Dame i gospodo, narodni poslanici, uvaženi gospodine Đurišiću, nikada nisam govorio o vašoj mržnji i o mrziteljima. Govorio sam o onima koji to jesu. Da li je će ironično da se osmehnete ili ne, to je vaša stvar, ja ništa loše nemam na to da kažem.
Pokušaću da ozbiljno i odgovorno odgovorim na svako do postavljenih pitanja, čini mi se i argumentovano, a na narodnim poslanicima je, razume se da to procene. Želim vama da se zahvalim na doprinosu u ovoj veoma važnoj diskusiji, čini mi se da ćemo još bolje umeti da objasnimo određene pravne institute i određena neslaganja sa kojima se suočavamo u javnosti u prethodnom periodu.
Pokušaću da napravim istu komparaciju od koje ste vi pošli, dakle uzeli ste tri dela pravni, urbanistički i ekonomski koji ste analizirali. Pokušaću iz svake od tih oblasti da vam pružim odgovore koje ste tražili.
Rekli ste da se ovde uzima privatniku da bi se dalo privatniku. Želim da vam kažem da je minimalna, apsolutno minimalna imovina koja je u privatnoj svojini na teritoriji „Beograda na vodi“, svega 5%, a pošto se to tiče i ovog drugog dela pitanja o kojem ste govorili, kako smo do sada mogli da rešimo pitanje 179 objekata, zašto nismo išli do kraja, prost je razlog gospodine Đurišiću. Mogli ste da nas pitate.
Ovih 179 su bili nelegalni objekti, u tih 179 imali smo svega osam legalnih stanova i tim ljudima u dogovoru sa njima, ponudili stanove ili ponudili novac u zamenu. Mislim da je to prosto kao pasulj i čisto kao suza, složićete se. Samo ste mogli da nas pitate i mi bi smo to odmah rekli.
Pošto ovi ostali objekti nisu nelegalni objekti, zato nam je potreban zakon da bi smo mogli sa sprovedemo eksproprijaciju. Formalno-pravno, materijalno-pravno, čisto kao suza, jedino moguće. Sve drugačije bilo bi protiv-pravno i izvrgavanje zakona ruglu.
Rekli ste da se time unosi pravna nesigurnost. Čime se unosi pravna nesigurnost? Pravna nesigurnost se obično unosi retroaktivnim zakonima. Više retroaktivnih zakona gospodine Đurišiću, donošenih u vaše vreme i to nekih koji su zadirali u osnovna ljudska prava, čak i neki poreski zakoni i mnogi drugi. Ovaj zakon ni u šta ne dira retroaktivno. Ovaj zakon se tiče jednog velikog infrastrukturnog, saobraćajnog, stambenog, turističkog, kako god hoćete projekta koji ima ogromni ekonomski značaj i koji ne ide ni jednom privatniku u ruke. Neka prethodna vlast, nije važno da li ste vi njoj pripadali ili ne je upravo sličan prostor na obalama Dunava i Save, ovde u Beogradu, dodelila nekim drugim privatnicima, tajkunima koji su trebali od toga da naprave veliki posao. Ovde njih nema. Ovde ih nema, ovde ima države i pri tome država Srbija će biti vlasnik recimo 1/3, još je to predmet pregovora u tom preduzeću. Pri tome da će investitor da da svoj novac.
Želim da vas obavestim, pošto sam siguran da ste to zaista iskreno tražili, najmanje pet godina iz tog ugovora investitor ne može da izađe. Ukoliko bi izašao posle pet godina, iste garancije i sve ostalo što bude stajalo uz ugovor, moraće da preuzme kupac tog dela, pri čemu država Srbija ima pravo preče kupovine.
Mislim da su to garancije najveće na svetu koje u nekom ugovornom odnosu možete da dobijete. Mislim da je nemoguće zamisliti da imate veće, bolje i sigurnije garancije i naravno ovo što govorim vam apsolutno ništa ne zameram, jer znam da je nemoguće da ste takve detalje znali. Uzgred piše u ovom tekstu, ne znam koje su vam obrazloženje dali, piše da nam je potrebno 850 miliona u dinarima za prvu fazu 40 miliona evra ukupne eksproprijacije. Nije nama to problem. Imate ovde u obrazloženju i druge brojeve na strani 12, pretpostavljam da ste dobili to isto, sa svim brojevima o tome i koliko novca i koliko delova poslovnog prostora, koliko zelenih površina i svega drugog. Dakle, to je materijal koji mi imamo ovde kao obrazloženje koje je iz Vlade poslato.
