Samo momenat, ministar traži reč.
Poslovnik ne može da traži reč, znači ministar traži reč.
Tako ću imati pristojnosti da, ako sam nekom dala reč da ga i saslušamo.

  Hvala lepo.
Znači, ovde konkretno u članu 8. se izražava želja, naša želja da ovim zakonom pružimo mogućnost onim vlasnicima koji imaju objekte koji nisu legalno uknjiženi, koji nisu legalno izgrađeni, da dobiju kompenzaciju u vrednosti koju su u to uložili.
To je ovo što građevinska vrednost tu nudi.
Znači drugim rečima ako je neko napravio kuću, mesto za stanovanje ili bilo šta, pošto ne možemo da mu damo po standardima u Zakonu o eksproprijaciji, koji smo inače preneli delom u ovom članu, onda mu dajemo kompenzaciju za sve ono što je uložio u izgradnju tog objekta ili ako to prihvati mesto stanovanja na drugom mestu. Znači, alternativno mesto stanovanja.
Mislim da je ovo iskorak u pravcu da se ispoštuju ljudi kojih ima na ovom prostoru. Vi znate o čemu govorim, govorim o Sava Mali, govorim o prostorima gde takvi ljudi postoje. To je maksimum koji nama zakon dozvoljava.
Znači, u praksi može da bude i više od toga, ovde u ovoj situaciji, znači ako je neko napravio kuću sam bez projekta, od priručnog materijala ili čak od čvrstog materijala dobiće kompletnu procenjenu vrednost nazad i moći će ili da sam na drugom mestu napravi taj objekat ili će mu se ponuditi objekat koji će to zameniti.
Znači, ceo smisao ovog člana je da svima da kompenzaciju najmanje tržišne vrednosti i da se ponudi čitav niz varijanti da se sporazumno, pre uopšte primene eksproprijacije to reši. Eksproprijacija se odnosi, kao što ste vi već pomenuli nekoliko puta danas u raspravi na 5% teritorije. Javne površine, znači dobija s njima logiku javnog interesa, na dva nivoa ću objasniti. Javne površine po završetku ovog projekta …

Ministre, vreme, ako možete privedite kraju.

… na dva komentara odgovaram. Javne površine će biti najmanje pet puta više, znači 240 plus 60, oko 300.000 kvadratnih metara, to će biti 20% ukupnog projekta. Znači biće četiri puta više nego prva privatna površina koja će biti eksproprisana. Znači, to je jedan nivo javnog interesa.
Drugi je, bez obzira da li su to stanovi, poslovni objekti i kombinacija, privlačimo investiciju mega veličine za Srbiju – 3,5 milijardi, investiciju koja nosi rizik, investiciju koja će zbog toga biti realizovana u više godina, ne u jednoj godini, i koja treba Srbiju da stavi na drugo mesto na karti investicija u Evropi i svetu. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Moram da priznam, preko puta kolege, ili možda žele to da vrate ili nisu shvatile, ali, ljudi, samoupravni socijalizam je odavno umro. Ja ne znam da li vi to shvatate. Kaže neko ovde – jeste, neko će da zaradi profit. Pa naravno da će da zaradi. To i jeste poenta, da zaradi. A zaradiće i Beograd. Zaradiće i cela Srbija. Ljudi, ovo je kapitalizam.
Ja ne znam šta vi želite? Izvinite, hoćete da kažete da, recimo, grad Mačester nema korist što je, recimo, taj šeik kupio Mančester siti, pa je prvak Velike Britanije, igra Ligu šampiona i ne znam šta. Naravno da ima profit i šeik, ali ima profit i sam grad Mančester, zato što ljudi dolaze da gledaju, izgradili su onoliki stadion.
Ne razumem o čemu vi ovde pričate? Kaže neko ovde – dali ste negde nekom nešto. Šta smo dali? Neće oni taj šoping mol da nose u Emirate, on ostaje ovde. I bilo šta što se izgradi, biće ovde. I zarađivaće grad Beograd i Srbija, takođe od toga. Za razliku od vas koji ste nam ostavili vagone tamo i brodove, groblje njihovo i zarđale olupine i šklopocije, pa od toga niko nema zaradu.
Ljudi, aman, ovo je kapitalizam. Shvatite jednom, drug Tito je umro 1980. godine. Edvard Kardelj takođe, davnih dana. Prema tome, opredelite se za šta ste. Nemam ništa protiv, vratite samoupravljanje, ali onda nemojte da pričate da ste za evropske vrednosti. To u EU ne postoji. Normalno je da onaj ko ulaže želi i da zaradi. Ako neko od vas ima tri i po milijarde evra, evo, izvolite, ovo je projekat od nacionalnog značaja, uložite te pare tu. Pa zaradite i vi, ali neka zaradi i Srbija. A čini mi se da ti što su vas sponzorisali nemaju ni tri i po miliona evra, ne bi ih izvukli iz svog džepa. Imaju oni, ali imaju kad gule kožu građanima, pa dobiju za džabe Luku, kad dobiju tako nešto za džabe, onda to tako može. Kad ne plaćaju dobavljačima a vlasnici su „Maksija“ itd, itd, to tako može. Ili kad oni ovde kreiraju sopstvene zakone. E vidite, u ovoj zemlji to tako ne može. Ovde će korist imati građani Srbije, država, a naravno da će imati i onaj ko investira, to je u kapitalizmu nešto što je sasvim normalno. Hvala vam.

