Deveta sednica Prvog redovnog zasedanja, 25.05.2015.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Deveta sednica Prvog redovnog zasedanja

01 Broj: 06-2/225-15

25.05.2015

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:10 do 16:20

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala. Zahvaljujem.
Stavljam na glasanje ovaj predlog zakona.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 18, protiv – jedan, uzdržanih – nema, nije glasalo 142 od ukupno prisutnog 161 narodnog poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Narodni poslanik Zoran Babić predložio je da se obavi zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji.
Da li narodni poslanik Zoran Babić želi reč? (Ne.) Zahvaljujem.
Stavljam na glasanje ovaj predlog zakona.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 127, protiv – 14, uzdržanih – nema, nije glasalo 20 od ukupno prisutnog 161 narodnog poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila ovaj predlog.
Stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.
Zaključujem glasanje: za je glasalo – 130, protiv – pet, uzdržan –niko, nije glasalo 28 od ukupno 163 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova utvrdila dnevni red Devete sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji,
2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji,
3. Predlog odluke o izboru Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu.
Molim ministra da uđe u salu sa svojim saradnicima.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuje ministar privrede Željko Sertić, pomoćnik ministra privrede Jelena Popović, vršilac dužnosti pomoćnika ministra privrede Milan Trivunac, Ljubomir Šubara, direktor Agencije za privatizaciju, Dragan Ugričić, direktor Centra za privatizaciju, Jelena Arsić i Andrijana Stojković, viši pravni savetnici u Agenciji za privatizaciju, Marko Obradović, posebni savetnik ministra privrede, Stanka Vučković, rukovodilac Odeljenja u Agenciji za privatizaciju i Jovan Petrović, rukovodilac grupe u Ministarstvu privrede.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji.
Da li predstavnik predlagača ministar privrede Željko Sertić, želi reč?
Reč ima ministar Željko Sertić.

Željko Sertić

Poštovana predsednice, dame i gospodo poslanici, danas sam ovde sa mojim kolegama ispred vas sa Predlogom izmena i dopuna Zakona o privatizaciji i Zakona o standardizaciji, kako bismo u jednom delu pre svega, ovog prvog zakona napokon već rešili problem dug više od dve decenije, a to je proces privatizacije.
Prvo želim da se zahvalim svim poslaničkim grupama i koalicija na vlasti, ali isto tako i poslaničkim grupama iz opozicije, koji su prihvatili poziv da u petak razgovaramo o Zakonu o privatizaciji i Zakonu o standardizaciji.
Zašto nam je to bilo važno? Baš zato što je ovaj zakon unet po hitnom postupku, zbog rokova koje imamo želeli smo da obavimo razgovore i da razgovaramo sa svima vama o posledicama, o trenutnim rešenjima i o onome šta se dešavalo i šta su uzroci toga da danas moramo da se vama obratimo i da tražimo vašu podršku.
Na jednom od tih sastanaka neko me je pitao – ministre, kako ćete da rešite vruć krompir koji ste dobili? Da, upravo tako, pitanje je upravo vrućeg krompira koji smo mi dobili kao Vlada prošle godine kada je 28. avgusta izglasana u ovoj Skupštini, nova Vlada Republike Srbije. Jedan od najvećih problema, jedan od najvećih vrućih krompira koji smo dobili u ruke, je upravo bilo pitanje 500 preduzeća i procesa privatizacija.
Moj odgovor na to je, a citiraću jednog velikog čoveka, jer sam pročitao sjajnu izjavu njegovu koju je dao u nekom tekstu, bivši predsednik Abraham Linkoln, koji je rekao – ne možete pobeći od sutrašnjice izbegavajući je danas. Moj odgovor na to je, da u potpunosti prihvatam odgovornost za svaki potez koji ova Vlada radi.
Ja kao ministar prihvatam svaki čin koji smo uradili u ovom procesu privatizacije u prethodnom periodu i prihvatam punu odgovornost za ovo što govorim u ime budućih generacija i u ime svih onih koji će jednog dana se baviti biznisom ili biti rukovodioci, imati svoje kompanije ili sedeti ovde u ovoj Skupštini, a nikada više neće pričati o problemima o kojima mi danas pričamo, jer ja danas moram nažalost da prihvatim odgovornost i nekih mojih prethodnika kojima je politika bila iznad ekonomije.
Nažalost, mi danas pričamo o preko 500 preduzeća koja su u potpunom haosu. Pet stotina preduzeća koja niko ili nije hteo da privatizuje od 2000. godine do danas ili su nažalost, a kako nam statistika kaže, veliki deo njih bili nekada prodati, a zatim očerupani, uništeni, devastirani, vraćeni državi na staranje. Imamo 526 preduzeća od kojih malo koja od njih može da izdrži tržišnu utakmicu, jer je tehnologija u njima stara preko 35 godina. Kako oni da igraju istu utakmicu sa kompanijama koje su već danas u 21. veku? Najveći broj stručnjaka, visokokvalifikovanih obrazovanih radnika, menadžera, inženjera su davno napustila te fabrike, te kompanije.
Ukupan iznos dugova ovih kompanija daleko prevazilazi svu imovinu koju imaju i pokretnu i nepokretnu. Dakle, i magacinske prostore i ono što se nalazi u njima i objekte i prava koja imaju. Samo 50 kompanija sa tog spiska duguje državi i komercijalnim poveriocima četiri milijarde evra. Zamislite da imamo taj novac danas u opticaju u ekonomskom životu Srbije. Dakle, to su problemi sa kojima smo se suočili. To su stvari i nasleđe koje smo ostavili.
Znate li šta je najpogubnija stvar u svemu tome i šta je najveća činjenica protiv priče o procesu privatizacije? Pa, za šest poslednjih godina, dakle, od 2009. godine do danas nijedna jedina privatizacija nije obavljena. Preko 3.000 preduzeća je prodato u periodu od 2000. do 2009. godine. Nijedna privatizacija nije urađena u poslednjih šest godina. Nekome to nije bio interes ili nešto drugo.
Ja vas sada otvoreno pitam – možemo li mi uopšte da govorimo o ovom delu procesa danas kao privatizaciji? Privatizacija je davno urađena. Mi danas pričamo o jednom drugom modelu kako da sagledamo probleme 526 preduzeća, kako da ih segmentiramo i kako da uradimo proces najbolje i najčistije za budućnost naših generacija. A problemi u njima kako sam već rekao su ozbiljni. Šta je politika uradila u prethodnim godinama? Najlakše je bilo zavući ruku u državni budžet, uzeti pare i proslediti. Kako se koje preduzeće pobuni, kako koji štrajk krene, vi samo date pare. Milijarde su iz državnog budžeta otišle za pomoć preduzećima pre svega u restrukturiranju ali o nima drugima.
Jedna dobra ideja koja je napravljena 2005. godine da se za neka samo preduzeća, za velike gigante koji su nekada predstavljali ekonomsku kičmu i razvoj srpske ekonomije, u nekom periodu izvrši zaštita, veoma kratkom i da se učini restrukturiranje za samo, ponavljam, za nekoliko preduzeća i za neko kratko vreme. Mi smo danas posle deset godina došli u situaciju da imamo na osnovu političkih dogovora, čelnika opština, molbi, dogovora, ko zna čega, da imamo nekoliko desetina preduzeća zaštićenih.
Kada smo prošle godine i mi i vi ovde izglasali Zakon o privatizaciji u avgustu mesecu, na spisku Agencije za privatizaciju je bilo 144 preduzeća koja su imala poseban režim. Da li je moguće da smo zaista imali 144 giganta i da li je zaista bilo moguće da deset godina ne možemo da uradimo, a nijedno preduzeće nije promenjeno, nijedno nije restrukturirano na način kako je to zamišljeno u početku i na način kako je to trebalo da se uradi. Onda govorimo o ekonomiji ili govorimo o politici.
E, pa, ova Vlada i ja kao ministar privrede i premijer Srbije Aleksandar Vučić prekidamo sa procesom ekonomske utopije. Ne može više da se radi, da se izvlače pare iz preduzeća, a da pri tom to nije na ekonomskoj osnovi. Ne mogu više pare iz budžeta da se daju ako nije ekonomski opravdano. Umesto da se bavimo razvojnim programima od ovih milion ljudi koji već rade u realnom sektoru dajemo njima podršku da ih bude što više, da mladi otvaraju kompanije, da bude što više preduzetnika, mi našu energiju i nažalost najveći broj para dajemo upravo u preduzeća koja su davno, davno izgubila svoju suštinu.
Znate za podatak Svetske banke koja je izračunala da je svake godine Srbija 750 miliona evra davala za ta preduzeća. Nije taj podatak tačan u smislu da je iz budžeta svake godine dato toliko para, ali jeste podatak da ta preduzeća nisu plaćala svoje obaveze, ni „Elektroprivredi“, ni „Putevima Srbije“, ni „Železnicama“, niti „Elektrodistribuciji“, ta preduzeća nisu plaćala svoje poreze i doprinose lokalnim samoupravama, a da ne govorim o porezima i doprinosima od radnika, a gde su porezi na zarade i sve ono što je trebalo da bude.
