevima gde je javni interes utvrđen zakonom.
Što se tiče sudske prakse u regionu, najznačajnija za nas je sudska praksa u Republici Srpskoj iz koje možete da izvučete slične, gotovo istovetne zaključke sa zaključcima evropske juresprudencije.
Javni interes u teoriji. Imate, naravno, više teorija, političkih i pravnih, od agregativnih, unitarnih, teorija zajedničkih interesa, kroz teoriju urbanog planiranja, procesne, materijalne. Pokušali smo, rekao bih, da na najbolji mogući način, uzimanjem onoga što zaista jeste najvrednije za jedno društvo u celini, za jednu zemlju, za njen ekonomski i socijalni napredak, u tom smislu koristimo i tumačimo javni interes, što nam se čini apsolutno legitimnim i legalnim.
Legitimnost i legalitet se ne mogu osporiti, posebno uzimajući u obzir činjenicu da je uređenje i revitalizacija desne obale Save predmet niza planskih akata, generalnih urbanističkih planova Beograd iz 1972. i 1985. godine, kao i programa za urbanistički plan prostora savskog amfiteatra Urbanističkog zavoda Beograda i što jasno svedoči o legitimnosti i cilja ovog projekta generacijama unazad, među urbanistima, arhitektama i javnim vlastima.
Legitimnost se osporava, pre svega polazeći od dela ljudi, od procesnog shvatanja pojma javnog interesa, s obzirom da je ključna tačka glavnog pravca kritike procedura koja prethodni realizaciji Projekta „Beograd na vodi“, a čiji je poslednji stadijum usvajanje zakona. Taj pravac kritike polazi, ne od formalnih nedostataka procedure, jer se formalna zakonitost procedure ne može osporiti, već od nedostatka legitimiteta. Ovaj pravac kritike je, naravno, pre svega, teorijski i vrednosno usmeren, suštinski i u praksi ne donosi nikakav rezultat.
Želim da kažem da smo se mi rukovodili određivanjem javnog interesa zakonom, ispunjenjem testa vladavine prava, obzirom da je predlogom zakona predviđeno pravo na žalbu i upravni spor. Razume se, moguće je i ustavna žalba, a čime je sankcionisano arbitrarno mešanje, a sam zakonski tekst je veoma dostupan i precizan. Ispunjava test legitimnog cilja, s obzirom da se radi o projektu koji služi za ostvarivanje ciljeva definisanih strategijom i ispunjava test neophodnosti u demokratskom društvu, s obzirom da je određena priroda neophodnosti, neophodnost je proporcionalna, s obzirom da se eksproprijacijom ograničava teritorijalna, a prenos trećem licu je ograničen na način koji je opisan u odgovoru na prethodno pitanje. Postoji prag tolerancije, s obzirom da je u prethodnom periodu, u srpskom pravnom sistemu, bilo sličnih slučajeva eksproprijacije po osnovu posebnog zakona.
Podsetiću vas, siguran sam, u raspravi na Projekat i zakon koji smo usvajali 2008. ili 2009. godine, gde smo „Jugorosgasu“, gde smo bili vlasnici svega 20% bili vlasnici, kao država dali kompletan magistralni gasovod kroz našu zemlju, i to donošenjem leks specijalisa u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče statusa projekta „Beograd na vodi“, prostorni plan područja posebne namene usvojen je na sednici Vlade održane 31.12.2014. godine. Ovaj plan je osnova za utvrđivanje javnog interesa na lokaciji Savskog amfiteatra koji je doneo osnovu za donošenje posebnog Zakona o eksproprijaciji.
Nešto o imovinsko-pravnom statusu, nemojte da se ljutite što dugo govorim, za ovo sam se pripremao, ovo je vredna i važna stvar, kao što smo se spremali za ekonomske reforme čije rezultate već sami počinjete da uviđate, a videćete ih tek pred kraj godine, građani će ih osetiti pre kraja ove godine, a ne pre kraja sledeće godine, kako sam u prvi maj obećao, tako sam se spremio i za ovu raspravu.
Dakle što se imovinsko-pravnog statusa tiče na osnovu zaključka gradonačelnika grada Beograda od 4.7.2014. godine i izmene zaključka od 13.8. Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda preporučeno je da imajući u vidu značaj lokacije za realizaciju projekta „Beograd na vodi“ izvrši popis nepokretnosti i sa tim zadatkom formirana je radna grupa za izvršenje poverenog zadatka u najkraćem roku.
Na području faze 1 projekta koji se prostire na oko 40 ha, identifikovano je tačno 246 objekata koji se nalaze u različitim imovinsko-pravnim statusima od legalnih, legalnih sa nadograđenim nelegalnim delom i potpuno nelegalnih. Svi zahtevi za legalizaciju koji se odnose na objekte u ovom području su odbijeni ili odbačeni. Na dan 4.4.2015. godine uklonjeno je ukupno 179 objekata. Dakle, od 246 objekata, do danas smo uspeli da uklonimo 179 objekata. Toliko za one koji su govorili da ništa nije urađeno, da ništa nije postignuto. Da čak i po strani ostavimo ovu prelepu zgradu Beogradske zadruge, možda najlepša zgrada u Beogradu, da ostavimo to što smo uredili određene trgove, što je to postao razvojni projekat koji pospešuje svaku drugu vrstu gradnje i pre svega razvoj tercijalnog sektora, mi smo uspeli, neki za 70 godina to nisu uspeli ili svi zajedno za 70 godina to nismo uspeli, a neki su uspeli za godinu dana da sklone 179 od ukupno 246 objekata koji se nalaze na prostoru „Beograd na vodi“ u ovih 40 ha.
Sredstva za uklanjanje, pošto je bilo raznih priča i nekakve milijarde su se pominjale, sredstva za uklanjanje ovih objekata na području faze 1 projekta obezbedio je Beograd u to u iznosu od 30 miliona dinara, što iznosi negde oko milion koma nešto evra. Mislim da je to imajući u vidu cilj koji smo postigli i kako danas izgleda u odnosu na to kako je izgledalo, toliko sitan novac, a podsetiću vas da samo ona skalamerija u Novom Beogradu koja je danas srušena, koja ne postoji, koja je trebala da predstavlja nekakav lažni spomenik u Novom Beograd, ona „fejk“ terazijska česma od platna koštala nas je 650.000 evra, više je nema. Tek toliko da imate u vidu kako se trošio novac, a kako se danas troši novac.
