Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Amandmanom koji je podnela poslanička grupa SPS preko mene na član 8. u stavu 2. pokušano je samo da se precizira ono što je u tekstu Predloga zakona, očigledno navedeno donekle i suvišno. O čemu se radi?
Rečeno je da se prigovor odbacuje ako odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa. To automatski povlači za posledicu da je taj prigovor neuredan, jer ne sadrži ni jedan od elemenata koji su propisani članom 6. Onda se dodaje – ako je prigovor podnelo neovlašćeno lice. Taj procesni nedostatak podnošenja od strane neovlašćenog lica je već sadržan u članu 6, što opet ukazuje na neurednost prigovora.
Stoga smo smatrali da bi možda daleko jednostavnija formulacija ovog teksta bila da se prigovor odbacuje ako ne sadrži bilo koji od elemenata propisanih odredbom člana 6. stav 2. ovog zakona ili ako je preuranjen.
Naravno da se mora prihvatiti obrazloženje predlagača, odnosno Vlade koje sam dobio u kome se ispoljava bojazan da bi u slučaju eventualnog i drugačije rešenja moglo da dođe do odugovlačenja postupka. Međutim, ovo je po nama samo pokušaj jedne preciznije formulacije, ali ono što je suština amandmana nije samo preciznost formulacije, jer u principu ona može da ostane ista kao što je u predlogu izneta, ali problem je u tome što se već u sledećem tekstu istog člana, odnosno stava navodi da protiv rešenja o odbacivanju prigovora nije dozvoljena žalba.
Tu postoji jedan ozbiljan problem, jer ukoliko se sukobimo sa načelom dvostepenosti odnosno omogućavanja stranci da izjavi žalbu, bez obzira što prihvatam u potpunosti bojazan ili oprez predlagača da ne dođe do odugovlačenja postupka, mi u poslaničkoj grupi SPS stojimo na stanovištu zaštite stranke.
Smatramo da stranka mora imati pravo na žalbu, jer se postavlja pitanje da li donosilac odluke o odbačaju, ako govorimo o odbacivanju zbog neurednosti, može eventualno da pogreši ili zloupotrebi svoje ovlašćenje? Šta ćemo u situaciju ukoliko upravo u onim stavovima, o kojima smo govorili pod tačkom 6. i pod tačkom 7, se navedu podaci, ali donosilac rešenja smatra da ti podaci nisu dovoljni i odbaci rešenje? Stranaka je u toj situaciji blokirana i ne postoji mogućnost da koristi pravni lek, iako je moguće da je njen predlog apsolutno uredan. Zbog toga je zauzet stav da bi trebalo ipak dozvoliti mogućnost da se i u slučaju procesnog odlučivanja, dakle odbačaja, dozvoli pravo žalbe kao pravnog leka i na taj način omogući stranci, a naravno i višestepenom organu, da preispita odluku i na taj način izvrši jednu vrstu korekcije i nadzora nad radom prvostepenog organa. Zahvaljujem.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Živković.
Da li neko želi reč?(Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

U članu 8. stav 2. tražimo da se menja i praktično da se iz postojećeg teksta izbrišu reči: „ako je preuranjen prigovor“. Ja mislim, pošto je moj lični amandman, da je to jedna velika zamka koja može da obesmisli ovaj zakon, a nije jedina. Pojam „preuranjenog prigovora“ nije jasan i upravo zato ova formulacija može dovesti do toga da sudija odbaci prigovor zato što smatra da se suđenje u tom momentu još uvek odvija u okviru razumnog roka, a to nije razlog za odbacivanje prigovora, već za odbijanje prigovora. Da ne objašnjavam ja šta je razlika između odbacivanja i odbijanja. Odbacivanje je procesna radnja, a odbijanje je meritorna odluka.
Tako da, šta je to preuranjeno? Na osnovu koje sudske prakse, na osnovu kog iskustva, na osnovu koje statistike, na osnovu čega neko može da proceni da je nešto preuranjeno? Možda neki spor može da se realno završi za mesec dana, a neki za dve godine. Mislim da sa ovom formulacijom koja je u postojećem tekstu mi imao veliki problem sa primenom ovog zakona. Praktično svaka mogućnost žalbe zbog neadekvatnog roka suđenja može da bude odbijena sa ovim povodom. Zato zahtevamo da se još jednom ovo ispita, da se analizira još jednom. Mislim da su argumenti jasni i da odluka može da bude brza i efikasna.
Na kraju, kolege kojima se negde žuri, koji imaju pametnija posla nego da sede u parlamentu, neka idu, ali dalje vređanje parlamenta time da neko nema vremena, da procenjuje trošenje vremena ovako ili onako, pa nema drugog posla za poslanika nego da sedi u parlamentu i da diskutuje na dobrobit građana Srbije.

Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o ova dva amandmana, mogu samo da podnosioce uputim da podrobnije pročitaju član 13. stav 1. Predloga zakona i biće im jasnije koliko je ovo rešenje više u korist same stranke. Zahvaljujem.

Gospodine Živkoviću, nemate pravo na razjašnjenje.
Želite pravo na repliku? (Da.)
Izvolite.

Razlog za repliku je to što se u obrazloženju zbog koga je odbijen ovaj stav ne navodi član 13. stav 1. i ne navodi se ništa što ima veze sa tim članom. Ja očekujem od ministra pravde, koji o sebi govori kao vrstan pravnik, da narodnom poslaniku, koji je jedan od 250 ljudi koji su deo zakonodavne vlasti, da odgovor koji je smislen, stručan i politički korektan.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Znate, uvek možete da date smislen odgovor na smisleno pitanje, ali kada je besmislen, onda je besmislen i odgovor. Ali, meni je drago da smo sada čuli jednu neverovatnu kovanicu – da vam odgovor bude politički korektan. Ja sam mislio da je vreme socijalizma prošlo ovde i diktata Komunističke partije, da to više nemamo, ali neko izgleda voli takve odgovore, smatrajući valjda da smo mi ovde delegati Saveza komunista i da bi trebalo da dobijemo politički korektne odgovore. Ja mislim da bi trebali da dobijemo stručne odgovore, a o stručnosti gospodina Selakovića možda bi mogle njegove kolega na Pravnom fakultetu nešto da kažu, a teško da bi mogli da kažu nešto ljudi koji su pored fakulteta prošli ili eventualno ga videli na razglednici. Hvala.