Hvala.
Reč ima šef poslaničke grupe DS, gospodin Borislav Stefanović.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre Sertiću sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, znam da u današnjoj raspravi mnoge moje kolege su govorile sa pozicije neizbežnosti ovog procesa, mnogi su govorili o greškama u privatizaciji u prethodnom periodu. Mnoge kolege su govorile o tome da je to maltene jedna situacija u kojoj voz samo što nije udario u neki zid koji će ga zaustaviti. Svi smo to govorili i svi smo se podsećali velikih ljudi iz prošlosti. Bilo je tu i citata i svega ostalog.
Ali, ono što je suština da su ovim izmenama zaštićenih 17 preduzeća sa ukupno sa 21.483 radnika. To su između ostalih RTB „Bor“, „Resavica“,Simpo“, „Prva petoletka“, „Galenika“, „Trajal“, Fabrika kablova „Jagodina“, „Petrohemija“ i „FAP“.
U ovoj godini, krajnji rok za privatizaciju 188 preduzeća sa 18. 859 radnika. Dakle, sve ukupno kad se sabere to je nešto ispod 100 hiljada radnika, 100 hiljada porodica, tj. da budem precizan 92 hiljade radnika u svim privatizovanim, neprivatizovanim preduzećima. Izvinjavam se ako neki broj manje-više nije ispravan, ali to je tu negde.
Dakle, svi znamo da su to preduzeća koja zapošljavaju veliki broj ljudi. Svi znamo, ali malo o tome pričamo, da su to preduzeća u kojima mnogi rade, mada ima ljudi koji i fiktivno rade, ali opet dobijaju neku zaradu. Takođe znamo, i što se prećutkuje, da su to preduzeća koja kako tako sa svim tim problemima, budžetskim dotacijama kroz decenije održavaju te delove Srbije u kakvom takvom normalnom stanju, sprečavaju iseljavanje delova Srbije, pražnjenje Srbije koje se nažalost dešava ubrzano u poslednjih nekoliko godina. Srbija nam se prazni. Omladina i stručnjaci napuštaju zemlju, odlaze u inostranstvo, a ljudi iz centralnih, južnih, istočnih i zapadnih delova zemlje odlaze ili u Beograd najčešće ili u inostranstvo.
Imamo jedan katastrofalan disparitet, užasno lošu ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji, za koju niko živ ne odgovara zato što – samo sam ministar od septembra, pre mene je bio neko drugi, što ja poštujem, samo vas molim onda poštujte to i oko stranaka koje su bile na vlasti pre tri godine, a ne ovde da slušamo - prethodna vlast od jednog kolege malopre koji su takođe bili deo te vlasti. To je vređanje inteligencije. Dakle, dajte bar oko toga da se uozbiljimo.
Pre svega ostalog moram da vas podsetim da smo u maju mesecu 2014. godine imali raspravu ovde u Skupštini Srbije i kako ste pozvali na Abrahama Linkolna, pozvaću se i ja - nijedan čovek nema tako dobru memoriju da bi bio uspešan lažov. Hajde da čujemo šta je režim govorio u maju 2014. godine u ovoj Skupštini. Jedan kolega od preko puta, neću ime da mu spominjem, je rekao sledeću stvar – Vlada se nalazi u situaciji koja najbolje može da se opiše jednim stihom starozavetnog proroka Jezekilja –Da je neko jeo kiselo grožđe, a sad ovoj Vladi trnu zubi.
Međutim, on kaže sledeću stvar – neće se ljudi naći na ulici, nego će se u tom dodatnom vremenu od pet meseci, ovo je maj 2014. godine kad se govori, tražiti rešenje, konačno i definitivno rešenje za ovaj problem preduzeća u restrukturiranju i preko 50 hiljada srpskih radnika. To je rekao uvaženi kolega od preko puta, ne mislim na šefa većine, i u tom smislu smo dobili jednu u nizu potvrda ove rasprave da će se naći konačno i definitivno rešenje. Konačno i definitivno rešenje očigledno ne postoji jer se mi ponovo nalazimo na istoj temi godinu dana kasnije u ovoj Skupštini.
Druga zamerka je naravno zašto samo ili baš ovih 17 preduzeća ili onih 33? Zašto? Koji je to kriterijum? Kako ste merili stratešku opredeljenost? Da li je to broj zaposlenih? Da li je to strateška priroda proizvoda koji se pravi ili ne pravi i kako ste se baš za njih odlučili?