Konačno rešenje imovinsko-pravnih pitanja je moguće tek po donošenju posebnog Zakona o eksproprijaciji. Za eksproprijaciju zemljišta i svih objekata, za ceo prostor, odnosno za područje prve faze projekta potrebno je oko 40 miliona evra. Ono što je veoma važno za nas, mi smo deo toga izdvojili iz budžeta, a deo toga ćemo naći finansiranje kod investitora. Do današnjeg dana potpisali smo ugovor sa 86 porodica iz prve faze, četiri porodice su samostalno napustile lokaciju, što čini ukupno 90 porodica koje su napustile lokaciju. Do sada je svih 100 porodica koje su tu živele posetilo Direkciju za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda i sa ostalih deset porodica u narednom periodu očekujemo da budu potpisani ugovori.
Dana 22.7.2014. godine Skupština grada je donelo odluku o izmeni Plana mesta za postavljanje plovila na delu obale vodnog prostora na teritoriji grada Beograda na potezu od Brankovog mosta do mosta „Gazela“. Do sada je na osnovu te odluke uklonjeno 24 broda, uglavnom olupine, podsetiću vas kako je to izgledalo, preduzeće „Ivan Milutinović“, gde su plovila preduzeća BBP, dve marine, kao i splavovi „Lasta“ i „Hua Hua“. Na lokaciji je preostalo još 11 brodova koji služe za izvlačenje potopljenih plovila i raseljavanje preduzeća „Ivan Milutinović“ i BBP.
Raseljeno je 90 porodica, od toga četiri porodice za svoje legalne stanove uzelo je novac u ukupnom iznosu od 51,1 milion dinara, 79 porodica je dobilo stanove sledeće strukture: osam stanova u svojinu, 30 stanova sa pravom otkupa na neodređeno vreme, 32 stana na zakup u periodu od pet godina, devet stanova na zakup u periodu od jedne godine. Sve transparentno i sve čisto. Šest porodica bez ikakvog pravnog osnova su raselile „Železnice Srbije“.
S obzirom da je vrednost osam stanova koji su dati u svojinu skoro jednaka visini otkupa koju grad očekuje za 30 datih stanova na neodređeno vreme, ukupan trošak raseljavanja do danas je oko 51 milion dinara, a samo želim da vam kažem da ona skalamerija od kopije terazija u Novom Beogradu koja je srušena je koštala 70 miliona dinara. Samo da imate u vidu korist i štetu ili i jedno i drugu za oba projekta.
Ministarstvo za saobraćaj i infrastrukturu je 2014. godine izdvojilo 60 miliona dinara za pripremu i završetak plana posebne namene koji je uradio Zavod za urbanizam. Dakle, sumirajući sve do sada, a mislim da smo veliki deo posla i do sada uspeli da napravimo, naši arapski partneri su uložili više od nas u ovaj projekat. Samo rekonstrukcija zgrade Beogradske zadruge je koštala između 3,5 i 4 miliona evra nego sve ono do sada što je uradio grad Beograd.
Ono što je veoma važno to je što neki ljudi mešaju, a nema direktne veze sa „Beogradom na vodi“, već je to deo naših ranijih projekata, pre svega saobraćajnih projekata. Naravno naša želja je od pre 30, zatim 20 godina kada smo počeli radove da se kompletan prostor očisti i da železničku infrastrukturu promenimo i smer i pravac, odnosno izgradnjom pod jedan – stanicom Beograd centar – Prokop, pod dva – TPC Zemun, pod tri – Robno transportnim centrom Beograd – Draževno u Makišu, zatim denivelisanom putnom železničkom petljom u Batajnici, denivelisanom putnom železničkom petljom u Sremčici i obilaznom prugom i auto putem obilaznice Beli Potok – Vinča – Pančevo. To bismo mi radili i ovako i onako. Moj odgovor na primedbu onih koji kažu da to vredi devet milijardi i da to mi ulažemo, to sve zajedno po proračunima i po onome što imamo kao ponudu danas ne vredi više od 470 miliona evra, a devet milijardi, čini mi se da neki ljudi zaista ili nisu bili u državnoj upravi ili ne znaju koliko je to para ili se tim poslom nisu bavili pa iznose takve brojeve koji nikakve veze sa realnošću i sa stvarnim životom nemaju.
Mi naravno obilaznicu Beli Potok – Vinča – Pančevo tretiramo posebno i gledaćemo da u skladu sa okončanjem i završetkom Koridora 10 i njegovim istočnim i južnim krakom kroz Sićevačku i Grdeličku klisuru i završetkom Koridora 11 do Čačka i Požege istovremeno krenemo u obavljanje izvršenja radova na obilaznici, jer nam je obilaznica veoma važna kao koridor, kao međunarodni koridor, jer bez obilaznice nećemo imati međunarodni koridor i veliki broj i automobila, posebno kamiona, naročito ističem kamione zaobilazeći Srbiju, Beograd i ići na Rumuniju i Bugarsku samo zato što to nismo završili, ali to nema mnogo veze sa „Beogradom na vodi“. To je naš posao inače da radimo koji smo započeli i koji ćemo nastaviti da radimo.
Neki ovde su govorili kako će neki drugi da postane vlasnik kao da će neko zgrade da odnese ili da ih iskopa iz zemlje i da ih odnese sa sobom Abu Dabi ili Dubai. Oni čak neće biti ni vlasnici, biće samo zakupci. Dakle, biće samo zakupci i to proporcionalno svom ulaganju. Suština je u tome da mi od njih dobijamo novac, a obaveza finansiranja je predviđena u visini od 300 miliona evra i to 150 miliona ekvitija odmah i 150 miliona kvazi ekvitija, odnosno finansiranje koje ne zahteva državnu garanciju.
Pošto neko misli da je to valja mali novac, mi ga do sada nismo imali, niko nam ga do sada nije ponudio, a deo ovolike buke se podiže zato što ovu ideju neko konačno sprovodi u delo, umesto nekih drugih koji su drugovali i trgovali sa nekim drugim vlastima, te su kao tajkuni mogli da postanu vlasnici najznačajnijeg dela našeg beogradskog priobalja, a sada im izgleda država kvari posao pošto će ovde država da dobije, narod će da dobije, a neće se pare slivati u tajkunske džepove i u džepove njima milih političara.
Što se tiče dinamike izgradnje, neće ići lako i želim da govorim jasnim i nedvosmislenim jezikom našem narodu i našim građanima. Kad kažu – rekao je, pa se neki prave pametni, pa prave viceve, kaže Siniša Mali biće za deset godina, Vučić kaže za četiri godine, ali, nemojte da se ljutite na njih, nisu oni pažljivo slušali. Nisu oni protiv Beograda i Srbije, samo nisu hteli da slušaju. Govorio sam o fazi 1A, a Siniša je govorio o najvećem delu projekta celog „Beograd na vodi“.