To nije održiva ekonomija. To nije ekonomija sa kojom možemo da se suočavamo. Ja neću da budem političar koji će da drži mrak i dalje u tom delu i da se pravimo ludi, kao da se ništa ne dešava. Ne, baš zato što se bavim ekonomijom, baš zato što sam 25 godina proveo u privatnom sektoru, hoću da privatni sektor ima budućnost u ovoj zemlji. Ne može imati ukoliko nemamo strukturne reforme urađene do kraja.
Ovo što smo počeli je tek početak ozbiljnih reformi koje moraju da se sprovedu da bismo za pet ili 10 godina mogli da kažemo da smo nešto kvalitetno i dobro uradili u ovoj zemlji. Način na koji je to do sada rađeno nije ni na kakav način prosperitetan.
Šta se desilo? Šta se desilo onog momenta kada smo u avgustu mesecu doneli zakon i kada je politička odluka definisana da ovaj proces mora da bude završen. Ja vas neću lagati. Ja nisam znao u kakav haos ulazim kada sam 3. septembra ovde pred vama položio zakletvu. Ja nisam znao sa kakvom opstrukcijom se mi suočavamo. Nisam znao za sve slabosti sistema koje imamo, a pogotovo interesnih grupa kojima nije bio interes da se proces privatizacije završi.
Šta je bilo pitanje? Na koji način? Ja, kao neko ko je ceo život proveo u privredi, nisam se time bavio, nisam bio tu da vidim te procese. Siguran sam da niko od vas, ili većina od vas, takođe nema tu informaciju i da ne zna kakve probleme imamo. Nažalost, oni koji su trebali to da znaju, oni koji su 15 godina vodili ovu državu i vodili ekonomiju, očigledno nisu znali ili možda jesu.
Ostalo je pitanje, to je bilo postavljeno pre neki dan u našem razgovoru, a šta ste vi uradili za vaših sedam meseci, gospodine ministre? Sad ću vama da iznesem, ne šta je urađeno za sedam meseci, već šta je urađeno od momenta kada je Zakon primenjen i onog momenta kada je nova Vlada u ovoj skupštini položila svoju zakletvu.
Dakle, kao prva stvar, prestali smo sa finansiranjem kompanija koje nemaju ekonomski održiv rast i koji ne mogu da predstavljaju budućnost ove države. Počeli smo da hapsimo sve prevarante koji su se u njima nalazili i biće hapšenja još. Treba ljudi da znaju da smo zatekli u kompanijama haos. Firme koje nisu plaćale svoje obaveze državi kroz akcize, poreze i doprinose. Direktori su imali najskuplje limuzine u državi, najveće plate po nekoliko stotina hiljada dinara, a da ne pričam o drugim prevarama koje su rađene. Konsultantski ugovori za razvoj firme, pa nigde papira jednog nemate, a kamoli da vidite po rezultatima rada da je nešto ostalo iza njih i da je nešto napravljeno u tom periodu.
Počeli smo da menjamo ljude. Pogledajte danas, mnogo podataka je objavljeno za „Železaru“. Iako nismo uspeli da završimo uspešno proces privatizacije, napravili smo menadžment ugovor kojima je „Železara“ u ovom momentu skoro na onoj tački prelaza, bar na pozitivnoj nuli. Dvanaest miliona dolara je svakog meseca bila u minusu. Zašto? Sposobni ljudi znaju kako se to radi, imaju drugačije uslove. Potrebna nam je pomoć i stranaca i svih koji su dobronamerni u ovoj zemlji.
Za mesec ili dva kada „Železara“ otvori drugu peć imaćemo profitabilnu „Železaru“. Što je najvažnije, „Železara“ je od prvog momenta, kada je novi menadžment stupio na snagu, počela da plaća svoje obaveze i prema EPS i prema „Srbijagasu“ i prema „Železnicama Srbije“, prema svima onima koji čine ekonomski život ovde u Srbiji živ i zdrav.
Pogledajte „Galeniku“ i šta je novi menadžment uradio za kratko vreme. Mislim da je jedina farmaceutska kuća u Evropi koja ima minus, koja ima gubitke. Evo, „Galenika“ se vraća na svoje noge.
„Petrohemija“, uz sve probleme koje imamo sa cenom gasa, u aprilu mesecu beleži po prvi put, posle niza godina, pozitivan rezultat, ne računajući kamate i ostala fiskalna opterećenja. Ekonomski znaju šta to znači.
Pogledajte druga preduzeća. „Simpo“ je dobio dva i po miliona ugovor da oprema hotel „Hilton“. Napravili smo socijalni program, uveli novi menadžment, skinuti su svi nepotrebni troškovi. „Simpo“ je imao na stotine zaposlenih radnika po objektima koji nisu funkcionisali. Ne možemo, ljudi, živeti u prošlosti. Ako nešto režemo, ne moramo da ugasimo sve, ne treba da sve ono što može da da rezultat da napravimo lošim, ali ne može se ni na starim principima rukovođenja i rada činiti korak u budućnosti.
Mogao bih da nabrajam ovde satima, za svaku kompaniju u prethodnom periodu, na desetine kompanija gde smo uspeli da uđemo da napravimo pozitivan rezultat i da preokrenemo, pripremimo kompanije, ne da bi država ostala vlasnik, nego da bi te kompanije pretvorili u profitabilne centre ili barem da budu negde oko nule, kako bi bilo zainteresovanih privrednika i investitora da uđu.
Zar mislite stvarno da će u 2015. godini, gde ceo svet nešto nudi, doći neko u našu firmu, koja je propala, koja duguje desetine miliona evra, i da kaže – sjajno, evo mi ćemo da kupimo, da pokrijemo sve te troškove, 20, 30, 50 miliona, dajte nam sve radnike i mi ćemo da napravimo novi program. Ljudi, to je utopija, to ne postoji. Za 10, 20 miliona evra vi na livadi napravite najbolju fabriku, bez dugova, bez ikakvog pitanja na koji način da se radi i na koji način možete da napravite korak u budućnost.
Ono što je još važnije, vrlo jasno su za svih 526 preduzeća segmentirani delovi na koji način i šta, u kojem pravcu koje preduzeće može da ide.
Održali smo na stotine sastanaka, ne sa čelnicima sindikata, Orbovićem, Čankom i ostalima koji su na vrhu te piramide, nego sa predstavnicima radnika gotovo svih najvećih fabrika koje se spominju u državi, pa sa granskim sindikatima, pa su formirane radne grupe na kojima smo pričali šta da radimo. Niko nije hteo da preuzme odgovornost na sebe i da kaže – pa to je nemoguće. Svi imaju neke ideje. Mi smo zemlja puna ideja, a nigde realizacije. Kada kažete, onima što imaju velike ideje, dajte mi, evo vam zakon, evo vam pravilnici, vi znate kakvi su vaši statusi unutar vaših firmi, predlog kako da izvršimo tu privatizaciju, svi beže od toga, a prvi izađu na televiziju, radio, mediji i kažu – mi imamo sjajne ideje kako bismo neku firmu rešili.
Otvorio sam za svakoga od zainteresovanih strana, svaki dan je mogao da uđe kod mojih saradnika ili kod mene lično i da razgovaramo o konkretnim potezima na koji način da se funkcioniše.
Druga stvar, postavlja se pitanje – šta ste vi uradili? Uradili ste 12 objava i dve privatizacije. S obzirom da šest godina ništa nije urađeno, da smo posle šest godina u Agenciji za privatizaciju zatekli potpuni haos, da nije bilo dokumentacije, papira, ugovora, predloga pravilnika kako se radi privatizacija, gospodin Šubara je postavljen za Novu godinu za direktora. Faktički ozbiljan rad je počeo u tom momentu kada su ljudi shvatili da će zaista proces da bude završen do kraja. Kao da su ljudi spavali, kao da ne želimo da se to uradi, kao da ovu zemlju treba da ostavimo nekom drugom, a ne našoj deci i generacijama koje dolaze. Gde je tu lična odgovornost u odnosu na sve te procese u kojima živimo i u kojima radimo?
Pet stotina dvadeset i šest preduzeća je trenutno u spisku Agencije za privatizaciju. Tri stotine trideset i osam preduzeća, njihov proces plana, rada, objave rešavanja je 1. jula završen. Tri stotine trideset i osam preduzeća je 1. jula… Završena priča. Ostaje nam 188 preduzeća. Jedan deo je u restrukturiranju, jedan deo je van toga. Vi ste imali ove velike kompanije. „Lasta“ i „Simpo“ nisu bila zaštićena preduzeća. Poverioci su mogli da naplate sve od njih, ali smo velikim trudom razgovarali sa bankama, sa privatnim poveriocima i sa svim onim javnim preduzećima kojima te kompanije duguju - dajte da vratimo u funkcionisanje, dajte da vratimo u život ta preduzeća, pre ćete da dobijete svoje dugove, nego da gurnemo sve u stečaj i da završimo taj deo. Kod nekih velikih sistema je tako.
Imali smo u onom akcionom planu, u januaru mesecu, 188 preduzeća koja smo stavili da idu u stečaj. Od toga 75 preduzeća nije imalo ni jednog zaposlenog. To nije bilo urađeno.
Nešto što je bila samo papirologija, ni to nije bilo urađeno u prethodnih šest godina. I onda se postavlja pitanje – a zašto vi za sedam meseci niste spakovali svih 500 firmi i dali na prodaju? Uspeh je i ovih 12 što je objavljeno. Dve smo završili. Do kraja ove nedelje će biti još 25, 26 objava. Dakle, imaćemo 40 preduzeća za koja je spakovana dokumentacija na legalan način, po svim pravilima kako je trebalo da se uradi. I biće objavljeno.
