Vreme, gospodine Živkoviću.

Imam pet minuta.

Koristite?

Tako je.
Dakle, mi u ovom zakonu nemamo nikakvu činjenicu o tome ko će da gradi, kad će da gradi, koliko će da gradi. To smo sve čuli u obrazloženju, odnosno u priči o projektu, ali apsolutno ništa ne piše u leks specijalisu. Velika obećanja da je to interes Srbije, da je to interes Beograda padaju u vodu. Moguće je da Beograd može da ima interes po ovom projektu da se uredi Savski amfiteatar, što je, potpuno se slažem, veliko ruglo i to što je počelo da se čisti mislim da je jako dobro. Ponoviću još jednom, mislim da je to vrh sposobnosti ove vlasti, da počisti neko đubre, manje ili više, ali to je jako daleko od onih snova koji se sanjaju. Bojim se da su to neki mokri snovi koji će teško da se završe na dobro.
Veliko je pitanje kako da ubedite ljude u Leskovcu, Nišu, Novom Sadu, Zaječaru, a mogu da navedem i ostalih 100 i nešto opština u Srbiji, kako da shvate da je to njihov interes. Zašto je to interes ljudi koji ne žive u Beogradu? Šta će oni da dobiju od toga, osim što će biti ljudi koji će dati deo svojih para kroz budžet za izgradnju nečega što, ponavljam, možda bude projekat države Srbije, Grada Beograda, nekih firmi iz Saudijske Arabije i „Asomakuma“? Ne vidim sreću na licima nikoga u Srbiji, čak ni u Beogradu, naravno, ali posebno van Beograda zbog toga što se priča o ovom projektu.
Ustav u članu 58. garantuje uživanje i zaštitu svojine koja je stečena po zakonu. Ta svojina je svetinja i nikakvim interesima koji se zovu kockarnice, kafane, da ne pričam kakvi sve sadržaji koji su daleko od pristojnosti, kad bi rekao šta se sve planira da se tamo gradi, možda bi dobio opomenu, pa čak i isključenje sa sednice. Mislim da je to nešto što je nedopustivo da se desi.
Dakle, ako postoji veliki ekonomski interes Srbije oko ovog projekta, što je sve na „dođem ti“, jer se priča o investiciji od 3,5 milijarde, a onda nam se priča o ulaganju od 150 miliona i o tome da to državu Srbiju neće da košta ništa, kako je to moguće? Koji je to „perpetum mobile“? Pa, nije to šivaća mašina, nije to kurs šivenja, to je malo ozbiljnija stvar. Ne postoji nijedan pravnik u Srbiji koji je rekao da je ovo po zakonu, nijedan arhitekta, urbanista, građevinac koji je rekao da je to moguće i nijedan pismeni čovek iz računa, a kamoli ekonomista koji može da da opravdanje za ekonomsku isplativost ovog projekta.
Dakle, sve su to razlozi zbog kojih smo podneli amandmane na svih 17 članova ovog zakona. Naravno da su ti amandmani „briše se“, jer je ovo nepopravljivo. To je velika prednost opozicionih poslanika, da bar na taj način mogu da ukažu na besmislenost onoga što predlaže Vlada Srbije. Ako neko hoće da gradi nešto u amfiteatru, neka uzme neke svoje pare, neka dovede neke svoje prijatelje, nemam ništa protiv. Arapi, Rusi, Turci, Englezi, bilo ko. Ja sigurno nemam potrebe da objašnjavam svoj kosmopolitski san, ali pitanje je zašto u to uvlači državu? Zašto u to uvlači sve nas? Zašto mi postajemo i kao poslanici kad o tome glasamo, ali i kao građani, zašto mi postajemo saučesnici u tom prljavom poslu?
Bilo bi smisleno da se u leks specijalisu kaže – javni je interes jer će ovde biti izgrađeno dva miliona kvadrata ovog ili onog prostora, pa će tu biti veliko učešće domaće privrede. Ovde smo čuli od puno ministara tačnu informaciju pre neki dan, prekjuče, da je naša građevinska operativa nesposobna za ovaj posao, da ne može da gradi kule od 500-600 metara, 200, 300, 400, svejedno, da ne može da dobije posao na izgradnji trotoara jer to dobijaju neki stranci i pod prethodnom i pod ovom vlašću, a vi pričate o tome da će to biti veliki zamak privrede.

Vreme.