Pitanje je da li ćemo ceo projekat moći da završimo i za 15 godina, ali već za tri, četiri godine Beograd će imati svoje lepše, mnogo lepše lice, nego što ga ima danas, a danas za nas ima prelepo lice i ne samo što je naš glavni grad, već je u našim srcima, a budite uvereni da to koliko je lepše i moći će da se izmeri u novcu, u broju turista, u broju ljudi koji će da dolaze u naš grad, u broju onih koji će svoj novac da ostavljaju u našem gradu, u broju zaposlenih na ovom delu teritorije i Beograda i Srbije i ne zaboravite, na broju zaposlenih firmi i kompanija iz cele naše zemlje.
Kada smo radili ovu fabriku, fabričku halu za PKC u Smederevu, radila je jedna kompanija iz Smedereva i jedna kompanija iz Kraljeva. Ne znam koje su kompanije. Završile su tri dana pre roka. Zaista završile. Finci su bili ti koji su provodili nadzor. Znate koliko su Finci ozbiljni, odgovorni, teški kada to proveravaju. Pa, sve te naše kompanije, zato što danas nemamo tako snažnu građevinsku industriju, jer je uništavana time što im obaveze nisu plaćene, time što se podrazumevalo da svako ko dobije posao mora da plati reket svom lokalnom regionalnom i centralnom političaru, sve smo uspeli to da razorimo i uništimo.
Ovo je prilika da podignemo građevinsku industriju, što će dramatično doprineti jačanju srpske ekonomije, što će dramatično doprineti povećanju našeg BDP i izlasku zemlje i o tim makroekonomskim pitanjima, dakle i po tim pitanjima iz potpune krize.
Ono što je početak izgradnje prve dve stambene zgrade ukupne površine oko 50 hiljada metara kvadratnih planiran je za leto 2015. godine. Paralelno sa projektovanjem ove dve zgrade, radi se projektima kule „Beograd“, tržnog centra i hotela, očekuje se da projektovanje bude završeno u maju 2015. godine, da se izgradnjom počne tokom leta iste godine. Dakle, ono što je veoma važno i što sam zamolio gradonačelnika Beograda to je da svu srpsku pamet, sve što imamo ljudi, koji se danas protive, da ih sve uključimo u izgradnju projekata, da ih sve uključimo u rad, da svi ti ljudi mogu da daju svoja rešenja, da daju svoje ideje, da naša građevinska operativa radi, kao što je „Mašinoprojekt“ radio za ove dve prve stambene zgrade, da i druge kompanije i istaknuti arhitekti počnu da rade. Naši urbanisti da rade što je moguće više. Da zaposlimo naše ljude u najvećoj mogućoj meri i da materijale koje uzimamo uzimamo iz naše zemlje, da čelik koji uzimamo uzimamo iz Smedereva, a ne iz neke druge zemlje. I to će biti jedan od uslova svakako koje ćemo da stavimo i ugovor i ta reč Srbije biće poštovana u svakom slučaju u dogovoru sa arapskim investitorom.
Ono što je za nas važno, taj arapski investitor je jedan od najbogatijih ljudi u svetu, jedan od ljudi koji je najviše gradio i najviše gradi u svetu. Na „Forbsovoj listi“ je, mislim, prošle godine šesti po bogatstvu među svim Arapima. Čovek koji je izgradio najvišu zgradu na svetu „Burdž kalifu“, svi to možete da vidite. Čovek kojeg prate kupci na svakom mestu.
Pošto, Siniša gradonačelnik Beograda nije hteo da vam otkrije, mi smo imali veliki broj stranaca zainteresovanih da kupe, kada su videli da je on taj koji ulazi da gradi u naš Beograd, veliki broj stranaca koji odmah hoće da kupe i stambeni i poslovni prostor, koji bi došli sa svojim novcem, koji bi ga ulagali u našu zemlju, kojim bismo mi mogli da obezbedimo više radnih mesta, za nas i za našu decu i samo ne razumem kakva bi bila logika da nešto slično odbijemo. Nijedan razlog nisam video, kao što nisam video ni oko nekih drugih stvari, ali valjda se zato ljudi razlikuju.
Želim na još nekoliko stvari da ukažem. Šta je to što Beograd dobija realizacijom ovog projekta? Barselona, grad koji je po veličini sličan Beogradu, nešto manji, svoj razvojni put od nerazvijenog i zapostavljenog grada u Frankovoj Španiji do jednog od najmodernijih gradova Evrope i sveta, bazirali su pre svega na velikim događajima, na velikim i važnim građevinama, da ne govorimo o Gaudiju, ali i nekim drugim građevinama. To su uglavnom uradili zahvaljujući EKSP-u iz 1929. godine i Letnjim Olimpijskim igrama iz 1992. godine. Imali su i Univerzalni kvorum - Civilizacija, projekat koji je izumeo tadašnji gradonačelnik Barselone, kada nisu imali ništa drugo kao veliki događaj, koji je takođe bio pokretač razvoja grada iz 2004. godine.
Ova ideja o izmeštanju železničke infrastrukture za područja Savskog amfiteatra ušla je GUP Beograda još 1972. godine, za one koji govore da to nije u skladu sa GUP-om. Posle višegodišnjih studija usvojen je Koncept beogradskog železničkog čvora koji je predvideo način na koji će to da se uradi. Jedan od strateških prioriteta u realizaciji Plana razvoja Beograda i Republike Srbije jeste beogradski čvor.
Rešenja predložena ovim zakonom rešiće pitanje izmeštanja beogradskog železničkog čvora iz Savskog amfiteatra, raseljavanje stanovnika koji decenijama stanuju u starim, trošnim i neuslovnim objektima, bez osnovne saobraćajne i komunalne infrastrukture, omogućiće izgradnju nove infrastrukture i novih sadržaja u centralnoj zoni grada. Obezbediće se izgradnja obala utvrde sa propisanim uslovima u cilju obezbeđenja od poplavnih talasa koji ugrožavaju centralnu gradsku zonu.
Za one koji kažu da nisu rešena pitanja komunalnih usluga, sva pitanja komunalnih usluga, spreman sam da vam odgovorim, imamo sve brojeve, sve cifre i za sve možemo da vam izađemo u susret, poštovani narodni poslanici, da vam odgovorimo.
Zašto sam ovo rekao? Zato što ono što smo imali do sada, time ne možemo da se ponosimo. Ne znam da li znate, mi imamo do sada, za ljude koji govore – Sava je moja, pa da, Sava je naša, ali iz tog područja nismo mogli ni da je vidimo od 50 olupina, a bolje da u tom delu u Savu niste ni ulazili jer ukupno imamo 116 kanalizacionih ispusta, a nikada se nismo postarali da uložimo u nešto, u bilo kakve sprave, u bilo kakve uređaje za prečišćavanje voda i u to da našu Savu napravimo neuporedivo čistijom, lepšom i boljom nego što je danas.
