Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Mislim da građani i građanke Srbije prvo moraju da znaju da je tekst ovog zakona, zakona o istraživanju nesreća došao u ovaj dom subota na nedelju ili tako nešto. Znači, imali smo samo dan ili dva, i to nikako ne može da izazove osmeh, dan ili dva da se upoznamo sa jednom važnom temom, sa sistemskim, ne izmenama, nego novim zakonom od 50 članova, 120 stranica teksta stručne materije. Mislim da je to nastavak omalovažavanja parlamenta od strane Vlade Srbije. To nije ništa novo, ali to ne znači da je dobro i da treba da se naviknemo na to.
Glasaćemo kolega Pavićević i ja za ovaj Zakon o obligacionim i osnovama pravno-svojinskih odnosa, glasaćemo, naravno, za Sporazum sa SAD o vazdušnom saobraćaju i nećemo glasati za ovaj zakon koji se bavi istraživanjem nesreća iz dva razloga. Prvi, zato što je metodologija i procedura kako je on došao na dnevni red apsolutno neprihvatljiva. O tome sam već pričao, dva dana bez bilo kakve ozbiljne rasprave.
Slažem se da ovo nije tema za javnu raspravu, ali sigurno je trebalo više vremena da se poslanici upoznaju sa ovom temom.
Drugi razlog je što je zakon loš i zato što je napisan na brzinu. On mora da bude popravljen, pre svega zbog toga što je tema jako važno. Dodatni argument za to je to što smo mi imali skoro jednu nesreću, helikoptersku, sa sedmoro mrtvih, skoro, pre 150 dana. I dan danas ne znamo šta se tamo desilo. A, ta nesreća je posledica apsolutne bahatosti, nemara i ljudi iz Vlade, i ljudi kojima je posao bio da se brinu o bezbednosti tog leta.
Sporazum sa SAD je, naravno, dobar. Nema razloga za poništavanjem istorije, pošto je to neponištivo. Istorija ne može da se obriše. Postoje pokušaji, ali su neuspešni na duži rok. Letovi iz Beograda direktno za Njujork su bili od avgusta 2003. godine do jula 2004. godine. Ukinuti su kada je promenjen direktor JAT-a i neki genijalci koji su došli na to mesto su ukinuli let zato što je bio neisplativ. Zamislite da let iz Beograda za Njujork može da bude neisplativ. Nije leteo JAT, JAT je bio učesnik u tom saobraćaju, ali je to bila mogućnost građanima Srbije da iz Beograda lete direktno bez bilo kakvih komplikacija i presedanja za Njujork.
Naravno da je dobro ako se to vrati ponovo i nema razloga da poništavamo nešto što se već desilo. Ovaj sporazum naravno sam po sebi ne garantuje nove letove, ali je dobar put ka tome i ja se nadam da će to biti ostvareno i tu nema nikakve sumnje.
Što se tiče zakona o istragama, recimo član 4. kaže, to su već kolege govorile, da predsednik Vlade predlaže glavnog inspektora. Mislim da je to potpuno besmisleno. To je nepotrebno opterećenje predsedniku Vlade, bilo kom predsedniku Vlade. Koji predsednik Vlade ima prag površnog poznavanja, a kamoli stručnosti da predloži nekoga za tu funkciju? Mi smo dali amandman koji pominje konkurs po najvišim međunarodnim standardima i gospođo ministarka to što ne piše konkurs, to ne znači da to znači da će biti konkursa. Mnogo ne piše, ne piše ni sladoled sa malinom, pa to ne znači da će biti sladoled sa malinom u ovom zakonu. Prema tome, to mora da se popravi.
Drugo, imamo recimo u članu, ne sećam se kom, dvadeset i nekom da glavni istražitelj ima pravo da ne prihvati izveštaj istražne komisije. Po čemu to? Po kom osnovu? Pa, čemu ta komisija? Pa, čemu onda ti protokoli i podzakonski akti? Vi nam nudite zakon gde glavni inspektor može da odbije izveštaj bez obrazloženja zašto. To je, reći ću vam posle, naći ću koji je to član, pošto imam još par sekundi samo da kažem još samo nešto, tj da citiram jedan izveštaj, ako mi dozvolite još 10 sekundi samo - dešava se 13. marta ove godine, u 13,18 časova, dva sata posle nesreće, čovek iz Direktorata poziva majora koji je šef vojne službe za traganje i spašavanje, treći put ga zove i kaže uspeva da ga probudi, a taj se javlja major i kaže da nema pojma sa incidentom. To je incident sa helikopterom, a ovo vam je izveštaj direktoru Direktorata od 14. marta ove godine. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Živkoviću, 40 sekundi je prošlo.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Član 107. Poslovnika, dostojanstvo parlamenta, zato što ne može ovako da se obmanjuje javnost, a to je naravno vređanje i parlamenta i javnosti koja ovo gleda.
