Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i medijima.
Podsećam da je Narodna skupština novi zakon o informisanju i medijima usvojila 2014. godine, tačnije u avgustu 2014. godine, tako da danas ovim izmenama imamo nekoliko članova koji će biti u funkciji prevazilaženja određenih neusklađenosti, upodobljavanja sa Zakonom o privatizaciji i omogućavanja pojedinim sredinama da ono što je trebalo da urade, urade za naredna četiri meseca.
Ovim Zakonom, mislim na Zakon o informisanju i medijima, država je iskazala svoje strateško opredeljenje da se promeni vlasnička struktura, pre svega izlaskom države iz medija naravno i lokalnih samouprava, počev od autonomne pokrajine i preko gradova i opština.
Ovakvo zakonsko rešenje rezultat je našeg opredeljenja da postanemo deo evropske porodice naroda. Dakle, naš cilj je pridruživanje EU.
Podsećam, za evropski put Srbija se opredelila još 2004. godine donošenjem Rezolucije o pridruživanju EU. Dakle, ako nam je cilj ulazak u EU, onda moramo da idemo ovim putem u reformisanju i ovih zakona koji se tiču informisanja i medija. Moramo slediti standarde Evrope u ovoj oblasti.
U vezi sa tim, jedan od ciljeva koji na tom putu moramo da ostvarimo jeste i obezbeđivanje potpune nezavisnosti medija, što se ostvaruje, pre svega, izlaskom države iz vlasništva nad medijima i to je jedan od zahteva koji se mora ispuniti.
Naš aktivni odnos, mislim pre svega na Narodnu skupštinu prema procesu pridruživanja, proizilazi iz Rezolucije o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, donetoj 2013. godine i ovim dokumentom smo se obavezali na usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.
Ovim zakonom imamo usklađivanje sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim su utvrđeni novi rokovi za dovršetak privatizacije svih do sada neprivatizovanih preduzeća, odnosno preduzeća u restrukturiranju, čiji je većinski ili delom vlasnik država, odnosno lokalna samouprava.
Podsećam da smo 28. maja ove godine doneli Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji nalaže da su svi subjekti privatizacije dužni da izvrše popis i procenu fer tržišne vrednosti, celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine, a to je 2014. godina, i da to dostave Agenciji za privatizaciju u roku od 30 dana od dana dostavljanja zahteva Agencije. Dakle, i ovde raskorak koji postoji između ova dva zakona, ovim izmenama i dopunama se rešava.
Novi rok za privatizaciju je dat ovde u ovim izmenama i dopunama. On je 31. oktobar 2015. godine, ali pod uslovom da ovaj rok može da bude u funkciji daljeg procesa privatizacije za one medije koji su pokrenuli postupak privatizacije, odnosno gde je objavljen javni poziv za prodaju kapitala. U suprotnom, ako to nije urađeno, odnosno neće biti završeno do 1. jula ove godine, onda se postupak privatizacije obustavlja i završava se deljenjem akcija bez naknade zaposlenima u preduzećima koja se bave ovom oblašću.
Važno je podsetiti se i na to da se zakonom preciziraju obaveze kupca kapitala da obezbedi kontinuitet medijskih sadržaja u određenom vremenskom periodu. Ali, ovde ću reći da valja razmišljati u pravcu obezbeđenja možda dužeg roka u kome kupac kapitala ima obavezu da održi kontinuitet medijskih sadržaja.
Takođe, bilo bi, po nama iz poslaničke grupe SPS, potrebno sagledati mogućnost da se i javnoj ustanovi Međunarodni radio Srbija, tj. Savezna javna ustanova Radio-Jugoslavija, da se obezbede isti rokovi za završetak privatizacije, kao i za sve druge medije, imajući u vidu da je predlagač zakona dao rok ovoj ustanovi samo do 31. jula, a svim ostalim medijima do 31. oktobra ove godine.
Dakle, i ovde imamo iste probleme kao i kod drugih medijskih kuća ili preduzeća u procesu privatizacije, te ne bi valjalo napraviti razliku i diskriminisati ovu ustanovu.
Mi smo u tom smislu i podneli kao poslanička grupa jedan amandman koji je u funkciji izjednačavanja položaja svih subjekata koji se privatizuju u ovoj oblasti, što podrazumeva i dovođenje i Savezne javne ustanove Radio-Jugoslavije u istu situaciju, u isti položaj.
Dakle, potpun prelazak našeg društva na tržišnu privredu podrazumeva i tržište u oblasti medija, u oblasti proizvodnje medijskih sadržaja. Dakle, moraće medijske kuće da izađu na tržište, kao i u svim ostalim privrednim granama. Ali, naravno, ne treba gledati sve crno, uzimajući u obzir da postoji i dalja mogućnost, i to ovaj zakon dozvoljava, da se finansiranje informisanja i medija može ostvarivati iz javnih prihoda preko projektnog finansiranja.
Drugo je pitanje što takav način finansiranja u prošlosti nije bio prisutan, pa se nismo ni navikli na takav način, što, naravno, ovim načinom pretpostavlja se jedno novo zalaganje, jedna nova konkurencija i dostizanje jednog boljeg kvaliteta u oblasti informisanja ako se želi da se dođe do ovakvih sredstava iz budžeta kao izvora finansiranja.