Drugim rečima, moja zamerka, ministre vama i Vladi, da bih malo razbio monotoniju istih argumenata, je u tome što niste mnogo više preduzeća stavili na ovaj spisak.
I imamo izjavu ministra Selakovića koji je to tada branio, koji je rekao sledeću stvar – mi želimo problem da rešimo definitivno i taj problem sada mora da se reši. Naravno nisu rešili. Onda to poredi sa tumorom itd. što je vrlo neukusno.
Onda kaže – nema vaskrsenja bez smrti, misleći na smrt u preduzeću u restrukturiranju. Najgušći mrak je pred zoru, kaže ministar Selaković itd. protiv otrovi, citostatici. Nećemo andole, nećemo, kako kaže premijer, bombone da lečimo rak itd. Dakle, tu se vidi jedna linija istih primera, iste argumentacije koja je potpuno ne primerena.
Ovako kaže tadašnji branilac stavova Vlade ministar Selaković – nećemo čekati da prođe 150 dana. Ponavljam, ovo je maj 2014. godine. Ne pada nam na pamet da čekamo da prođe 150 dana, pa da onda smišljamo šta ćemo da uradimo. Ne, mi ćemo to onmah. Već smo počeli da radimo, u prirodi politike vladajuće stranke koja sve govori u futuru i sve – uradićemo i napravićemo i rešićemo, samo sutra. To je kao i u onom filmu – i ti ćeš kume, samo sutra. To oni poručuju građinima Srbije.
Građani Srbije čekajte vi sutra. Posle godinu dana – ne pada nam napamet, citiram ministra Selakovića, da čekamo 150 dana. Bogami, padalo vam je napamet. Evo vas, ništa niste uradili. Tri godine ste na vlasti. Tri godine na vlasti, 92.000 radnika čeka rešenje koje nije, po nama, samo u tome da kažete – evo vam novac, niste uspeli da se privatizujete, niko se živ nije javio, izvolite neki novac, koji je mizeran, koji je mali, sa kojim ne može nikakva privreda u Srbiji realno da se pokrene, realno govoreći, nikakva i ti ljudi odoše na ulicu. Kupiće neke potrepštine za kuću i završiće na ulici. Puna je Srbija takvih primera od svih vlasti. Vi znate da ja ne aboliram nikoga i da ekonomski i privatizacioni model od 2003. godine po meni je bio užasno loš.
Ali, vi ste ovde pričali protiv privatizacije. Do juče ste, do jutros ste pričali protiv privatizacije, pa što je branite sada? Čekajte, kakva je to privatizacija koja ima stranačke boje? Jel privatizacija ili nije privatizacija? Ako je privatizacija, zašto onda do juče govorite o genocidu, citiram jednog kolegu, što je vrlo neprimeren izraz, nad radnicima Srbije, a sada kažete – teški lekovi, nema smrti bez vaskrsa. Neće radnik u Srbiji vaskrsnuti dok je vaše vlasti. Nema šanse i ovaj zakon je dokaz za to.
U maju će biti ulazak vaš u četiri godine apsolutne vlasti, u maju sad, iako se ni mi nismo proslavili u procesu privatizacije, da budem blag, ovo što sada radite je bezpogovorno prihvatanje koncepta privatizacije onoga što je MMF smislio. Bez ikakvog kriterijuma, bez procedure, odokativnom metodom 17 preduzeća, budite srećni, godinu dana ste zaštićeni, a ostali na doboš. To je ono što će se desiti. Ne krivim vas lično.
Znate šta ću sad da vam kažem, ministre Sertiću, možda vas iznenadim, što se mene tiče, čitajući ovde šta se vi govorili i šta je govorio premijer Vučić, vi ste za mene heroj, a znate zašto ste vi za mene heroj? Zato što je premijer Vučić ovako rekao 6. maja u „Blicu“ – neću da trpim javašluk, zato sam skinuo Sertićev predlog na sastanku sa MMF i, rekao je, moj potez je šokirao predstavnike Fonda. Ponovno odlaganje rešenja možda bi prijalo moj stranci, ali ja znam da u naredne dve godine ništa ne bi bilo urađeno. Prezirem stalna odlaganja. Zato sam srušio Sertićev predlog i prihvatio predlog MMF da za svako od tih 25 preduzeća razgovaramo sa poveriocima.