Pod jedan, prvo se pričaju svakakve stvari vezane za helikoptersku nesreću, o tome ćemo naravno možda i tokom rasprave nešto da kažem.
Ali, druga stvar koja je jeziva, a gde je laž, vezano za avionsku liniju Beograd-Njujork. Ona nije ni postojala, nego je iz Taškenta, odakle je išao avion, mi smo bili usputna stanica samo, niko znači ništa nije ukidao kada nije ni postojalo.
Prema tome, kada neko želi da o nečemu priča, nema pravo da ovako obmanjuje javnost, jer je ovo jako ružno i ja bi molio da ubuduće opomenete ovakvog poslanika koji iznosi ovakve neistine. Hvala vam.

Zahvaljujem se gospodine Đukanoviću.
Prihvatam, moja je greška, da li želite da se Skupština izjasni u Danu za glasanje? (Ne.)
Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Gospodine Živkoviću, vrlo mi je jasno da po Poslovniku nemam mogućnosti na povredu Poslovnika da…
(Zoran Živković, sa mesta: Kako nemam? Apsolutno imam pravo. Bila je uvreda. Imamo pravo. To što nema veze, ministarka je rekla u uvodnom izlaganju…)
Gospodine Živkoviću, ja vas molim, evo pokušavam da budem tolerantan, da ne koristim Poslovnik, vi sada ovo što radite, jasno vam je da kršite Poslovnik, jer ne možete sa mesta da govorite pre nego što vam predsedavajući da reč. Ne znam kako prema vama da postupim, a da shvatite da morate da poštujete Poslovnik.
Znači, nemate mogućnost da u ovom slučaju da iskoristite povredu Poslovnika, da bi vi replicirali gospodinu Đukanoviću, morate to u nekom drugom trenutku da uradite.
Zahvaljujem se.
Reč ima potpredsednik Vlade prof. dr Zorana Mihajlović.

Zahvaljujem.
Da prvo razjasnimo pitanje letova za SAD. Kada govorim o 2003. odnosno 2004. godini kada je to prestalo, mi govorimo pre svega o jednom komercijalnom ugovoru koji je postojao između dve kompanije, kompanije JAT ervejz i Uzbekistan ervejz. Mi ne govorimo o sporazumu između dve države, a to su SAD i u ovom konkretnom danas slučaju Srbija i to je ogromna razlika. Dakle, govorim takođe o 2003. godini kada nije postojao takav sporazum, a nije postojao jer je Srbija već 2001. godine izgubila kategoriju 1 i nije mogla da leti za SAD direktno. Takođe, govorim o tzv. sporazumu „Kod šer“ i sami ste klimnuli glavom kada sam o tome pričala. To znači da je JAT ervejz se dogovorio sa Uzbekistan ervejzom da unajmi 95 sedišta od 204 sedišta i da na taj način koristi praktično tu kompaniju kako bi se letelo za Njujork. Znači, potpuno, morate da priznate, različite dve stvari. Ovde govorimo o sporazumu između dve države koji je posle toliko godina ponovo potpisan i nadam se da će biti i u ovoj Skupštini prihvaćen.
Druga stvar koju ste rekli vezano za pre svega Nacrt zakona o istraživanju nesreća, da kažem da bi javnost znala, od 25. novembra prošle godine do pre sedam dana zakon je bio oglašen i bio je u javnoj raspravi. Gotovo da ne postoji grad u Srbiji u kojem nije obavljena javna rasprava vezano za Nacrt zakona o istraživanju nesreća. Ne samo to, razgovaralo se sa svim organizacijama, nevladinim sektorom itd. i sve što je moglo da se u ovaj zakon ugradi, a da on bude što kvalitetniji, mi smo ga i napravili.
Inače, taj zakon, vi ste rekli, 120 i nešto strana, ali sam zakon ima 29 strana koji je došao pred poslanike. I ako je omalovažavanje parlamenta to što ćemo ovim zakonom da, nadam se, smanjimo broj nesreća, da smanjimo broj poginuli, incidenata, odnosno pre svega nezgode i udese, onda je verovatno tako kako vi kažete.
Takođe, rekli ste da je zakon pravljen na brzinu. Zakon nije pravljen na brzinu. On se radi već više od godinu dana, što naravno potvrđuju i ove javne rasprave koje sam pomenula. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospođo Mihajlović.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Gospodine Živkoviću, i pored najbolje namere i želje da vam dam repliku, pažljivo sam slušao izlaganje gospođe Mihajlović, ona je samo dala objašnjenje koje je u obavezi kao predstavnik Vlade da da na diskusiju koja je bila. Ni u jednom trenutku nije u bilo kakvom negativnom kontekstu vas pomenula da bih ja imao mogućnosti da vam dam repliku.