Međutim, moram da istaknem da ako govorimo o današnjem kvalitetu medija, za mnoge medije bi se moglo reći da ne odgovaraju svojoj izvornoj funkciji, a to je realno informisanje i primereni sadržaj. Mnogi mediji u želji za brzom zaradom pribegavaju senzacionalizmu, skandaloznim neprimerenim sadržajima, kojima se veoma često urušava ugled i pojedinaca i javnih ličnosti, porodice, posebno ugled državnih institucija, države u celini, pa i samog našeg društva, što zaista nije poželjno. O tome bi mnogim mehanizmima valjalo povesti računa.
Dakle, sve je više tzv. žute štampe ili tabloida, koji ne prenose izvorno informaciju koja je proverena, informaciju koja se sučeljava sa više strana ili kojom se kontaktira i subjekt koji je na tapetu kada se o njemu informiše, već se informacije oblikuju, prilagođavaju interesu grupa i nekih pojedinaca ili određenih centara moći.
Naravno, to nije generalna ocena i, na sreću, imamo pravih i dobrih primera u svetu medija koji daju nadu da kvalitet mora da pobedi i da mora da osvoji tržište.
Mi smo zahvalni takvim medijima, mi iz poslaničke grupe SPS, što nisu podlegli šundu, neukusu i neistini. Tržište na polju medija u oblasti informisanja ne može da se osvaja senzacionalizmom, skandalima i neistinama, već jednim drugim objektivnim pristupom u ovoj oblasti i kvalitetom.
Što se tiče nas socijalista, mi smo od 2000. godine, iako smo u to vreme bili opozicija, bili uz medije. Zašto smo od 2000. godine bili uz medije? Mi smo iz 90-ih godina i te kako izvukli mnogo pouka. Znači, iz vremena kada je država praktično bila vlasnik dobrog dela medija i naravno te greške iz tog vremena nećemo sigurno ponoviti. Zato smo imali svoj jasan stav o slobodi medija i kada smo bili deo vladajuće koalicije, kada je usvojen tzv. Dinkićev zakon o informisanju 2009. godine. Mi nismo podržali ovaj zakon, iako smo bili deo vladajuće koalicije, jer nismo bili za rešenja koja su tada ponuđena, jer je njima ograničavana sloboda medija.
Da podsetim tada je predlagano zakonsko rešenje po kome bi mediji bili zatvarani ukoliko su 90 dana u blokadi računa, a znamo koja je kriza bila u to vreme. Zatim, bio je predviđen i obavezan depozit za osnivanja medija koji nije bio baš tako mali. Takođe, bilo je puno problema u onome što je bilo objavljivanje određenih tekstova koji su vrlo lako mogli da dođu na udar vlasti, odnosno tadašnjih zakonskih rešenja. Celokupna stručna i šira javnost taj zakon je okarakterisala kao uvođenje medijskog mraka.
Dakle, ovaj zakon iz 2009. godine predstavljao je potpunu kontrolu medija od strane države. Mi smo zapravo prošle godine, kao poslanička grupa SPS, naravno, sa našim koalicionim partnerima, dakle, vladajuća većina, učinili da ispravimo te greške i takav zakon koji nije bio dobar.
Danas kada uz velike napore krčimo put ka EU dužni smo da bez oklevanja upodobimo zakonodavstvo sa EU i u sferi informisanja, takođe. Naravno, nezavisnost medija, činom izlaska države iz vlasničke strukture ili izlaska AP, odnosno nižih jedinica lokalne samouprave, dakle, nezavisnost time nije definitivna. Postoje još brojni centri moći koji će još dugo kontrolisati medije.
Stojimo kao poslanička grupa SPS na stanovištu da donošenje jednog zakona, a i Zakona o informisanju i medijima, ovakav kakav jeste, nije ono što treba da bude krajnji rezultat. Kroz mnogo aktivnosti, kroz politiku, kroz razna postupanja, kroz razne prateće aktivnosti, kroz mnoge mehanizme, moramo da stvorimo jedan mnogo bolji ambijent u kome će tržište iznedriti objektivno informisanje, a ne informisanje koje se kupuje i koje se naručuje.
Podsetiću da je pravo građana na istinito informisanje ustavno pravo. Dakle, to je ustavna kategorija. Cilj je istinito i objektivno i blagovremeno informisanje. Građani moraju biti pošteđeni neistine i neukusa koji neki mediji plasiraju, pravdajući se zaradom, ali ovo pitanje nije samo stvar zakona, već je to pitanje radiodifuzno telo, za programske savete, kao i za savest onih koji bez imalo respekta prema inteligenciji naroda javnost zasipaju nedopustivim i neprimerenim sadržajima i neistinama.
U svakom slučaju, danas, iako sam u ime poslaničke grupe SPS pričao u širem kontekstu, smatramo da ono što je predmet današnjih izmena i dopuna jeste u funkciji završavanja ovog procesa kojim će se država i lokalne samouprave izuzeti iz vlasničke strukture informativnih kuća, medijskih kuća, što je jedna od pretpostavki za ono što je krajnji cilj, a to je nezavisnost i objektivnost medija.
O Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara govoriće naš narodni poslanik, gospodin Srđan Dragojević, tako da se ne bih zadržavao na tome. Još jedanput konstatujem da će poslanička grupa SPS-a glasati za oba zakona. Zahvaljujem.