Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Narodni poslanik Zoran Živković nije tu.
Narodni poslanik Marijan Rističević nije tu.
Narodni poslanik Gordana Čomić nije tu.
Narodni poslanik Vladimir Đukanović nije tu.
Narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite, gospodine Jovanoviću.

Zahvaljujem se, predsedavajući. Uvaženi ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, što se tiče samog seta zakona o kome raspravljamo, taj značaj onoga o čemu ćemo raspravljati, diskutovati, a siguran sam i usvojiti nije potrebno posebno isticati.
Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji između Srbije i Rusije bi bila otprilike moja fokusirana tačka izlaganja na današnjoj sednici Skupštine Republike Srbije. Uvaženi ministre, moram da istaknem, zarad Vlade Republike Srbije, zarad građana Republike Srbije, da je ovaj sporazum nešto što podrazumeva samo kontinuitet u nastojanjima za jednu kvalitetnu i dugoročnu saradnju sa Vojskom Rusije.
Zašto kontinuitet? Zbog toga što je već 2013. godine, potpisan sporazum o vojnoj saradnji između Srbije i Rusije. Taj sporazum je tada potpisao tadašnji ministar odbrane gospodin Rodić i tim sporazumom su postavljeni temelji vojne saradnje između dve vojske, Vojske Srbije i Vojske Rusije. Zašto je to značajno? Isključivo zbog toga što građani treba da znaju da blizu 20 godina nije postojao jedan takav način regulisanja odnosa između dve vojske, Vojske Rusije i Vojske Srbije i da je vojna saradnja između Srbije i Rusije bila na izuzetno niskom nivou.
Drugi razlog uvaženi ministre, koji želim da istaknem zarad građana jeste činjenica koja ide apsolutno u prilog onome što radi Vlada Republike Srbije i apsolutno negiranje i neosnovano svih optužbi Vlade Republike Srbije kada je njen politički kurs u pitanju, a radi se upravo o temama o kojima danas razgovaramo.
Zašto ovo ističem? Zbog toga što i ovim sporazumom sa Rusijom Srbija i Vlada Republike Srbije veoma jasno stavlja do znanja da je njena politika potpuno, potpuno čista. Da u njenoj politici nema subjektivizma prema bilo kome, da u njenoj politici postoje nastojanja da se sačuvaju prijateljski odnosi sa Rusijom, a istovremeno da je Srbija i Vlada Republike Srbije nesporno opredeljena ka evropskom putu i ka evropskoj zajednici.
Sam sporazum za one koji nemaju ta saznanja i informacije treba istaći da je pravno utemeljena i to je utemeljena normalno međunarodnog prava i intenciji da se dalje razvijaju prijateljski odnosi Srbije i Rusije i potrebu za saradnjom u vojno-tehničkoj oblasti.
Suština ovog sporazuma se svodi na nešto što je odavno bilo potrebno Vojsci Republike Srbije a to je isporuka naoružanja i vojne tehnike, rezervnih delova, razmene stručnjaka, obuke kadrova, itd. Da bi građani bili pravilno informisani i dobili informacije koje su autentične treba istaći da upravo u ovom pravcu postoje nastojanja da se preko Ministarstva odbrane naši vojni kapaciteti, naši vojni potencijali upotpune, usavrše da se pojača stepen bezbednosti i zaštite naše teritorije i zbog toga nije nikakva tajna da smo imali određene razgovore, pregovore sa Vojskom Rusije u pravcu nabavke protivvazdušnih raketnih sistema AS 300 i AS 400, da smo imali nastojanja da naš odbrambeni sistem u smislu protivvazdušne odbrane i ratnog vazduhoplovstva upotpunimo tako što ćemo nabaviti i savremeni „Jurišni avion MiG 29 M“.
Takođe, nije tajna da smo insistirali kod Rusije da naš „Super Galeb“ kao avion koji je respektabilan, avion za Vojsku Srbije bude servisiran, rekonstruisan, modernizovan i unapređen upravo u pogonima u kojima Vojska Rusije to može ostvaruje. U čemu je problem? Problem je u finansijama, problem je u nemogućnosti da se iz budžeta Republike Srbije izdvajaju velika ili značajna novčana sredstva koja u svakom slučaju bi bila opterećujuća za budžet s jedne strane, a s druge strane jedan jako, jako mudar i pragmatičan stav Vlade Republike Srbije da se ne zadužuje kreditima kada je u pitanju nabavka vojne opreme.