Sa druge strane, pokrenuto je pitanje izgradnje davno planirane glavne autobuske stanice u bloku 42 u Novom Beogradu. Grad je prošle godine napravio arhitektonski konkurs i nagrađeno rešenje je usvojeno i prema njemu je u toku izrada plana detaljne regulacije, čije usvajanje očekujemo do juna. Ne moram da vam govorim koliki je značaj toga jer više neće autobusi da se uvlače u centralno gradsko područje i da gube po više od 30 minuta da bi došli do stanice ili 30 i više minuta da bi izašli iz stanice. Time će i karte i pristup biti nešto jeftiniji, a svakako će biti manje zagađenja u centralnim beogradskim ulicama i to će svi ljudi koji žive u centralnom delu Grada Beograda moći da pozdrave.
Što se tiče putne mreže, osim ubrzanom završetka Pupinovog mosta, kojim je izmešten teretni saobraćaj iz Savske i Karađorđeve i radova na obilaznici oko Beograda, ovaj projekat doprineo je i oživljavanju ideje o tunelu koji povezuje Savski i Dunavski amfiteatar, koji bi prema planovima iz 70-tih godina, trebalo da ide od Kameničke, do Francuske ulice, ako se ne varam, gospodine Mrkonjiću? Ovaj tunel je bio započet 70-tih godina prošlog veka, ali tadašnja tehnologija gradnje nije omogućavala da se izradi. Danas to za nas ne bi predstavljalo veliki problem.
Postojeći tramvajski most na Savi dobiće po još dve saobraćajne trake sa obe strane i tako će Beograd dobiti još jedan most na Savi.
Pokrenuta je izrada planova detaljne regulacije za kompletiranje drugih gradskih infrastrukturnih projekata, kao što je završetak vodovodne infrastrukture, toplovoda, gasovoda, kablova za struju, a koji će osim „Beogradu na vodi“, biti na raspolaganju i ostatku grada. Neki kada govore o vodovodu oni zaboravljaju i na postrojenje „Makiš“, koje smo izgradili i završili i sa kojim nemamo problem za svu vodu na teritoriji Grada Beograda, tako da samo molim ljude da ne prespavaju uvek ono što se u međuvremenu dogodi i da prate šta je ono što smo u međuvremenu već uradili i već izgradili.
Šta su direktni pozitivni efekti realizacije projekta? Prema podacima iz prostornog plana područja posebne namene na površini plana od oko 177 hektara predviđeno je da se ostvari nešto više od milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750 hiljada kvadratnih metara poslovnog i komercijalnog prostora, više od 62 hiljade metara kvadratnih javnih sadržaja, kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene zaštite i oko dve stotine 42 hiljade metara kvadratnih novih zelenih površina. Imaćemo, dakle, dve osnovne škole, tri vrtića, sedam depandana sa vrtićem, jednu vatrogasnu stanicu, jednu zgradu pošte, pet kompleksa kulture ukupne površine od 40 hiljada kvadratnih metara. Imaćemo, kao što sam rekao, 245 hiljada kvadratnih metara javnih zelenih parkovskih površina, imaćemo 500 hiljada metara kvadratnih novih javnih saobraćajnih površina, imaćemo dve merno-regulacione gasne stanice, imaćemo dve crpne stanice za kanalizaciju, jednu prepumpnu stanicu za toplovod i dve velike trafostanice od 110 kilovata.
Takođe, direktni efekti vezani su za investiciona ulaganja koja angažuju celokupnu građevinsku industriju i povezane delatnosti, kao i za pokretanje ukupnih privrednih aktivnosti na teritoriji cele Republike Srbije. Koristi su mnogostruke, od poreza na promet nekretnina, taksi i doprinosa, preko dohodaka pravnih i fizičkih lica, do naknada za korišćenje javnih dobara i drugih prihoda. Indirektni efekti su povećanje kvaliteta životne i radne sredine, ekonomski održive i isplative.
Projekat „Beograd na vodi“ ima kulturološke i tradicionalne elemente, sa jedne, i tehnološko-ekološki savremena rešenja, sa druge strane, bitne za očuvanje postojećih i privlačenje novih ciljnih grupa. Planirana izgradnja poslovnih, stambenih, trgovinskih i hotelskih sadržaja, kulturnih i javnih objekata imaće znatan doprinos razvoja na lokalnom i državnom nivou. Područje Savskog amfiteatra, prvenstveno svojom izuzetnom pozicijom u odnosu na obale i gradsko tkivo, zatim prirodnim prednostima prostora, reljef, prisustvo vode, osunčanost, strujanje svežeg vazduha sa reke, kao i do sada zanemarljivim stepenom adekvatne iskorišćenosti, predstavlja veliku prostornu vrednost, a time i jedan od značajnih potencijala potencijalnih resursa Srbije.
To je optimalna lokacija za formiranje novog gradskog centra, ali i niza drugih komplementarnih, implementiranih sadržaja koji bi doprineli atraktivnosti i višeznačnosti prostora. Lokacijski izuzetno atraktivan, veliki je potencijal razvoja grada. Svojim centralnim položajem i rekom kao osovinom predstavlja najznačajniju lokaciju za integrisanje dve savske obale postojećih i planiranih sadržaja. S obzirom na svoju poziciju, između starog gradskog centra, na teritoriji opština Stari grad i Savski venac, i novog, koji se formira na teritoriji opštine Novi Beograd, ima sve mogućnosti da postane jedan od značajnih gradskih centara i nova središnja tačka grada.
Istovremeno, naš je cilj da Beograd postane jedan od najvažnijih „siti brejk“ destinacija u celoj Evropi i verujemo da ćemo izgradnjom „Beograd na vodi“ u tom poslu uspeti.
Želeo bih, uvaženi građani, da kažem da je ovaj zakon uslov za početak te realizacije. Da li ćemo mi u potpunosti uspeti? Daćemo sve od sebe, ogromnu energiju, rad, trud, požrtvovanje. U bilo kom trenutku da se nešto dogodi, nismo ništa izgubili, jer rizika na nama nema. Mi čistimo prostor, ostavljamo nekom u budućnosti da to može da uradi i da uredi.
