U redu.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.
Nije tu.
Zatim, narodni poslanik Nikola Jolović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, na samom početku govora citiraću nekoliko članova Ustava Republike Srbije i to iz njegovog drugog poglavlja – ljudska i manjinska prava slobode.
Član 22. Ustava Republike Srbije stava 1. – svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
Član 32. Ustava Republike Srbije stav 1. – svako ima pravo na nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanim sumnjama koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Član 36. Ustava Republike Srbije stav 1. – jamči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Dakle, država garantuje svakom svom građaninu svekoliko ravnopravnost ali ujedno i jemči za pravo na otklanjanju posledica ukoliko je radom nekog organa kroz koji deluje država došlo do povrede prava, a posebno ako se to prvo ostvaruje kroz rad na zakonima ove države zasnovanom sudu.
Sećamo se obećanja o ulasku u EU već u 2007. godini po principu – bićemo tamo, jer to zaslužujemo, a nikada nismo shvatali da mi moramo učiniti sve ono što zavisi od nas u pogledu potpune kompatibilnosti našeg uređenja društvenog odnosa sa sistemima u EU i svih drugih relacija kojima se determiniše život i rad građana iz svih državnih sistema.
Upravo zbog toga je ova Vlada, predvođena premijerom Aleksandrom Vučićem, zapravo jedina Vlada koja je iskreno na evropskom putu, jer se ne zalaže deklarativno za odgovarajuća pitanja, prava i sl, već ispunjava ono što se od nje traži, a jedan od primera je svakako i ovaj predlog zakona.
Ovaj zakon nam je potreban, jer odluke mora donositi bez emocija, već na osnovu objektivnog sagledavanja stanja, a činjenica je da je Ustavni sud i Evropski sud za ljudska prava prebukiran žalbama i tužbama, a pre svega zbog nerazumno dugog trajanja sudskih procesa i on nikako ne ugrožava nezavisnost sudova jer se jedino i isključivo odnosi na razvoj sudskog postupka u vremenu koji je osnova i bit sudske nezavisnosti, nije i ne može biti predmet ovog zakona.
Moje navode potvrđuje član 1. ovog predloga zakona – svrha ovog zakona jeste da pruži sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i time i predupredi nastajanje povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku uključuje i istragu koju u krivičnom postupku sprovodi javni tužilac, a Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koja je stupila na snagu 3. septembra 1953. godine i čim je potpisivanjem Srbija prihvatila obaveze poštovanja prava i sloboda, kao i priznavanje nadležnosti Evropskog suda za ljudska prava je u članu 6. definisala pravo na pravično suđenje upravo na način kako je i dato u prethodno navedenom članu 32. Ustava Republike Srbije.
Član 13. Konvencija definiše pravo na delotvorni pravni lek. Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji, ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu, a odnosi se na neodložnu potrebu za rešavanje višedecenijskog problema u srpskom pravosuđu po pitanjima nesprovođenja, odnosno neizvršavanja pravosnažnih sudskih presuda, a zašta je država snosila velike finansijske troškove.
Svakako da treba istaći da se utvrđuju normativi kojima definišu elemente za nastanak povrede prava na suđenje u razumnom roku, te vrste obeštećenja, kao i raspon za vrednost novčanog zadovoljenja i to u iznosu od 300 do tri hiljade evra. Što u maksimalnoj isplati predstavlja sumu osam mesečnih prosečnih zarada u Republici Srbiji.
Benefiti koji se donose usvajanjem ovog zakona su sledeći, nestaju ili u najgorem slučaju značajno se umanjuje broj predmeta pred Evropskim sudom u Strazburu.
Dalje, zakon će omogućiti realno ostvarenje ustavnog prava građana na suđenje u razumnom roku.
Građanin kome su povređena ova prava dobija novčano obeštećenje u smislu zadovoljenja osećaja nepravde koja mu je učinjena i sudstvo postaje delotvornije.
Obzirom na to da se Ustavni sud oslobađa suđenja po pitanjima ove povrede, a presude Osnovnog suda postaju delotvoran pravni lek.
Pravo na suđenje u razumnom roku ne može da se neposredno ostvari na osnovu ustavne norme i neophodno je da se zakonom propiše način njegove zaštite. Pravo na sudsku zaštitu, samo po sebi nije dovoljno, ako nije zaštićeno dodatnim pravima koja pospešuju njegovu delotvornost.
Pravno sredstvo kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku smatra se delotvornim ako se ispune dva uslova.
Prvi je da delotvornost postoji u sferi normativiteta i drugi, da ona postoji u praksi. Na državi Srbiji je da, teret dokazivanja obe činjenice pred sudom i prvi korak koji je na zakonodavcu, a poslednji korak na sudovima i javnim tužiocima.
Sledeći rečeno, jasno je da moramo pratiti život ovog zakona i na osnovu empirije pronalaziti nova i bolja rešenja.