Ono što takođe treba istaći kao kvalitetno u samom sporazumu, jeste činjenica da se u realizaciji ovog sporazuma mora pristupiti na način koji podrazumeva i angažovanja stručnih kapaciteta kako Vojske Srbije tako i Vojske Rusije, da u tom pravcu mora biti formirana i tzv. međuvladina komisija koja je sastavljena od predstavnika Vojske Rusije i predstavnika Vojske Srbije i ono što je najvažnije da bilo koja strana, potpisnica ovog sporazuma ima pravo kontrole ili pravo nadzora nad korišćenjem vojne opreme koja se isporučuje jednoj od strana potpisnica.
Šta to znači? To znači da ni Srbija, ni Rusija u slučaju dobijanja vojne opreme koja je navedena u sporazumu, ne može raspolagati sa tom opremom bez pisane saglasnosti druge potpisnice, da se mora namenski koristiti, da se ta vojna oprema ne može reeksportovati, da se ne može predavati trećoj strani ili trećoj državi i to je jedan dobar mehanizam kontrole ili zaštite od nenamenskog korišćenja vojne opreme i ostalih resursa koji će biti predmet ovog sporazuma i predaje na korišćenje ili bolje i preciznije reći kupovine.
U svemu ovome kvalitet ovog sporazuma jeste da se svi podaci koji se vezuju za prenos vojne opreme smatraju tzv. strogo poverljivim podacima, da nose oznaku državne tajne i da u tom pravcu bilo koja strana potpisnica ne može taj deo sporazuma ni u kom slučaju zloupotrebljavati jer bi tu bilo veoma velike i štetne posledice i opasne posledice.
Što se tiče samog važenja sporazuma, taj sporazum je dobro koncipiran imajući u vidu činjenicu da rok važenja ovog sporazuma od pet godina nije ni u kom slučaju nešto što bi se pežorativno reklo zacementirano, već sam sporazum dozvoljava tzv. automatsko produžavanje na dodatnih pet godina i to stalno i u kontinuitetu na novih pet godina uz otkazni rok od šest meseci. Šta to znači? To znači da se sporazum neće produžiti na novih pet godina, jedino ukoliko jedna od potpisnica sporazuma u roku od šest meseci početnog perioda od pet godina ne ispolji stav, ne izrazi nezadovoljstvo sa sporazuma ili jednostavno smatra da taj sporazum ne treba više produžavati.
Što se tiče naše tendencije da se uspostavi što kvalitetnija vojna saradnja sa Vojskom Rusije, treba reći da ni to nisu nikakvi novi detalji, da to nisu nikakve nove okolnosti, imajući u vidu više činjenica. Pre svega činjenicu da je Vojska preko Vojne delegacije, Vojska Rusije imala već posetu Vojsci Srbije, ta poseta je bila upriličena i organizovana u Pančevu i to je bilo prisustvo pokaznoj vežbi specijalne brigade Vojske Srbije, a samo dan nakon toga delegacija Vojske Rusije obišla 63. padobranski bataljon, specijalne brigade Vojske Srbije u Nišu. Tada je istovremeno bila planirana i vežba ruskih i srpskih specijalaca. U planu je vežba u kojoj bi učestvovale vojne snage i to 106. vazdušno-desantna jedinica ruske vojske i 63. bataljon, padobranski bataljon specijalnih brigada Srbije.