I onda se desi čudo. Odjednom, 11. maja za „Tanjug“ – prihvaćen Sertićev predlog – izuzimaju se 17 preduzeća od poverilaca i od naplate. Dakle, vi ste uradili pravu stvar. Samo ja mislim da ste trebali mnogo više preduzeća. Nije rešenje ni za srpsku privredu, ni za ekonomiju, ni za katastrofalnu ekonomsku, a pre svega socijalnu situaciju u Srbiji, naročito u centralnoj, južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji, nije rešenje da im zatvorite ovo zato što nema, bože moj, ko da kupi, pa onda ćemo dobiti novac koji ćemo potrošiti na belu tehniku, ali nažalost u Srbiji na vraćanje dugova.
Na vraćanje dugova zato što vrlo dobro, uvažene kolege znaju, da nam Srbija jede na crtu i da minimarketi koji su opstali po srpskim varošicama, selima i opštinama daju robu na crtu kada stignu pare. Ovaj radnik će prvo morati da plati tu crtu i gde će on onda da radi? To je moje pitanje vama.
Ja sam takođe primetio da iz prerađivačke industrije imamo čak 63 preduzeća. Šezdeset tri preduzeća će se ili ugasiti ili će otići na doboš, u stečaj i ti ljudi će ostati bez posla.
Puna su usta ovom režimu poljoprivrede, prerade hrane - mi smo šampioni u proizvodnji hrane, a 63 preduzeća odoše niz Dunav. Šta ćemo s tim da radimo? Zašto niste izašli iz okova promašenog ekonomskog privatizacionog koncepta, kada pričamo o konceptima ovih dana? Zašto niste pokušali ta preduzeća da spasite? Zašto ih niste naterali da naprave planove? Zašto ih niste naterali da pospeše proizvodnju, da im pomognete da ostvare izvoz? Zašto niste Razvojnu banku Srbije napravili? Zašto ne razvijete radničko akcionarstvo na pet godina, pa ga onda prodate. Zašto ono što ste dali „Smederevskoj Železari“ niste dali i ostalima? Stavite na konkurs menadžment i dobro ih platite, neka rade i ta preduzeća, a naročito u prerađivačkoj industriji. Evo Koceljeva, može da hrani pola Srbije određenim proizvodima. Zašto? Ne, na doboš. Kome? Kalkulantima, mešetarima, preprodavcima. Koja vam je brana od toga da se ne ponovi ono što se dešavalo? Koja? Agencija za privatizaciju? Pa dajte da budemo ozbiljni. Ko će da kontroliše poreklo imovine tih ljudi? Ko? Kažite mi ime institucije. Po kom zakonu? Koliko će biti taksista koji će naprasno da kupe neka preduzeća po Srbiji, kao što su kupili „Avala film“? To treba da nam kažete. Kako ćete kontrolisati te mešetare?
Šesnaest milijardi dinara ste opredelili u budžetu za otpremnine. U 80 firmi najmanje 20 hiljada ljudi će ostati bez posla, i ovima se odlaže na godinu dana, pa je to još 30 hiljada. Srbijo, ovo je ono što vas čeka. Ne zato što vi želite loše. Verujte, ne optužujem nikoga, naročito vas, ministre Sertiću. Ne, ja ne mislim uopšte da vi želite nešto loše. Ja mislim da vi funkcionišete najbolje što možete u datim okvirima, političkim, ideološkim, ekonomskim i tržišnim, nego je problem što ova Vlada nije spreman da iz toga iskorači. Ona će slepo da prati ovaj princip. Ona će slepo da prati tržište. Ona će da dozvoli da svi odu na biro, svi ovi ljudi, jer nema, Bože moj, ko da kupi. Pa šta sad? Kako je rekao uvaženi kolega - neće valjda država da daje poslove? Pa, idite to u ispražnjenu Srbiju pa im recite. Ili, još bolje, ne mislim ništa lično, idite pa im recite zašto vaše partijske kolege mogu da rade u opštini i javnom preduzeću, a oni moraju na tržište. A, ovo vam se više sviđa? Pa, idite onda tamo po srpskim selima, idite u „Srbijanku-Valjevo“, recite njima što on ne može da dobije neku pomoć da radi, neki podsticaj, neku novu teglu koju će prodati, a njegov prijatelj i komšija koji je ušao u SNS može da radi u javnom preduzeću i opštini i baš ga briga, za njega tržište ne važi. E, to je problem.
Niste vi pravi neoliberali. Vi ste samo neoliberali za narod. Za vas ste vi i te kakve budžetlije, etatisti čisti. Sve ste podržavili što ste mogli, ali ne za narod. Narod mora na tržište, ili, da budem precizan, oni koji nisu u vašoj partiji. To je ono protiv čega se mi moramo boriti.
