Dobro, izvinjavam se nije to ništa uvredljivo. Dakle, ja samo hoću da pitam – šta je problem? Umesto da vidimo šta se dogodilo drugima, da pratimo sve negativne strane tržišnog neoliberalnog modela koji je drugi upropastio, da uradimo nešto konkretno, evo, recimo za ovih 64 preduzeća.
Drugo pitanje, vrlo konkretno, rekao sam ministre šta bi recimo moglo da se uradi, žao mi je što kolega nije čuo ponovo. Molim vas, samo recite ovde glasno tim građanima, 92.000 radnika – šta ćete sa njima da uradite, kada potroše otpremnine ili kada većina njih ne bude u kupljenim preduzećima? Samo recite ovde glasno, hrabro, sa svom hrabrošću koju imate i verom u premijera, recite im ljudi šta ćemo s vama da uradimo? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima šef poslaničke grupe SNS, narodni poslanik, Zoran Babić. Replika dva minuta i time zatvaramo krug replika.

Verovatno da se ta količina mržnje obuva zajedno sa Pradinim cipelama u kojima poneke kolege dolaze u Skupštinu ili idu u šetnju, a iste te Pradine cipele, poštovani građani Srbije, koštaju koliko vaše bar dve prosečne plate u Srbiji. Eto, gde su nestale pare. Eto, gde je nestao novac svih građana Srbije.
Da li će od jednog lapsusa mog, nekog drugog čoveka, neko u Srbiji živeti bolje ili gore? Ne, neće. Ali, da nisu oni silni milioni evra potrošeni, protraćeni, pokradeni, oteti kroz „Razvojnu banku Vojvodine“ Bojana Pajtića, Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, kroz sve one privatizacije, kroz optičke kablove „Nuba investa“ i Olivera Dulića, kroz sva ona đubriva Saše Dragina i svih onih afera preko „Azotare“, preko svih onih silnih kvadrata, stotina kvadrata poslovnog, odnosno stambenog prostora na pašnjaku treće klase na Vračaru, preko svih tih stvari koje su rađene, e od toga i da je to sprečeno, i da to nije rađeno ljudi u Srbiji bi daleko bolje živeli.
Od jednog lapsusa kojeg čak ni onaj koji ga je ovde sada primetio, a primetio ga je u sinoćnoj emisiji koju je možda gledao, a bio je prisutan i nije čuo na sednici same Skupštine. Da, ali ovo je Narodna skupština u kojoj se govori različitim žargonima, različitim jezicima, na kraju krajeva. Ovde su ljudi i iz Svrljiga, i iz Leskovca, i iz Vranja, i iz Kraljeva, i iz Priboja, i iz Užica. Da li se vi stidite različitih ljudi, različitih krajeva Srbije? Da li se stidite to što možda, ponekad ja ne razumem moje kolege i komšije iz Trstenika? Izvinite, nisam rođen na tom pašnjaku treće klase na Vračaru, ali nisam ni oteo od građana, kao što ste vi otimali preko „Razvojne banke“, preko različitih fondova, preko svih ovih nesretnih privatizacija.

Spominjana je Demokratska stranka.
Izvolite, šef poslaničke grupe Demokratske stranke, Borislav Stefanović.

Evo, ja apelujem gospodine predsedavajući, da ovim završimo krug replika.

Ja vas molim. Ako ne date povoda za repliku, sigurno ćemo završiti.

Evo, ja baš sada apelujem. Ne, neću dati.  Neću dati.

Ako ne, moraću da dam pauzu. Izvolite.

Dobro, dakle zaista, poštovane kolege iz različitih krajeva naše divne Republike Srbije, niko ovde ne dovodi u pitanje ni dijalekt kako vi kažete ni akcenat kako kažete niti bilo šta drugo u tom smislu, u pitanju je gramatika. Ja ne znam da li neko razume tu razliku. Ovako bi neko zlonameran, među kojima ja nisam, mogao da kaže u da u divnoj, fenomenalnoj, najlepšoj na svetu Vrnjačkoj Banji se vazduh kaže vazduh, a ne kaže se. Prema tome, nemojte svoje sopstvene komšije dovoditi u takvu neugodnu, nelagodnu situaciju. A, u ostalom može to i da se zamuti kada neko radi u javnom komunalnom preduzeću, pa onda iz tog javnog komunalnog preduzeća sa direktorske pozicije napravi hotel koji se zove „Trifun “ u Vrnjačkoj Banji, pa sada ne može da nam objasni odakle mu pare za to, ali to je sada već druga priča.

Gospodine Stefanoviću, sami ste rekli da ćete doprineti kvalitetu rasprave.