Ali sada i kada donosimo ovaj zakon siguran sam da će ministar Selaković prihvatiti rešenja koja poboljšavaju zakon, a u danu za glasanje poslanička grupa SNS će svakako podržati ovaj predlog zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović. Izvolite.

Prvo da se priberemo iznenađenja da će -  SNS podržati ovaj zakon, ali šalu na stranu, mislim da ova dva zakona, dakle Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama i Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku su danas doneti u Skupštinu sa određenim izmenama koje, rekao bih da u procesnom pravnom smislu otvaraju jedna, za naše pravosuđe, vrlo značajna vrata.
Dakle, oni omogućavaju da građani kroz svoju inicijativu zaštite svoja prava ili interes koji je ugrožen time što sud nedopustivo ili tužilaštvo radi na određenom predmetu.
Vi znate da je naša praksa do sada imala različita rešenja koja su nešto slično trebala da izađu u susret građanima. Bila je ustavna žalba, pa je bio neposredno viši sud koji je odlučivao. To su otprilike na svakih par godina menjalo i sada smo dobili ovaj predlog zakona koji, dakle, građanima daje mogućnost da kroz prigovor ili žalbu utiču na sud kada procene da im je pravo uskraćeno nedopustivo dugim, neadekvatnim, traljavim ili kako god hoćete pravnim radnjama od strane postupajućeg sudije. O tome odlučuju predsednici sudova. E, sad, ovde ima dva problema po meni tj, ono što ja smatram da je problematično.
Prvo, umesto da se ide kako ste sami rekli, jedna u susret bolnoj tački našeg sudstva, a to je neujednačena sudska praksa koja bi, tu se ministri sa vama slažem, u značajnoj meri ubrzala postupke i ujednačila sudsku praksu, i ako jesmo kontinentalno pravo, smatram da je to neophodno što pre da se desi. Značajno bi se ubrzali postupci koji se vodi pred našim sudovima. Znam da to nije lako sprovesti, znam da imamo jednu onako poplavu normi u Srbiji.
Mi imamo, čini mi se, nešto preko 9.800 propisa u Srbiji. To je ogromna količina raznih propisa, mnogi od njih se uopšte ne primenjuju. Sudska praksa bi pomogla da stvari na jednak način dešavaju u sličnim ili jednakim situacijama. To bi ubrzalo rad sudova.
Svakako da predsednik suda, bilo koji danas predsednik suda nije merodavan da radi ove stvari koje ste vi predvideli da radi iz nekoliko razloga.
Prvo, predsednik suda bi po meni trebao da bude menadžer suda i on treba da bude čovek koji nije biran među sudijama. Dakle, prva greška našeg sistema za šta niste vi lično odgovorni, nego je to nasleđeno i u tome što predsednik suda je sudija.
Drugo, sudija makar i u minimalnom toku stvari ima određene predmete u kojima sudi i dan danas. Jeste manji broj ali ima ih.
Treća stvar, ako imamo te političke hrabrosti, ako hoćete i stručne hrabrosti da iskoračimo iz ovog sistema koji je nasleđen. Dakle, ja pričam sada sa pozicije nečega što nije ortodoksno i svesno to radim u vidu jednog predloga. Dakle, ovo nije politička borba.
Smatram da predsednici sudova koji su sudije imaju problem. Prvo, uticaj izvršne vlasti na njih, njihov izbor, njihov rad to je nesumnjivo i to se vidi danas u Srbiji.
Drugo, sudija je kolega, predsednik suda sa sudijama u sudu i on je samim tim bolećiv prema njima. On nikada neće moći da daje negativne ocene, niti će moći na ovaj način, osim ako se nekom lično zamerio, i da postupa na ovaj način po prigovoru da da, što utiče i na postupak, kako ste i sami rekli, on utiče na postupak, jer jednom sudija uzima, a drugom daje sudiji da rešava predmet. To unosi dodatnu pravnu nesigurnost.
Kada bi predsednik suda bio neko ko nije sudija, ili ako bi se uvela funkcija menadžera suda koja nije vezana za predsednika suda, to bi u značajnoj meri sve ove stvari ubrzalo i ovo bi bilo besmisleno.
Ovako, mi imamo Predlog zakona koji ponovo građaninu stavlja u ruke da se bori za svoje pravo kroz pravne lekove, prigovor i žalbu. Umesto da mi donekle kroz sudsku praksu na određeni način izmenama zakona kojim bi se onemogućilo da rokovi toliko traju, da se zakonski propiše koliko nešto može da traje, da se propišu koja dela moraju odmah da se rešavaju, da se propiše da korupcija, organizovani kriminal i sve ostalo ne sme da stoji u fiokama tužilaštva.
Znači, mi treba da okrenemo stvar, da zakon propiše koliko će nešto da traje. ako se neko ne pridržava da snosi posledice takvog postupanja. Ne, ponovo smo dali građaninu u ruke da piše žalbe, da piše prigovore o kome odlučuje sudija koji te prigovore prima, predsednik suda, kadija te tuži, kadija ti sudi. On dobija prigovor, dobar je sa ovim sudijom, njega neću da diram, mi smo u grupi od 670 sudija koji su bili u Srpskoj naprednoj stranci. Znači, njega neću da diram, nego ću onog žutog iz Vlasotinca, koji nije žuti. E tako gospodo to danas izgleda u Srbiji u srpskim sudovima. Plašim se da će tako da izgleda, ministre.