Zato, ministre, ako možete, osim ovog dela koji se tiče nedostatka jasnog kriterijuma, dela koji se tiče zašto samo 17 i dela šta će biti sa ostalima, ali ne samo otpremnina, nego šta tu strateški ova Vlada može da uradi za te ljude? Jer, to nije pitanje za ovih 50 hiljada, 92 hiljade radnika, to je pitanje za celu Srbiju, ljudi. Cela Srbija će da se spakuje i ode negde. Najverovatnije u Beograd ili u inostranstvo, ko može. Šta onda? Ode otpremnina. Ko će tada da pita naprednjake gde je otpremnina? Kakva otpremnina, vratili su dugove.
Ne može se izaći, ljudi, iz krize i rupe u koju smo upali sa ovim ustaljenim koracima, koje je i naša vlast preuzimala. To su pogrešni koraci. To je ono što vam predlažem, a ne napadam nikoga. Samo izađite iz kutije. Ja mislim da ste vi, ministre, uspeli, bar sa pokušajem da spasite nešto na neki rok, da izađete iz kutije i svaka vam čast što ste imali snage da se usprotivite premijeru Vučiću. Hvala.

Zahvaljuje, gospodine Stefanoviću.
Reč ima ministar Željko Sertić. Izvolite.

Zahvaljujem se poslaniku za ovaj deo koji je vrlo jasno definisao, barem poslaničku grupu i mišljenje poslaničke grupe, u kom pravcu ovaj zakon treba da ide, da li je to neka striktna privatizacija koja će bez ikakvog obzira ići ka gašenju preduzeća ili ćemo imati podršku za pokušaj da u nekom narednom kratkom periodu zaista nešto uradimo.
Zahvaljujem se na tome što podržavate ovaj koncept da bar jedan deo preduzeća zaštitimo. Ono što se ne slažem sa vama, to je koncept kako su izabrana preduzeća. Prvo, ne radi se o 17 striktnih preduzeća, radi se o manjem broju preduzeća, zato što imamo jedan deo petoletkinih kompanija koje su pravno samostalne, ali suštinski je manji broj preduzeća uopšte u pitanju.
Sa druge strane, ta preduzeća su veoma važna iz nekoliko aspekata. Pod jedan, već sam spomenuo koliko nam je „Jumko“ iz Vranja važan, u kakvim dugovima je bio i koliko je bilo nezaposlenih u prethodnom periodu. Rekao sam vam da smo obezbedili poslove za „Jumko“, da danas tamo radi 1700 ljudi i da plaćaju sve svoje obaveze. Dakle, ne samo plate iz svog redovnog budžeta i poslovanja, nego plaćaju poreze, doprinose i plaćaju energente i sve ostalo što je potrebno.
Imamo proces i mogućnost da takvo preduzeće prodamo u nekom narednom periodu, a do sada nismo zaista imali mogućnost, osim samo imovine i hala, što je upravo ono što vi kritikujete. Nije suština da prodamo imovine i hale, iako je i taj proces komplikovan, jer ako idete na prodaju modelom imovine, morate da imate stopostotnu saglasnost svih hipotekarnih poverilaca i sve ostale komplikacije koje su u skladu sa tim.
Međutim, jedan deo preduzeća, jedan deo firmi koje rade u ovom realnom sektoru će moći kroz naplatu svojih potraživanja da dođu do nekog svežeg vazduha. Taj proces neće ići niti brzo niti lako, jer treba da se utvrdi vrednost imovine i mora da se odradi to. Ali, veliki broj preduzeća koje mi danas imamo, i to sam na početku spominjao, svako u opštini sigurno ima priliku da zna za neko preduzeće koje je iz stečaja kupljeno. Evo, imali smo sada „Mitros“ u Mitrovici koji je kupio „Gerlinger“. Imamo i livnicu u Topoli. Dakle, imamo veliki broj preduzeća koji se svakog dana negde objavljuju.
Sada samo da razdvojimo jedan deo. Ima deo procesa koji vodi Agencija za privatizaciju, ali same stečajne postupke vodi sud i preko sudske praske se te stvari realizuju.
