Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Četrnaestog vanrednog zasedanja Narodne Skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 138 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 158 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da.)
Reč ima narodni posolanik Enis Imamović. Izvolite.

Hvala, uvažena predsedavajuća.
Koristim pravo da od Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, u skladu sa njegovim ovlašćenjima, zatražim zvanične izveštaje o slučaju oružanog upada u službene prostorije SDA Sandžaka i pokušaja ubistva predsednika stranke dr Sulejmana Ugljanina, koji je tada bio ministar u Vladi Republike Srbije, a slučaj se desio 17. januara 2009. godine.
Nebrojeno puta do sada smo pokušavali, što na sednicama Vlade, što putem Narodne skupštine preko poslaničkih pitanja, da dođemo do ovih informacija. Međutim, do danas, nakon punih šest godina od ovog zločina, mi i dalje nemamo odgovor na pitanje ko su naoružana lica koja su upala u službene prostorije jedne parlamentarne stranke. Ko su nalogodavci ovog zločina? Ko su sve lica koja su pucala u predsednika jedne parlamentarne stranke i tadašnjeg ministra u Vladi Republike Srbije, najpre bacanjem teških predmeta na glavu, a potom i sa više hitaca iz više komada vatrenog oružja, a sve to u službenim prostorijama naše stranke?
I pored obaveze da mi kao narodnom poslaniku u roku dostave odgovore, do danas ni ja kao narodni poslanik, ni dr Ugljanin kao ministar nismo dobili odgovore ni na jedno od ovih pitanja. Čak je i jedan od odgovora na pitanje dr Ugljanina dao bivši premijer i ministar policije, kada je rekao da i on sam već dve godine pokušava da dođe do ovih izveštaja, međutim neuspešno.
Smatram da je važno da obavestim i Poverenika i javnost da je SDA Sandžak od Opštinskog suda u Novom Pazaru dobila presudu da je ovim upadom povređeno pravo državine, odnosno pravo nepovredivosti stana nad ovim prostorijama, a informaciju o svemu tome sam tražio, kao što smo rekli, od bivšeg premijera, ministra policije, od sadašnjeg premijera Aleksandra Vučića i sadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića.
Umesto odgovora na poslaničko pitanje, od ministra Stefanovića sam dobio neki cenzurisan dokument, koji je on potpisao i naslovio kao obaveštenje, u kome on ignoriše sva pitanja koja sam postavio i dostavlja mi delove nekog navodnog policijskog izveštaja, koji je očigledno pisan sa namerom da nakon punih šest godina prikrije detalje ovog zločina, da sakrije izvršioce, nalogodavce i njihove pomagače, kojih očigledno, sudeći prema svemu ovome, ali i prema ovom izveštaju, ima i u policiji, ali i u drugim državnim organima.
U obaveštenju, koje je potpisao ministar Stefanović, uopšte se ne govori o događajima unutar službenih prostorija naše stranke, pa se čak ni ne konstatuje da je bilo pucanje u ministra, već se samo kaže da je nađeno nekoliko čaura. Međutim, nije rečeno kako su te čaure tu dospele.
Očigledno je da se ovde radi o jednoj zlonamernoj i vrlo opasnoj zameni teza, jer se u ovom izveštaju policije ne spominju nijednom rečju napadi i pucnji na jednog ministra u Vladi, na predsednika i rukovodstvo SDA Sandžaka, niti se u izveštaju spominje nijedno jedino ime uhapšenih ljudi, direktnih izvršioca ovih zločina, pa čak ni inicijali ljudi za koje je utvrđeno da su pucali.
Iz svega ovoga se jasno vidi da se radi o dobro smišljenom i organizovanom kriminalnom delu i da nedvosmisleno postoji sprega između izvršioca, nalogodavaca i pojedinih državnih organa. Neshvatljivo je to da je nakon punih šest godina prosto nemoguće doći do odgovora ko je upao u naše službene prostorije i ko je pokušao ubistvo ministra u Vladi ove države i članova rukovodstva jedne parlamentarne stranke u ovom parlamentu u kojem mi danas sedimo.
Zbog svega ovoga, smatram da je izuzetno važno da sve ove informacije vezano za ovaj zločin budu dostupne javnosti, kako bi se sprečilo da se nešto slično opet ponovi. Ovde se radi o napadu na jednu parlamentarnu stranku i pokušaj ubistva jednog manjinskog ministra u Vladi ove države. Informacije o ovom slučaju se ne smeju kriti ni šest minuta, a kamoli šest godina, kao što je to ovde slučaj.