Koje gvožđe iz „Sartida“? Pa, 15 dana ne može da se preuzme „Sartid“ po tom tajnom ugovoru. Zato ćemo glasati protiv. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ivan Jovanović, predlagač amandmana.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, drage kolege narodni poslanici i poslanice, gospodine ministre, zadovoljstvo mi je što ste danas prisutni kao neko koga izuzetno respektujem i cenim na ovoj raspravi jer niste bili na sednici Odbora kada smo raspravljali o ovom zakonu u načelu. Želim da vam postavim nekoliko pitanja koja se tiču upravo javnog interesa koji je na jedan neadekvatan način proklamovan, ne obrazložen, nego proklamovan na sednici prekjuče.
Ono što ste vi pomenuli maločas u obrazloženju onog prvog amandmana je da razumete cost-benefit analizu i da na osnovu toga tvrdite da će ovo biti uspešan projekat.
Prvo vas pitam - da li postoji jedan ovakav projekat u ozbiljnoj razvijenoj zemlji koji se radi po posebnom zakonu? Zašto se ne poštuje zakonska procedura u ovoj državi za realizaciju ovog projekta? To odmah otvara sumnju, to je prva stvar.
Druga stvar, tržište. Kome će se prodavati ti milioni kvadrata, ako znamo da je u 2010. godini bilo 19 hiljada prijava radova, a u 2014. godini 670 prijava radova. Kome ćemo prodavati mi te stanove, ako znamo kakva je kupovna moć stanovništva?
Treće, najvažnije, govorilo se ovde o kosidbi i o raznim drugim stvarima koje nisu imale veze sa finansijama. Dobili smo analizu efekata na dve strane, gospodine ministre. Vi ste govorili o cost-benefit analizi. Ja vas pitam – gde je studija opravdanosti, gde je bankarska garancija? Svaki ozbiljan projekat, ako kažete da je javni interes da će biti ekonomskog napretka, treba da postoji i bankarska garancija i cost-benefit analiza i treba da postoji ekonomska studija.
Šta se dešava sa našim novcem koji smo uštedeli od penzionera i svih građana Srbije? U obrazloženju se kaže - 33 milijarde će država uložiti u infrastrukturu, uređenje i eksproprijaciju. Na koji način mi vraćamo taj novac? Da li ćemo vratiti? Koliko kvadrata treba da se proda da bi mi vratili uloženi novac? Da li smo imali pametnije mesto da uložimo ovaj novac u današnje vreme, kada je on svima potreban? Hvala.

Zahvaljujem, 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja sam se trudio i trudio da pročitam tekst ovih amandmana. Razumem da moj kolega poljoprivrednik i gospodin docent sa Fakulteta političkih nauka pokušavaju da izvrše na određeni način opstrukciju i da ovim amandmanima steknu pravo da nešto kažu. Ali sam ja ipak, pokušavajući uporno da pročitam šta je akademski čestito jedan docent napisao, šta je napisao jedan visoki federalni funkcioner, šta je napisao takođe jedan bivši predsednik Vlade, uporno sam se trudio da pročitam tekst ovih amandmana. Dakle, verujem da su oni to napisali, verujem da su se puno trudili, ali tekstovi amandmana izgledaju ovako.
Ja sam se cele noći trudio da pročitam, verujući da ću nešto pametno pročitati, s obzirom da je to pisao jedan docent i jedan moj kolega poljoprivrednih, verovao sam da je to spoj stručnosti i prakse, tako da ću tu imati šta da pročitam. Međutim, ja nisam uspeo da pročitam tekst ovih amandmana koji glase otprilike, tekst amandmana izgleda ovako – umesto člana 1. imamo istovetne tekstove koji otprilike izgledaju ovako.
Da sam uspeo da pročitam ovaj tekst, ja bih, zbog akademske čestitosti pisca i kolege poljoprivrednika, svakako glasao za amandman koji bi mogao da pročitam. Međutim, nisam uspeo, ni pored najbolje volje, da to uradim. Ili dotična gospoda nisu imala olovku ili ih je mrzelo da pišu ili su jedan od drugog prepisivali, pa nisu imali šta da prepišu. Uglavnom sam shvatio da su oni protiv gradnje. Verujem da su protiv, s obzirom da je jedan od njih bio savezni funkcioner, bio predsednik Vlade i u svom mandatu malo šta je izgradio.
Verujem da će „Beograd na vodi“, za koji oni misle samo da je san, a sve velike ideje i svi veliki projekti potiču od sna i vizije, ja verujem i da sagradimo „Beograd na vodi“, a verujem da ćemo ga sagraditi, da će u toj situaciji Republika Srbija prihodovati. Javni interes, nisam bio predsednik Vlade, javni interes je utvrđen zakonima iz 1995, 2009. i 2013. godine, nije nikakva otimačina, javni interes prethodi eksproprijaciji.
Dakle, nije ova Vlada donela taj inicijalni zakon, znači, on je donet 1995, 2009. godine, a popravljan je 2013. godine i Zakon o eksproprijaciji predlaže javni interes, kao prvi postupak prilikom eksproprijacije. Kada se izvrši eksproprijacija, vlasnik imovine postaje država Srbija, odnosno u ovoj situaciji je Republika Srbija i grad Beograd. Dakle, ništa se ne poklanja i imovina je nesporno državna. Ona se udruživanjem sa investitorom da oploditi i na takav način Republika Srbija može da bude vlasnik 30 i nešto procenata izgrađenog prostora i da dobije javne površine, zelene površine sa kojima može da se ponosi. Dakle, ništa se ne poklanja.
Sve je imovina države Srbije, ali neko ko ne ume da napiše bolji tekst amandmana od ovoga, očigledno zlonamerno pokušava ništa da ne razume. Bez obzira na sadržajnost ovog amandmana, ja ne mogu za njega da glasam. Hvala.