Zahvaljujem se gospodine Živkoviću. Onda nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, kada o slobodi medija priča bivši premijer koji je kao kandidat za novog premijera u predizbornoj kampanji iscepao jedne novine onda treba da se zapitamo – šta nije u redu sa ovom Skupštinom? Ima onaj narodni izraz koji više ne glasi kako je glasio, kaže – iscepaće ga kao Živković novine.
Dakle, taj izraz je nešto drugačije glasio, ali s obzirom da je neko u izbornoj kampanji, kada je najosetljiviji period i za medije i za birače i za izborne liste, našao za shodno da iscepa jedno javno glasilo koje je registrovano po Zakonu o štampi i koje je možda prekršilo neki bon ton, ali postoje sudovi na kojima se to dokazuje, ali se nikako u izbornoj kampanji ne dokazuje sloboda medija time što ćete jedan od štampanih medija javno iscepati pred kamerama i pred drugim medijima i tako pokazati na delu svoje zalaganje za nezavisno, objektivno, blagovremeno, raznovrsno informisanje, pa i ono, a ja sam to na svojoj koži osetio, koje je ponekad zlonamerno, složiću se, iznosi neke činjenice, polučinjenice ili čak i neistine o vama.
Dakle, i u takvim situacijama ukoliko želite da budete premijer, ukoliko ste već bili premijer, morate voditi računa o slobodi štampe, pa i o toj vrsti slobode da o vama kažu i nešto loše, a ukoliko su to rekli a nije istinito, postoje sudovi na kojima vi to dokazujete i imate pravo na odgovarajuću moralnu, ali i materijalnu satisfakciju.
Nije uputno da neko ko je bio premijer, ko se ponovo kandidovao za premijera, koji je bio na izbornoj listi jedne stranke bivšeg režima, u izbornoj kampanji potegne slobodu štampe tako što slobodno iscepa jedne od dnevnih novina. Nezavisni mediji su preduslov za istinsko demokratsko društvo i tu se slažemo. Neko govori o produžetku agonije zbog ova četiri meseca u kojima će ili do privatizacije medija doći do izlaska države iz medija ili će zaposleni u tim medijima dobiti deo svog vlasništva, odnosno dobiti akcije i postati vlasnici medija u kojima su zaposleni.
Nije u redu kada je neko imao 12 godina, a boga mi negde i 15 godina su imali vremena da urade ono što nisu uradili i sada neko ko 12 godina nije radio to, smeta mu produžetak roka od četiri meseca kada se nedvosmisleno događa sledeće – da će ukoliko ne dođe do kupovine, privatizacije medija vlasnici biti sami zaposleni. Verujem da veće slobode ne može da bude i slažem se da su se mnogi od medija ponašali, a posebno u prethodnom periodu, poput ogledalceta vladajućih struktura u tim lokalnim samoupravama ili ukoliko je kontrolor bila država i ulepšavali su lice onih stranaka, onih političkih faktora koji su vladali na toj teritoriji i koji su imali osnivačka prava nad tim medijima i onda je dobro što država konačno izlazi iz tih medija i najverovatnije da to nije samo zahtev nekih od naših poslanika ovde, već da je to zahtev otprilike i EU da se država povuče iz medija i da na takav način oslobodimo, makar delimično, prostor za objektivno, istinito i blagovremeno informisanje.
Takođe, na medije utiču i oglašivači. Privatizacija divlja i predatorska koja je izvršena je omogućila da samo određena privredna lica i određeni privredni subjekti mogu da budu i mogu da se oglašavaju s obzirom da drugi nemaju novca. Uglavnom se oni oglašavaju na svim medijima i onda kada dobijete spoj političara i njihovih prijatelja tajkuna, koji se oglašavaju na medijima, i onda kada u medijima direktori i urednici kažu ili dobiju informaciju da se više neko neće oglašavati ukoliko budu loše pričali o njihovim političkim prijateljima i ukoliko imate spoj političkog pritiska kroz osnivačka prava i ukoliko imate ekonomski pritisak oglašivača na taj medij nije ni čudo što se na takav način bitno utiče na političke okolnosti i političke prilike u zemlji i u lokalnim samoupravama i na takav način i profilišu političke stranke, političke snage. Samim tim se na određeni način kreiraju i rezultati izbora.
Ovim izmenama i dopunama o kojima danas raspravljamo država će se konačno posle četiri meseca, odnosno lokalne samouprave povući iz tih medija. Oni će biti u privatnom vlasništvu i pripašće onima koji su zaposleni u tim medijima i na takav način ćemo konačno skinuti sa sebe taj balans, taj teret da se kroz politiku bitno utiče na uređivačku politiku u medijima.