Reč ima dr Aleksandra Tomić.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministri, kolege poslanici, kada pričamo o javnom interesu, moramo da ponovimo više puta da su direktni i indirektni benefiti ovakvog projekta. Direktni u onom trenutku kada prodajete bilo koji objekat, da li poslovno-stambeni, da li su komercijalni poslovni prostori i plaćate porez, svaki kupac plaća PDV i ide direktno slivanje u budžet. Porez na prenos apsolutnih prava koji iznosi 5% od svake nekretnine, kvadrata, ulazi u budžet.
Kada pričamo o indirektnim benefitima ovoga, a čuli smo i ranije od mog kolege Marinkovića, u današnje vreme porast stope turizma u svakoj godini nije ispod 10%. Od prošle godine do ove godine 9%. Zamislite u trenutku kada gradite infrastrukturni objekat sa tolikim svojim sadržajima koje ćemo tek u budućnosti projektovati. Ja ću vam reći. U jednoj Barseloni, koja je sagrađena od 1930. godine do danas, zahvaljujući zaista sposobnim arhitektima i svima poznatom gospodinu Gaudiju, koji je i tada bio osporavan zašto je on baš na određenim konkursima dobijao da gradi znamenitosti u tom gradu, današnja Barselona prihoduje godišnje 100 miliona evra i ona praktično predstavlja ne ekonomski održiv grad, nego jednostavno prihoduje sa svojim profitima sa kojima može da ulaže i dalje i više u sve grane privrednog razvoja.
Prema tome, ako govorimo o zapošljavanju i ako govorimo o mladim ljudima koji treba da rade, ja sam dala i predlog da mlade ljude danas treba uključiti u ove projekte i kroz fakultete. Znači, studenti zadnjih godina, ne samo tehničkih fakulteta nego svih fakulteta, treba da imaju stručnu praksu na ovakvom projektu, kao i završeni studenti fakulteta pripravnički staž. Zašto? Zato što će im država dati ono što im niko neće dati – referencu na radu na ovakvom projektu.
Kada su se gradili infrastrukturni projekti u Srbiji kao što su bili Đerdap ili Gazela, takođe je bilo ovakvih problema i nerazumevanja od mnogih. Zamislite da 1966. godine nije usvojen leks specijalis o mostu Gazela? Kako bi danas Beograd izgledao? I tada je bilo takvih otpora. Ali, jednostavno, takođe se došlo u Skupštinu sa ovakvim zakonskim predlogom, takođe su ispoštovane procedure i svi ljudi koji su imali svoje parcele, i objekte bez dozvole i objekte sa dozvolom, i na kraju su došli do toga.
A kada pričamo o prošlosti kako je izgledao javni i privatni interes, mi smo svedoci toga da od 2001. godine do 2005, ono što je bio zakup zemljišta od strane firme „Delta real“, od 2005. samo za četiri godine postaje vlasništvo privatne firme. Tada grad Beograd usvaja plan, tada Skupština grada glasa za takva zakonska rešenja, tada uprava prihoda izdaje otprilike rešenje da je 50 evra kvadrat, koji treba da plati sam privrednik koji praktično postaje vlasnik, a to je „Delta real“
Šta se dešava? Tada Savet za borbu protiv korupcije na čelu sa gospođom Vericom Barać naravno podiže javnost i upućuje da ta cena koja je projektovana ne odgovara realnoj vrednosti? Šta se dešava? Da 2009. godine dolazite u situaciju da država kaže – ne, mi u stvari dugujemo milion evra gospodinu Miškoviću. Znači 2009. godine i onda kaže – dajte neko rešenje.
U tom trenutku gospodin Dulić daje predlog izmena i dopune Zakona o planiranju i izgradnji koji se ovde usvaja od strane DS i jednostavno po tom zakonu automatski gospodin Mišković postaje vlasnik tih parcela koje se odnose na E70, E75, tzv. „Blok 53“.
Znači, sagrađeno 200 hiljada kvadrata stanova, projektovana cena 1800 evra po kvadratu. Naravno, prodavani su za 1250 evra preko „Hipo“ banke zato što je investicija koju je dao, određene banke iz inostranstva, naravno, ispitivani su mnogi u tom slučaju, kao i gospodin Šarić, da su ulaganja ušla kroz kreditne linije Holandije i Austrije, preko 100 miliona evra ulagačkog kapitala, prodato 200 hiljada kvadrata, računa se da vrednost te investicije iznosi od 230 miliona do 320 miliona. Današnjim rešenjem dolazi se do toga da nekih 300 stanova još uvek nije prodato i da se nalaze u vlasništvu gospodina Šarića.
Ono što je vrlo interesantno još reći, a to je da godinu i po dana ni jedna građevinska dozvola u to vreme na nivou Grada Beograda nije izdata. Zašto? Da bi se prodali stanovi u Belvilu, sva sreća pa su se desili izbori 2012. godine jer verovatno bi još građevinska operativa u Srbiji stajala, iako je padala rapidno, iako je dolazilo do velikih problema u uopšte funkcionisanju svih građevinskih firmi, a tu imaju i firme koje su u stečaju, zapošljavaju veliki broj ljudi. Znači, vi ste protiv svega toga. Vi ste jednostavno za ovakav model rešenja, takav model u kome će budžet Srbije na neki način non stop jedan privatnik izvlačiti i da ne postoji mogućnost uopšte dolaženja stranih direktnih investicija.
Mi nismo više za takve koncepte, strane direktne investicije kada ulažu drugi investitori su slobodni, mi smo otvorili investicioni ambijent sa svim mogućim reformskim zakonima, sa mogućnostima da danas-sutra naši mladi ljudi ne idu u inostranstvo nego rade ovde na najboljim strateškim projektima sa kojima će se u budućnosti uvek imati posla.
Kada budu rekli da će raditi u „Beogradu na vodi“ i da su radili u svojoj struci, svaki sledeći projekat koji se bude gradio u svetu, imaće mogućnost da rade na njima.
Zbog toga ove amandmane i ovakvog tipa ne da ne treba prihvatati, nego ne treba shvatati uopšte ozbiljno. Zahvaljujem.