I opet ponavljam, ukoliko se nastavi ova praksa, da državni organi opstruišu pravdu, mi ćemo biti prinuđeni da se obratimo i međunarodnim institucijama. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga. Izvolite.

Hvala, predsednice.
Pitanje postavljam ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.
Moje pitanje se odnosi na polaganje „B“ i „F“ kategorije. Pitam, da li će se menjati Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, ili će se možda doneti neka uredba da bi se olakšalo mladim ljudima koji žive na selu polaganje vozačkog ispita za traktore, odnosno za „F“ kategoriju?
Navodno, u manjim mestima u Vojvodini, a mislim da je tako i u ostalim delovima Srbije, nemaju sve auto škole u određenim opštinama na određenim teritorijama i mogućnost da se polaže za traktor, odnosno za „F“ kategoriju. Tako da, poneki mladi ljudi koji hoće da polože za vožnju traktora, tu „F“ kategoriju, moraju da putuju i do sto kilometara da bi na neki način položili vozački ispit i da bi mogli da upravljaju traktorima, odnosno da bi stekli tu „F“ kategoriju.
Nekada, u starom Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, ko je položio „V“ kategoriju mogao je i da upravlja traktorima, što je bilo i dobro. Jednostavno, polagali su se testovi, polagala se probna vožnja, prva pomoć i šta sve ide, i mogli su ljudi da upravljaju i traktorima ako su već položili „B“ kategoriju. Sada po novom zakonu to nije moguće. Kažem, otežavajuća okolnost je što nemaju sve auto-škole mogućnost da se izvrši obuka za „F“ kategoriju. Putovanje puno košta u neke druge opštine.
Treće, zašto mladi ljudi koji, eto, hoće da žive na selu, a polože tu „B“ kategoriju, jednostavno ne mogu da upravljaju traktorima? Zašto mora ponovo da se polaže prva pomoć? Pružanje prve pomoći na putevima nije isto i ako već ima položenu „B“ kategoriju, ali to mora ponovo da se polaže i u sticanju „F“ kategorije. Ponovo mladi ljudi ili oni koji hoće da polažu za traktor moraju da idu na lekarsko uverenje. Da li osoba koja već ima položenu „B“ kategoriju i ima lekarsko uverenje da je sposobna da upravlja motornim vozilom iz te kategorije „B“ mora ponovo da ide na lekarsko uverenje da bi to priložila i kod polaganja „F“ kategorije, odnosno za traktore?
Dakle, to je po meni jedan dodatak više mladim ljudima i na onako osiromašeni paorski budžet i jednostavno mislim da to nije dobro. Ako Vlada Republike Srbije u svom ekspozeu, u svom nekom programu ima taj zadatak da oživi sela, da na neki način natera mlade ljude da se vrate na sela ili da žive na selima, jednostavno zašto ne da tu mogućnost da se uz tu položenu „B“ kategoriju mogu voziti traktori? Sada postoji mogućnost da se može voziti neka dozvoljena masa. Dozvoljena masa prevoznog sredstva ne može biti veća od tri i po hiljade kilograma. Kažu da su to bageri, a ne znam ko na selu vozi bager.
Tako da, pitam Vladu i pitam ministra unutrašnjih poslova da li možda razmišlja o mogućnosti da se uvede opet ta mogućnost koja je nekada postojala, da se uz „B“ kategoriju uvrsti i „F“ kategorija, odnosno upravljanje traktorima?

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Čotrić.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, istražni i sudski postupci koji se vode u Nemačkoj i Belgiji u vezi sa ubistvima političkih emigranata iz tadašnje Jugoslavije, Envera Hadrija 1990. godine u Briselu i Stjepana Đurekovića 1983. godine u Minhenu, ukazuju da zemlje EU nastoje da budu rasvetljena ubistva koja je počinila tajna jugoslovenska policija. Mislim da i mi u našoj zemlji, u nastojanju da ispunimo uslove da postanemo punopravna članica EU moramo da otvorimo dosijee tajnih službi bezbednosti, da u ovom domu donesemo deklaraciju o osudi zločina komunističkog totalitarnog režima.