Razumem potrebu da se ova stvar unapredi, ja razumem da vi počinjete i otvarate vrata, ali ova stvar kako je ovde napisana kroz mnoštvo nedefinisanih pojmova do kraja, kroz pravne standarde, kroz dobru praksu, kroz hitne slučajeve, bez jasne kvalifikacije i kvantifikacije onoga o čemu govorimo, pa tu će ponovo biti otvoren prostor za postupanje kako kome padne napamet.
Mislim da, recimo imate u članu 2. – privatni tužilac i oštećen kao tužilac samo su ako su istakli imovinsko-pravni zahtev, to je u članu 2. zakona. Imovinsko-pravni zahtev nema nikakve veze sa njihovim statusom u krivičnom pravu i ne postoji nijedan razlog kojim bi se ovo pravo uskratilo nepostavljanjem imovinsko-pravnog zahteva. Dakle, ja ne razumem zašto im se uskraćuje to pravo i kako ovaj zakon to može da uskrati?
Imamo niz drugih stvari, piše na primer često – u kojima se štiti pravo suđenje u razumnom roku; pravni standard, razumni rok. Ja vam garantujem da za predsednika suda u mom gradu razumni rok nije isto što je meni razumni rok. Garantujem vam to. Garantujem. Njemu je razumni rok, iako ste vi stavili rokove postupanje po prigovoru, stavili ste rokove po postupanju po žalbama, dakle, da se razumemo ti rokovi postoje, ali nažalost, predlog zakona i dalje obiluje ovim nejasnim stvarima. Predsednik suda dužan je da u roku od dva meseca odlučuje o prigovoru od prijema. Tako piše u članu 7, ako se ne varam, da li je tako?
Recimo ministre, ovde ste imali priliku da stavite kraći rok. Zašto niste stavili 30 dana ili 20 dana ili 15 dana? Zašto predsednik suda mora da ima dva meseca da reaguje kada ste mu već dali da to radi? Kaže – Prigovor se odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa, itd, član 8; Razumete? Ima čini mi se mnoštvo nedefinisanih stvari. Koji element? Šta će to da nedostaje?
Onda imamo dalje, imate na primer do čisto onako jezičkih stvari, član 24. – Stranka može, ali ne mora. To mi je zasmetalo moram da priznam, mislim da bi imalo više smisla i pravilnije ako kažete – stranka ima pravo. Zašto mora stranka, može, ali ne mora? Ima dosta tih situacija.
Za pravobranilaštvo, prevelika ovlašćenja se daju u razumnom roku u članu 25. nema predmeta spora, samo piše u razumnom roku.
Nigde nije definisano koje su teže povrede, nije klasifikovano u članu 29, kaže – Kod teže povrede prava, ne piše koje su to povrede. Onda imate član 34, opet nedostaje istraga, itd.
Mislim, sve u svemu, najveći problem čini mi se i tu se naravno razilazimo, smatram da imate kapacitet, imate političku volju, imate podršku građana, da promenite sadašnji status predsednika sudova koji su u većini slučajeva ljudi koji su na ta mesta došli političkom podrškom, uz odlične veze sa izvršnom vlašću i ljudi koji su kolege sa postupajućim sudijama, ne mogu da vode taj posao na adekvatan način. Vreme je to dokazalo, ministre.
Mogli ste stvarno dublju reformu u tom smislu da napravite i da mi jednog dana sem ovih procesnih stvari, zakona koji se tiču postupka, što je normalno, prestanemo da pričamo o sudijama u Skupštini.
Skupština nije mesto za razgovor o sudijama. Skupština ne treba da bira sudije. Zašto to niste ušli da radite? Neka sudije biraju sudije. Ne treba Skupština da bira sudije, to je moj stav. I svaki put kada pričamo, evo malopre ste pravilno govorili o Ustavnom sudu, potpuno ste ispravno govorili o sudskoj praksi, potpuno ispravno ste govorili o preko milion nerešenih predmeta u našem pravosuđu koji postoje danas. Potpuno dobro ministre, moram to da kažem, nije mi lako to da kažem, ali dobro sagledavate problem.
Moje pitanje vama, malo političko ako hoćete, malo i filozofsko – zašto ne iskoračite iz tog okvira, kada već imate prostor? Uđite dublje u tu reformu. Promenite stvari. Ne samo tri meseca, četiri meseca, sada on odlučuje, a onda je odlučivao ovaj, umesto njega odlučuje ovaj. Promenite nešto u ovom pravosuđu, preko milion zaostalih predmeta, sporost pravde za građane Srbije, Ne može se rešiti parcijalnim, pojedinačnim promenama zakona na površinskom nivou.