Ono što ste spomenuli za „Avala film“, ja mislim da je prvo veoma važno da razdvojimo i da sklonimo etiketiranje ko je šta. Ko god da je kupio, ja ne znam čime se bave i šta su završili od škole i na koji način vlasnici kompanije koji su se javili, koji su položili garanciju, ali pretpostavljam da ćemo svi zajedno da podržimo da ako je nešto plaćeno 980 miliona, od toga 150 miliona vraćeno poreza državi, od toga 80 miliona dinara vraćeno duga „Dunav osiguranju“, od toga ne znam koliko miliona para vraćeno radnicima koji su imali sporove sa preduzećem oko zaostalih dugovanja, i kada se sve to sabere sa dodatnim sredstvima koja su obezbeđena u tom preduzeću u međuvremenu, sama država, budžet, pošto je država Srbija vlasnik polovine kapitala u „Avala filmu“, će dobiti nešto oko, procena je, 320 miliona dinara. Dakle, skoro tri miliona evra od te privatizacije.
Zaista bih voleo da mi svaku privatizaciju imamo na takav način da možemo da platimo troškove i dugovanja koja smo imali i na kraju da dobijemo pare u budžet. Verujem da niko za to nema ništa protiv i to jeste put da kroz takve modele otkočimo sve ono što danas stoji, a imate danas zbog mora propisa koje smo doneli u prethodnom periodu nemogućnost da nekada čak izdvojite imovinske celine. Jedini način je da to uradite putem stečaja. Zato toliko insistiram na stečaju. Stečaj nije strašni sud za preduzeća. Za najveći broj firmi on može upravo da služi.
Imali smo situaciju, sećate se priče sa „MIN Lokomotivom“, danima je bilo po medijima kako smo ni krivu ni dužnu kompaniju stavili u stečaj, a eto preduzeće je napravilo posao u Makedoniji, pa imaju tu silne milione. Znači, danima su mediji pisali o tome. Pozvali smo na sastanak u Ministarstvo privrede sve čelnike sindikate, direktora i gradonačelnika grada Niša. Stavili smo na sto sva dokumenta koliko sredstava je do tada „MIN Lokomotiva“ dobila iz državne kase, koliko nije vraćeno, kakve su obaveze koje su nastale po osnovu drugih poslova, koliko su ogromni minusi.
Kada smo ih stavili u biznis plan koji su oni predložili za izlazak iz te krize, u smislu upravo od tog posla koji su trebali da dobiju od Makedonije, shvatili su da ne mogu jednu platu da isplate od eventualno sredstava koje budu dobili čistih para zarađenih, a da ne uđu u nove dugove, a pri tom je država trebala da da i garancije i avansnu garanciju za početak posla i da im da još novac za uzimanje opreme i sredstava.
Kada je sve to završeno na sastanku, sami su čelnici sindikata rekli da je za njih stečaj jedini spas i to jeste tako bilo jer danas MIN lokomotiva radi. Znači, preduzeće je u stečaju, ali 50 radnika ima posao i radi remonte. Da li je bolje da radi 50 nego niko? Pa, jeste. Da li je lošije 50 nego 200? Jeste. Ali, radimo u sistemu mogućeg, imamo neki okvir u kome je samo suština da idemo ka zdravom i održivom tržišnom poslovanju, jer ovo što do sada imali zaista niti je zdravo, niti je održivo. Neću ponavljati sve razloge koje smo spominjali.
Pogotovo sam bio opširan u uvodnom izlaganju što se tiče svih preduzeća, ali ovih 17 preduzeća je izabranih preduzeća i Vlada će verovatno posle usvajanja ovde u Skupštini, ako bude sve kako se mi nadamo, Vlada će na svojoj sednici doneti konačan spisak tih preduzeća u kome ćemo tačno znati kojim preduzećima ćemo ostaviti prostor i zaista je suština da ta preduzeća koja se nađu na tom spisku uradimo posao. Dakle, ne da prolongiramo privatizaciju. Vidim da je danas ponovo objavljen tekst upravo sa mog govora, da mi sada tražimo pomeranje privatizacije. Ne, mi samo tražimo pomeranje rokova za zaštitu od naplate prinudnih potraživanja, da ne bismo proces privatizacije zaustavili.
Molim vas da vrlo jasno te terminološke izraze koristimo. Dakle, ne pomeramo privatizaciju ni u jednom ni u drugom slučaju, nego samo definišemo okolnosti pod kojima će nam privatizacija upravo biti zaustavljena i nećemo moći da je realizujemo. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Sertiću.
Repliku ima šef poslaničke grupe SNS zbog pominjanja stranke i predsednika stranke.
