Poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, danas sam ovde sa mojim kolegama ispred vas sa Predlogom izmena i dopuna Zakona o privatizaciji i Zakona o standardizaciji, kako bismo u jednom delu pre svega, ovog prvog zakona napokon već rešili problem dug više od dve decenije, a to je proces privatizacije.
Prvo želim da se zahvalim svim poslaničkim grupama i koalicija na vlasti, ali isto tako i poslaničkim grupama iz opozicije, koji su prihvatili poziv da u petak razgovaramo o Zakonu o privatizaciji i Zakonu o standardizaciji.
Zašto nam je to bilo važno? Baš zato što je ovaj zakon unet po hitnom postupku, zbog rokova koje imamo želeli smo da obavimo razgovore i da razgovaramo sa svima vama o posledicama, o trenutnim rešenjima i o onome šta se dešavalo i šta su uzroci toga da danas moramo da se vama obratimo i da tražimo vašu podršku.
Na jednom od tih sastanaka neko me je pitao – ministre, kako ćete da rešite vruć krompir koji ste dobili? Da, upravo tako, pitanje je upravo vrućeg krompira koji smo mi dobili kao Vlada prošle godine kada je 28. avgusta izglasana u ovoj Skupštini, nova Vlada Republike Srbije. Jedan od najvećih problema, jedan od najvećih vrućih krompira koji smo dobili u ruke, je upravo bilo pitanje 500 preduzeća i procesa privatizacija.
Moj odgovor na to je, a citiraću jednog velikog čoveka, jer sam pročitao sjajnu izjavu njegovu koju je dao u nekom tekstu, bivši predsednik Abraham Linkoln, koji je rekao – ne možete pobeći od sutrašnjice izbegavajući je danas. Moj odgovor na to je, da u potpunosti prihvatam odgovornost za svaki potez koji ova Vlada radi.
Ja kao ministar prihvatam svaki čin koji smo uradili u ovom procesu privatizacije u prethodnom periodu i prihvatam punu odgovornost za ovo što govorim u ime budućih generacija i u ime svih onih koji će jednog dana se baviti biznisom ili biti rukovodioci, imati svoje kompanije ili sedeti ovde u ovoj Skupštini, a nikada više neće pričati o problemima o kojima mi danas pričamo, jer ja danas moram nažalost da prihvatim odgovornost i nekih mojih prethodnika kojima je politika bila iznad ekonomije.
Nažalost, mi danas pričamo o preko 500 preduzeća koja su u potpunom haosu. Pet stotina preduzeća koja niko ili nije hteo da privatizuje od 2000. godine do danas ili su nažalost, a kako nam statistika kaže, veliki deo njih bili nekada prodati, a zatim očerupani, uništeni, devastirani, vraćeni državi na staranje. Imamo 526 preduzeća od kojih malo koja od njih može da izdrži tržišnu utakmicu, jer je tehnologija u njima stara preko 35 godina. Kako oni da igraju istu utakmicu sa kompanijama koje su već danas u 21. veku? Najveći broj stručnjaka, visokokvalifikovanih obrazovanih radnika, menadžera, inženjera su davno napustila te fabrike, te kompanije.
Ukupan iznos dugova ovih kompanija daleko prevazilazi svu imovinu koju imaju i pokretnu i nepokretnu. Dakle, i magacinske prostore i ono što se nalazi u njima i objekte i prava koja imaju. Samo 50 kompanija sa tog spiska duguje državi i komercijalnim poveriocima četiri milijarde evra. Zamislite da imamo taj novac danas u opticaju u ekonomskom životu Srbije. Dakle, to su problemi sa kojima smo se suočili. To su stvari i nasleđe koje smo ostavili.
Znate li šta je najpogubnija stvar u svemu tome i šta je najveća činjenica protiv priče o procesu privatizacije? Pa, za šest poslednjih godina, dakle, od 2009. godine do danas nijedna jedina privatizacija nije obavljena. Preko 3.000 preduzeća je prodato u periodu od 2000. do 2009. godine. Nijedna privatizacija nije urađena u poslednjih šest godina. Nekome to nije bio interes ili nešto drugo.