Dakle, da nastavim, ono što smatram jedino opasnim u vašem izlaganju i što zaista nije fer, neću da govorim o neistini kako smo na začelju u regionu naprotiv, mislim da smo ove godine bili na drugom mestu u regionu sa milijardu i tri stotine miliona investicije, iako vidim da neki pogrešno govore, valjda ne umeju da čitaju zvanične podatke, pa pričaju o nekih 600 miliona, a da pri tome nismo imali nijednu veliku privatizaciju, da smo imali teške poplave, teške elementarne nepogode, a to je recimo dva puta više nego 2012. godine i to je sasvim pristojan nivo investicije, posebno imajući u vidu velike tragedije koje su našu zemlju pogodile, a recimo iza Poljske smo druga zemlja u Evropi po broju zaposlenih u skladu sa novopristiglim investicijama u našu zemlju. Nije nama to problem.
Ono što mi smeta to je, jer to nikada ne bih rekao ni za vas, ni za vašeg predsednika i zahvalan sam kada vaš predsednik putuje u svetu i kada poziva investitore i nikada to ne krijem. Ja mislim da je to veličina ljudi u politici da umeju da poštuju i nečiji drugi rad, da umeju da kažu dobro je da je to neko nešto učinio, dobro je da je neko nešto napravio.
Meni ne smeta da kada razgovaram sa Alijevim da razgovaram o njegovom prijateljstvu sa Tadićem, ni najmanje, ni mojoj sujeti, ne smeta i da o tome govorim javno. Nikada mi nije smetalo i nikada mi neće smetati, ali mi smeta kada vi kažete da su dobrodošli samo investitori koji su prijatelji sa Vladom. Ne postoji investitor, važan investitor kojeg nisam primio. Ne postoji lično. Sa svakim sam se potrudio da razgovaram, sa svakim važnim investitorom u našoj zemlji. Potrudio sam se da razgovaram i potrudio sam se da ubrzam rešavanje problema. Najpošteniji mogući odnos imamo prema njima. Ni za jednog ne možete da kažete - uzeo si novac ili si tražio nešto i nijedan vam to nikada neće reći. Nijedan čovek. Zato što smo se borili da ti ljudi dođu u Srbiju i da u Srbiji otvore radna mesta, da u Srbiji zaposle naše ljude i da u Srbiji oni ostvaruju profit. Zato to nije bilo pošteno što ste rekli.
Rekli ste - pa maketa, ne zna se ko je to radio. Radili su Zavod za urbanizam Grada Beograda, koji vam je poznat, u kojem je radila i gospođa Gligorijević u vreme vaše vlasti koja je govorila o Menhetnu u Beogradu. Tada je Menhetan u Beogradu bio popularan, sada Menheten u Beogradu više nije popularan, jer ne treba da bude Menhetan, ne trebaju nam visoke zgrade, nego nam trebaju ne znam kakve zgrade.
Radio je Zavod za urbanizam Beograda i čuvena firma „Ertekajel“ i tu imate u materijalima. Tu je inače treća najveća firma na svetu upravo iz ove oblasti.
Mislim da jedan mali Beograd, uslovno govoreći, u svetskim okvirima i jedna mala Srbija, uslovno govoreći, u svetskim okvirima po svojoj veličini teško da može da se pohvali nekim boljim rezultatom od ovoga koji vam upravo predstavljam.
Kažete – maketa. Dragi prijatelju, ta makete naravno je deo onoga što je trebalo da predstavi kako će otprilike taj deo našeg grada da izgleda i ta maketa prelepo izgleda, ali lepo izgleda i maketa mosta na Adi Ciganliji koja i danas stoji na ulazu u Skupštinu Grada. Vidite, mi nismo sklonili tu maketu. Nije nam nimalo smetala. Nije nam nimalo smetala, iako ni danas nismo u stanju da ustanovimo koliko koštaju pristupne saobraćajnice mostu na Adi i kada ćemo sve to da isplatimo. Pre neki dan smo isplatili izradu pristupnih saobraćajnica, ako se ne varam, preduzeću „Miljković“. Pre neki dan posle toliko godina opet nam je došlo na naplatu da isplatimo pristupne saobraćajnice mosta na Adi. I dalje nam to stoji na ulazu u Skupštinu Grada, maketa, ne onako impresivna i ne onako lepa kao ova u Geozavodu, u Beogradskoj zadruzi, ali i dalje stoji. Nama nije smetala. Nama ništa od toga ne smeta. Sve što je neko uradio, nama ne smeta. Zato vas molim da ne potcenjujete trud, energiju, poštenje i odgovornost onih ljudi koji to rade.