Ovaj zakon otvara vrata, ministre. Otvara vrata, ali opet ne rešava problem i vi to, pretpostavljam, nadam se, očekujem da se slažete sa mnom. Ovaj zakon neće, ljudi, biti dovoljan da reši i zaostatke i neujednačenu sudsku praksu i ponašanje predsednika sudova i sve ono što je nasleđeno decenijama.
Ja vas molim da i vi budete neortodoksni, da vi dođete u ovu salu jednom sa temeljnim dubinskim promenama u pravosuđu, da prestane Skupština da bira sudije i tužioce, da se to izmesti u njihove organizacije, da oni biraju svoje ljude, da predsednik suda ne može biti sudija. Ne može, prvo nema vremena ni da je sudija ni da je predsednik suda. Dobro, to je moj stav. Vi meni recite, šta je u tome loše? Ima i negativnih stvari, slažem se, ali vreme je pokazalo da to ne funkcioniše, vreme. Vreme je pokazalo i praksa je pokazala da je to loše, čini mi se.
Dakle, što se tiče zakona o dopuni Zakona o sudijama, mislim da je već mnogo rečeno, ja ću samo kratko reći da ovaj zakon se donosi zato da bi se sudijama Vrhovnog kasacionog suda produžio radni vek za dve godine, ovaj zakon se donosi zbog nekoliko ljudi. Ovaj zakon se donosi zbog nekoliko ljudi koji su apsolutno u liniji ove politike i ove vlasti i to svi u pravosuđu znaju i ovaj zakon je morao onda po meni biti primenjen na celo pravosuđe a ne samo na Vrhovni kasacioni sud. Zašto ovo ne primenite na sve sudije? Zar je njihova praksa slabija? Zar je težina njihovog posla manja? Zar je njima lakše? Ne bih rekao.
Prenosim vam, uvaženi ministre, ono što kažu ljudi iz pravosuđa. Izneo sam neke ideje koje vam se možda ne sviđaju, ali to su predlozi, a vi kažite dokle ćemo i koliko daleko stići jer po mojoj proceni da bi uopšte pokrenuli bilo kakve pozitivne promene u pravosuđu, ovim tempom, ovakvim promenama propisa kojih je skoro 10 hiljada, preko 40 godina će nam trebati da dođemo na zelenu granu, što se kaže. Hvala.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ima ona jedna replika iz jedne crne komedije Duška Kovačevića kada kaže – Probajte vi to na nekom drugom da ja vidim kako će to da izgleda, pa kad vidimo onda ćemo da razmišljamo o tome.
Ja cenim entuzijazam i političku volju i spremnost da se i priznaju greške i da se nešto menja i uvaženog kolegu Stefanovića, a samo ne znam ni za jednu jedinu državu u kojoj predsednik suda nije sudija, a da govorimo o državama koje su na našem nivou civilizacijskog, uopšte kulturnog, pravnog napretka.
Svaka država u kojoj je donet poseban Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ali svaka država, predviđa da osnovanosti toga, te pritužbe ili žalbe, odlučuje predsednik suda. Mogao bih da se složim sa uvaženim prethodnikom da negde postoji drugačije rešenje.
U izradi ovog Predloga zakona mi smo javnu raspravu vodili izuzetno dugo iz jednog razloga veoma važnog, a to je što smo imali najtešnju saradnju sa stručnim licima iz Saveta Evrope. Ni jednog jedinog trena opredeljenje da predsednik suda bude taj koji ima ova ovlašćenja nije bilo dovedeno u pitanje, dakle, ni jednog jedinog trena.
Sad, da bi se čisto znalo, dakle, kod nas Zakon o sudijama predviđa, odnosno korpus zakonskih odredbi koji se tiču sudstva, pravosuđa predviđaju da Visoki savet sudstva kada predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika suda, on je u obavezi da bi se izbegla arbitrarnost da predloži jednog kandidata. U Visokom savetu sudstva sedi natpolovična većina sudija. To je prva stvar.
Druga stvar, evo recimo, među zemljama koje imaju ovakva zakonska rešenja nalazi se jedna Nemačka, nalazi se jedna Italija, nalazi se jedna Češka, jedna Slovačka, Slovenija. Po izveštaju SEPEŽ-a, dakle, konsultativnog tela Saveta Evrope koje govori o efikasnosti sudstva, jedno od najkvalitetnijih i najefikasnijih pravosuđa u Evropi je Češko pravosuđe.
Uvaženi kolega Stefanoviću, da li znate ko u Češkoj bira sudije? U Češkoj sudije bira ministar pravde. Da je naš pravosudni sistem toliko stabilan kao što nije, naravno, ne bira ih po sopstvenom nahođenju. On dobija listu kandidata od stručnog tela koje vrši selekciju kandidata.