Sve ove planske aktivnosti koje je ustrojilo Ministarstvo odbrane podrazumevaju da se konačno sa Rusijom uspostavi jedan kvalitetan, veoma kvalitetan i za Srbiju jako značajan i potreban odnos koji podrazumeva revitalizaciju vojnih kapaciteta i vojnih resursa u Srbiji. Međutim, u tom pravcu Srbija nije ni u kom slučaju imala jednostrane pristupe, ni u kom slučaju se nije svrstavala na jednu od, hajde da kažem uslovno rečeno, blokovskih vojnih strana, jer su istovremeno u planskim aktivnostima Ministarstva odbrane bile definisane i vojne vežbe u kojima bi učestvovale marinske snage SAD, multinacionalna vežba pod nazivom „Platinasti vuk“ koja je trebala biti organizovana u Bujanovcu, u vojnoj bazi „Jug“ gde takođe treba istaći da je to upravo činjenica koja pokazuje da Vojska Srbije želi korektne, kvalitetne odnose kako sa vojskama zapadno-evropskih zemalja, SAD, zemalja NATO pakta tako i sa Vojskom Rusije, Belorusije, itd.
Treba podsetiti da je Srbija i to je upravo zbog onih koji kritikuju i Vladu Republike Srbije i kurs koji Vlada Republike Srbije u ovom pravcu zastupa, da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja je posle izbijanja i eskalacije krize u Ukrajini održavala vojne kontakte sa tendencijom da se ustroje planovi za zajedničke vojne vežbe i sa jedinicama SAD i sa jedinicama Rusije, Belorusije i ostalih zemalja. Ponoviću, dakle jedina je Srbija od svih zemalja Evrope, bukvalno jedina, koja je zadržala dobre kontakte i relacije i sa vojskom SAD i sa vojskom Rusije.
Na kraju, uvaženi ministre, želim da istaknem da bi sve ovo što se danas radi trebalo da ima jedan dobar predznak za budućnost Vojske Republike Srbije u smislu njenog osavremenjavanja, u smislu podizanja kvaliteta ne samo vojne opreme, već i stručnog kadra, i da podsetim samo, da je upravo u ovim pregovorima koji su vođeni sa vojskom Rusije uspostavljena i ta vrsta saradnje tako da se dobar deo našeg vojnog kadra trenutno nalazi na edukacijama i stručnom osposobljavanju u vojnim centrima ruske vojske.
Naravno, da sve ovo ukazuje da je konačno uspostavljen kako međunarodno pravni okvir, tako i jedna činjenična i pragmatična vojna saradnja dve države koje dugo, dugo godina unazad tu vojnu saradnju nisu imale, odnosno nisu je imale na onom nivou na kom su trebale.
Što se tuče našeg učešća u mirnodopskim operacijama gde je zastupljena vojska Srbije, moje kolege pre svega, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS drug Zvonim Stević, je već istakao značaj tog učešća, ja samo moram da istaknem i da potvrdim da je ugled Vojske Srbije na taj način verovatno porastao, da postoji jedna vrsta respektabilnosti od strane onih koji pozivaju Vojsku Srbije da njeni učesnici budu prisutni u mirnodopskim operacijama i da se na taj način Vojska Srbije učini što prepoznatljivijom.
Zaista u svemu ovome SPS želi da doprinese kako ovakvim diskusijama, tako i praktičnim radom, jer ću podsetiti da je upravo ministar odbrane ruske vojske, odnosno države Rusije, u razgovorima sa tadašnjim premijerom Vlade Republike Srbije Ivicom Dačićem, razgovarao na ove teme o kojima danas mi diskutujemo, i na ove teme koje sada u praktičnom smislu reči zaživljavaju barem kroz pravni okvir, taj pravni okvir je sporazum, a mi u poslaničkoj grupi SPS smo uvereni da će se iz tog pravnog okvira preći i na konačnu realizaciju.
Zbog toga i zbog svega onoga što se do sada radilo, zbog želje SPS da kontinuitet dobrih odnosa sa ruskom vojskom, odnosno između Vojske Srbije i Vojske Rusije ostane trajan, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati set zakona o kojima danas raspravljamo. Zahvaljujem se.

Reč ima ministar Bratislav Gašić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine Jovanoviću, samo jedna ne ispravka, već, pričali ste o G4, mi modernizaciju aviona G4 radimo u ovom trenutku, posle tri godine. Raspisan je međunarodni tender i ne očekujemo da to rade, znači mogu da rade svi koji se budu javili na taj tender. Vlada Republike Srbije je izdvojila sredstva za modernizaciju tog aviona, koga mi smatramo respektabilnim i nadamo se da do septembra meseca bude izabran izvođač, da kažem, radova, na modernizaciji G4.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala. Izvinjavam se što nisam bio tu kada sam bio prozvan prvi put, ali sam bio na akcionom timu, kako se zove ovaj drugi skup koji je paralelno i mislim da je loš običaj da paralelno imamo i sednicu i odbore, ali šta da se radi.