Govorili ste o tome, vi smatrate da je to najveći potencijal, da li je ovo pravi put, a nigde nismo videli nikakav dokaz. Pa, videli smo. Imamo zgradu Geozavoda u koju je uloženo četiri miliona. Videli smo kako danas izgleda. Videli smo kako je izgledala pre samo dve, tri, pet, 10 godina.
Sa druge strane, ovo je najveći potencijal. Ovo slušam već godinu dana od kada je krenula neka vrsta kampanje protiv „Beograda na vodi“ i postavljam sebi pitanje – čekajte ljudi, ako je to zaista najveći potencijal, kako je moguće da 70 godina niko nije uzeo da pokosi travu, što bi rekao Miroslav Markićević, niko nije uzeo da skloni đubre, niko nije uzeo da skloni jednu olupinu. Sedamdeset godina smo na mestu koje je za nas najveći potencijal nesposobni da sklonimo 50 olupina broda, nesposobni da sklonimo asfaltne i betonske baze, nesposobni da sklonimo ložionicu, nesposobni da sklonimo bilo šta. Pa izem ti takav najveći potencijal ako mi nismo u stanju da uradimo ništa po pitanju najvećeg potencijala da uradimo. Mi jesmo i hoćemo da uradimo i hoćemo i da pokosimo travu i da sve to sklonimo. Hoćemo da sklonimo i asfaltnu i betonsku bazu. Hoćemo da sklonimo te olupine od brodova.
Samo ću vas podsetiti, pošto ste rekli – to je bio infrastrukturni objekat, čiji infrastrukturni objekat je bio ovaj Zakon o Jugorosgasu? Čiji? To je moje pitanje za sve nas, ne za vas. Znam ja da niste vi za to krivi i bilo bi vrlo nepošteno s moje strane da kažem – da, vi ste taj. Mi smo to donosili. Šta nam je to donelo? Ništa. Pod milim Bogom ništa, samo smo se blamirali. A ovo nam donosi.
Kažete – nema ekonomske računice. Ja imam papir gde je to obrazloženo ne najbolje, ali prilično dobro. Ekonomska računica je zaposliti tolike ljude. Dakle, nama kad kažu – povećanje BDP od 01 do 02% na godišnjem nivou, ja mislim da je to moguće i veće zato što se ne računaju svi ovi, ako tako Zorana kaže i ako je to samo vezano za građevinarstvo, onda sa svim ostalim granama privrede je sasvim sigurno više. Kud ćete veći efekat, kud ćete važniji efekat, kud ćete nešto bolje i više od toga? Mislim da je to nešto što je od ogromnog značaja za Republiku Srbiju, od ogromnog značaja za našu zemlju.
Kao što vi znate, prema Ustavu Srbije ratifikovani međunarodni sporazumi su po svojoj pravnoj snazi iznad zakona, ali moraju biti u skladu sa Ustavom. Nemojte da smetnete sa uma da smo mi već radili sporazume takve i sa Azerbejdžanom. Vi ste ih radili. Radili smo ih sa Kinom. Radili smo ih sa Rusijom.
Šta je to što nam ovde smeta? Samo to nikako ne mogu da razumem – šta je to što nam ovde smeta? To što neko ko je veoma poznat i priznat u svetu želi da uloži deo svog novca jer ga mi nemamo? Da budemo pošteni, umemo li mi to da uradim onako kako oni to rade? Ne umemo. Da smo umeli, uradili bismo. Sedamdeset godina stojimo i gledamo, plačemo nad svojom sudbinom i pričamo kako je to divno područje, a dole su nam neuređene tri romske mahale u zavisnosti sa koje strane mosta gledate. Dole nam ljudi žive u vagonima. Nismo uspeli da rešimo ni pitanje podzemnih voda baš na mestu gde leže ti vagoni. Nismo uspeli da rešimo ni ovu ložionicu iz perioda Branka Pešića i Tita i ništa od toga nismo uspeli da pomerimo, a sutra bismo mi to samo kad Vučić ne bi bio ovde i mnogo bismo mi to lepše iako u prethodnih 70 godina ništa od toga nismo uradili. Nešto ne verujem ili ako ništa, ne želim da izgubimo još 70 godina. Ne želim još 70 godina da gledamo u nebo i da gledamo u bob da li ćemo danas, da li ćemo sutra, a nikad nećemo ništa jer ćemo na posao da dolazimo u devet ujutro, malo da se izvičemo po kolegijumima i u deset sati već napuštamo Vladu, radimo svoje kombinacije i završili smo posao.
Ovo je težak posao. Za ovo je potreban marljiv, odgovoran, naporan rad i mi ćemo da ga pružimo. Mi smo spremni, gospodine Đurišiću, ja sam čitao izjave vašeg predsednika, gospodina Tadića, on je davao i dobre izjave o „Beogradu na vodi“. Naravno, kao neko u opoziciji mora da se pronađe i neki drugačiji ugao, ali je imao taj stav koji oslikava nekoga ko razume šta je država.