Sve ovo što smo uradili u prethodnih sedam meseci, molim vas, nemojte da bacimo pod vodu, nemojte da nam pravni sistem i zakon koji nam stoji ispred nas kao prepreka onemoguće da procese koje smo pokrenuli dovršimo. Suština je samo u jednom. Ni za jedan sekund vas ne molim da produžimo proces privatizacije, da nekome produžimo agoniju ili da damo lažnu nadu, samo vas molim da proces donesemo. Jer, mi nismo krivi za ovo što se dešavalo prethodnih godina.
Molimo vas za sitne izmene zakona. Prvo, da svim preduzećima koja zaključno sa ovom nedeljom, odnosno 31. majem, objavimo pozive, da nam dozvolite do trećeg poziva da ta preduzeća budu zaštićena, da nam se ne desi upadanje nekog poverioca, jer tog momenta ta privatizacija pada u vodu. Tog momenta moramo da povučemo i FAP i sve one koji su se već prijavili. Treba nam još neko vreme, da možemo da vidimo da za sva ta preduzeća se spremi sve što je potrebno zakonski.
Ono što vam piše u Predlogu zakona, a što je veoma važno, ne tražimo neograničeno. Nećemo da se igramo sa vama, sa objavom poziva, sa dodatnim stvarima. Tražimo egzaktno do 31. oktobra zaštitu za preduzeća. Ta preduzeća će 31. oktobra biti, ovih 40 koje sam nabrojao, ili definisana i prodata, dakle, znaće se ko je strateški partner, ili ko je kupio imovinu ili kapital, ili će otići u stečaj, bankrotstvo, likvidaciju ili na neki drugi način, kako je definisano.
Treba nam od vas saglasnost da kao Vlada možemo odgovorno da donesemo za mali broj preduzeća do godinu dana zaštite od prinudne naplate. Dakle, govorim o malom broju preduzeća, koji je usaglašen i sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom, zbog kojih neće pasti aranžman, jer smo njima objasnili do detalja šta smo zatekli, šta se dešavalo u ovih sedam meseci, koliko posla je urađeno i šta nam treba još da uradimo da bismo taj proces doveli do kraja.
Treba nam samo još malo. Poljoprivredni kombinat Beograd, naš najveći proizvođač mleka, jedno od najvećih stvari, treba nam još mesec ili dva da se završe pravni poslovi. Ko će da se javi, kakvi će biti uslovi konkursa, ja sam prvi ministar koji neću dozvoliti nijednu privatizaciju u kome će neki tajkun ili bilo ko drugi da kupi kompaniju, samo zbog toga da bi za dve ili tri godine rasparčao i sazidao zgrade. A toga imamo do sada neviđen broj slučajeva. Imamo IMT na Novom Beogradu, imate BIP koji se nalazi pored Gazele, imate mnoge kompanije koje imaju ogromnu vrednost zemljišta.
Država je najveći poverilac. Milijarde smo dali. Ima li pravo država da vrati nešto za sebe, da bi mogla kroz novac koji prihoduje da uloži u realni sektor, da omogući sutra i manje poreze i doprinose i da relaksira one koji sami rade da dobiju nešto? To je politika odgovornosti koju vodi i premijer Vučić i mi kao ministri, svaki od nas. I svi koji se bave biznisom, i u opoziciji i na svim drugim mestima. Svi poslanici koji imaju bilo kakav kontakt sa poslovnom zajednicom znaju da nema poslovne organizacije, asocijacije, komore, stranog investitora koji je došao u Srbiju a da ga lično premijer nije primio.
To se nikada u Srbiji nije dešavalo. Nikada nije bio nijedan premijer toliko zainteresovan da podigne ekonomiju zemlje. Nikada nije bio niko zainteresovan da otvoreno kaže istinu ljudima u oči. Dokle ćemo da se krijemo? Ja to neću da radim na mestu ministra. Premijer ima svoj politički put i čovek je isto tako preuzeo svu odgovornost, za sve poslove koji se danas rade.
Ja vas molim da nam dozvolite ovim izmenama zakona da na ovaj proces jednom stavimo tačku. Previše dugo traje, preko dve decenije i to nam je rak-rana društva. Ima kompanija koje mogu da prežive, ima kompanije koje smo osposobili i vratili u život, ima kompanija koje su do juče bile u strašnim dugovima, bez i jednog jedinog posla. Danas imate kompaniju „Jumko“ sa 1700 zaposlenih, sa 12 miliona evra ugovorenih poslova. Neće niko da kupi „Jumko“ zbog tri hale, ali će da kupi zbog ugovora.
Zato nam treba vreme. Ne može preko noći. Ne možete papirološki, pravno, administrativno, da završite sve te poslove, jer mi smo krenuli jako kasno. Zašto? Rekao sam vam zbog čega – šest godina ništa nije urađeno, ni jedan propis, ni jedan dokument, nijedna privatizacija nije ni objavljena, ni pripremljena, niti je nekome bio interes da se to sprovede. Još jednom vas molim za podršku da na zakon o privatizaciji na ovaj način stavimo realnu tačku i da se okrenemo budućnosti.
Kada pričamo o budućnosti, kada razgovaramo o tome šta je budućnost ove zemlje, u ekonomskom smislu je to sektor malih i srednjih preduzeća. Preko 99% sektor NSP-a čini srpsku ekonomiju. Danas imamo jedan veoma važan zakon prede vama, odnosno izmene i dopune Zakona o standardizaciji, koji će nam omogućiti upravo podršku sektoru malih i srednjih preduzeća.
Ne znam da li znate, 22 hiljade standarda postoji definisanih u EU. Mi smo se obavezali da ćemo ih slediti i da ćemo naše zakonodavstvo i naše standarde upodobiti sa njima. Mi moramo da se uskladimo sa Uredbom 1025 EU. Moja koleginica, koja sedi pored mene, i ceo njen tim su ogroman posao uradili u prethodnom periodu, 95% svih standarda EU je implementirano u Srbiju.
Ali, postoje još neke stvari koje moramo da uradimo, upravo da bismo pružili šansu sektoru malih i srednjih preduzeća da može da utiče na donošenje standarda i kod nas, a preko nas u Evropi. Treba nam, kao prva stvar, da Institut za standardizaciju postane punopravni član svih međunarodnih organizacija, pre svega u članstvu u Briselu, koje nam je veoma važno. Da bismo to postavili, potrebne su nam izmene i dopune zakona, gde ćemo omogućiti Institutu da ima svoje autohtone prihode, jer je intencija u celoj EU, gde je inače, takođe slična stvar, da najveći deo troškova pokrivaju države članice u svojim institutima koje se bave time, ali je želja i namera da što više sredstava obezbeđuju iz konsalting usluga i drugih usluga koje moraju da budu prisutne u tom delu.
Primenjeno je 95% svih standarda, ali je mali broj standarda preveden na srpski jezik. Moramo da dodatna sredstva koja obezbedimo usmerimo na podizanje kapaciteta malih preduzeća, koje ne mogu sama to samostalno da rade, moramo da uložimo u obuke, moramo da im damo standarde na srpskom jeziku, da bi ljudi najbolje razumeli. Jer, svi ljudi koji rade u Institutu, kada su radne grupe, rade direktno na engleskom jeziku i nažalost, zbog nemanja dovoljno sredstava, tako se stvari odvijaju. Ali je važno da smo posao uradili, da će standardi od sada biti javno dostupni, ne samo preko „Službenog glasnika“, nego će biti dostupni na internet sajtu Instituta, da će transparentnost svih procesa, i odlučivanja i rada i razvoja budućnosti, može da bude prisutan. Zato je to važno i zato nam je to jedna od ključnih stvari zbog koje vas molimo za promenu Zakona o standardizaciji.
Na kraju, predlažem, s obzirom da imamo ovaj lepi sinonim za standarde, predlažem da danas uvedemo neke standarde ovde u Skupštinu, koje će nam omogućiti da se borimo argumentima, da se borimo činjenicama a ne lažnim optužbama ko je, gde, zašto i zbog čega šta uradio.
Molim vas, ekonomija je zajednički interes svih građana Srbije. Mislim da je više nego jasno, više nego ikada jasno da ukoliko ne budemo imali ekonomiju dugoročnu na zdravim osnovama, sa perspektivnim kompanijama koje slede međunarodna pravila, pitanje je na koji način neko vidi budućnost i državnost naše zemlje.
Ja vas zato molim u to ime da budemo okrenuti budućnosti, da gledamo buduće događaje i ako ja kao ministar mogu da preuzmem odgovornost na sebe, da razgovaram sa svim štrajkačima, sa svim radnicima, sa svim direktorima, gde razgovori ni malo nisu prijatni, jer treba nekome da srušite neke želje. Oni su živeli u nadi da će država da dođe čarobnim štapićem nešto da promeni. Neće.
Kao odgovorna država, to želim da vam napomenem, van svih realnih mogućnosti naše zemlje, obezbedili smo tranzicioni fond u iznosu od 16 milijardi dinara, kako bismo svima onima koji, nažalost, ostanu bez posla, pomogli da imaju jedan deo barem u nekom momentu, sigurnost da mogu one osnovne svoje porodične obaveze da ispune.
