Gospodine Pavićeviću, ako će kažnjavanje da doprinese povećanju dostojanstva, evo, ja ću prvo sebi da izreknem opomenu. Molim vas, ali pre nego što izreknem sebi opomenu, hoću jedno da kažem – vi kao da ne pratite, ne mislim sada na vas lično nego govorim načelno, i kada su i jedan i drugi govorili, molio sam da se vrate na temu.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Nisam čuo.)
Pa niste čuli. Baš kada je Babić završio, posebno sam naglasio da se vodi računa o načinu izražavanja i iskazivanja mišljenja o aktuelnoj temi, o dnevnom redu. Jasno i decidno sam to naglasio. Ne mogu svakoga od vas pojedinačno, nemam tu moć da u vašu glavu udenem na koji način će ko da govori. To je izbor svakog od vas pojedinačno. Bio bih najsrećniji, samo to da kažem, kada bi se ovde stvarno razgovaralo o argumentima i kritika koju uvažavam u svakom pogledu, ali koja bi bila argumentovana i iskazana na dostojanstven način.
U tom smislu mogu da podržavam sve vaše sugestije ovde, ali ona ne zavisi samo od mene. Zavisi od sviju vas ovde koji govorite.
Prema tome, s obzirom na mere koje sam preduzimao, osim kažnjavanja, smatram da i to kada kaznim, onda svi pojedinačno, nažalost, hoću da to, kada čuju poslanici, posle vam je svima krivo što sam izrekao opomenu. Meni je, moram da vam kažem, i ovo da kažem, izuzetno teško da ja zavlačim ruku u tuđi džep. Teško mi pada. Meni je to najlakše uraditi. Ovde mogu za čas posla da izreknem deset opomena. Mogu da izreknem i čak da mi je savest potpuno čista, ali bih voleo kada bi svaki od poslanika kada govori o povredi Poslovnika drugog poslanika to primenio bar na sebi. To bih voleo.
Prema tome, vi imate pravo, smatram da mi je savest čista i da nisam povredio Poslovnik, vaše je pravo, gospodine Pavićeviću, da u Danu za glasanje…? (Ne)
Hvala.
Povreda Poslovnika, Zoran Babić. Izvolite.