Ja kao neka žrtva medijskih pritisaka mogu da pričam da me je 90-tih godina Javni servis izopštio čak i iz Narodne skupštine tako što je moj ton bio prekriven tonom spikera, pa kada god se javim za reč onda bude – poštovani gledaoci, vi koji ste se kasnije uključili u program itd, svaki moj govor se prekrivao govorom spikera. Siguran sam u to da sam bio jedna od najvećih žrtava tih medijskih pritisaka.
S obzirom da moja Narodna seljačka stranka nikada nije bila u izvršnoj vlasti, nikada nije imala pozamašna sredstva, često a i dan danas budem predmet svakojakih pritisaka, pa ponekad i nekih neistina, ali mi ne pada na pamet da zbog toga uhvatim i iscepam neke novine.
Danas stranke bivšeg režima najviše pričaju o cenzuri. U štampi i elektronskim medijima možete čitati, a i slušati o tome kako u Srbiji cenzure ima. Ako u Srbiji cenzure ima, kako to da se onda o njoj priča i piše u medijima? Ako je ima, onda se o njoj ne bi moglo ni čuti ni pričati u medijima zato što ako cenzure ima, onda nema medija koji to sme da objavi.
Samim tim, mogu odgovorno da tvrdim da cenzure nema. Možda postoje jedan ili dva medija, jedan štampani i jedan elektronski, koji su možda malo više naklonjeni Vladi, ali postoji i na, reći ću, desetine medija koje su naklonjeni i protiv Vlade. Dakle, ne treba previše dokazivati i ne znam da se u bliskoj prošlosti ili bilo kada desilo da za generalnog direktora Nacionalnog javnog servisa izaberete osobu koja je nedvosmisleno naklonjena opozicionim snagama, čak snagama koje se nisu ni plasirale u ovaj parlament.
Treba li još neki veći dokaz o tome da je ova vlast, ja neću reći da je sasvim demokratska, ali da u toj demokratskoj proceduri u slobodi medija otišla najdalje od svih Vlada i svih vlasti koje su vladale od 2000. godine, pa do danas? Da budem iskren, da sam ja bio premijer i da sam se ja malo više pitao i da sam učestvovao u Vladi Srbije, takvu neku činjenicu ne bih dozvolio, bez obzira što sam demokratski opredeljen, ali to pokazuje da je Vlada čak ispred nas narodnih poslanika, da je rešila da Nacionalni javni servis da pod kontrolu, odnosno da generalni direktor tog servisa, onaj ko će uticati bitno na uređivačku politiku, da to bude osoba koja je najmanje naklonjena bila i koja je najmanje naklonjena i sada strankama koje u ovom trenutku čine vlast u Republici Srbiji.
Kako to izgleda sa druge strane, ja ću vam opisati. Na lokalnoj RTV Inđija, gde stranka bivšeg režima vrši vlast, od 2012. godine kao narodni poslanik, pa do dana današnjeg na toj RTV, na tom mediju imam nula minuta zarez nula sekundi, o časovima i danima ne treba govoriti. Dakle, to je medij isključivo ogledalce koje ulepšava ono lice stranke bivšeg režima. Još nisu čak uspeli da objave da sam izabran 2014. godine, a čini mi se da nisu objavili ni za 2012. godinu da sam izabran kao narodni poslanik i da sam jedini narodni poslanik iz te opštine. Njima to nije bilo dovoljno, da makar objave tu činjenicu i tu informaciju, da je neko na nekim izborima izabran za narodnog poslanika. Pa, kad oni pričaju o cenzuri, dužan sam da ih podsetim na tu činjenicu kako se ponaša stranka bivšeg režima u mojoj opštini, Opštini Inđija, i koliko ona izdvaja vremena svojim političkim protivnicima, pa čak i nosiocima u toj opštini najviših nekih funkcija, dakle nekome ko je ovde narodni poslanik i ko živi i radi na teritoriji te opštine.
Usudiću se na kraju svoje diskusije da kažem da postoji kontrola nad medijima u Srbiji, jedan medij je čak vlasništvo „Junajted grup“, vlasnik te „Junajted grupe“ je Dejvid Petreus, šef CIA i bivši komadant vojnih snaga u Avganistanu, dakle, taj medij gde su rado viđeni opozicioni prvaci, to je njihovo pravo da se na tom mediju predstavljaju, ali moje je pravo da kažem ko je osnivač tog medija, tamo vrlo rado odlaze, tamo ih i te kako ima, tamo je otprilike, ako je neko pozvan iz vladajuće strukture, tamo je dva prema jedan ili tri prema jedan u korist opozicije po pitanju gostovanja. Reći ću da na RTS-u, često gledam ove informativne emisije, obično na jednog vladajućeg poslanika, bez obzira što ovde strukturu parlamenta čini preko 200 poslanika vladajućih stranaka, da obavezno na jednog vladajućeg poslanika dolazi jedan, a ponekad i dva opoziciona poslanika, pa je to dokaz više da bar u javnom servisu, tamo gde se država pita, nema nikakve kontrole.