Neću vas slagati, kao i malo pre kada sam rekao kakav smo problem zatekli, tako vas i sad ne lažem. Da, biće i otpuštanja, biće i radnika koji će ostajati bez posla, biće preduzeća koja moraju da odu u stečaj, ali stečaj nije bauk. Stečaj je način da preduzeće nađe da živi.
Siguran sam, vi svi dolazite iz različitih gradova i opština Srbije, siguran sam da svako od vas može da nabroji kompanije koje su bile u stečaju, koje su danas privatizovane, gde su vraćeni radnici, gde su počeli da rade, gde je počela obnovljiva proizvodnja, ali ta preduzeća su danas potpuno zdrava, sa potpuno novom perspektivom.
Nemojte da predstavljamo ljudima stvari onakve kakve nisu. Od onoga što treba da bude pozitivnije, da pravimo loše, a od onoga što je loše, da veličamo, jer to nije u interesu građana Srbije, to nije u interesu niti naše dece, niti budućnosti.
Molim vas još jedanput za podršku izmenama i dopunama Zakona o privatizacija, izmenama i dopunama Zakona o standardizaciji, kako bismo lepše živeli i kako se ne bi kajali na osnovu ove Linkolnove rečenice da u budućnosti ne možemo odgoditi ni na koji način stvari u budućnosti ako ih danas pomeramo u nedogled. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Hvala.
Da li neko od izvestilaca nadležnih odbora želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović.
...
Srpska napredna stranka

Dragan Jovanović

Nova Srbija
Gospođo predsednice, uvaženi ministre Sertiću, uvaženi gosti iz Ministarstva privrede, imali ste dobro uvodno izlaganje i manje – više ste sve pomenuli ono što je bitno i zbog čega će i poslanički klub Nove Srbije u danu za glasanje podržati izmene kako Zakona o privatizaciji, tako i izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Ono što je važno, ono što treba da donesu ove izmene, pre svega ću se osvrnuti na izmene Zakona o privatizaciji, jeste da se zaustavi jedno permanentno krvarenje srpskog budžeta. Vi ste pomenuli studiju Svetske banke, koja je istakla da se nekih 750 miliona dolara godišnje iz srpskog budžeta izdvaja za različite vidove podsticaja i subvencija firmama u restrukturiranju, a njih imamo preko 500. Ali, ono što bih posebno istakao jeste taj jedan detalj koji ste i vi napomenuli, a to je da su godine prolazile, problemi su se gomilali, a niko te probleme nije rešavao.
Imali smo uvaženog jednog od vašeg prethodnika ministra Dinkića koji je na velika vrata uveo politiku u to ministarstvo i napravio taj broj firmi u restrukturiranju koji je napravio, ali nažalost, mi ovde nismo u situaciji da vidimo stenograme, nešto što smo ranije govorili. Ja sam u avgustu mesecu, kada smo donosili izmene i dopune Zakona o privatizaciji i kada je na vašem mestu bio uvaženi ministar Vujović, koji je sa puno entuzijazma izlagao te promene, i tada sam rekao da će novine koje su te promene donosile, a to je model privatizacije putem preuzimanja imovine i kapitala firmi u praksi doneti stagnaciju i doneti probleme.
Nažalost, verovatno je tada i ministar Vujović, a i svi mi narodni poslanici smo bili u tom trenutku željni pravde, pre svega, jer smo bili svesni do tog trenutka kako je tekla privatizacija u Srbiji, koja se sprovodila ili aukcijski ili tenderski. Svi smo bili svedoci da je, moram i grubu reč da kažem, dosta bila i lopovska, ali s druge strane, mi imamo jednu trećinu raskinutih kupoprodajnih ugovora firmi koje su nekada prodavane i dva puta.
Tako da, sada pričamo o firmama u restrukturiranju kojih ima 526, ali sve te firme su već jednom bile prodavane i već se jednom država namirivala, a neke od njih, nažalost, i dva puta.
Ono što moram posebno da napomenem, uvaženi gospodine ministre, pored vas sedi i direktor Agencije za privatizaciju, jeste odgovornost rukovodećih ljudi u Agenciji za privatizaciju za sve prethodne godine. To mora ovde posebno da se istakne. Kao član Odbora za privredu, više puta sam bio inicijator da se javno obznane primanja, odnosno plate tih tzv. menadžera ili zastupnika državnog kapitala u firmama u restrukturiranju. Ta primanja su bila više stotina hiljada dinara, a negde i pet puta veća nego što su primanja narodnih poslanika, a apsolutno to niko nije znao, niti se ko na to osvrtao.
Mi smo tu došli dokle smo došli, a to je bila jedna od glavnih opstrukcija da se ovaj proces privatizacije što pre završi, jer zašto bi neko išao u privatizaciju i skupljao mukotrpno papire ako može da sedi u firmi, gomila gubitke, nikome ništa ne plaća, niti struju, niti gas, niti bilo kakve obaveze, država mu daje subvencije, isplaćuje platu i tako ste vi mogli, što bi rekli neki, da giškamo iz godine u godinu, ali dobro je što se ipak došlo i do zaključaka i, da kažem, do jednoga kraja gde će morati stvari da se pogledaju na pravi način.
Kada kažem da se pogledaju na pravi način, vi ste ovde pomenuli dve grupe firmi. Jedna je grupa firmi koju je država prepoznala da su firme od nacionalnog interesa. Ja bih zbog građana koji prate ovaj prenos i ova naša izlaganja rekao da su među njima vrlo bitna preduzeća za državu Srbiju, kao što su Rudarski basen Bor, Azotara itd. U tim firmama ima oko 20.000 zaposlenih i dobro je što je država i za taj vremenski period jasno i glasno ograničili da najduže do godinu dana će se štititi računi tih preduzeća, da neće moći doći do prinudnih blokada, a da će najduže za godinu dana i njihov status biti rešen.
Druga grupa preduzeća su upravo firme koje će Agenciji za privatizaciju do kraja maja meseca, a da podsetim sve nas da postojeći zakon predviđa da se firme, te posebne firme u restrukturiranju, štite od poverilaca do kraja maja meseca. Ako imamo tih nekih trideset i nešto firmi koje će se pojaviti na prodaji i koje će objaviti Agencija za privatizaciju u narednih par dana, normalno je da sačekamo da se taj proces završi i da ne dođe, jer ko će kupiti ako krenemo sa prvom, drugom ili trećom objavom, a to sve može trajati najduže do 31. oktobra 2015. godine. Normalno je da ih zaštitimo i da pokušamo da bar tih 30 ili 35 firmi koje će se pojaviti na prodaju, još jednom da napomenem, putem preuzimanja imovine i kapitala, pre svega, da se taj proces završi.
Sam taj proces, mnoge kolege poslanici će ovde pitati – zašto to tako dugo traje? Moram da kažem da postoji i nekoliko objektivnih razloga, pre svega procena tih firmi. Vi ste već napomenuli u uvodnom izlaganju da mi, nažalost, ekonomisti, imamo inženjere iz istih škola, istih fakulteta, ali ti inženjeri, ti ekonomisti daju procene koje su i do deset puta za istu firmu drugačije zavisno od kuće do kuće. To je jedan problem, kada vi dobijete procenu, ne znam, livnice ili bilo koje druge firme, koja je neprirodno velika, to automatski odbija potencijalnog kupca.
S druge strane, imamo, nažalost, problem da su isti ti menadžeri koji su opstruisali čitavu ovu priču trebali da urade projekat poslovanja te firme koju sutra budući kupac treba da preuzme. To je bio dodatni problem u zakonu. Ja sam o tome govorio i u avgustu 2015. godine, ali nažalost, on je tada prihvaćen. Kao pozicioni poslanik i sam sam glasao za to, nadajući se da će se ta situacija vremenom rešiti. Ali, nažalost, videli smo da se ona nije rešila.
Šta je dodatni problem? Vi da biste sada jedno preduzeće objavili na prodaju, morate da dobijete i saglasnost svih privatnih poverilaca. U praksi je to izuzetno teško i ovo što smo uspeli da tih nekih tridesetak firme budu objavljene do kraja ovog meseca, iskreno smatram velikim uspehom, jer jedna od tih firmi je i firma iz opštine Topola, odakle ja dolazim, „Livnica“ Topola, a znam iz prakse koliko je to teško.
S druge strane, ono što mi moramo sve da razumemo, i za firme, a tih će biti oko 400 i nešto firmi koje će nakon ovog procesa otići u stečaj, stečaj jeste kada kažete, pre svega, zaposlenima u tim firmama da je teška stvar, ali on može biti lek. Jeste to nekada gorak lek, ali evo, vi ste napomenuli dosta opština u Srbiji. Vodim opštinu Topola već nekih deset godina i mogao sam i da vidim šta znači kada vi podižete firme koje su otišle u stečaj. Imamo primere firmi koje su dva puta prodavane, ali koje su iz stečaja dobile novi život i dobile mogućnost da normalno posluju i da dalje zapošljavaju ljude.
Ali, uvaženi ministre, ono što vi morate nama poslanicima jasno kazati jeste da ovo što mi danas donosimo i što građani treba da znaju je samo da kažem prvi korak koji moraju pratiti koraci drugih ministarstava, da bismo mi sutra imali brz i efikasan način privatizacije firmi koje će sutra otići u stečaj nakon donošenja ovih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji. Ove zakone moraju da prate zakoni o konverziji zemljišta.