Ja vas sada otvoreno pitam – možemo li mi uopšte da govorimo o ovom delu procesa danas kao privatizaciji? Privatizacija je davno urađena. Mi danas pričamo o jednom drugom modelu kako da sagledamo probleme 526 preduzeća, kako da ih segmentiramo i kako da uradimo proces najbolje i najčistije za budućnost naših generacija. A problemi u njima kako sam već rekao su ozbiljni. Šta je politika uradila u prethodnim godinama? Najlakše je bilo zavući ruku u državni budžet, uzeti pare i proslediti. Kako se koje preduzeće pobuni, kako koji štrajk krene, vi samo date pare. Milijarde su iz državnog budžeta otišle za pomoć preduzećima pre svega u restrukturiranju ali o nima drugima.
Jedna dobra ideja koja je napravljena 2005. godine da se za neka samo preduzeća, za velike gigante koji su nekada predstavljali ekonomsku kičmu i razvoj srpske ekonomije, u nekom periodu izvrši zaštita, veoma kratkom i da se učini restrukturiranje za samo, ponavljam, za nekoliko preduzeća i za neko kratko vreme. Mi smo danas posle deset godina došli u situaciju da imamo na osnovu političkih dogovora, čelnika opština, molbi, dogovora, ko zna čega, da imamo nekoliko desetina preduzeća zaštićenih.
Kada smo prošle godine i mi i vi ovde izglasali Zakon o privatizaciji u avgustu mesecu, na spisku Agencije za privatizaciju je bilo 144 preduzeća koja su imala poseban režim. Da li je moguće da smo zaista imali 144 giganta i da li je zaista bilo moguće da deset godina ne možemo da uradimo, a nijedno preduzeće nije promenjeno, nijedno nije restrukturirano na način kako je to zamišljeno u početku i na način kako je to trebalo da se uradi. Onda govorimo o ekonomiji ili govorimo o politici.
E, pa, ova Vlada i ja kao ministar privrede i premijer Srbije Aleksandar Vučić prekidamo sa procesom ekonomske utopije. Ne može više da se radi, da se izvlače pare iz preduzeća, a da pri tom to nije na ekonomskoj osnovi. Ne mogu više pare iz budžeta da se daju ako nije ekonomski opravdano. Umesto da se bavimo razvojnim programima od ovih milion ljudi koji već rade u realnom sektoru dajemo njima podršku da ih bude što više, da mladi otvaraju kompanije, da bude što više preduzetnika, mi našu energiju i nažalost najveći broj para dajemo upravo u preduzeća koja su davno, davno izgubila svoju suštinu.
Znate za podatak Svetske banke koja je izračunala da je svake godine Srbija 750 miliona evra davala za ta preduzeća. Nije taj podatak tačan u smislu da je iz budžeta svake godine dato toliko para, ali jeste podatak da ta preduzeća nisu plaćala svoje obaveze, ni „Elektroprivredi“, ni „Putevima Srbije“, ni „Železnicama“, niti „Elektrodistribuciji“, ta preduzeća nisu plaćala svoje poreze i doprinose lokalnim samoupravama, a da ne govorim o porezima i doprinosima od radnika, a gde su porezi na zarade i sve ono što je trebalo da bude.
To nije održiva ekonomija. To nije ekonomija sa kojom možemo da se suočavamo. Ja neću da budem političar koji će da drži mrak i dalje u tom delu i da se pravimo ludi, kao da se ništa ne dešava. Ne, baš zato što se bavim ekonomijom, baš zato što sam 25 godina proveo u privatnom sektoru, hoću da privatni sektor ima budućnost u ovoj zemlji. Ne može imati ukoliko nemamo strukturne reforme urađene do kraja.