Zato još jedanput molim i gradonačelnika Beograda da i sa arhitektama, domaćim i stranim, i sa čuvenim Kopom Hamelblavom, koji radi zajedno sa gospodinom Alabarom, to je verovatno najveći arhitekta moderne Evrope i koji će verovatno da radi jedan od najznačajnijih delova „Beograda na vodi“, dakle, da sa svima njima pokušamo da napravimo dogovor i da uredimo, ako ćemo već da imamo deo novca koji nije naš, investitora smo pronašli, da taj deo uredimo na najbolji način, ne samo da to bude nešto lepo, već da bude korisno, da zaposli ljude, da ljudi mogu da žive od svog rada, da podignemo našu građevinsku industriju, da podignemo našu ekonomiju.
Došao sam ovde sam da predstavljam ovaj projekat, zato što to, da budem iskren, bila je jedna od mojih ideja. Možda sam je prepisao od Branka Pešića, možda sam je prepisao od Dragana Đilasa, možda sam je prepisao od bilo koga. Svakome od njih čestitam na tome što su te ideje imali i na jedan ili drugi način promovisali.
Za mene je veoma važno da mi pokušamo da ostvarujemo visoke i velike ciljeve, da tu lestvicu stalno podižemo. Nemam nikakvu nameru da ovaj projekat branim. Veličina te investicije, broj kvadrata koje ćemo izgraditi, broj ljudi koje ćemo zaposliti, nov izgled grada, obale Srbije koji ćemo ostaviti našim potomcima, sve to toliko ubedljivo govori o samom projektu, da mu nikakva odbrana nije ni potrebna.
Za one koji će da budu protiv, jer uvek smo protiv, a bili smo protiv svake važnije građevine u Beogradu, bili smo i protiv sijalice i protiv struje, bili smo i protiv tramvaja, bili smo i protiv voza, ali jedan veliki Pašić je umeo da kaže da kada je uvođena železnica u Srbiju da je on protiv uvođenja železnice, zašto, zato što će železnica da sruši naš seoski način života. Međutim, isti taj Pašić 20-ak godina kasnije je železnicu nazvao petom srpskom armijom, nije mu bilo teško da kaže da je pogrešio i da je rekao da je železnica, zajedno sa četiri srpske armije, donela Srbima pobedu u Prvom svetskom ratu. U tome je razlika između onih ljudi koji imaju viziju, koji gledaju budućnost i onih ljudi kojima sve služi za dnevno-političke rasprave i za sticanje dnevno-političkih poena.
Samo molim sve one koji su protiv da nikome ne nude strah niti da bilo koga ubeđuju da će mu se nešto loše desiti ako se okrene onome što se u čitavom svetu naziva jednom rečju – napredak. Nema ničeg lošeg u „Beogradu na vodi“. Naprotiv, to je jedna od najlepših stvari koju radimo. Nema ničeg lošeg u Srbiji, nema čak ničeg lošeg ni kod onih koji su skloni strahu od svega što je novo. Ne zaboravite, bunili smo se kada je u ovaj grad uvedena električna rasveta. Smatralo se tada da pošten svet uveče spava i da mrak ne treba ničim narušavati. Bunili smo se i kada je dizana „Albanija“, „Beograđanka“, „Geneks kula“. Dušebrižnici su tvrdili da će da potone recimo „Albanija“ i povuče čitav grad za sobom.
Nema ničeg lošeg u tome da idemo napred, da gradimo, da stvaramo nove vrednosti, da zapošljavamo ljude, da dovodimo investitore, a pogotovo nema ničeg lošeg u tome da imamo velike snove, da želimo velike projekte i da počnemo da ih ostvarujemo.
Ponoviću, veliki gradovi su izgrađeni na velikim snovima, na vizijama i na projektima čija veličina zastrašuje bar jedan deo ljudi. Ovo je velika stvar i važan dan za Srbiju. Nadam se da kao što mi danas govorimo o 1966. godini i leks specijalis za Gazelu, ne sa velikim ponosom govorimo o leks specijalisu iz 2009. godine za „Jugoros-gas“, nadam se da će neko 2050. godine ponosno i pohvalno govoriti o onome što smo danas započeli, a nadam se da će se završiti prelepom slikom Beograda i slikom zaposlene, moderne i uspešne Srbije. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem predsedniku Vlade.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima predsednik poslaničke grupe LSDV, Nenad Čanak. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gosti, članovi Vlade, uvaženi gospodine predsedniče Vlade, impresioniran sam što ste na sebe uzeli da dajete odgovore za sve ovo za šta bi trebalo da, pre svega, odgovaraju vaši ministri iz jednostavnog razloga.
Prošli put, kada je usvajan budžet, imao sam nekoliko pitanja na koji su vaši ministri odgovarali, ali nisam dobio odgovore. Možda zato što ih vaši ministri nisu znali, a možda zato što nisu smeli da im kažu bez vaše dozvole, pa sam zbog toga veoma ponosan što ću imati čast da vas lično upitam nekoliko stvari u vezi sa ovim, očigledno impresivnim, projektom.
Sarađivati sa ljudima širom sveta je sasvim sigurno izvanredna stvar. Ne treba zaboraviti da su arapski graditelji jedni od najvećih na svetu, da je sam Dubai povećao dužinu svoje morske obale građenjem veštačkih ostrva i poluostrva za 78 kilometara, da sama Srbija ne bi imala ovako najlepšu himnu u Evropi da je nije napisao Slovenac Davorin Jenko. Takođe je i pitanje koga bismo slavili kao inspiraciju za svakog mladog naučnika u ovoj zemlji, kada to ne bi bio austrijski državljanin Nikola Tesla.
Sve u svemu, to je sve lepo i krasno, ali me interesuje, gospodine predsedniče Vlade, da mi odgovorite na par pitanja.
Prvo pitanje je - kako bi bilo da saznamo koliko će građane i građanske Srbije koštati „Beograd na vodi“? Razlog zašto ovo pitam je veoma jednostavan. Dozvolićete mi samo par trenutaka da elaboriram jednu bitnu stvar. Ovogodišnji budžet AP Vojvodine je 3,6% manji nego prošlogodišnji, a činjenica je da ustavna obaveza od garantovanih 7% budžeta Republike Srbije Vojvodini do sada nijednom nije isplaćena u celosti. Pitao sam vašeg ministra finansija oko toga prošli put – da li se može dugovati AP Vojvodini? Nisam dobio odgovor.
Zašto Vojvodina dobija manje novca od Beograd? Budžet AP Vojvodine, iako Vojvodina ima 500.000 stanovnika više od Beograda i 18 milijardi dinara manje, za ovu godinu je planirano 62,47 milijarde dinara, dok je budžet Grada Beograda 80,2 milijarde. Ako se još uzme u obzor da više od pola vojvođanskog budžeta, odnosno 33,8 milijardi dinara čine transferna sredstva, znači polovinu, a u budžetu Grada Beograda je to samo 10%, dobijamo situaciju da Beogradu ostaje oko 70 milijardi, dok je u slučaju Vojvodine to tek oko 28 milijardi dinara.