Reč ima Balša Božović.

Dakle, zašto se mi duboko ne slažemo sa Vladom Srbije kada je u pitanju ovaj zakon? Iz prostog razloga što se do sada 80 miliona potrošilo na raščišćavanje zemljišta iz budžeta Grada Beograda.
Dvesta sedamdeset miliona evra, po izglasavanju ovog zakona, potrošiće se dalje na sve ono što treba da bude preduslov za investitora. Još 3,2 milijarde evra građani će platiti izmeštanje svih železničkih, autobuskih, Lastinih stanica, izgradnju mosta, izmeštanje železničkih koridora, infrastrukturno opremanje zemljišta, izgradnju metroa, jer se koridori železnički izmeštaju i na taj način se dovodi u pitanje dalji razvoj glavnog grada. Naravno, Vlada o tome nije vodila računa. To je i ne zanima.
Zbog čega? Da li postoji ugovor o izgradnji „Beograda na vodi“? Nismo dobili odgovor na to pitanje. Da li postoji predugovor o izgradnji „Beograda na vodi“? Iako viču da poslanici SNS, ipak još uvek građani nisu videli ni predugovor.
Da li postoji maketa? Postoji, ali ne zna se ko je autor. Isto tako, postoji nekoliko rešenja koje je stranka bivših radikala ponudila. Jednu u kampanji 2012. godine, „Beograd na vodi“ je izgledao ovako. Zatim, 2013. godine, svega godinu dana kasnije, „Beograd na vodi“ je izgledao ovako. Danas nam kažu da će „Beograd na vodi“ izgledati ovako. Ne zna se ko je ni jednu, ni drugu, ni treću maketu pravio, ali ključno pitanje – da li postoji projekat o „Beogradu na vodi“ Projekat o „Beogradu na vodi“, gospodo, ne postoji.
Da li postoji garancija da će investitori izgraditi sve što smo imali prilike da vidimo na ovim fotografijama? Ne postoji. Da li postoji garancija za obeštećenje, ukoliko građani pojedinačno daju 2.000 evra investitoru za ovaj projekat da će nakon dve ili tri svega izgrađene zgrade nastaviti da gradi i ostalo? Ne postoji obeštećenje. Zašto? Zato što ne postoji ugovor.
Zato je ovo mutan projekat. Zato je ovaj projekat loše ocenjen od strane Agencija za borbu protiv korupcije, a vi i pored toga poklanjate zemljište investitoru u vrednosti od pola milijarde evra. To je tržišna vrednost i to zemljište, gospodine Vujoviću, koliko god se trudili da pokažete da nije tako, pripada građanima Beograda, a ne pripada ni Vladi Republike Srbije, ni pojedinačno nekom ministarstvu, ni gospodinu premijeru. To pripada isključivo građanima Srbije i građanima Beograda.
Za kraj, građani nemo posmatraju kako ministri Vlade Republike Srbije, kako premijer, kako gradonačelnik Beograda više vode računa o interesima investitora „Igl Hilsa“, nego što vode računa o interesima građana Beograda i građana Srbije. Zato smo mi protiv „Beograda na vodi“, jer mislimo da je ovo projekat koji će biti udar na džepove osiromašenih građana tokom ove tri godine Vlade Republike Srbije. Zahvaljujem.