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče predloženih zakona naravno da ću ih podržati.
Sporazum sa SAD je za mene bitan iz razloga što spajamo dijasporu sa maticom. Posebno mi je drago zbog onih u Čikagu. Znači, direktni letovi koji budu prema SAD će nam doprineti možda čak i da poboljšamo naše ekonomsko i socijalno stanje, tim pre što dijaspora, a pri tom SAD odnosno naše dijaspora tamo koja se razlikuje od ove evropske zato što se u Evropi ide na privremeni rad, a u Kanadu i SAD ide da se i radi i živi, mislim da će ovaj sporazum doprineti da se oni ponašaju na način na koji se ponaša naša dijaspora u Evropi i da će ubuduće i oni samo privremeno raditi i u severnoj Americi, a da će koristiti ovaj vazdušni saobraćaj ne samo radi deviznih doznaka, kao što je to do sada bio slučaj, jer smo od dijaspore otprilike između četiri i pet milijardi dolara dobijali godišnje i veliki deo toga otpadao je na severnu Ameriku, nadam se da sem tih donacija, odnosno transfera koji idu u našu zemlju da će ubuduće biti investicija i da će među tim stranim investitorima biti šanse i da naša dijaspora odnosno naši ljudi koji su ostvarili sebe i u privrednom i u ekonomskom pogledu u SAD i Kanadi da će i oni ulagati u ovu zemlju i da na takav način dobijemo sada možda bolje investitore nego što su to za sada strani investitori kojima je primamljivo samo to što mi imamo jeftinu radnu snagu i što smo prilagodili Zakon o radu u korist kapitala, da bi te investicije uopšte pristigle u ovu državu i ovu zemlju.
Mislim da će taj vazdušni saobraćaj koji bude oživeo na način koji sam već rekao, da će u mnogome doprineti da i naši ljudi iz dijaspore steknu šansu i privilegiju da investiraju u ovu zemlju i na takav način da doprinesu bržem razvoju i izlasku iz ekonomske krize jer ukoliko ova država ne razvije svoju ekonomiju, u takvom slučaju mi ne možemo da izdržimo emitovana socijalna prava. U takvoj situaciji ne možemo ni da razvijemo naš vazdušni, vodni, železnički i putni saobraćaj, na način na koji bi mi to želeli.
Jednostavno, ekonomija ne može da nosi takvu vrstu razvoja infrastrukture jer u takvim situacijama nećemo imati putnike i robu domaćeg porekla da prevozimo, odnosno da ne provozimo kroz našu zemlju samo stranu robu, već da uvozimo sirovine, a da izvozimo gotov proizvod, što sada nije slučaj zato što obično vlada filozofija još uvek, koju smo nasledili od 2000. do 2012. godine, da je bolje robu uvesti nego proizvesti.
Posledica te filozofije koja je dugo vladala u našoj zemlji i koja se teško okreće u pozitivnom smeru, posledica toga je da nam je rastao samo javni dug i dug firmi koje su poslovale sa inostranstvom, a da se nije razvijala domaća ekonomija. Došli smo u poziciju da vodnim saobraćajem, koji je, moram reći, zbog dotrajalosti naših brodova i barži veoma postao i ličan, pošto sam ja poljoprivrednik, kao i moj prethodni kolega, izvozimo gomilu sirovina, odnosno 3,5 miliona tona kukuruza ćemo izvesti za poslednjih godinu dana, izvozimo stotine hiljada proizvoda od soje, izvozimo stočno brašno, izvozimo to za ishranu tuđe stoke, a u kontri uvozimo meso treće kategorije, neko to zove lipsotina, a neko to zove jestivi otpad, uvozimo pri tome i gomilu smrznutog mesa, kojoj je u tim zemljama već istekao rok trajanja. To uvozimo razno raznom vrstom saobraćaja, a da pri tome izvozimo gomilu sirovina za ishranu te stoke. Onda uvozom takvog jestivog otpada i takvog mesa sabijamo svoj stočni fond, dakle, ono što mi treba da proizvedemo i sirovine koje treba da upotrebimo za razvoj sopstvene industrije, time i unutrašnjeg saobraćaja, naravno, i spoljnog saobraćaja prilikom izvoza. Mi svoje sirovine koristimo da bi neko drugi zaposlio svoje farmere stočare, da bi neko drugi zaposlio klaničare, a pri tome naši farmerski uslovi za tov stoke rade sa 30 do 40% kapaciteta, a sa toliko nam radi i klanična industrija.

Gospodine Rističeviću, molio bih vas samo da ovu vašu diskusiju povežete sa ovim zakonima koji su na dnevnom redu.