Nemam problem da mi sedimo sa vama, sa svim ljudima koji to žele, kojima pitanja koja su važna za državu nisu pitanja na kojima treba da se stiču bilo kakvi stranački poeni.
Kao što sam rekao gospodinu Čanku, tako ću da kažem i vama i svakom drugom - spremni smo da sednemo da razgovaramo, da svaku sumnju razvejemo. Pozvao je Siniša Mali ljude iz Arhitektonske akademije, kažu da će posle Vaskrsa da dođu, imaju sada nekakve lične obaveze itd. Dakle, sve ćemo da pozovemo, da sednemo, mi nemamo problem sa tim. Mi želimo da te probleme koji postoje zajednički rešavamo, jer to, naravno, neće biti lako da se izvede. Nama je potrebna vaša podrška i pomoć, ne mislim u Narodnoj skupštini u glasu, potrebna nam je podrška i pomoć da bismo to mogli da izguramo do kraja. Zato što, ako se budemo suočavali sa tim, a ja ne mislim da su mrzitelji ti koji su bili protiv izgradnje Ajfelovog tornja, ali mislim da su u pravu bili i Gistav Ajfel i oni iz pariske vlasti i svih arondismana koji su to podržali, da se izgradnji Ajfelov toranj, jer danas Ajfelov toranj ima posetilaca više nego Luver, a teško je da me neko ubedi da baš Ajfelov toranj vredi više od Luvra. To je nešto što mislim da je veoma važno, što mislim da je veoma vredno.
Zato, što se tiče toga da li neko voli svoj grad ili svoju zemlju, ja verujem da svi ovde vole i svoj grad i svoju zemlju i nemam nikakav problem sa tim, osim što neću nikome da dozvolim da više voli ovaj grad nego što ga volimo mi, zato što je sebi dao za pravo da mu to pripada, jer on ako je protiv, on je uvek u pravu, a ako si za, onda nisi nikada u pravu. Biti protiv je uvek lako, najjednostavnije rešenje. Lajbnic je u principu dovoljnog razloga, pronalaženju dovoljnog razloga za sve najlakše tražio i nalazio rešenja. Ići uvek linijom manjeg otpora je ništa lakše. Najteže je raditi, kao buldožer gurati stvari napred i biti napadan ili kamenovan sa svih strana, a ipak uspeti da probijete zid. Ovo što radimo, probijemo zid da bismo mi mogli da živimo bolje.
Mene zanima šta će sutra da kaže šef MMF-a za Srbiju, gospodin Kim de Han, da vidim kako oni ocenjuju naše reforme zaključno sa martom ove godine. Ali, samo vas molim, nemojte da odemo u tu vrstu negativnog odnosa samo zato što smo politički protivnici za nešto gde imamo šansu. Sutra da oni izađu odavde, mi ništa nismo izgubili, mi smo samo dobili, mi kao Beograd, mi kao Srbija samo smo dobili, a to se neće desiti, zato što iza Alabara zna se ko stoji i zna se podržava u tom smislu projekat. Tako to funkcioniše u tim istočnim zemljama. Stoji šeik Muhamed Al Nahjan i tu nema velike filozofije. Oni će želeti zbog prijateljstva prema našoj zemlji, naravno da će želeti da pomognu, ali želeće i da zarade novac. Oni će uraditi sve što mogu da to podignu na najviši mogući nivo, a mi ćemo biti, gospodine Đurišiću, na svim svetskim televizijama među prvim vestima. Prva biznis vest ćemo biti i na CNN i BBS, na svim globalnim mrežama. Čuće se o Beogradu nešto pozitivno. Čuće se o Srbiji nešto pozitivno i dobro, a ne nešto loše. Niko nas neće predstavljati kao nekakve divljake koji se negde bijemo, tučemo ili pravimo ne znam kakve velike Albanije, kao što neki drugi prave danas. Mislim da je to dobro za našu zemlju i ništa drugačije, ništa bolje od toga ne vidim.
Još jedanput vam hvala na tome, hvala na primedbama. Pokušao sam i, naravno, siguran sam da vi niste zadovoljni mojim odgovorima, ali zaista sam se potrudio da na svaku reč i svaku rečenicu koju ste izgovorili pružim iscrpne odgovore. Uvek ću se truditi, to je moj posao, a vas molim da pokušate da to ponekad i objektivno ocenite, a ne samo iz partijskog ugla. Hvala vam najlepše.