Kada pominjemo firme koje su prodate iz stečaja i koje uspešno rade, moram da pomenem i Poljoprivredni kombinat „Oplenac“ iz Topole, gde je došao ruski kapital. Za tri meseca je podigao firmu koja je dva puta neuspešno privatizovano putem aukcije ili tendera. Ali, šta je problem? Rusi kažu – gospodo, rešite vi problem konverzije ili mi više nećemo da ulažemo, a za tri meseca su uložili skoro tri miliona evra.
Mi smo u problemu čekajući jedan zakon, drugi zakon i sada, prosto, svi stojimo. Vi morate, da iako to nije u vašem resoru da zajedno sa drugim ministrima pre svega predupredite da se ovde na vreme pojavljuju zakoni, da dođemo već do septembra meseca sa novim zakonom o stečaju koji mora da bude brz i efikasan.
Mi imamo stečene upravnike, imali smo i nažalost loš primer u praksi, da jedan stečajni upravnik vodi 18 stečaja, da taj stečajni upravnik uzima hiljade evra mesečno i kada lokalne samouprave nađu potencijalne investitore vi imate, nažalost slučaj da gro novca koji se dobije ode na nekakve troškove tih stečajnih upravnika i oni naplate po 20, 30, a imam primer iz Topole, iz jednog Trgovinskog preduzeća „Partizan“ koji je protiv stečaja, gde je stečajni upravnik uzeo 120 hiljada evra, a radnici dobijaju mrvice. I zbog toga je potrebno da se ove stvari promene.
Dobro je što ste napomenuli da će svi zaposleni i to posebno hoću da naglasim u svoje ime i u ime poslaničkog kluba kojem pripadam Nove Srbije, da će svi zaposleni u firmama koje odu u stečaj moći da dobiju socijalni program, znači moći će da dobiju socijalni program i da će Ministarstvo rada pratiti sve ove odluke koje danas predlaže i koji će usvojiti parlament, koji predlaže Ministarstvo privrede da radnici u tim preduzećima koji se prijave mogu dobiti 200 evra po godini staža i na taj način biti sigurni da neće otići, ako njihove firme se sutra ne prodaju neće otići, da kažemo, na ulicu bez ičega.
Još jedna stvar je vrlo važna i to moramo da napomenemo. Vi imate radnike u firmama u restrukturiranju koje imaju između pet i deset godina nepovezani radni staž i sada je takođe prilika da li ćete preko određenih radnih grupi, opet sa Ministarstvom za rad, boračka i socijalna pitanja, ali ovaj problem se mora rešiti. Ti ljudi moraju imati sigurnost da sutra i kada se budu prijavili, budu dobili socijalni program, da taj socijalni program prati i povezivanje radnog staža, jer ćemo imati u ovim firmama veliki broj radnika, više hiljada njih koji će steći i mogućnost da idu u penziju da mogu da idu napred na biro, a zatim u penziju, a da kažem ne sekiraju da će imati problema sa nepovezanim radnim stažom i sa svim što to prati. Ove su stvari ključne da bi mi sutra imali mogućnosti da na pravi način i lokalne samouprave i ministarstvo i Vlada mogu da razgovaraju, mogu da dovode potencijalne investitore.
Ono što je takođe vrlo važno uvaženi ministre, ono što ste pomenuli kod firmi da se prepoznaju i delovi firmi koje sutra mogu imati potencijalna tržišta. Ja moram da napomenem jednu od njih a to je konfekcija „Rudnik“ iz Gornjeg Milanovca koja ima nekih sedam sastavnih delova, ali ta firma ima samo dva dela, a to je Gornji Milanovac i Topola koji rade, a imate pet delova gde samo radi administracija i crpi novac od onih firmi koje rade. Vi imate onda ne smućeni prostor za manipulacije tih direktora, menadžera. Šta je njima interes da se sutra firma privatizuje, oni će prvi sutra da dobiju šut kartu od novih vlasnika i naravno da će uvek gledati da kažem sisaju krv onim delovima firmi koje rade.
Zbog toga je važno da se ovaj proces na jasan i transparentan način završi. Znači, da se kaže – firme koje će izaći do kraja maja meseca na prodaju putem javnog objavljivanja Agencije za privatizaciju, imaju zaštitu do 31. oktobra kada je krajnji rok da se privatizuju, osim firmi koje su od strane Vlade Republike Srbije prepoznate kao firme od posebnog nacionalnog interesa. I sa time, sa obezbeđenim socijalnim programom s jedne strane, sa pratećim zakonima koji što pre treba da dođu pred narodne poslanike od strane Vlade Srbije, da se omogući brz i efikasan način da se nađu novi partneri, da se nađu novi investitori da se pokrenu firme koje će ulaziti u stečaj, da imamo sutra mogućnost, to ste vi sami pominjali da već u narednoj godini za mesec ili dva imamo rešeno pitanje stečaja, da se ti stečaji na vuku godinama, da se tamo ne razvlači imovina preduzećima i na taj način svi gubimo i svi propadamo.
Uvaženi ministre pomenuli ste u samom početku vašeg izlaganja vruć krompir koji ste dobili, dobili smo ga svi mi sa vama zajedno, ali na kraju krajeva i svi mi zajedno moramo reći istinu građanima Srbije. Ta istina je takva kakva jeste, ovaj proces se više ne može odlagati i kažem to je jedno krvarenje koje imamo iz budžeta se više ne može odlagati. Iskreno želim vam svaku sreću i još jednom vas molim da ovi prateći zakoni što pre dođu pred narodne poslanike je samo u tom jedinstvenom paketu mi možemo izgurati ove stvari do kraja.
Još jednu stvar koju želim da napomenem, tiče se tzv. društvenih preduzeća. Ona u ovom zakonu nisu pobrojana, ali je vrlo važno, mi u tim društvenim preduzećima širom Srbije imamo više hiljada zaposlenih. Trebamo zbog tih ljudi jasno i glasno reći da će ona i nakon 31.12. nastaviti da rade, samo što će se struktura kapitala promeniti. Više neće biti društvena, već će preko akcijskog fonda postati državna preduzeća, ali je suština da ti zaposleni u firmama ako posluju uspešno nemaju čega da se pribojavaju.
Toliko od mene i od poslaničkog kluba kome pripadam. Kažem još jednom, želim vam svaku sreću, podržaćemo ove izmene, ali vas držimo za reč da će nov paket zakona biti vrlo brzo pred poslanicima. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima ministar Sertić.

Željko Sertić

Zahvaljujem se poslaniku što me je podsetio za jednu veoma važnu temu. Samo da kratko u jednoj minuti dam obrazloženje.
Mi smo upravo završili i u proceduri je izmena i dopuna Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju koji treba da bude uvod za sva preduzeća koja se nađu u datom momentu i početnoj fazi finansijskih problema, da ne čekaju bankrotstvo, da ne čekaju stečaj, da ne čekaju nešto što je prirodi proces tržišne ekonomije. Dakle, stečaj nije vezan za ovu našu prošlost o kojoj pričamo, sve zemlje sveta koje imaju tržišnu ekonomiju imaju agencije za stečaj, imaju utvrđene procedure itd.
Problem je što ga mi nismo sistemski uredili na pravi način, problem je i obrazovanje naših sudija, stečajnih upravnika, koji je mnogo bolji i veći nego što je bio ranije, ali moramo da radimo u tom pravcu i dalje.
Pre nedelju dana sam kao ministar privrede i gospodin Selaković kao ministar pravde, smo potpisali sa Svetskom bankom jedan veliki program podrške našim stečajnim procesima koji trebaju da čine ovaj celokupni mozaik svih zakona i pravilnika kojim ćemo relaksirati situaciju, ali staviti i nove obaveze i stečajnim upravnicima i stečajnim sudijama i napraviti pre svega proces stečaja bržim i snažnijim. Mislim da ćemo sam zakon imati u toku leta pripremljen. Dakle, zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju će biti veoma brzo pred vama, a samo Zakon o stečaju, već je formirana radna grupa i počeli smo da radimo.
Samo još jednu situaciju da vam kažem, koju ste spomenuli, veoma važnu, a to je po pitanju otpremnina. Da, omogućili smo preduzećima da uzmu otpremnine, da se radnici prijave i svakog dana je sve više, svako želi da iskoristi ta sredstva, bilo za pokretanje nekog svog posla ili za pokrivanje osnovnih troškova koje imaju u svojoj kući, ali nam je veoma važno da napomenemo da nam se desio jedan proces i da znate da i o tome mislimo. Imamo preduzeća u kojima su se ljudi javili, radnici su se javili za prihvatanje otpremnina i onda vidite na tim spiskovima da se najviše radnika javilo za, a administrativno osoblje hoće da ostane u tim fabrikama. Kako nama, ako radnici odu, kako će te fabrike nastaviti da žive, bez obzira u kom modelu?
Zato smo preko direktora urgirali i razgovarali sa predstavnicima sindikata, ne mogu funkcionalne celine i proizvodni procesi koji postoje, da budu ugroženi. Taj odnos mora da bude izbalansiran. Malopre ste spomenuli koliko imamo administrativnih radnika u samim preduzećima, koliko oni nekada čine veliki balans tim firmama, dakle, mora se sveobuhvatno svako preduzeće restrukturirati, na svakom preduzeću se mora naći optimalan broj ljudi, najmanji mogući.