Istovremeno, član 16. Predloga zakona vrlo jasno kaže da će troškovi Grada Beograda na uređivanju građevinskog zemljišta na lokaciji obuhvaćenog planskim dokumentom iz člana 12. ovog zakona biti regulisani posebnim ugovorom između Grada Beograda i Republike Srbije, što je sve sjajno, ali imam jedno pitanje.
Kako je moguće, obzirom da Grad Beograd treba da izgradnjom „Beograda na vodi“ i sve radove vezane za to plati sam, jer je to stvar lokalne samouprave Grada Beograda, a ne svih nas, a istovremeno Vojvodina pod vodom, jer ako ste prošli Vojvodinom videli ste da je svaka druga njiva potopljena podzemnim vodama, da imamo probleme sa kanalskom mrežom i to nisu problemi koji su vezani za luksuzan poslovni prostor i za luksuzne rezidencijalne objekte, nego su vezani za poljoprivredno zemljište bez koga će proizvodnja poljoprivrednih proizvoda u ovoj zemlji vrlo teško dostići dovoljan nivo. Dakle, kako je moguće da Grad Beograd, koji ima toliko para više od Vojvodine, po glavi stanovnika 3,5 puta više, ne može da isfinansira ovakve stvari, a AP Vojvodina to mora da isfinansira, a mora zbog toga što nikako da dobijemo lex specialis koji bi se bavio Vojvodinom pod vodom, a treba da dobijemo lex specialis koji će se baviti „Beogradom na vodi“?
Sa druge strane, moje pitanje oko lex specialisa, vi ste veoma edukativno pokazali ranije lex specialise, ali, ako smem da primetim, svi oni se odnose na dobra za javnu namenu, od mosta „Gazela“ pa nadalje. Znači, tu su u pitanju stvari koje su vezane za javnu namenu. Ovde imamo situaciju da je u pitanju nešto sasvim drugo.
Nismo dobili odgovore kako će se vršiti eksproprijacija zemljišta, šta će se tu događati? Član 11. kaže – po konačnosti, odnosno pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji stiču se uslovi za pokretanje postupka za sporazumno određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje eksproprijacija. Stav 5. – procenu tržišne vrednosti građevinskog zemljišta i objekata vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava. Moje pitanje – kojom metodologijom će organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava vršiti procene i koliko su oni uopšte kvalifikovani za tako nešto? U svetu se primenjuju dve vrste standarda: IVS i EVS, international valuation standards i european valuation standards. Da li ih i ko primenjuje u Srbiji?
Srbija ima 25 sertifikovanih procenitelja. Procena, koliko smo uspeli do sad ada zaključimo iz svega što smo mogli da saznamo o projektu „Beograd na vodi“, će biti rađena tako što će se cena množiti kvadratnim metrom, što nikako nije pravična nadoknada, a to ova investicija podrazumeva. Zašto o ovome toliko govorim? Zbog toga što će onda investitor doći do zemljišta, a glavna cena kod zemljišta je lokacija, ništa drugo. Dakle, lokacija po nerealno niskoj ceni, a vlasnici, da li su to fizička lica, pravna lica, grad, država, biće oštećene. Mi imamo zbog toga situaciju da tržišna vrednost mora da se utvrdi u realnim iznosima i nekakav najminimalniji iznos bi morao biti kvadrat za kvadrat, što u slučaju „Beograda na vodi“ iznosi nekoliko hiljada evra, ako sam dobro razumeo vaše izlaganje.
Dakle, mene interesuje kako će se to ostvariti, obzirom da, recimo, u Novom Sadu to iznosi 10 do 20% ukupne prodajne cene, a ostalih 80 do 90% predstavljaju troškove projektovanja, nadzora gradnje, raznih taksi i na kraju dobiti investitora? Ukoliko se smanji količina novca koja se izdvoji za lokaciju, investitor će imati veću zaradu, jer su troškovi prilično fiksni. Šta će biti sa komunalnom infrastrukturom i opremanjem zemljišta?
Vi ste, gospodine predsedniče Vlade, spomenuli 116 izliva kanalizacije. Da li sam vas dobro razumeo? Ali, tih 116 izliva kanalizacije samo u Savu. Istovremeno, postoji još 136 u Dunav. Istovremeno, trećina Grada Beograda još uvek koristi septičke jame koje se prazne u potoke, reke, napuštene bunare, a čak se izlivaju i na njive. Dakle, trećina Beograda ima taj problem. Predviđa se izgradnja, koliko sam razumeo, pet postrojenja za tretman otpadne vode za Grad Beograd. Potrebna sredstva su 500 miliona evra, kako sam dobio informaciju, a vi ćete me ispraviti ako grešim. Istovremeno, glavni grad Vojvodine, Novi Sad, drugi grad po veličini u Srbiji, takođe nema sistem za tretman otpadnih voda, nego se one direktno izlivaju u Dunav.
Sada ja postavljam pitanje – kako će biti rešeno pitanje otpada? Kako će biti rešeno pitanje, recimo, sanitarnih deponija po standardima EU u uslovima gde Novi Sad ima 1036 divljih deponija, a istovremeno Beograd ih nije uspeo ni izbrojati?
Tako da, zbog svega ovoga me zanima da li možete da mi odgovorite barem delom na ova pitanja, pošto od većine vaših ministara, kad god sam pokušao da postavim pitanje, nisam dobio odgovor? Mogu li čuti?

Predsednik Vlade ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine Čanak. Pokušaću, uz vašu saradnju, da odgovorim na svako vaše pitanje.
Naime, najpre veoma sam vam zahvalan na pregledu stanja ili situacije po pitanju komunalne infrastrukture na teritoriji Grada Beograda, na teritoriji Vojvodine i tu nije ništa sporno. Neke cifre su verovatno još lošije. Teritorijalno posmatrano, veći deo Beograda od 30% je pokriven septičkim jamama, a ne kanalizacijom. Naravno, po broju stanovnika je to značajno manji broj ljudi, to je oko 10%, ali teritorijalno značajno više i od 33%. Kako bih vam rekao, za prethodnih 70 godina nismo uspeli u potpunosti da to uredimo, kao što mnoge druge stvari nismo uspeli da napravimo.