Ovo što smo počeli je tek početak ozbiljnih reformi koje moraju da se sprovedu da bismo za pet ili 10 godina mogli da kažemo da smo nešto kvalitetno i dobro uradili u ovoj zemlji. Način na koji je to do sada rađeno nije ni na kakav način prosperitetan.
Šta se desilo? Šta se desilo onog momenta kada smo u avgustu mesecu doneli zakon i kada je politička odluka definisana da ovaj proces mora da bude završen. Ja vas neću lagati. Ja nisam znao u kakav haos ulazim kada sam 3. septembra ovde pred vama položio zakletvu. Ja nisam znao sa kakvom opstrukcijom se mi suočavamo. Nisam znao za sve slabosti sistema koje imamo, a pogotovo interesnih grupa kojima nije bio interes da se proces privatizacije završi.
Šta je bilo pitanje? Na koji način? Ja, kao neko ko je ceo život proveo u privredi, nisam se time bavio, nisam bio tu da vidim te procese. Siguran sam da niko od vas, ili većina od vas, takođe nema tu informaciju i da ne zna kakve probleme imamo. Nažalost, oni koji su trebali to da znaju, oni koji su 15 godina vodili ovu državu i vodili ekonomiju, očigledno nisu znali ili možda jesu.
Ostalo je pitanje, to je bilo postavljeno pre neki dan u našem razgovoru, a šta ste vi uradili za vaših sedam meseci, gospodine ministre? Sad ću vama da iznesem, ne šta je urađeno za sedam meseci, već šta je urađeno od momenta kada je Zakon primenjen i onog momenta kada je nova Vlada u ovoj skupštini položila svoju zakletvu.
Dakle, kao prva stvar, prestali smo sa finansiranjem kompanija koje nemaju ekonomski održiv rast i koji ne mogu da predstavljaju budućnost ove države. Počeli smo da hapsimo sve prevarante koji su se u njima nalazili i biće hapšenja još. Treba ljudi da znaju da smo zatekli u kompanijama haos. Firme koje nisu plaćale svoje obaveze državi kroz akcize, poreze i doprinose. Direktori su imali najskuplje limuzine u državi, najveće plate po nekoliko stotina hiljada dinara, a da ne pričam o drugim prevarama koje su rađene. Konsultantski ugovori za razvoj firme, pa nigde papira jednog nemate, a kamoli da vidite po rezultatima rada da je nešto ostalo iza njih i da je nešto napravljeno u tom periodu.
Počeli smo da menjamo ljude. Pogledajte danas, mnogo podataka je objavljeno za „Železaru“. Iako nismo uspeli da završimo uspešno proces privatizacije, napravili smo menadžment ugovor kojima je „Železara“ u ovom momentu skoro na onoj tački prelaza, bar na pozitivnoj nuli. Dvanaest miliona dolara je svakog meseca bila u minusu. Zašto? Sposobni ljudi znaju kako se to radi, imaju drugačije uslove. Potrebna nam je pomoć i stranaca i svih koji su dobronamerni u ovoj zemlji.
Za mesec ili dva kada „Železara“ otvori drugu peć imaćemo profitabilnu „Železaru“. Što je najvažnije, „Železara“ je od prvog momenta, kada je novi menadžment stupio na snagu, počela da plaća svoje obaveze i prema EPS i prema „Srbijagasu“ i prema „Železnicama Srbije“, prema svima onima koji čine ekonomski život ovde u Srbiji živ i zdrav.
Pogledajte „Galeniku“ i šta je novi menadžment uradio za kratko vreme. Mislim da je jedina farmaceutska kuća u Evropi koja ima minus, koja ima gubitke. Evo, „Galenika“ se vraća na svoje noge.
„Petrohemija“, uz sve probleme koje imamo sa cenom gasa, u aprilu mesecu beleži po prvi put, posle niza godina, pozitivan rezultat, ne računajući kamate i ostala fiskalna opterećenja. Ekonomski znaju šta to znači.