Zamerka da jedan ili dva, da jedan štampani, jedan elektronski medij je na strani Vlade, mogu se složiti da iz nekih razloga neki vlasnici medija više simpatišu Vladu, ali takođe vidim da objavljuju informacije o opoziciji, pa u tom listu sam video, koji je navodno naklonjen Vladi, juče sam video izveštaj koji je pozamašniji od izveštaja o bilo kom vladajućem predstavniku, koji je obavestio svoje čitaoce o postavljanju pitanja, maketama, slikama u holu Narodne skupštine Republike Srbije.
Reći ću da su mediji pod kontrolom, ali ne Vlade. Većina medija u Srbiji je pod kontrolom onih koji su protiv Vlade Srbije. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Rističeviću.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić, a neka se pripremi narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.
Izvolite gospodine Đurišiću.

Hvala predsedavajući.
Poštovani ministre, pre 11 meseci usvojena su tri medijska zakona kojim je, kako ste vi govorili u raspravi, stvoren okvir za poboljšanje medijske situacije u Srbiji, medijske slike. Danas, 11 meseci kasnije, dolazite sa izmenama i dopunama jednog od tih zakona i naravno da je ovo prilika da se govori o rezultatima tih zakona i kakva je bila njihova implementacija.
Slažem se sa ocenom da je Vlada pala na ovom ispitu. Kakva je sadržina ovog zakona? Sadržina zakona je da rok koji ste vi predvideli vašim zakonom i rekli da privatizacija medija treba da se završi do 1. jula, imam stenografske beleške, a ne neke druge, o tome da treba da bude završena do 1. jula 2015. godine, to je za četiri dana, pet dana u odnosu na danas.
Zašto to nije? Govorili ste ovde malo o tome, svalivši krivicu na sve druge, osim na sebe. Siguran sam da postoji krivica i kod tih drugih, ali postoji krivica i kod vas, gospodine ministre. Mogli ste da kažete šta vi to sve niste uradili da do ovog roka se završi privatizacija medija. Možda da ste došli i rekli – direktor Agencije Tanjug koji nije završio taj posao u ovom roku i Tanjug nije privatizovan do 1. jula je smenjen, ako ni zbog čega drugog, samo zbog toga.
Pre nekoliko meseci ste krenuli, ja tu vidim problem, da tumačite ovaj zakon da u stvari ne mora baš da se završi privatizacija, nego da se podnese zahtev za privatizaciju. Na kraju ste to implementirali u ovaj zakon. Sada kažete – ko do 1. jula ne podnese dokumentaciju za privatizaciju, tu se obustavlja privatizacija i ići će se dalje na modele koji podrazumevaju, između ostalog, i podelu akcija, ponudu da zaposleni preuzmu akcije. Znači – ponuda, oni mogu to i da odbiju ukoliko smatraju da ne mogu da preuzmu vođenje tih medija. Tu postoji jedna problem što je Agencija za privatizaciju protumačila da svi građani koji su u nekom periodu dobili akcije ne mogu sada da dobiju i mi smo amandmanom to probali da rešimo, na član 1, i videćemo da li ćete prihvatiti taj amandman, kako bi se možda nekim medijima produžio život, tako što, bez obzira da li su se zaposleni u njima prijavili za besplatne akcije 2008. godine, da će imati pravo da dobiju i akcije medijskih kuća u kojima danas rade i da nastave njihov život.
Želim da govorim malo o medijskoj slici Srbije danas, posle 11 meseci. Danas imamo godišnji izveštaj „Stejt Dipartmenta“ o ljudskim pravima, koji karakteriše stanje u Srbiji, između ostalog, da postoji maltretiranje i pritisci na novinare koji vode autocenzuru, tako sam pročitao na vestima, to je neka agencijska vest. Te, takve slične ocene smo slušali svih ovih meseci, prethodnih 11. Govorila je koleginica o tome kako ste se vi ovde hvalili prošle godine, kada je krenula priča o cenzuri i autocenzuri, kako su nas reporteri bez granica digli 2014. godine u odnosu na 2013. godinu za neka tri mesta. Kada je ove godine došao izveštaj za 2014. godinu i pad najveći, od 13 mesta, vi ste zaćutali, za vas ne postoje reporteri bez granica, ne postoji njihova ocena, to se ne računa.