Što se tiče tretmana otpadnih voda, postrojenja planirana u Velikom selu, dakle, na teritoriji palilulske opštine da se izgrade, su u visini od 155 miliona evra, ali to nema veze direktne sa projektom „Beograd na vodi“. To je nešto više od tri puta manje od 500 miliona evra i to će, naravno, da se radi kroz javno-privatno partnerstvo, kao što sam siguran da ćemo i što se tiče tretmana smeća raditi kroz projekte javno-privatnog partnerstva. I prethodna vlast i današnja vlast obavile su više razgovora i mislim da su čak i pokrenute procedure za pronalaženje partnera i za to je vezan projekat u samoj Vinči i verujem da ćemo po tom pitanju biti veoma uspešni.
Govorili ste o utvrđivanju javnog interesa i rekli ste da je „Gazela“ nešto što svi koriste. Pa i ovo će svi da koriste, promenadu, koristiće sve ulice. Jedna od tih ulica koja neće ići uz samu reku biće beogradski ili srpski „Šanze lize“, koja je predviđena da bude obeležena drvoredima najlepšim. Da li ćemo u tome uspeti, ostaje da se vidi.
Ali ja sam doneo ovde, gospodine Čanak, vi znate da se ja dobro pripremim za ove sednice, ovo vam je jedna stranica. Vi mislite da je to nešto nevažno ako je na jednoj stranici. Na ovu celu jednu stranicu stao je ceo jedan zakon. Taj zakon je usvojen, „Službeni glasnik RS“ br. 104/2009. godine. Ima svega pet članova. Pri tome, reč je o Zakonu o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11.
Pošto znam i šta vi mislite o tome, gospodine Čanak, s pravom, pa vas podsećam da tada, a ne znam da li je vaša poslanička grupa za to glasala, čini mi se da jeste, verovatno greškom, ali glasali su neki drugi, doneli su zakon kojim smo dali prava nekima koji nikakve veze sa državom Srbijom nemaju. Nikakve veze, 25%. Ne znam šta građani imaju od toga. Te pare niko građanima nije dao. Van naše zemlje je išlo 75%, a pri tome nikakvu novu vrednost nismo dobili. Ništa. Tada to nije bio problem, a danas nešto što predstavlja infrastrukturni objekat, od velikog značaja, nešto što predstavlja uslov za ekonomski napredak, ne samo Beograda već cele Srbije i ovo ponavljam više puta zato što nikada od mene niste i nećete čuti da je Beograd bolji od Novog Sada ili da je bolji od Niša, ili da je bolji od Kragujevca. I mnogo projekata planiramo i za Novi Sad i za Niš. U Kragujevcu ih već ima. Biće ih, nadam se, još, kao i u mnogim drugim mestima, kao i u Smederevu koje se podiže, rekao bih, dramatično. Dakle, to je što se tiče zakonskih normi i onoga što smo imali.
Želim da vam kažem najotvorenije da smo mi spremni da u maju i sa vašom političkom strankom i sa svima drugima koji su za to zainteresovani otvorimo dijalog, da jedanput zauvek razrešimo to pitanje finansiranja Vojvodine. Iste ste primedbe imali i pre godinu i pre tri i pre pet i pre sedam i pre deset, bez obzira ko je bio na vlasti i da, čini mi se, raščlanimo i da kažemo – ovo je u redu, ovo nije u redu. Beograd ima više samosvojnih prihoda nego što ih ima Vojvodina, više transfernih sredstava ide za Vojvodinu, petostruko više nego što ide za Beograd. Ali potpuno svejedno. Razumem da jedan deo ljudi se oseća, ja mislim bez prava, vi mislite s pravom, zapostavljenim zato što se nalazi na teritoriji jednog dela naše zemlje.
Mogu da vam navedem bezbroj primera i gde su naši i SIEPA i Ministarstvo privrede i sva ostala ministarstva davala značajna finansijska sredstva, veoma značajna finansijska sredstva, za razvoj privrede, za napredak ekonomije, pre svega na teritoriji Vojvodine. Pogledajte samo sve fabrike i firme na teritoriji Sremske Mitrovice, do poslednjeg, Gerlingera, kojem je Vlada Srbije takođe pomogla. Pogledajte Magnu u Odžacima, za koju smo dali za koju smo dali tri i po miliona evra iz Vlade Srbije. Pogledajte od Dreksler Majera do mnogih drugih koje je još Goran Knežević dovodio pa na dalje, koje su takođe finansirane i pomagane iz Vlade Republike Srbije.
Dakle, mi imamo potpuno jednak odnos i za mene su potpuno isti Subotica, Novi Sad, Pirot, Niš, Leskovac, Vranje, Prokuplje. Nikakvu razliku ne vidim u tim gradovima. Zato smo spremni da sa vama razgovaramo i da vidimo šta je to što zajednički možemo da uradimo, šta je to što zajednički možemo da napravimo i da svi budemo konačno zadovoljni, da pokušamo da napravimo i oko nekih drugih stvari koje nisu ekonomske, neku vrstu političkih dogovora, da bi Srbija mogla jedinstven pogled da uperi u budućnost i da onda možemo u potpunosti da se posvetimo pitanjima fiskalnog deficita, oporavka privrede, dovođenju investitora itd.
Moj poslednji odgovor na vaše pitanje vezano za lokaciju. Poštovani prijatelju, imao bih kontra pitanje. Ta mnogo vredna lokacija je izgleda bila najvrednija za nelegalne romske mahale i za ljude koji nisu mogli nigde da se smeste i za asfaltne i betonske baze, svih ovih 70 godina, ili ako hoćete, svih ovih stotinu godina. Uvek smo nešto negde nekoga čekali i nikada ga nismo dočekali. Onda kada se neko setio da to promeni i pomeri, onda je ta lokacija u stvari najvrednija, iako tih stotinu godina niko tu lokaciju ni za šta nije koristio i ni za šta mu nije služila. Izvinjavam se što sam ovo morao da kažem, nije vama upereno, već celokupnoj javnosti koja na tome insistira.
Govorite o eksproprijaciji. Imamo ustanovljene procedure, veoma precizne. Poreska uprava je ta koja sprovodi ceo postupak standardnom metodologijom. Ona će odrediti cenu, ona će biti tržišna i nemamo mi tu mnogo problema. Ja sam vam ukazao za ovu fazu 1A. Mi tu imamo 246 objekata, 179 smo već sklonili. Republici Srbiji pripada 95% objekata, 95% objekata su imovina Republike Srbije. Ali, mi nikada nismo imali hrabrosti zato što je najlakše. Ako smem da kažem zašto to nismo uradili u prethodnom periodu? Znam da ćete vi da se složite, neće neki drugi. Vi hoćete. To je zato što je nekima bilo lakše da sede u svojim kancelarijama i da ne rade ništa, da pročitaju novine, da razmišljaju šta će da izađe u sutrašnjim novinama, da u jedan i dva odu na ručak gde će da naprave neku kombinaciju za sebe i sutra nastavak istog.