Pogledajte druga preduzeća. „Simpo“ je dobio dva i po miliona ugovor da oprema hotel „Hilton“. Napravili smo socijalni program, uveli novi menadžment, skinuti su svi nepotrebni troškovi. „Simpo“ je imao na stotine zaposlenih radnika po objektima koji nisu funkcionisali. Ne možemo, ljudi, živeti u prošlosti. Ako nešto režemo, ne moramo da ugasimo sve, ne treba da sve ono što može da da rezultat da napravimo lošim, ali ne može se ni na starim principima rukovođenja i rada činiti korak u budućnosti.
Mogao bih da nabrajam ovde satima, za svaku kompaniju u prethodnom periodu, na desetine kompanija gde smo uspeli da uđemo da napravimo pozitivan rezultat i da preokrenemo, pripremimo kompanije, ne da bi država ostala vlasnik, nego da bi te kompanije pretvorili u profitabilne centre ili barem da budu negde oko nule, kako bi bilo zainteresovanih privrednika i investitora da uđu.
Zar mislite stvarno da će u 2015. godini, gde ceo svet nešto nudi, doći neko u našu firmu, koja je propala, koja duguje desetine miliona evra, i da kaže – sjajno, evo mi ćemo da kupimo, da pokrijemo sve te troškove, 20, 30, 50 miliona, dajte nam sve radnike i mi ćemo da napravimo novi program. Ljudi, to je utopija, to ne postoji. Za 10, 20 miliona evra vi na livadi napravite najbolju fabriku, bez dugova, bez ikakvog pitanja na koji način da se radi i na koji način možete da napravite korak u budućnost.
Ono što je još važnije, vrlo jasno su za svih 526 preduzeća segmentirani delovi na koji način i šta, u kojem pravcu koje preduzeće može da ide.
Održali smo na stotine sastanaka, ne sa čelnicima sindikata, Orbovićem, Čankom i ostalima koji su na vrhu te piramide, nego sa predstavnicima radnika gotovo svih najvećih fabrika koje se spominju u državi, pa sa granskim sindikatima, pa su formirane radne grupe na kojima smo pričali šta da radimo. Niko nije hteo da preuzme odgovornost na sebe i da kaže – pa to je nemoguće. Svi imaju neke ideje. Mi smo zemlja puna ideja, a nigde realizacije. Kada kažete, onima što imaju velike ideje, dajte mi, evo vam zakon, evo vam pravilnici, vi znate kakvi su vaši statusi unutar vaših firmi, predlog kako da izvršimo tu privatizaciju, svi beže od toga, a prvi izađu na televiziju, radio, mediji i kažu – mi imamo sjajne ideje kako bismo neku firmu rešili.
Otvorio sam za svakoga od zainteresovanih strana, svaki dan je mogao da uđe kod mojih saradnika ili kod mene lično i da razgovaramo o konkretnim potezima na koji način da se funkcioniše.
Druga stvar, postavlja se pitanje – šta ste vi uradili? Uradili ste 12 objava i dve privatizacije. S obzirom da šest godina ništa nije urađeno, da smo posle šest godina u Agenciji za privatizaciju zatekli potpuni haos, da nije bilo dokumentacije, papira, ugovora, predloga pravilnika kako se radi privatizacija, gospodin Šubara je postavljen za Novu godinu za direktora. Faktički ozbiljan rad je počeo u tom momentu kada su ljudi shvatili da će zaista proces da bude završen do kraja. Kao da su ljudi spavali, kao da ne želimo da se to uradi, kao da ovu zemlju treba da ostavimo nekom drugom, a ne našoj deci i generacijama koje dolaze. Gde je tu lična odgovornost u odnosu na sve te procese u kojima živimo i u kojima radimo?