Gospodine Bečiću, i te kako sam u temi. Upravo sam se vratio, dakle, ovo je bio uvod.
Pri tome, mi treba svoj unutrašnji i spoljni saobraćaj, svu vrstu saobraćaja, da koristimo u svoje svrhe. Zato je mogućnost za saobraćajne nezgode daleko veća kada se zapuštenim baržama, kada se zapuštenim brodovima bavimo uvozom strane robe sumnjivog kvaliteta, dakle, ovog puta sam govorio o mesu, a bavimo se prevozom svojih sirovina koje se koriste za dizanje tuđe ekonomije, a onda ta druga ekonomija uloži novac ne samo u istraživanje saobraćajnih nesreća, već i utroši novac za nabavljanje modernijih sredstava prevoza, bilo da su to avioni, bilo da su vazduhoplovi, bilo da su to barže, odnosno brodovi za utovar robe.
Prilikom transporta veliki rizik je i do luka. Dakle, najveća opasnost za saobraćajnu nesreću je prilikom isplovljavanja i uplovljavanja brodova ili barži u luke i pristaništa, a najmanji rizik je prilikom plovidbe. Dakle, naše luke i pristaništa su u poprilično zapuštenom stanju. Neke su prodate da bi se najverovatnije izgrađivali šoping molovi, pri tome se slabije servisirala infrastruktura po pitanju luka i pristaništa.
Navešću jedan primer, to su Sremski Karlovci gde postoji pristanište za naftu, gde postoji pristanište za istovar mineralnog đubriva i za izvoz pšenice i kukuruza, koji ne može da funkcioniše jer od 2000. do 2012. godine nije regulisan na pravi način, pristan brodova, pristan barži, koji treba da se bave prevozom robe, odnosno uvozom sirovina i izvozom gotovih proizvoda. Pri tome, ta oba pristaništa nemaju odgovarajuće dozvole i mislim da ministarstvo u narednom periodu, bez obzira na prolaz brze pruge u blizini, mora da nađe načina da se to reguliše jer je rizik od takvih pristaništa i neuređenih luka veoma veliki po vodni saobraćaj.
Pri tome, reći ću da sam nedavno i sam bio tamo i da su, recimo, Mađari hteli da kupuju naše blokove i ciglu, ali da se, recimo, nekoliko stotina metara u blizini pruge koja vodi do tih pristaništa ne održava, koja vodi iz ciglane u Sremskim Karlovcima do takvih pristaništa. Mađari su od takve trgovine odustali, ali su imali velike razloge da prilikom povratka svojih brodova iz Konstance koriste to pristanište, da koriste taj deo pruge industrijskog koloseka koji niko ne uređuje, da bi u povratku kupovali naš građevinski materijal, a time doprineli da fabrike našeg građevinskog materijala rade.
Gospodine predsedavajući, uz vašu dozvolu sam, eto, rekao zbog čega je sve bitno da ne razgovaramo samo o saobraćajnim nezgodama. Njihov procenat zavisi i od toga kolika će se količina saobraćaja odvijati u našoj zemlji, kolika će biti proizvodnja u ovoj zemlji, koliki će biti prevoz putnika do svojih radnih mesta i koliki će biti prevoz robe koju proizvodimo u ovoj našoj zemlji, koliki će biti uvoz sirovina, koliki će biti izvoz sirovina, a koliki će biti uvoz gotove robe i izvoz gotove robe. Mi smo u nasleđenoj zapuštenoj i napuštenoj zemlji zatekli takvo stanje da je sve obrnuto, da je izvoz gotovih proizvoda manji od uvoza sirovina, a da je uvoz gotovih roba veći od uvoza sirovina. To je živi dokaz da naša privreda ne funkcioniše, ona koju smo zatekli 2012. godine.
Na izlaganje prethodnog kolege nemam komentar. Moram vam reći samo to da što se tiče vojnih nesreća, da je početkom 2015. godine u Španiji, mislim da je bila grčka letelica iz NATO pakta, F16, srušila se i da je pri tome poginulo deset ljudi a 13 je teže povređeno i nije se vodila tolika kampanja koliko se vodila povodom jedne vazdušne nesreće koja se, na nesreću, desila u našoj zemlji. Takođe, moram da kažem da od 2006. do 2012. godine je bilo šest nezgoda sa smrtni posledicama vojnih letelica na teritoriji ove zemlje, ali niko iz stranke bivšeg režima nije našao za shodno da o tome razgovara.
Da zaključim, spram tih diskusija, da ona Nušićeva poslovica – da znanje ima granice, a neznanje nema, na govoru mog prethodnog kolege poslanika očigledno je da je ta poslovica Nušićeva tačna. Hvala.