Odmah ću vam reći, pogledajte član 4. Ustava Republike Srbije, koji vrlo jasno kaže da su vlasti u Srbiji zakonodavna, izvršna i sudska i da se odnosi između grana vlasti zasnivaju na odnosu međusobne ravnoteže i kontrole. To je onaj američki „checks and balances“, ne valja da ne postoji. Jednostavno, ne valja da ne postoji takav odnos. To bi nas sutra dovelo u situaciju da Narodna skupština ne može da donese ni jedan zakon koji se odnosi na sudije ili koji treba da primenjuju sudije.
Ulazite u jednu kontradikciju. Čak i da prihvatimo ideju prvi i jedini u svetu da predsednik suda ne treba da bude sudija, čak i da je prihvatimo, kako onda da prihvatimo ideju da sudije treba da biraju sudije?
Pogledajte, recimo, državu u našem okruženju, do juče jedna država sa nama, Crna Gora. Oni su u izmenama Ustava, prilikom otvaranja poglavlja 23. u pristupnim pregovorima EU doveli do izmena koje u Visokom savetu sudstva formiraju većinu ljudi koje nisu sudije. Dakle, većina članova Visokog sudskog saveta u Crnoj Gori nisu sudije, a pazite, država koja je otvorila pregovore za ulazak u EU. Možete da proverite slobodno, evo, pogledajte u Ustavu Crne Gore. Hajde da se vratimo onome što lepo stoji i, naravno, poslednji stav onog člana 4. kaže – sudska vlast je nezavisna, ali kad uzmete i tumačite ceo član, onda vidite u čemu, kako i na koji način.
Mio moramo da nađemo neko srednje rešenje, izbalansirano, uravnoteženo rešenje. Šta je to uravnoteženo rešenje? Do pre 25, 30 godina mi smo bili država u kojoj je Ministarstvo pravde bilo centar pravosudne uprave. Dakle, upravo možemo reći da je Ministarstvo pravde, kada je sudstvo u pitanju, bilo jače u neku ruku i od Narodne skupštine. I to nije dobro rešenje i u tome ćemo se složiti apsolutno.
Sada klatno ide ka sasvim drugom kraju, a to je da ni izvršne, ni zakonodavne vlasti, kada je u pitanju sudska vlast, apsolutno nema ni u čemu. Ja mislim da je to ništa manje loše rešenje od onog malopre pomenutog.
Ako je kolevka savremene demokratije u SAD, a jeste, ako je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku negde sprovedena, sprovedena je tamo, ali taj sistem opstaje na sistemu, odnosno na načelu međusobne kontrole i ravnoteže.
Ne bih rekao da u državama među kojima ima i članica bivše Jugoslavije, a i centralnoevropskih i zapadnoevropskih država, da je rešenje u kojem predsednik suda ima pravo, dakle, ima nadležnost postupanja u slučajevima sumnje da postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku, da je to u tim državama nešto što je narušilo sudsku nezavisnost. Zakon vrlo jasno kaže u čemu to može da interveniše predsednik suda.
Mislim da je ovo za sudije dobro rešenje. Reći ću vam kako. Ako vidi predsednik suda po mesečnom izveštaju, a malopre sam pričao o tome i nadam se da, iako je to nadležnost ministra, s obzirom da je u pitanju podzakonski akt, sudski poslovnik, zaista ću predložiti izmenama sudskog poslovnika da uvedemo javno objavljivanje na vidnim mestima, na oglasnim tablama, ako hoćete na internet stranicama sudova mesečne rezultate rada svakog suda i da svaki građanin može da vidi kako rade sudije tog suda, zato što građani plaćaju te sudije, zato što se sudije razlikuju od svih drugih nosilaca javnih funkcija po tome što maltene imaju do odlaska u penziju stalno svoje funkcije, imaju nepomerljivost svoje funkcije. To je dobro. To su dostignuća savremenog demokratskog sveta. Kao što rekoh, funkcija ne daje samo privilegije. Ona nameće itekako odgovornost.
Mogu da se sa vama složim u jednoj stvari do kraja, da li način upravljanja, rukovođenja sudovima koji mi imamo de fakto, ne pričam o zakonu, da li je dobar? Nije dobar. Sve naše sudije su na prvom mestu školovane da sude, a ne da rukovode kolektivima koji imaju od pet, pa do recimo beogradskog Prvog osnovnog suda 145 sudija. Samo da znate svačije ime i prezime je problem, a kamoli da znate kako radi, koliko je stručan, koliko je sposoban da obavlja taj posao.
Rekoste – predsednik suda bolećiv je prema kolegama i zato on ne treba da bude neko ko će učestvovati u ovome. Pa, kako to da je predsednik suda bolećiv prema kolegama, a članovi Visokog saveta sudstva, koji su većinom iz reda sudija nisu bolećivi prema sudijama?
Setite se da rešenje po prethodnom i ustavnom i zakonskom sistemu, koji smo mi imali, a to je postojanje Velikog personalnog veća Vrhovnog suda Srbije, da je upravo pokazalo te manjkavosti, što bi narod rekao – vrana vrani oči ne vadi. To je dovelo do toga da u disciplinskim postupcima koji se vode protiv sudija ne odlučuju samo sudije. Imate jednog advokata, imate jednog profesora, imate predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, imate ministra nadležnog za poslove pravosuđa kao članove Visokog saveta sudstva.