Pet stotina dvadeset i šest preduzeća je trenutno u spisku Agencije za privatizaciju. Tri stotine trideset i osam preduzeća, njihov proces plana, rada, objave rešavanja je 1. jula završen. Tri stotine trideset i osam preduzeća je 1. jula… Završena priča. Ostaje nam 188 preduzeća. Jedan deo je u restrukturiranju, jedan deo je van toga. Vi ste imali ove velike kompanije. „Lasta“ i „Simpo“ nisu bila zaštićena preduzeća. Poverioci su mogli da naplate sve od njih, ali smo velikim trudom razgovarali sa bankama, sa privatnim poveriocima i sa svim onim javnim preduzećima kojima te kompanije duguju - dajte da vratimo u funkcionisanje, dajte da vratimo u život ta preduzeća, pre ćete da dobijete svoje dugove, nego da gurnemo sve u stečaj i da završimo taj deo. Kod nekih velikih sistema je tako.
Imali smo u onom akcionom planu, u januaru mesecu, 188 preduzeća koja smo stavili da idu u stečaj. Od toga 75 preduzeća nije imalo ni jednog zaposlenog. To nije bilo urađeno.
Nešto što je bila samo papirologija, ni to nije bilo urađeno u prethodnih šest godina. I onda se postavlja pitanje – a zašto vi za sedam meseci niste spakovali svih 500 firmi i dali na prodaju? Uspeh je i ovih 12 što je objavljeno. Dve smo završili. Do kraja ove nedelje će biti još 25, 26 objava. Dakle, imaćemo 40 preduzeća za koja je spakovana dokumentacija na legalan način, po svim pravilima kako je trebalo da se uradi. I biće objavljeno.
Sve ovo što smo uradili u prethodnih sedam meseci, molim vas, nemojte da bacimo pod vodu, nemojte da nam pravni sistem i zakon koji nam stoji ispred nas kao prepreka onemoguće da procese koje smo pokrenuli dovršimo. Suština je samo u jednom. Ni za jedan sekund vas ne molim da produžimo proces privatizacije, da nekome produžimo agoniju ili da damo lažnu nadu, samo vas molim da proces donesemo. Jer, mi nismo krivi za ovo što se dešavalo prethodnih godina.
Molimo vas za sitne izmene zakona. Prvo, da svim preduzećima koja zaključno sa ovom nedeljom, odnosno 31. majem, objavimo pozive, da nam dozvolite do trećeg poziva da ta preduzeća budu zaštićena, da nam se ne desi upadanje nekog poverioca, jer tog momenta ta privatizacija pada u vodu. Tog momenta moramo da povučemo i FAP i sve one koji su se već prijavili. Treba nam još neko vreme, da možemo da vidimo da za sva ta preduzeća se spremi sve što je potrebno zakonski.
Ono što vam piše u Predlogu zakona, a što je veoma važno, ne tražimo neograničeno. Nećemo da se igramo sa vama, sa objavom poziva, sa dodatnim stvarima. Tražimo egzaktno do 31. oktobra zaštitu za preduzeća. Ta preduzeća će 31. oktobra biti, ovih 40 koje sam nabrojao, ili definisana i prodata, dakle, znaće se ko je strateški partner, ili ko je kupio imovinu ili kapital, ili će otići u stečaj, bankrotstvo, likvidaciju ili na neki drugi način, kako je definisano.
Treba nam od vas saglasnost da kao Vlada možemo odgovorno da donesemo za mali broj preduzeća do godinu dana zaštite od prinudne naplate. Dakle, govorim o malom broju preduzeća, koji je usaglašen i sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom, zbog kojih neće pasti aranžman, jer smo njima objasnili do detalja šta smo zatekli, šta se dešavalo u ovih sedam meseci, koliko posla je urađeno i šta nam treba još da uradimo da bismo taj proces doveli do kraja.
Treba nam samo još malo. Poljoprivredni kombinat Beograd, naš najveći proizvođač mleka, jedno od najvećih stvari, treba nam još mesec ili dva da se završe pravni poslovi. Ko će da se javi, kakvi će biti uslovi konkursa, ja sam prvi ministar koji neću dozvoliti nijednu privatizaciju u kome će neki tajkun ili bilo ko drugi da kupi kompaniju, samo zbog toga da bi za dve ili tri godine rasparčao i sazidao zgrade. A toga imamo do sada neviđen broj slučajeva. Imamo IMT na Novom Beogradu, imate BIP koji se nalazi pored Gazele, imate mnoge kompanije koje imaju ogromnu vrednost zemljišta.