Nije isto danas raditi neku vrstu finansijske ili bilo kakve druge operative i pre 20 godina. Danas imate kompjutere, jeftine računovodstvene programe ili bilo kakvi drugi operativni i menadžerski poslovi. To je nekada treba da bude mnogo više ljudi. Naša preduzeća se nisu spremala za to. Svi su ostajali, šta više, administrativni aparat se uvećavao, a tamo gde nam radnici trebaju, tamo ih čak nekad nemamo dovoljno.
Tako da vodimo računa o svim aspektima i o svim elementima koji čine ukupnu slagalicu i ukupan mozaik svih poslova koje moramo da uradimo. Radimo paralelno, veoma posvećeni tom poslu. Hvala za primedbe koje ste dali.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Petar Petrović.
...
Jedinstvena Srbija

Petar Petrović

Jedinstvena Srbija
Gospođo predsednice, gospodine ministre sa saradnicima, što se tiče poslaničke grupe JS mogu odmah na početku izlaganja da kažem da ćemo mi podržati i jedan i drugi zakon, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Svoje izlaganje ću više bazirati na prvom zakonu ne idući za tim da je ovo mnogo važniji zakon nego što je Zakon o standardizaciji, ali sigurno je da je u ovom trenutku za građane Srbije i za radnike u preduzećima kojih se dotiču ove izmene Zakona o privatizaciji mnogo značajniji nego ovaj drugi zakon.
Ono što na početku želim da vam kažem, gospodine ministre, to je da ste me veoma prijatno iznenadili u svom izlaganju ne onim što ste govorili kao uvodno izlaganje, o tome smo već slušali na raznim konsultacijama, nego vaše emotivno izlaganje ovih predloga izmena i dopuna zakona, a to znači, po meni, da stvarno imate želju zajedno sa svojim saradnicima da posle usvajanja ovog zakona konačno rešimo u najvećem broju ova preduzeća koja godinama tapkaju u mestu ili idu u nazad i da na kraju krajeva, vidimo neko svetlo, da tako kažem, na kraju tunela, da ti radnici koji rade u tim preduzećima mogu zajedno sa svojim najbližim, sa svojom porodicom da očekuju da sutra mogu redovno da primaju platu, da imaju neku sigurnost itd. U tom smislu Jedinstvena Srbija vam daje punu podršku.
Već ste govorili, i to mi znamo, samo ste još jednom naznačili, da u Srbiji trenutno 526 preduzeća se nalaze, da tako kažem, da ne upotrebim neki drugi izraz, u lošoj situaciji, odnosno loše stoje, kako bi rekli ekonomisti. Govorili ste o tome da je Vlada učinila i da će učiniti da 16 preduzeća, čini mi se, u ovom trenutku, koja su od strateškog značaja za Republiku Srbiju, imaju poseban tretman i da imaju mogućnost da još godinu dana da se nađe neko rešenje da oni izađu iz postupka restrukturiranja krize i da jednostavno radnici koji se nalaze u tim preduzećima imaju bolje sutra.
Vi ste upotrebili izraz da u tim preduzećima danas ima 25.000 radnika koji rade. Ja bih vas ispravio i rekao bih ima 25.000 radnika koji su u radnom odnosu u tim preduzećima, ali pitanje da li svi rade. Sada neću da nabrajam sva ta preduzeća, ali ako kažemo da u tih 16 preduzeća je nekada radilo pola miliona radnika, možda neću baš pogoditi cifru, ali reći ću vam da recimo, u mojoj fabrici kablova gde sam ja proveo 20 godina, i recimo „Prvoj petoljetki“ u Trsteniku u komšiluku je nekada bilo 25.000 radnika, samo u te dve firme. Sada u 16 firmi ima, kako ste rekli, oko 25.000 radnika.
Pomenuli ste i dugove svih ovih 526 preduzeća, odnosno da kažem, njihove obaveze prema dobavljačima, prema javnim preduzećima, prema državi, i oni se kreću oko četiri milijarde evra. Prema mojim saznanjima, verovatno vi imate bolje podatke, tih četiri milijarde evra sigurno da najvećim delom, da ne licitiram sa procentima, ali sigurno je da je preko 80% odlazi na dugove prema državi, prema javnim preduzećima, ili je pola pola. Ali, dobro. Rekao sam, neću da licitiram. Ali, verovatno da ima i mnogo obaveza prema nekim privatnim preduzećima koja su isporučila robu tim preduzećima ne mogu u ovom trenutku to nikako da naplate. To vezujem zato što smo sada u Predlogu izmena i dopuna zakona predložili, odnosno vi ste predložili, a mi ćemo to podržati, da mogućnost prinudne naplate odložimo do 31. oktobra ove godine.
To je još jedan pomak ka boljitku, odnosno da omogućimo svim tim preduzećima da iznađu rešenja kako će da izmire neke svoje obaveze, jer treba imati u vidu da mnogi dobavljači, naročito govorim o malim firmama koje imaju potraživanja prema ovim velikim gigantima, pod navodnicima, nekad gigantima, da oni danas vrlo teško rade, proizvode, vuku bankarske kredite, a imaju potraživanja koja u ovom trenutku nisu naplativa bez obzira što imaju presude i sve ono na osnovu čega mogu da traže prinudno izvršenje. Ova preduzeća bi to morala da shvate najozbiljnije i da pokušaju da nađu rešenje.
Međutim, ono što bih vam ja u ime Jedinstvene Srbije predložio, a to je da još jednom sagledate te tzv. menadžere ili direktore u tim preduzećima koji su vodili ili vode još uvek ta preduzeća koja su od tzv. strateškog značaja, moja neka saznanja idu sa tim da u nekim od tih preduzeća plate tog menadžera ili direktora su basnoslovne za naše prilike. Čuo sam, imam saznanja da u nekim preduzećima su se te plate kretale i po 400, 500 hiljada dinara, a preduzeće je u restrukturiranju. Pitam sada, kao za sebe, mislim da sam normalan čovek, kako je moguće da direktor jednog preduzeća koji nije obezbedio ni repromaterijal, ni proizvodnju, itd. kako ga nije sramota da nosi kući pola miliona dinara, a njegovi radnici primaju 20 ili 25 hiljada dinara iz dva puta?
Tu mora da se vidi šta je tu i kakva je odgovornost tih ljudi, a ne samo, i ja bih voleo, iskren da budem, direktor i primam pola miliona dinara i da nemam nikakvu odgovornost. Tako da je to predlog da se na tu temu malo povede računa za sledećih godinu dana. Ne optužujemo nikoga, da se razumemo, mi iz Jedinstvene Srbije, samo kažemo da nije logično da se to tako dešava u preduzećima koja se nalaze u restrukturiranju.
Sa druge strane, za mnoga ova velika preduzeća koja imaju više delova u svom sastavu treba ići za tim, i to je takođe predlog Jedinstvene Srbije, da se prodaju delovi nekih preduzeća od tih velikih sistema koja imaju, da kažem, prođu na tržištu. Ima nekih delova u nekim preduzećima, namerno neću da pominjem nijedno preduzeća, a mogao bih u ovom trenutku da naznačim pet, šest. Ti delovi preduzeća koji mogu sutra da imaju kupca dobro i da imaju dobru zapošljenost radnika i da imaju prodaju svojih proizvoda, treba da budu prodati. Ono što nije dobro treba staviti u stranu i jednostavno otići u stečaj, likvidirati itd.
Da parafraziram, znate, kada čovek, daleko bilo, se razboli od nečega, od teške bolesti, bolje mu je odseći nogu nego da izgubi život. Prema tome, i u tim preduzećima bolje je neke delove odstraniti, a zato da ono što je zdravo, ono što može da radi, da dobije podršku i od Vlade Republike Srbije i od svih nas u parlamentu u krajnjem slučaju.
Sa druge strane, zamolio bih vas u ime ove poslaničke grupe da malo se više povede računa sada kada se objavljuju jedan, drugi, treći tender za prodaju ovih drugih preduzeća o nekoj tradiciji koju imaju neka preduzeća. Sticajem okolnosti moraću da pomenem, dolazim iz grada u kome se nalazi jedna fabrika koja ima skoro 200 godina tradiciju, „Jagodinska pivara“ i bilo bi stvarno ružno i za Srbiju i za istoriju Srbije da ta fabrika doživi gašenje. Mislim da se tu može naći strateški partner, da se može naći neko ko će uložiti novac jer tamo ima danas, čini mi se, oko 200 radnika. Nije to veliko opterećenje za nekog novog poslodavca, a jagodinsko pivo bilo je nekada najkvalitetnije u staroj Jugoslaviji, onoj nekadašnjoj u kojoj smo živeli i mislim da se tu može naći neko rešenje bez obzira na teškoće u kojima se ovo preduzeća sada nalazi.
Kada se govori o mogućnosti pomoći ovim preduzećima, mislim da je i predsednik Jedinstvene Srbije, gospodin Marković jednom govorio o tome, treba kao Ministarstvo privrede zajedno sa drugim ministarstvima da omogućite da ova preduzeća koja imaju mogućnost i da proizvode neke proizvode, kada se sutra jave na tender da dobiju posao kod javnih preduzeća u Srbiji, a ne da poslove dobijaju neke firme tzv. „tašna i mašna“ zato što oni nemaju gubitke u prošloj godini, nemaju blokiran žiro račun itd. i dobijaju poslove, a moja fabrika kablova ne može da dobije posao iako ima recimo mogućnosti da neke kablove proizvede najbolje u Evropi, ali ne ispunjava neke druge uslove. Mislim da tu treba naći rešenje da takva preduzeća na tenderima dobijaju poslove bez obzira na tvrda ograničenja u zakonu o raspisivanju javnog poziva ili tendera, nazovite to kako hoćete.