Odgovorno tvrdim – možemo da govorimo za naš Ustav da nema najbolja rešenja, da ima odlična rešenja, to su političke kvalifikacije – dajte da mi naš Ustav, ovakav kakav je, da ga primenjujemo u svoj njegovoj punoći. Dokazaćemo da svaki sistem, kada mu pružite dobru šansu, može da funkcioniše.
Da li ja mislim da su nam svi predsednici sudova izvanredni? Rekli ste jednu stvar i ja tu zaista moram da reagujem, da su to ljudi koji su apsolutno na liniji ove vlasti. Ja mogu da vam nabrojim veliki broj sudija koji su bili vršioci dužnosti predsednika suda u vreme kada je vaša stranka bila na vlasti i koji su kasnije ovde, u ovoj Skupštini, sa ovom poslaničkom većina, izabrani za predsednike sudova. Kakva je to linija sa ovom ili sa onom vlašću?
Žao mi je što niste malo pre bili u sali kada sam sa jednim drugim kolegom polemisao i kada sam mu rekao – Zakon o dopuni Zakona o sudijama odnosi se na sve sudije Vrhovnog kasacionog suda, a ubedljiva većina, dvotrećinska većina je izabrana u vreme kada niti je SNS bila na vlasti, niti sam ja bio ministar pravde. Jel to meni, vama ili bilo kome drugom daje za pravo da tim ljudima stavljamo bilo kakve političke etikete? Apsolutno ne.
Ja sam uveren da ubedljiva većina sudija u Srbiji svoj posao radi dobro i radi ga korektno. Postoje stvari koje dovode do ozbiljnih problema u radu pravosuđa, a za koje odgovornost delimo svi zajedno. Pričalo se o lošim procesnim zakonima. Nisu ih donosile sudije, donosila ih je ova ili ona poslanička većina u Narodnoj skupštini. Ali, to je taj element koji, nažalost, mi nikako da koristimo na valjan način. Narodnoj skupštini podnosi izveštaj predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Narodni poslanik dobija mogućnost jednom u godini dana, toga predsednika suda da pita sve, i prijatna i neprijatna pitanja.
I nešto o čemu ne mogu da kažem ni da se slažem ni da se ne slažem. Moje mišljenje je da Narodna skupština, kao predstavnik nosilaca suverenosti, a to su građani Srbije, mora da ima dodira i sa sudskom i sa izvršnom vlašću. Sudija je nezavistan u svom slobodnom sudijskom uverenju kada donosi odluku u konkretnom predmetu. Ali, malo pre je neko lepo rekao – taj sudija je u Srbiji vlast. Vlast ne sme i ne može da bude odrođena od građana. Ako nema dodira između vlasti i građana, onda je to ili autokratija, onda je to oligarhija, onda je to nešto, što sam apsolutno mišljenja da ćemo se u tome složiti, što nije dobro.
Zamislite po odluci o broju sudija u sudovima u Srbiji koje je doneo Visoki savet sudstva, predviđeno je da bude 3.096 sudija. Nije to veliki broj. Ne kažem da bi trebalo da bude veći ili manji, to su druge stvari, ali hoću da vam kažem da ste do juče imali situaciju, što znači pre 10-ak godina, da je Narodna skupština birala sudije. Neki misle da je to bolje rešenje. Tada su se sudije birale javno, ovde, u Narodnoj skupštini i o tome se izjašnjavalo 250 narodnih poslanika.
Danas kada pričamo o izboru sudija na stalnu sudijsku funkciju, znači ne o prvom izboru koji ide kroz Narodnu skupštinu već o tome da li će, recimo, sudija nekog osnovnog suda biti izabran u viši sud, to se radi iza zatvorenih vrata pred 11 ljudi.
Moje mišljenje je da je mnogo važnije, kada pričamo o izboru sudija koji su kriterijumi za izbor nego ko ih bira. Ako vi imate jasno definisan zakonom kriterijum šta mora da ispunjava određeni kandidat da bi bio biran za sudiju, može kao u Finskoj, da ga bira predsednik Republike, što da ne, znate, mi smo dali sebi za pravo zbog toga što nismo verovatno mnogo godina ranije kada nije ni vaša stranka ni moja stranka bila u vlasti, ali, dali smo sebi za pravo da u nekim segmentima nad našim pravosuđem vršimo eksperimente i da primenjujemo rešenja koja nećete naći u nekoj dobro razvijenoj demokratskoj državi u kojoj postoji vladavina prava i pravna sigurnost.
U tim SAD koje sam malo pre pomenuo, imate države u kojima narod na izborima bira sudije. Dakle, građani izlaze i biraju sudije, jer je to vlast. Naravno, i vi i ja znamo da bi naše sudije podigle glas protiv toga i rekle da je to suprotno našoj pravnoj tradiciji i bile bi u pravu, uopšte ne sporim. Ali, moramo da uspostavimo sistem međusobne kontrole i ravnoteže. To je jedini način da se uspostavi neka funkcionalnost, dobra funkcionalnost države, koju građani neće osećati na svojoj koži.