Imamo izjavu šefa Evropske komisije, odnosno predstavnika Evropske komisije u Srbiji, koji danas govori da se medijska strategija u Srbiji nije implementirala i poziva Vladu da implementira medijsku strategiju do kraja. On konstatuje da će ovim promenama zakona, biti produžen rok za privatizaciju za četiri meseca. Šta to konkretno znači, s obzirom da izveštaj Srbije o napretku u evropskim integracijama će biti objavljen negde u oktobru? Tamo će se konstatovati, sasvim sigurno, da medijska strategija nije implementirana do kraja, jer ovaj rok koji vi sada predlažete je 31. oktobar ove godine.
Znači, verovatno se neće završiti, s obzirom na efikasnost Vlade koju je pokazala u ovih prethodnih 11 meseci, privatizacija u narednih mesec dana, da bi ta ocena mogla da bude pozitivna. Sasvim je sigurno da će biti negativna, makar u ovom segmentu, a videćemo ocene o cenzuri, o pritiscima na medije, o tome na koji način se vode hajke u medijima u Srbiji. Siguran sam da će i ta ocena biti negativna, a vi ćete pokušati da je sakrijete negde i da se o tome ne priča, ali mi ćemo ovde pričati.
Jedna od stvari koju je zakon predvideo je registar. Vi ste govorili, između ostalog, da je taj registar morao po zakonu da se ustanovi do 13. februara, a onda šest meseci do 13. avgusta da se on napuni. Evo, ja sam uzeo danas kako izgleda taj registar i u njemu nema ništa. Ovo je za list „Politika“, samo neke sam uzeo, „Danas“, znači, nijedan jedini podatak, osim osnovnih podataka. Nema ni podatke o odgovornom uredniku, o izdavaču, o novčanim sredstvima, o tiražu, što je inače obaveza. Zakonska obaveza je da se tiraž do 31. marta, za prošlu godinu do 31. marta mora da se upiše u registar. Vi verovatno sada mislite da će se upisati do tog 13. avgusta. Ja ću 14. avgusta, verujte, ujutru čim ustanem otići na sajt da vidim šta postoji od ovih podataka. Nemam nikakav razlog da verujem da će 14. avgusta biti nešto više podataka u odnosu na ovo što stoji danas. Pozivam i druge da to urade, jer to je vrlo zanimljivo.
Imamo kakvu sliku i kakvo stanje u medijima. Imali smo hajke određenih medija na ljude, javne ličnosti, nejavne ličnosti, predstavnike nekih nezavisnih organa, bez bilo kakve mogućnosti ili interesovanja države ili nekog organa da reaguje. Imao činjenicu da jedan nacionalni emiter emituje mesecima jedan opskurni program, iz sata u sat, 24 sata maltene i država nema mehanizam. Kažu – ne možemo mi da reagujemo. Oni treba da stave onu markicu, da li je 12, 16 ili 18 godina, i to je sve što država može da učini, čini mi se, po vama. Ili možda može da uradi nešto više da se prestane sa emitovanjem najnižeg mogućeg programa, najnižeg mogućeg standarda jednog programa? Taj program je, nažalost, najgledaniji. To znate i vi. Kada se gledaju ovi rejtinzi, koje smo uveli kao neko merilo i ovim zakonom, videćete da je to najgledaniji program, a verovatno nešto što po kvalitetu, odnosno nekvalitetnu nije viđeno do sada na domaćim televizijama i država ne reaguje na to.
Ja želim jedno pitanje da vam postavim, s obzirom da je izmenama zakona pre 11 meseci ukinuto nešto što nije bilo zaživelo, nažalost, 1,5% sredstava iz pretplate koje je trebalo da se odvaja za Filmski centar Srbije. Vi ste objašnjavali da to, eto, nije zaživelo, pa ćemo ga ukinuti, a rekli ste – evo, ima Fond „Kreativna Evropa“ sa budžetom od milijardu i po evra, pa eto šanse za naše kulturne radnike, filmske radnike da se izbore za novčana sredstva. Mene zanima koliko se njih i za koliko sredstava izborilo?