Ja vas molim da tu nađete neko rešenje i mogućnost da takva preduzeća imaju prednost pri dobijanju poslova kada se ti poslovi izvode u Srbiji i kada se poslovi finansiraju iz Vlade Republike Srbije, odnosno iz budžeta javnih preduzeća od republičkog značaja itd. Mislim da tu možemo da budemo saglasni u tome i da je to jedna vrsta pomoći, da nam pare ne odlaze iz Srbije.
Podsetili ste me, gospodine ministre, kada ste govorili o odlasku ljudi iz određenih preduzeća putem socijalnog programa itd. Znate šta je interesantno, u većini preduzeća se dešava da najstručniji, najbolji, ne 100%, ali u većini slučajeva, radnici koji mogu sebe da nađu u drugim firmama privatnim itd, prijavljuju se za odlazak iz tih preduzeća i dobijaju te takozvane otpremnine, a u tim preduzećima ostaje manje stručan kadar, kadar koji nije u mogućnosti da iznese neki složen posao koji su dobija u tom preduzeću. To jeste pojava u Srbiji i o toj pojavi treba voditi računa, treba naći mogućnost, ali to je opet zadatak direktora i menadžera, da tim radnicima na neki način kroz sistematizaciju poveća zaradu, da ih ostavi da rade u tim preduzećima, jer ako nema dobrog stručnjaka u preduzeću, džaba mu posao. Ko će da mu završi posao? On će da dobije posao na tenderu, ali neće imati ko da mu odradi taj posao. Dakle, i o tome treba voditi računa.
Još nešto. Šta ćemo sa radnicima u ovim preduzećima koji će sutra ostati bez posla, a imaju 25, 30 ili još neku godinu radnog staža? Vi znate da obično danas svi poslodavci traže mlađe radnike, stručne radnike itd. Ti ljudi ne mogu da se zaposle u nekim drugim preduzećima, a sa druge strane nemaju dovoljno finansijskih sredstava da mogu da krenu samostalno u neki posao. Moramo reći da i svi nisu ni spremni da uđu u neki privatni biznis. I o tim ljudima treba voditi računa, da nam se ne javlja sve više tih takozvanih socijalni slučajevi i da se obraćaju opet na državna jasla, da kažem tako, da im se pomogne da prežive.
Sve su to problemi sa kojima se i vaše ministarstvo, kao što se i Vlada Republike Srbije i do sada susretala. Imali ste svakako veoma dobre rezultate u tom delu. Da vam kažem iskreno, ja sam iznenađen kada ste izneli ovde podatak, nisam pratio to dovoljno, da u zadnjih šest godina nijedna privatizacija nije urađena. Verujte da ne mogu da verujem u taj podatak. Verujem, ali jednostavno sam zatečen, najblaže rečeno.
I da ne bi mnogo duže, ovo je vrlo složena problematika, privatizacija od 2000. godine pa na ovamo je bila takva kakva je bila, ali ja kao čovek koji je 20 godina proveo u privredi, da kažem najlepše godine života sam proveo u privredi, moram da kažem da je od 90-ih godina i od sankcija srpska privreda bila u teškoćama. Moram ovde da kažem da sa setom čuvam platu iz januara meseca 1993. godine, kada sam u Fabrici kablova primio tri dolara. Još uvek ih čuvam. Tri puta po jedan dolar, to je bila plata za sve radnike. Dakle, bilo je mnogo teškoća i pre 2000. godine i pre privatizacije itd.
Na kraju da kažem još jednom, poslanička grupa JS daje punu podršku i Vladi i vašem ministarstvu u nastojanjima da srpska privreda, sa svim svojim resursima, krene napred, da stane na zdrave noge, da stvaramo uslove za zapošljavanje mladih školovanih ljudi, da nam ne odlaze stručnjaci u inostranstvo.
U krajnjem slučaju, pozivam i sve lokalne samouprave u Srbiji da se malo ugledaju na moju Jagodinu, da trče i da dovode investitore, a ne samo da čekamo da dođemo na vrata Ministarstva privrede ili predsednika Vlade i da kažemo – pomagaj. Moramo svi da uložimo sve snage da zapošljavamo mlade ljude. U ovom trenutku u Jagodini ima oko 4000 radnih mesta koje smo mi svojim radom i svojom željom da zaposlimo mlade ljude, dovodeći investitore uradili.
Još jednom, poslanička grupa JS će glasati za oba predložena zakona. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Milorad Mijatović. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Milorad Mijatović

Socijaldemokratska partija Srbije
Hvala, gospođo predsednice.
Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema privatizacije je mnogo prisutna u ovom domu i to već mnogo godina. Drugim rečima, prvi zakoni su doneti 1979. godine. Mnogo zakona je doneto posle 2000. godine. Ja sam nabrojao negde osam izmena i dopuna zakona, ovo je deveti, što znači da se dugo bavimo jednom temom.
Kada se bude pisala ekonomska istorija Srbije, mislim da će to biti istorija lopovluka, istorija beščašća, da će imati mnogo Tomova, a da će generacije moći da proučavaju kako se jedno bogatstvo, koje su stvarale generacije, pretočilo u privatne džepove, na volšebne načine, na načine koje čak mašta pojedinca ne može ni da zamisli.
Upravo zbog toga bih želeo da se prvi osvrnem na jednu reč koju je rekao ministar, a koja se odnosi na reč odgovornost. Hrabro kažete da ste vi odgovorni. Da, ali ste vi odgovorni od 03. septembra 2014. godine. Ne možete prihvatiti odgovornost za druge. To bi za mene bila formalna odgovornost, ali ja želim stvarnu odgovornost za sve one privatizacije svih onih ministara koji su to radili, a posebno od 2000. godine.
Dobro se sećam tog vremena, bio sam na jednom radnom mestu koje se zove sindikat. Išao sam u te fabrike, slušao sam te ministre i slušao sam stručnjake, a posebno one koji su došli iz belog sveta, koji su samo govorili – privatizacija. Spavali su na tetkinom kauču, a odjednom postali enormno bogati. Govorili su – kad privatizujemo biće izvanredno, imaćemo mala i srednja preduzeća, živeće se bolje. Kad ono, mi 2015. godine živimo gore i imamo BDP koji je negde 60 i nešto procenata od onog BDP-a iz 1979. godine. Imamo jednu veliku armiju, koju mi sada kolokvijalno zovemo gubitnika tranzicije, a imamo jedan mali broj ljudi koji su se enormno obogatili, koji su upravo uzeli to veliko bogatstvo koje su generacije stvarale. Nisu oni to uzeli svojom pameću, svojom sposobnošću, niti svojim parama.
Mogu da vam nabrojim sijaset firmi, tačno kako su pljačkane tzv. koncentričnim krugovima. Prvo se u firmu primi neko ko od svog znanja ima neku osnovnu školu, a najviše je naučio na ulicama i u ratnim dejstvima, čiji je zadatak bio da firmu ogoli, upropasti i izvuče kapital. Kada je dovede do stečaja, javi se pravi, onaj koji je bio u pozadini, koji kupuje tu firmu iz stečaja i onda prodaje imovinu, prodaje zemljište. To je posebno bilo karakteristično za poljoprivredne kombinate. Praktično ti ljudi koji su sada veliki kraljevi svega i svačega, veliki tajkuni, oni su se sada obogatili na taj način, govoreći svojim znanjem, svojim sposobnostima. Ne, već su bili blizu nečeg što se zove krčmenje bogatstva, bili blizu nečega što im je određena vlast, određeni političari omogućili da dođu do toga. Nisu unapredili proizvodnju, već kupe hektar zemlje za dve i po hiljade evra, a posle prodaju za osam hiljada evra i na taj način su sposobni.
No, ta privatizacija je iza nas. Ja se nadam, kada govorimo o odgovornosti, da ćemo upravo dočekati vreme da imamo zakonsku odgovornost tih ljudi koji su ovu zemlju doveli gde jeste. Zbog toga i vama to govorim. Neću da vi formalno prihvatite odgovornost za njih, a vas ću pitati od 03. septembra 2014. godine šta ste uradili, gde ste došli i da vidimo koje su to nezakonitosti. Naravno, ima tu instrumenata. Očekujem da ćemo brzo doneti zakon o poreklu imovine. O njemu ćemo raspravljati i o tima koji su došli do nekoliko stotina miliona evra upravo uzimajući ono što su generacije stvarale na način na koji su stvarale.
Znate, oni su se služili već poznatom stvari - naše ideje a vaš benzin. To znači, nije to ništa novo, bilo je toga i ranije, upravo su oni davali ideje, ali su uzeli naše pare. Ja se nadam da će kad-tad vratiti. Zašto ovo kažem? Zato što sada idemo u završetak privatizacije. Ova država je mnogo dala, ali za održavanje u životu tih preduzeća davali su građani Srbije, upravo oni koji najmanje imaju. Putem poreza smo davali da bi sačuvali radna mesta.