Odmah da vam kažem – mislim da još mnogo treba da promenimo, dosta toga što su loše navike, u načinu rukovođenja sudom. Pomenuli ste menadžere ili upravitelje sudova. Ja nisam zadovoljan kako je uopšte ta institucija kod nas zaživela. Malobrojni su sudovi u kojima to funkcioniše.
Niste bili malo pre ovde kada sam pričao o tome da ćemo ići na stvaranje u jednom gradu. Zašto, recimo, Čačak? Evo, Čačak mi pade na pamet zato što je dobar primer. Zašto Čačak, u kome imamo Prekršajni sud, Osnovni sud, Viši sud, Privredni sud, i Više i Osnovno javno tužilaštvo, to je šest pravosudnih organa.
Imamo šest posebnih službi, šest službi računovodstva, šest službi za održavanje informacione-komunikacione tehnike, šest službi za javne nabavke. Što ne bismo imali jednu koja bi nas manje koštala, koja bi efikasnije radila i kojom bi jedan upravitelj najvišeg suda u tom gradu mogao da rukovodi? Mislim da je to dobro rešenje.
Mislim da je Narodna skupština mesto u kome treba da se raspravlja o radu sudova, jer za razliku od narodnih poslanika, koje biraju građani na izborima, ta veza između sudija i građana, zbog kojih postoje i u čiju korist rade, se kod nas, nekoliko prethodnih decenija, sve više i više gubi.
Pogledajte ovo što sam rekao. Crna Gora je otvorila Poglavlje 23, započela je pregovore u tom poglavlju sa EU, promenili su Ustav. U tom Ustavu stoji ovo. Pogledajte, recimo, neke druge države našeg okruženja koje su duže članice EU. Oni se vraćaju na ova rešenja koja mi danas imamo u zakonu, a mi naša hoćemo da unazadimo zato što ih ne primenjujemo u njihovom punom obimu.
Izvinite, ako sam bio malo opširniji, ali mislim da ste pokrenuli niz pitanja gde, svaka čast na hrabrosti, na iznetim predlozima, niste pogodili u centar, ali niste omašili metu u nekim stvarima, i to je dobro. Drago mi je da u tim stvarima možemo da nađemo neko zajedničko mišljenje.
Poslednje na šta želim da se osvrnem, već sam pomenuo, pogledajte član 31. Zakona o uređenju sudova. Videćete šta je to što Vrhovni kasacioni sud izdvaja od drugih sudova u Srbiji.
Taj problem neujednačene sudske prakse je nešto što će nam se sve više i više obijati o glavu ne budemo li o tome vodili računa. Ako to ne budemo rešili mi sami, mnogo skuplje, mnogo bolnije i mnogo komplikovanije po nas, to će rešavati Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, a pitanje je koliko će nas, ako hoćete budžet, moći tako nešto da izdrži. Mislim da neće.
Upravo veliki broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava koji je postojao, a vezan za Republiku Srbiju je bio prouzrokovan lošim funkcionisanjem naše države. U nekim situacijama mogu slobodno da kažem neozbiljnim funkcionisanjem naše države. Zamislite, neće sudski izvršitelj da izađe i da uradi svoj posao, pa za šta prima platu? Zbog čega je on tu, jel to posao koji mi volimo. Nije posao koji volimo, ali je to posao koji neko radi. Neko živi od toga. Ima mnogo tema, nadam se da ćete podržati ono što sam malo pre rekao u svakom sudu na oglasnoj tabli, na internet strani mesečni rezultati rada svakog sudije. To se lepo uzme u obzir kada VSS bira i kada izabere nekog sudiju, onda svako od vas narodnih poslanika može da pita i predsednika saveta i članove saveta koga ste to izabrali? Ako imate sudiju koji 12 ili 24 meseca unazad ima najlošije rezultate rada u sudu, što to ne bi mogao da pita narodni poslanik Visoki savet, a može da pita i treba da pita i ministra i Vladu i sve. Što ne može da pita Visoki savet? To što danas radi Visoki savet to je do juče bila nadležnost Narodne skupštine, tim pre je Narodna skupština zainteresovana da dobije odgovor na takva pitanja.
Slažem se sa vama da nam najčešće uspešnost predsednika suda zavisi od lične volje i kvalifikacija. Videćete jednu stvar, znate da je to razmatrano i u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa, uveren sam da će Narodna skupština kada dođe za to vreme formirati komisiju koja će razmatrati eventualne ustavne promene. Predviđeno je naročito u poglavlju 23 i naša je obaveza da izvršimo izmene Ustava u skladu sa određenim stvarima koje ste vi govorili, mi to ne izbegavamo. Ono što je moje lično opredeljenje i time završavam, jeste hajde da uzmemo rešenje koje je dobro u uređenoj zemlji u kojoj vladaju red i zakon i daje dobre rezultate.