Država je najveći poverilac. Milijarde smo dali. Ima li pravo država da vrati nešto za sebe, da bi mogla kroz novac koji prihoduje da uloži u realni sektor, da omogući sutra i manje poreze i doprinose i da relaksira one koji sami rade da dobiju nešto? To je politika odgovornosti koju vodi i premijer Vučić i mi kao ministri, svaki od nas. I svi koji se bave biznisom, i u opoziciji i na svim drugim mestima. Svi poslanici koji imaju bilo kakav kontakt sa poslovnom zajednicom znaju da nema poslovne organizacije, asocijacije, komore, stranog investitora koji je došao u Srbiju a da ga lično premijer nije primio.
To se nikada u Srbiji nije dešavalo. Nikada nije bio nijedan premijer toliko zainteresovan da podigne ekonomiju zemlje. Nikada nije bio niko zainteresovan da otvoreno kaže istinu ljudima u oči. Dokle ćemo da se krijemo? Ja to neću da radim na mestu ministra. Premijer ima svoj politički put i čovek je isto tako preuzeo svu odgovornost, za sve poslove koji se danas rade.
Ja vas molim da nam dozvolite ovim izmenama zakona da na ovaj proces jednom stavimo tačku. Previše dugo traje, preko dve decenije i to nam je rak-rana društva. Ima kompanija koje mogu da prežive, ima kompanije koje smo osposobili i vratili u život, ima kompanija koje su do juče bile u strašnim dugovima, bez i jednog jedinog posla. Danas imate kompaniju „Jumko“ sa 1700 zaposlenih, sa 12 miliona evra ugovorenih poslova. Neće niko da kupi „Jumko“ zbog tri hale, ali će da kupi zbog ugovora.
Zato nam treba vreme. Ne može preko noći. Ne možete papirološki, pravno, administrativno, da završite sve te poslove, jer mi smo krenuli jako kasno. Zašto? Rekao sam vam zbog čega – šest godina ništa nije urađeno, ni jedan propis, ni jedan dokument, nijedna privatizacija nije ni objavljena, ni pripremljena, niti je nekome bio interes da se to sprovede. Još jednom vas molim za podršku da na zakon o privatizaciji na ovaj način stavimo realnu tačku i da se okrenemo budućnosti.
Kada pričamo o budućnosti, kada razgovaramo o tome šta je budućnost ove zemlje, u ekonomskom smislu je to sektor malih i srednjih preduzeća. Preko 99% sektor NSP-a čini srpsku ekonomiju. Danas imamo jedan veoma važan zakon prede vama, odnosno izmene i dopune Zakona o standardizaciji, koji će nam omogućiti upravo podršku sektoru malih i srednjih preduzeća.
Ne znam da li znate, 22 hiljade standarda postoji definisanih u EU. Mi smo se obavezali da ćemo ih slediti i da ćemo naše zakonodavstvo i naše standarde upodobiti sa njima. Mi moramo da se uskladimo sa Uredbom 1025 EU. Moja koleginica, koja sedi pored mene, i ceo njen tim su ogroman posao uradili u prethodnom periodu, 95% svih standarda EU je implementirano u Srbiju.
Ali, postoje još neke stvari koje moramo da uradimo, upravo da bismo pružili šansu sektoru malih i srednjih preduzeća da može da utiče na donošenje standarda i kod nas, a preko nas u Evropi. Treba nam, kao prva stvar, da Institut za standardizaciju postane punopravni član svih međunarodnih organizacija, pre svega u članstvu u Briselu, koje nam je veoma važno. Da bismo to postavili, potrebne su nam izmene i dopune zakona, gde ćemo omogućiti Institutu da ima svoje autohtone prihode, jer je intencija u celoj EU, gde je inače, takođe slična stvar, da najveći deo troškova pokrivaju države članice u svojim institutima koje se bave time, ali je želja i namera da što više sredstava obezbeđuju iz konsalting usluga i drugih usluga koje moraju da budu prisutne u tom delu.