Naravno da ćemo svi glasati za ove sporazume i tu nema nikakve sumnje. Oni će imati svoje pozitivno dejstvo i tu opet nema nikakve sumnje, ali mislim da u raspravama, u obraćanju javnosti i ministra u Vladi, ministra odbrane, ljudi koji se bave vojskom, koji vole da se bave vojskom, daje se previše olakih obećanja. Govori se previše velikih reči, bez osnova. Govori se o ponovno renesansi srpske vojske, o tome da je novi ministar spasio vojsku od dovođenja na nivo, ne sećam se koji je bio izraz, ali je bilo nešto pogrdno, teritorijalna odbrana ili tako nešto. Ponovo čudotvorstvo u našoj politici, ponovo ljudi koji sa dva ili tri pokreta rukom rešavaju stvari koje nisu rešene jako dugo.
Stanje u srpskoj vojsci je loše i stanje naoružanja vojne opreme je katastrofalno i tu nema nikakve sumnje. Da li je Srbija danas sposobna za odbrambene zadatke, da li je Vojska Srbije sposobna, ne bih da proveravam. Mislim da je bolje za sve nas da ne proveravam.
Lako je vratiti vojne činove, recimo, mornarice. Uz svo poštovanje ljudi i profesionalaca u vojsci. To nema veze sa njima. Govorim o politici. Imamo čin kapetana bojnog broda, ali nemamo bojne brodove.
Imamo čin komodora, ponovo čujem, hajde da se svi lepo zamislimo koliko to ima smisla u ovoj situaciji, u ovom stanju naše opreme. Naravno, da je opremanje vojske, treba da bude posledica jasne i definisane spoljne politike jedne zemlje. Naravno da opremanje vojske treba da bude posledica usvojene, na razumu zasnovane strategije odbrane, da znamo ko su nam potencijalni neprijatelji, da znamo ko su nam potencijalni saveznici, koje su specifične potrebe odbrane, da li je to neka susedna zemlja, da li je to neki vojni pakt, da li je to neka sila koja nam preti ili je to terorizam ili je to nešto četvrto ili peto?
U odnosu na to se vrši i opremanje vojske i raspored i definicija i to da li je potrebno ponovo obavezno služenje vojnog roka itd.
Ono što je neophodno da Srbija uradi, to je da precizno definiše svoju spoljnu politiku i svoju dugoročnu političku strategiju. Mi ne možemo da vodimo politiku razrokosti stalno, gde se jednim okom gleda Brisel, a drugim okom se gleda Moskva, i ko je razrok, obično udari u nešto između što nije Vašington, nego je neki stub, nešto što nije na koristi. Besmislena pozicija vojne neutralnosti, koja je moguća samo kada se negde vodi rat. Ne možete da budete vojno neutralni, kada nema rata. Kako možete da budete vojno neutralni? Možda se neki rat započne, generalno, tako što su ugroženi interesi Srbije. Ne možemo mi tada da se pozivamo na opštu vojnu neutralnost, čak i kada se ne vodi na našoj teritoriji.
Prema tome, to je politika, ako se sve stranke u parlamentu i većina srpske političke javnosti uopšte slaže sa tim da je naša budućnost EU, onda i naša politika vezana za polje bezbednosti i odbrane, treba da bude usmerena u tom smeru. Oko nas, ako neko ne zna, su sve države koje su članice NATO pakta ili koje su na putu da to postanu. Ja se ne zalažem za ulazak u NATO pakt ovog trenutka, ali mislim da je jačanje saradnje sa NATO paktom važan segment podizanja našeg nivoa odbrane i to treba imati u vidu kada se planira dalji razvoj naše vojske, nabavka naoružanja i vojne opreme. Da znamo, ko se time bavi, da li je to posao predsednika države kao vrhovnog komandanta ili svaki ministar može da daje svoje mišljenje o tome šta treba da se kupi.