Socijaldemokratska partija Srbije, da odmah naglasim, podržaće ove izmene zakona i ovog drugog zakona o standardizaciji, iz prostog razloga što moramo završiti ovu priču. Moramo je završiti jer se nalazimo u situaciji da ne možemo beskonačno nešto raditi. Ali, očekujem i ono vreme da samo posledice loših politika neće snositi građani Srbije, već i ovi koji su se obogatili, kako ih mi kolokvijalno nazivamo tajkuni, da će neko početi da pita otkud vam tolika imovina, kako ste do nje stigli i morate ono što ste uzeli od naroda vratiti narodu, ne dobrovoljno, već zakonskim regulativama, raznoraznim porezima, što su druge zemlje već uradile i rade. To će u Zakonu o imovini biti vrlo jednostavno, pogledajte imovinu koju su imali 2000. godine i pogledajte imovinu koju imaju 2015. godine i tačno ćete znati gde su i šta su.
Ja podržavam sledeće stvari. Vi ste ovde izabrali 17 preduzeća koja su od strateškog značaja za Srbiju. Ja mislim da su ta preduzeća dobro odabrana. Meni je jako drago što ste o njima razgovarali na Socijalno-ekonomskom savetu i što ste dobili podršku sindikata za ta preduzeća. Njima dajemo šansu još godinu dana. Mislim da ta preduzeća imaju dobru prođu i imaće dobru prođu. Vi ste sami govorili o PKB. PKB jeste bitno preduzeće, jeste važno za Beograd i za Srbiju i mislim da će upravo posle ovih godinu dana naći adekvatnog strateškog partnera.
Govorili ste i o Galenici. Postavljam pitanje – kako to da smo imali manju firmu koja se zvala Hemofarm, koja je dobro privatizovana, koja donosi profit a imali smo veliku firmu Galeniku, koja je došla na ovako niske grane gde se nalazi. Svi mi koji koristimo lekove jako dobro znamo šta znači lek domaće proizvodnje. Njegova cena je znatno niža od one koju imamo kada kupujemo lekove od onih koji se uvoze iz inostranstva. Nekome je odgovaralo da se veliki kapital izvuče iz Galenike, nadam se da će se i tu postaviti pitanje odgovornosti, zakonske odgovornosti, sudski procesi traju, a oko njih neću govoriti.
Govorili ste o Petrohemiji. Nekoliko puta sam bio u njoj. Znam kako radi, znam kako diše. Dobro je, mislim da će ona moći da se izvuče, pa čak iz te činjenice da je čitava proizvodnja zasnovana na energentima koji nisu skupi, ali mislim da će ta firma moći da opstane i da radi.
Posebno mi teško pada Azotara iz Pančeva. Azotara iz Pančeva, koja je bila veliki proizvođač đubriva, koja je privatizovana i, gle čuda, čim je privatizovana neko se setio da najvitalniji deo odseče koji je srce te Azotare i proda za 30 miliona dolara i niko nije kriv. Mi onda uvozimo đubrivo iz drugih zemalja, skupo plaćamo, a neko je uzeo 30 miliona dolara iz te Azotare, a bio sam i u njoj toliko puta i znam kako dišu i kako rade.
Znate, mogao bih pričati o mnogo firmi. Ovde ću citirati Tolstoja, koji je rekao – sve srećne porodice liče jedna na druge, a svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način. Svaka od ovih firmi je drugačije postavljena. Ne možemo tu naći nešto zajedničko, ali uz veliki trud Ministarstva privrede ali i drugih faktora, moramo naći rešenja za njih, jer to su firme koje su i razvoj, da ne govorim o „Prvoj Petoletci“, da ne govorim o FAP-u, o njima je bilo mnogo razgovora. Vi ste govorili o „Jumku“, znamo šta znači „Jumko“ na jugu Srbije. Znamo šta znači, kada ga i pozitivno diskriminišemo. To znači da mu damo mogućnost da šije uniforme i za vojsku i za policiju jer na taj način mi hiljadu i nešto ljudi zapošljavamo na jednom siromašnom jugu koji mogu da zarade svoju platu.
Socijaldemokratska partija Srbije će uvek insistirati da svako radno mesto se zadrži koliko god je moguće, koje ima perspektivu i koje može da ima održivi opstanak, toliko da radnih radi, zaradi i da izdržava sebe i svoju porodicu jer lako je ukinuti radno mesto, teško je stvoriti novo radno mesto. Zbog toga se mi zalažemo, znamo da to košta. Ova Vlada je socijalno odgovorna vlada. Spremna je da plati tu cenu. Svi građani Srbije moraju platiti tu cenu da bi sačuvali radna mesta jer smo mnogo firmi uništili koje su čak imale i perspektivu, a nismo ih sačuvali. Mogli smo, uz malo dobre volje.
Meni nikako ne ide u glavu i to sebi neću nikad moći da objasnim kako smo mogli da uništimo poljoprivredne kombinate, a sad tajkuni kažu – da, budućnost Srbije je u poljoprivrednim kombinatima. Kako smo mogli? Bar smo hranu znali da proizvodimo, imamo kvalitetnu zemlju, imamo ljude koji znaju svoj posao. Isto tako, nije mi jasno kako smo uspeli da uništimo putarska preduzeća. Gradimo puteve, gradimo autoputeve, a putarska preduzeća su nam uništena. Dovodimo ljude sa strane koji dobijaju tendere, koji upravo ta uništena putarska preduzeća angažuju da bi završili posao. Postavlja se pitanje – zašto smo to uradili, kada smo tu mogli zaposliti naše ljude, a gradićemo puteve i 400 miliona evra ćemo samo ove godine dati u puteve? Zašto to naši ljudi da ne zarade?
Govoriću o jednoj maloj firmi. Ta mala firma se zove Poljostroj, iz Odžaka. Jedan biznismen, kralj puteva, ne znam čega sve nije bio, je tu firmu uništio. Firma koja radi za izvoz, firma gde trenutno radi 50 ljudi, zarađuju, izvoze i mogu sebe da izdrže. Da, ali je ona opterećena sa deset miliona evra. Postavlja se pitanje – ko će, kad odgovarati zašto je neko opteretio tu firmu za deset miliona evra?
Dakle, dobićete punu podršku za ovih 17 firmi za godinu dana i mislim da je tu kraj. Ne možemo, tih godinu dana, sledeće godine 1. juna tačno znamo gde jeste. Biće teško. Znamo da će biti teško, iz prostog razloga što će neke od firmi morati ići u stečaj. Imamo socijalni program, jeste 200 evra po godini, nije to dovoljno, da se ne lažemo. S tim neki veći biznis početi teško da se može. To su pare da bi se preživelo. To su mogućnosti ove Srbije i ona ih daje. Uostalom, znamo i sami, kada je NIS privatizovan, ljudi su dobijali po 700 evra pa opet su, eno, sad socijalni slučajevi.
Dakle, suština nove ekonomske politike reformi jeste otvaranje novih radnih mesta, i to otvaranje novih radnih mesta, udruživanje, ali tu država mora imati jasne programe, znati šta želi. Nema malih i srednjih preduzeća ako nema velikih preduzeća. Ta mala i srednja preduzeća moraju da rade za velika preduzeća. Zbog toga, moraju imati prioritet, šta su to velika preduzeća i kako će ići.
Još neke stvari želim da kažem. Imamo preduzeća čija je imovina na Kosovu i Metohiji i čija je pretežna delatnost na Kosovu i Metohiji. Mislim da tih 18 preduzeća da je dobro da i za njih damo mogućnost da vidimo kako će se sprovoditi Briselski sporazum. Kao što znate, Vlada Republike Srbije poštuje i sprovodi Briselski sporazum, međutim, kosovska Agencija za privatizaciju prodaje imovinu nezakonito. Kad-tad to će biti ništavno. Ako ništa drugo, Evropska unija kojoj strateški težimo će sigurno poštovati imovinu. Sama ta imovina kaže da je to ono što mi moramo poštovati.
Govoreći o svemu ovome, kada ste 3. septembra 2014. godine, polagali zakletvu, u svom izlaganju sam rekao da sedate u užarenu fotelju. Imaćete podršku od SDP za posao koji ste pokrenuli. Želimo što pre da se završi ova privatizacija koja zaista, predugo traje, a kada se završi privatizacija, pitaćemo vas za nove programe, pitaćemo vas za ono šta znače mala i srednja preduzeća, povezivanje, šta je to novo što nudite i koliko ćete dovesti i stranih investitora, odnosno kakve ćete uslove kao ministar privrede stvoriti da Srbija bude primamljiva za strane investitore. Pri tome, da nudimo znanje i kvalitet, a ne samo jeftinu radnu snagu, jer Srbija ima šanse u mnogim oblastima i nadam se da ćemo te šanse iskoristiti.
Naravno, ima još mnogo stvari koje bi želeo da pričam ali su kolege već rekle. Na samom kraju želim da vam kažem i sledeće, zaista ćemo dati podršku, budno ćemo pratiti dešavanja. Svako radno mesto koje sačuvate mi ćemo posebno naglasiti, posebno vrednovati, a još više ćemo vrednovati i ona radna mesta koja budete otvarali. Zbog toga i SDPS zajedno sa svojim koalicionim partnerima u ovoj vladi, sa željom da Srbija konačno stane na zdrave noge, da krene pravim putem koji će značiti da građani žive, rade i žive od svog rada. To je osnovna politika SDPS. Hvala.