Takođe, da vas pitam, ja sam dao jedan amandman, vi ste možda najkraći rok od svih ovih rokova koje ste predložili predvideli za Radio Jugoslaviju, samo mesec dana produženje, a ja sam predložio da i za njih važi ova sudbina kao za Tanjug. Pre svega, evo, našao sam kako ste vi definisali javni interes u oblasti javnog informisanja prošle godine u raspravi, pa ste pričali, pričali i pričali, između ostalog, da taj javni interes predstavlja informisanje na srpskom jeziku pripadnika srpskog naroda koji žive van teritorije Srbije, kao informisanje inostrane javnosti na stranim jezicima, kada je to od interesa za Republiku Srbiju. Ukoliko ne rešimo taj problem Radio Jugoslavije i ove dve stvari iz javnog interesa, a ima tu i još stvari, nego zbog vremena sam skratio, kako ste vi definisali, mi nećemo imati način da ostvarimo. Ja vas pozivam da rešite sudbinu. To pitanje Radio Jugoslavije zavisi isključivo od Vlade. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Đurišiću.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući. Javljam se po članu 107. – dostojanstvo parlamenta. Morali ste da reagujete, jer mi smo ovde imali javni poziv od strane uvaženog kolege poslanika ministru. Znači, poziv od strane nekoga ko je predstavnik zakonodavne vlasti predstavniku izvršne vlasti da smenjuje direktore medija koji nisu krenuli u proces privatizacije. To je nešto što je potpuno skandalozno, zato što ministar nema pravo da smenjuje direktore medija i to je nešto zaista neprimereno. Možda se to u njihovo vreme tako radilo, ali danas se, bogu hvala, više ne radi.
Spomenuti su i ti rijaliti šou programi. Pa, to je u vaše vreme uvedeno, uvažena gospodo. U ingerenciji je tih nezavisnih tela koje ste nam takođe ovde uveli, koji ne znam zašto ne reaguju, a inače su uvedeni svi ti programi zbog interesa određenih kompanija koje su imale reklamni sadržaj, koje su obilato finansirale nekadašnju vašu partiju. Pa, tada je trebalo, recimo, da primenite baš sve to vezano za te programe, koji jesu zaista pomalo neukusni, ali to je vaš plod i onoga što ste vi sejali ovde, tako da danas ovo društvo to, nažalost, mora da žanje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se Skupština izjasni? (Ne)
Hvala.
(Marko Đurišić, s mesta: Replika!)
Gospodine Đurišiću, po kom osnovu, kada nema replike?
(Marko Đurišić, s mesta: Gde piše da nema replike? Nađite mi član gde piše da nemam pravo na repliku.)
Gospodine Đurišiću, na povredu Poslovnika replika?
(Marko Đurišić, s mesta: Ovo nije povreda Poslovnika, ovo je bilo polemisanje na moju izjavu.)
Gospodine Đurišiću, narodni poslanik Đukanović se javio po povredi Poslovnika, citirao član i rekao da smatra da sam ja kao predsedavajući povredio Poslovnik, jer sam dozvolio da vi govorite van dnevnog reda.
(Marko Đurišić, s mesta: On je meni replicirao.)
Stvarno ne znam na koji način da prekršim Poslovnik da bi vama dao repliku na povredu Poslovnika.
(Marko Đurišić, s mesta: Tražim povredu Poslovnika.)
Izvolite, gospodine Đurišiću.

Poštovani predsedavajući, član 103. govori o tome na koji način poslanik ima pravo da ukaže na povredu Poslovnika i navode se razne stvari. Ja vas pozivam da pročitate, to je malo duži član, ima stranu i po, ali moći ćete vi to, ne sumnjam. Ima obavezu predsedavajućeg da reaguje ukoliko se povreda Poslovnika zloupotrebi. U prethodnom javljanju je jasno zloupotrebljena povreda Poslovnika kao institucija, jer je prethodni govornik polemisao ovde mojom diskusijom.
Znači, ni na koji način moja diskusija o tome kakvo je danas stanje u medijima i kakav se program emituje ne može da bude uvreda dostojanstva parlamenta. Molim vas da mi date reč za repliku, jer to što vi tumačite da nema replike na povredu Poslovnika ne piše. Piše u Poslovniku, član 104. – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi itd. itd. Znači, u svom izlaganju. Prethodni govornik je nešto izlagao ovde, kao što i ja sada izlažem.
Zarad istine, ja nisam pozvao ministra da smeni urednike nijednog medija, već sam govorio o državnoj agenciji Tanjug, koja je bila u obavezi da završi proces privatizacije po zakonu koji još nije izmenjen, koji tek treba da izmenimo, da završi proces privatizacije do 01. jula ove godine. To što taj proces nije završen je nečija odgovornost.

Vreme.

Ne možemo sada nekoga da aboliramo produžavanjem roka… (Isključen mikrofon.)