Konačno, gospodine ministre, ne igrajte se vojskom, helikopterima, i podnesite ostavku i spasite svoju čast i čast Vojske Srbije.

Vreme.
Reč ima ministar Bratislav Gašić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, znate, ja ne znam gde ste vi služili vojsku, ali kada dajete ovakve ocene o operativnim i funkcionalnim sposobnostima Vojske Srbije, onda mnogo ne znate.
Što se tiče činova koje smo sada napokon vratili, prvi aspekt jeste očuvanje tradicije, drugo morate da znate da u Vojsci Srbije u ovom trenutku imamo jako puno starešina koje su završili školovanje u Splitu, koji su godinama bili na tim dužnostima i naravno da njih moramo da vodimo i dalje kroz karijeru i zato je bilo nužno i vratiti te činove nazad.
Naravno, probali ste da iskrenete neke moje reči, ne nisam ja spasio Vojsku Srbije, Vojska Srbije je počela da se spašava 2012. godine kada je Aleksandar Vučić došao na mesto ministra odbrane, a nastavio je gospodin Rodić i nastavljamo danas mi svi i Vojska Srbija ima maksimalnu podršku i Vlade Republike Srbije u tome da bude jedna ponovo respektabilna vojna organizacija u srcu Balkana.
Kada je spoljna politika, ovde vam je jasno iskazano šta je to i kako je izbalansirana spoljna politika u ovom trenutku, a za aktivnosti gde je nosilac Vojska Srbija. Vi ste, recimo i vaši koalicioni partneri, šta ste tada bili, 2011. godine imali 341 zajedničku vežbu sa EU, aktivnost pardon, sa SAD 192, sa Ruskom Federacijom devet. Mi danas imamo na polovini godine 216 aktivnosti sa Evropskom Unijom, 116 aktivnosti sa SAD, 31 sa Ruskom Federacijom i 12 sa Republikom Kinom.
Znači, to su ta četiri stuba spoljne politike gde mi apsolutno pokušavamo da održimo balans o kome vi pričate, ali nemate dovoljno informacije, pa zato karakterišete to. Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Tražim reč.)

Po kom osnovu? Za služenje vojnog roka?
(Zoran Živković, s mesta: Replika, ne samo za to.)
Dobro, nas ne interesuje gde ste služili vojsku. Izvolite, a to raspravljajte s ministrom u hodniku.

Zato što je to vidim interesantno za podsmeh i podstrek, pa ministar bi mogao da zna da li sam ja služio vojsku, zašto nisam služio vojsku pošto je to u arhivama vojske čiji je on ministar, pa bi onda moga da to pogleda, a ne da se povodi nad najjnižijim bizarnim provincijalnim doskočicama njegovog i vašeg ideološkog lidera koji sedi tu u prvom redu kada sedi. To je jedna stvar i to su lični podaci i to bi neko ko se razume u bilo šta na ovom svetu, a kamoli ministar vojni srpski trebalo da zna i da poštuje.
Drugo, bilo gde da je bilo ko služio vojsku, teško da je to da se tamo stekne znanje na služenje vojnog roka o tome koje je stanje vojske danas u Srbiji. Jedino ako je to kvalifikacija ministra što je služio vojsku pa zbog toga treba da bude ministar. Nisam govorio o balansu nego upravo o tome da nema potrebe da postoji balans, ne postoji jer četiri stuba na šta se oslanja bilo šta, u fizici su dovoljna tri stuba za stabilnost, četvrti donosi nestabilnost potencijalno. To se uči u osnovnoj školi.
Prema tome, nisam govorio o spoljnoj politici Vojske Srbije ili Ministarstva odbrane nego o spoljnoj politici Srbije. Ona treba da bude usmerena prema EU, ne samo na rečima nego i na delima uz sve poštovanje, naravno i Rusije i Kine i Brazila i kog god hoćete.
Konačno, činovi u vojsci i vojska ne postoji zbog tradicije, zbog toga se prave muzeji. Vojska služi za odbranu državnih granica.