Neko se drznuo da promeni tu ustaljenu kolotečinu. Neko se drznuo da nešto stvarno počne da radi. Neko se drznuo da nešto napravi posle stotinu godina, da nešto stvarno pomeri. Posle stotinu godina uspeli smo da očistimo taj prostor. Koliko on danas, iako ničega nema na tom prostoru, koliko vam lepše danas, posebno sa Gazele, izgleda taj prostor, pa čak i sa Brankovog mosta kada idete prema gradu, nego što je izgledao do juče. Videćete za samo tri meseca, četiri, koliko će to lepše da izgleda. Što se plašimo da kažemo da nam je nešto lepše? Jel mi, Srbi, umemo samo da kažemo da nam je nešto ružno i da nam je nešto teško i da nam je nešto loše? Jel smo se uvek pretvorili u dežurne gnjavatore i one koji kukaju? Uopšte se ne obraćam ovom prilikom vama, kao što znate. Jel ima nešto dobro što možemo da vidimo? Ljudi su prvo govorili, podsetiću vas, gospodine Čanak, nisam hteo to u uvodnom izlaganju, skupio sam ovde, knjigu sam izjava doneo ljudi koji su govorili – lažeš, Vučiću, nikada neće biti Beograda na vodi. To su bajke, to su Andersenove bajke, to su Braće Grim bajke. To su ovakve bajke i onakve bajke. A što su se toliko uznemirili ako su u pitanju bajke? Ali, izgleda da ćemo mi naše bajke da dosanjamo. Izgleda da ćemo da radimo i da gradimo. To je ono zašto im je smetalo.
Još jedna stvar. Vojvodina pod vodom. Cela Srbija nam je pod vodom. I Beograd nam je pod vodom i cela Srbija nam je pod vodom. Zato što nismo bili u stanju. Zadovoljan sam činjenicom šta je to što smo uspeli da uradimo posle poplava. Da li je to perfektno? Nije. Da li bih voleo da su Srbija vode, Vojvodina vode i Beograd vode još bolji posao uradili? Voleo bih. Od podzemnih voda ne možete lako da se odbranite, ali možete da ih pobeđujete novim inovativnim metodama u građevinarstvu, kao što ih pobeđuje Holandija, kao što ih pobeđuju neke druge zemlje, većim radom, napornijim radom. Mi smo spremni da i tu razmotrimo, da vidimo kako i koliko košta čišćenje kanala. Glavne, velike poljoprivredne investitore dovodimo u Vojvodinu, od Klamensa Tenisa na Peštarsku visoravan, dakle, Sandžak, Rašku oblast, kako god hoćete, dovodimo „Kremonini“ i Arape zajedno u kooperaciji sa govedarstvom, da podstiču domaće govedarstvo, dakle, da podstiču našeg seljaka koji će da gaji i koji će da ima unapred garantovanu cenu. To su stvari na kojima radimo. Radićemo i na zemljištu, ali na tome možemo i moramo da radimo zajedno i mi ne bežimo od toga da sa vama o svemu razgovaramo i da postignemo zajednički jezik.
Ja nisam slučajno ovo govorio. Ovo je za mene laka tema, jer ljudi će na ovome da vide rezultat i videće koliko je lepše od ovog rugla sa kojim smo se do juče suočavali. Videće i ekonomske efekte. Po prvi put, posle tri godine, imamo i rast prodaje nekretnina na teritoriji cele Srbije, ne na teritoriji samo Beograda, i sve će polako, ali sigurno da se podiže. Biće nam brojevi još bolji. U aprilu, prvih šest dana, što mogu da vam kažem, opet nam je PDV veći nego u aprilu prošle godine, naplata PDV-a, bruto domaćeg PDV-a, veća nego što je bila. I akciza nam je već za milijardu u preticanju, u odnosu na april 2014. godine.
Dakle, neke stvari smo uspeli da usistemimo, neke stvari smo uspeli da pomeramo, a podsetiću vas da sam molio samo za strpljenje do negde sredine 2016. godine, dve godine sam molio da bi ljudi mogli da osete promene. Više ne tražim dve godine, tražim manje vremena i rekao sam, već pre kraja godine i početkom sledeće godine ljudi će to moći da osete i u sopstvenom džepu i u sopstvenom novčaniku.
Zato vas molim, gospodine Čanak da, jer vidim da ste pristupili ovome kao opozicioni poslanik, ali na jedan korektan i racionalan način, mi smo spremni sa vama sve nedoumice da raspravimo, mi smo spremni da sa vama razgovaramo o svemu i spremni da izađemo u susret i da vam pružimo odgovore na svako od ovih pitanja.
Što se tiče novca koliko će nas, koliko njih, recimo, deo komunalne infrastrukture plaćaće će se iz doprinosa. Kako budu tekli radovi, kada budete izgradili zgradu posle toga idete kroz doprinose. I. to neće ići, izvinjavam se, i tu nisam odgovorio na vaše pitanje, da mi to dajemo nekom privatnom investitoru itd. Ne, novac uzima preduzeće „Beograd na vodi“ koje je zajedničko u kojem ćemo mi imati, to je stvar pregovora 31%, 32% ili 33% vlasništva, pri čemu zemljište ne ide u vlasništvo već ide u zakup dugoročni. Mi ćemo iz svega toga dodatno pored svih ovih efekata o kojima sam govorio i iz svakog prodatog stana, iz svakog prodatog poslovnog prostora, iz svega imati dodatnu trećinu profita za Beograd i Republiku Srbiju jer će to biti zajednički deo Republike Srbije i Grada Beograda. Eto, to je što se tiče raspodele prihoda. Hvala vam.

Reč ima Nenad Čanak, imate dve minute.

Izvinjavam se gospodine premijeru, očito da se nismo dovoljno dobro razumeli, pa ću pokušati da preformulišem pitanje u ove dve minute.
Ako ste nam ovako nadahnuto objasnili šta treba da se dogodi u vezi „Beograda na vodi“, molim vas samo da mi objasnite kakve to ima veze sa domom Narodne skupštine i Narodnom skupštinom Republike Srbije u uslovima kada „leks specijalis“ treba da važi za celu zemlju?
Drugo, kada govorite o zaposlenosti, vi ste spomenuli da će tu biti zaposlen veliki broj ljudi. Mene interesuje šta će građani Vojvodine imati od toga osim lepog pogleda na Beograd sa vojvođanske strane? Mene to zanima. I, zanima me koliko će biti radnih mesta koja će se tu pojaviti, jer ovde se daje zemlja u dugoročni zakup, a vojvođanske oranice treba da se prodaju. To je ono što je suština moga pitanja.

Reč ima Aleksandar Vučić.