Primenjeno je 95% svih standarda, ali je mali broj standarda preveden na srpski jezik. Moramo da dodatna sredstva koja obezbedimo usmerimo na podizanje kapaciteta malih preduzeća, koje ne mogu sama to samostalno da rade, moramo da uložimo u obuke, moramo da im damo standarde na srpskom jeziku, da bi ljudi najbolje razumeli. Jer, svi ljudi koji rade u Institutu, kada su radne grupe, rade direktno na engleskom jeziku i nažalost, zbog nemanja dovoljno sredstava, tako se stvari odvijaju. Ali je važno da smo posao uradili, da će standardi od sada biti javno dostupni, ne samo preko „Službenog glasnika“, nego će biti dostupni na internet sajtu Instituta, da će transparentnost svih procesa, i odlučivanja i rada i razvoja budućnosti, može da bude prisutan. Zato je to važno i zato nam je to jedna od ključnih stvari zbog koje vas molimo za promenu Zakona o standardizaciji.
Na kraju, predlažem, s obzirom da imamo ovaj lepi sinonim za standarde, predlažem da danas uvedemo neke standarde ovde u Skupštinu, koje će nam omogućiti da se borimo argumentima, da se borimo činjenicama a ne lažnim optužbama ko je, gde, zašto i zbog čega šta uradio.
Molim vas, ekonomija je zajednički interes svih građana Srbije. Mislim da je više nego jasno, više nego ikada jasno da ukoliko ne budemo imali ekonomiju dugoročnu na zdravim osnovama, sa perspektivnim kompanijama koje slede međunarodna pravila, pitanje je na koji način neko vidi budućnost i državnost naše zemlje.
Ja vas zato molim u to ime da budemo okrenuti budućnosti, da gledamo buduće događaje i ako ja kao ministar mogu da preuzmem odgovornost na sebe, da razgovaram sa svim štrajkačima, sa svim radnicima, sa svim direktorima, gde razgovori ni malo nisu prijatni, jer treba nekome da srušite neke želje. Oni su živeli u nadi da će država da dođe čarobnim štapićem nešto da promeni. Neće.
Kao odgovorna država, to želim da vam napomenem, van svih realnih mogućnosti naše zemlje, obezbedili smo tranzicioni fond u iznosu od 16 milijardi dinara, kako bismo svima onima koji, nažalost, ostanu bez posla, pomogli da imaju jedan deo barem u nekom momentu, sigurnost da mogu one osnovne svoje porodične obaveze da ispune.
Neću vas slagati, kao i malo pre kada sam rekao kakav smo problem zatekli, tako vas i sad ne lažem. Da, biće i otpuštanja, biće i radnika koji će ostajati bez posla, biće preduzeća koja moraju da odu u stečaj, ali stečaj nije bauk. Stečaj je način da preduzeće nađe da živi.
Siguran sam, vi svi dolazite iz različitih gradova i opština Srbije, siguran sam da svako od vas može da nabroji kompanije koje su bile u stečaju, koje su danas privatizovane, gde su vraćeni radnici, gde su počeli da rade, gde je počela obnovljiva proizvodnja, ali ta preduzeća su danas potpuno zdrava, sa potpuno novom perspektivom.
Nemojte da predstavljamo ljudima stvari onakve kakve nisu. Od onoga što treba da bude pozitivnije, da pravimo loše, a od onoga što je loše, da veličamo, jer to nije u interesu građana Srbije, to nije u interesu niti naše dece, niti budućnosti.
Molim vas još jedanput za podršku izmenama i dopunama Zakona o privatizacija, izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji, kako bismo lepše živeli i kako se ne bi kajali na osnovu ove Linkolnove rečenice da u budućnosti ne možemo odgoditi ni na koji način stvari u budućnosti ako ih danas pomeramo u nedogled. Hvala.