Izvolite, narodni poslanik Zoran Babić.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, da sam malopre ušao u ovu salu kada je govorio gospodin Stefanović i da pre toga nemam ni pamćenje ni političko iskustvo, pomislio bih da u državnoj upravi samo rade članovi SNS. Niko drugi ne radi, niko drugi u životu nikoga u državnoj upravi, u javnim preduzećima, u opštinama, gradovima, ministarstvima nije zaposlio, nikoga, samo SNS.
Zašto onda kada smo na jednoj teškoj sednici smanjivali plate u javnom sektoru, zašto su najbučniji bili predstavnici DS? Koga su štitili? Naprednjake? Pre bi nas pogledali kako se davimo nego što bi nas štitili. Štitili su svoje, one koje su oni zaposlili u državnoj upravi.
Kada smo najavljivali da je javni sektor preglomazan i preveliki, u kojem, eto, rade samo naprednjaci, ko se prvi pobunio? Demokratska stranka. Čuvajući naprednjake? Ne, naravno, čuvajući svoje, sve one koje su zaposlili za 12, a bogami u Vojvodini i za 15 godina, koliko su na vlasti.
Licemerno je govoriti i samo prebaciti teret na drugoga. Zašto je teško reći ono što sam i rekao i pre nekoliko meseci i sada – u partijskom zapošljavanju nema nevinih, samo što je krivica direktno proporcijalna dužini ostanka na vlasti.
Ne može da se meri godinu dana SNS sa 15 godina DS. Nikada ne može da se meri sa tim grehom koji ste napravili prema javnom sektoru, sa tim grehom koji ste napravili prema javnim finansijama.

Vreme.

Dve rečenice, molim vas.
Nisam čuo nijedan predlog, osim toga da se nastavi začarani pakleni krug gde će se samo uzimati neki novi parafiskalni nameti, uzimati neki novi krediti, davati u nešto što nije zdravo, pevati uspavanke tim firmama i tim ljudima. Nadalje, zbog populizma, i zbog toga će i investitori bežati, zbog toga se niko više neće odlučivati da uđe u privatni sektor, to je pakleni krug. Ono što odvaja nas od vas, gospodine Stefanoviću, je što imamo hrabrosti, što imamo volje da jednom taj pakleni krug u našem društvu prekinemo.

Hvala, gospodine Babiću.
Replika, šef poslaničke grupe DS Borislav Stefanović. Izvolite, zbog pominjanja imena.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Štitili smo mi i tada, uvaženi kolega, lekare, nastavnike, profesore, ljude zaposlene u javnom sektoru kojima ste smanjili plate, umesto da im povećate plate. Ali, to nije pogađalo vaše, kako to kaže narod, botove koje ste zaposlili zato što se oni nisu ni nadali da će biti zaposleni, a najčešće imaju kupljene diplome i izmišljena radna mesta pa ih to nije mnogo ni pogađalo, bilo kakvo smanjenje njima je dobrodošlo pošto su ionako najčešće došli samo tu da pišu komentare.
Inače, dao sam tri ili čak četiri konkretna predloga ministru. Vi to niste možda dobro čuli. Ministar je čuo vrlo dobro šta sam ja predložio. Konkretno, oko 64 preduzeća u prehrambenoj industriji. Da li je to realno ili nije? Ja mislim da je realno i mislim da imate i veliku većinu u Skupštini, o Vladi da ne govorim, možete te stvari da uradite, kao što biste mogli da usvojite da je partijsko zapošljavanje krivično delo, a nećete to da uradite. Mislim da biste trebali to da uradite. Kao što znate da bez obzira na sva poređenja sa DS, koja je takođe to radila, mi bar nismo donosili zabranu pa onda zapošljavali mimo svoje sopstvene zabrane, kako vi to radite.
Inače, samo sam hteo da dodam ministru par rečenica. Resavica, kao rudnik, ne može biti profitabilna. Nigde u Evropi rudnik tog tipa nije profitabilan. Profitabilno i strateški je ono što se u rudniku vadi. Zbog toga, po meni, normalno je da država održi i sačuva rudnik Resavicu, a ne da te ljude, nekoliko hiljada njih, završe na ulici. To je prva stvar.
Druga stvar dobio sam više dopisa, verujte, u poslednje vreme. Jedan je iz IMR-a, Industrija motora Rakovica, gde oni šalju dokaze da imaju zainteresovanog kupca, to ste dobili i vi. Drugi je iz udruženja koje se zove Sindikat novinara Srbije, koji traže da se zaustavi privatizacija lokalnih medija.