Samo nemojte molim vas da više posežemo za rešenjima koja su neproverena nemojte da naše sudije tretiramo kao delove nekog eksperimenta, a dajte da im obezbedimo svaki uslov da onog trenutka kada odlučuju o predmetu, odlučuju nepristrasno i nezavisno. To je nešto za šta ću se ne samo dok sam na ovoj funkciji, nego i kao pravnik, a i vi ste diplomirani pravnik i nadam se da se u tome slažemo, na čemu ćemo maksimalno insistirati. Samo da se odluči po zakonu i onome što sudija u tumačenju i primeni tog zakona sam misli da treba da odluči. Ako i pogreši postoji viša instanca, postoji vanredni pravni lek i tu treba reagovati. Hvala.

Gospodine Stefanoviću po kom osnovu?
(Borislav Stefanović, s mesta: Spominjan sam dva puta.)
Ja iskreno ne vidim osnov, ali s obzirom na dužinu ministrovog izlaganja, daću vam dva minuta.

Ministar je govorio preko 22 minuta. Javljam se po tom osnovu replike da bi se neke stvari bolje razumele. Nije bilo ništa uvredljivo i ne mora da bude po Poslovniku uvredljivo.
Mislim da ima raznih primera i to ste dobro rekli. Da se tu razumemo, češki primer nije dobar primer zato što ministar pravde, doduše na osnovu predloga bira sudije. Naravno onda bi neko zloban rekao – najbolje je tako da izvršna vlast bira sudije i imali bi najefikasnije sudstvo. Mislim da ne treba uvek da gledamo šta je uspešno kod nekog drugog, zato što taj neki drugi ima i dužu pravnu tradiciju i drugačiju pravnu tradiciju, ima drugačije društvene odnose, drugačiju ekonomiju i drugačiju vrstu sporova koji se sprovode kao što znate.
Dakle, ne treba uvek bežati od toga da imamo nešto što možda neko drugi nema ako je to nešto korisno, svrsishodno na osnovu zakona i na osnovu jasno definisanih kriterijuma kako ste rekli. Tu se slažem sa vama. Mislim da su naše sudije odlične sudije.
Ovim predlozima koje vama dajem u smislu neke javne rasprave, mikro rasprave koju smo imali u stvari želim da pomognem tim sudijama da se oslobode osećaja pritiska, da li je ovaj čovek dobar sa njim ili sa ovim, a on je isto sudija pa neće biti ako je ovo uradio ili jeste uradio, ko god da je na vlasti. Zato sam rekao, ako nećete ili nije moguće, što kažete suviše jedinstven slučaj, da bude predsednik suda neko ko nije sudija onda možemo kombinovati sa već postojećim a ne razrađenim sistemom upravitelja ili menadžera suda. Da se stvar razdvoji, oko toga ko šta radi, koliko predmeta i koja je efikasnost od samog suđenja. Samo suđenje i to ste dobro rekli je stvar sudija. Oni trebaju da sude, a ne da rade još druge stvari koje suštinski, praksa pokazuje nisu rešile problem.
Ne mislim da je dobro to što u Crnoj Gori u njihovom Visokom savetu sudstva nema većine sudija. Mislim da je to loše rešenje, kao što mislim da argument da mnogi koji su sada predsednici sudova da su bili izabrani na tu poziciju za vreme naše vlasti. Bila je Jelena Trivan, bili su mnogi drugi, pa su sada kod vas. To ništa ne rešava. Hvala.

Reč ima ministar Selaković.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo birao koji ću primer države da navedem. Mogao sam da navedem sa identičnim načinom izbora sudija recimo jednu Austriju. Malo pre smo pričali o sudijama Ustavnog suda, u Austriji koja je kolevka modernog ustavnog sudstva u Evropi sudije Ustavnog suda ne moraju da budu diplomirani pravnici.
Ovde moram zaista da reagujem, znate kako, niko ne može da mi kaže da je Srbija država koja nema pravnu i državotvornu tradiciju. Pomenuo sam Češku, ona je u Čehoslovačkoj zasnovala novovekovnu državnost skoro 100 godina posle Srbije. Hajde da vidimo koje je rešenje recimo u Sloveniji. Bili smo u istoj državi oko 80 godina, mi smo državu formirali pre toga blizu 100 godina, imali ustavnu i pravnu tradiciju mnogo čvršću i dužu, a u toj istoj Sloveniji mislim da parlament bira sudije. Proveriću, nemojte me držati za reč, ali i te kako bira.
Ono što sam rekao, insistiram, mnogo važnije je koji su kriterijumi za izbor sudija, neuporedivo. Neko ispunjava kriterijum, neko ne. Još nešto, reagujem na ono što ste rekli malo pre poredeći sudije i predsednike sudova sa licima iz sveta politike, apsolutno mislim da je neuputno. Apsolutno mislim da je neuputno i neumesno iz jednostavnog razloga zato što su to ljudi koji u granicama svojih mogućnosti, ali čestito i dobro obavljaju svoj posao. Hvala.