Zato postavljam pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova - da li su otvoreni istražni i sudski postupci? Ako jesu, u kojoj su fazi u vezi sa ubistvima nekoliko desetina srpskih političkih emigranata, koja su počinjena od 50-tih godina, pa sve do kraja 90-tih godina, uglavnom u zemljama zapadne Evrope gde su se nalazili politički emigranti iz Srbije. To su uglavnom bili državljani naše zemlje ili građani srpskog porekla.
Dakle, interesuje me konkretan odgovor MUP-a da li ima bilo kakva saznanja o ubistvu potpukovnika Siniše Ocokoljića, koji je bio komandant Mlavskog korpusa, koji je kidnapovan u Austriji 16. oktobra 1954. godine? Tajno je prebačen u našu zemlju i ubijen je u Beogradu u zatvoru, a da mu nije ni bilo suđeno.
Kapetan Andrija Andra Lončarić, koji je bio oficir za vezu između generala Dragoljuba Mihajlovića i jugoslovenske vlade u Kairu je izdržao kaznu zatvora od 14 godina u našoj zemlji, zatim je emigrirao. Ubijen je u Parizu 6. marta 1969. godine i ovo ubistvo do danas nije rasvetljeno.
Zatim, poručnik Bora Blagojević, koji je bio komandant Štabne čete Drinskog korpusa. Posle rata je živeo u Belgiji, u Briselu. Bio je vlasnik restorana. Ubijen je ispred svog stana 8. marta 1975. godine. Da napomenem da je Bora Blagojević bio odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima, srebrnom i zlatnom medaljom Miloša Obilića za hrabrost. Ni ovo ubistvo nije rasvetljeno.
Petar Valić je bio novinar. Tokom Drugog svetskog rata bio je urednik dnevnog lista „Vidovdan“ koji je izdavala šumadijska grupa korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini i bio je urednik lista „Oplenac“ koji je izdavala gorska garda, zatim lista „Šumadija“, šumadijske grupe korpusa. On je u emigraciji nastavio da se bavi uredničkim poslom i novinarstvom i ubijen je 13. maja 1976. godine u Briselu.
Takođe, ubijen je i Miodrag Bošković, pripadnik Ravnogorskog pokreta. Posle rata se u Briselu, takođe u Belgiji, bavio privredom i ugostiteljstvom. On je ubijen u svom hotelu 6. avgusta 1976. godine, a sa njim je život izgubio i student Uroš Milićević.
Bogdan Mamula, koji je bio pripadnik Organizacije srpskih četnika „Ravna gora“, ubijen je u noći između 17. i 18. avgusta 1977. godine u Geriju, u državi Indijana u SAD, i to prilikom povratka kući.
Rade Panić, pripadnik Organizacije srpskih četnika „Ravna gora“, ubijen je 28. avgusta 1977. godine u Torontu, u Kanadi. Od te iste eksplozije poginuli su i Petar Bunjevac i Petar Kljajić.
Ratko Obradović je ubijen 17. aprila 1967. godine u Minhenu. Bio pripadnik Jugoslovenskog pokreta „Zbor“, kao i Jakov Ljotić koji je ubijen takođe u Minhenu 8. jula 1974. godine.
Dragiša Kašiković je bio književnik, slikar, prevodilac, bio je glavni urednik lista „Sloboda“, lista srpske narodne odbrane za SAD. Ubijen je 19. avgusta 1977. godine u Čikagu, u redakciji lista. Sa njim je život izgubila i njegova poćerka Ivanka Milošević, koja je imala samo devet godina. Ni ovo ubistvo do danas nije rasvetljeno, a osnovano se sumnja da su ga počinili pripadnici jugoslovenske komunističke policije. Hvala.

Vreme. Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Uvažene koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, moje pitanje prvo upućujem predsedniku Vlade gospodinu Aleksandru Vučiću. O čemu se radi?
Pre par meseci podneo sam Predlog izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju, gde sam predložio da se u delu koji se tiče stomatologije i stomatološke zdravstvene zaštite izmeni član Zakona i omogući svim građanima Srbije, osiguranicima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da imaju kao nekad što su imali pravo na besplatnu popravku zuba i lečenje svih oboljenja aparata usta i zuba na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Znate da to sada nije slučaj, da radno sposobno stanovništvo plaća kod privatnika popravke zuba, dok određene kategorije, trudnice, pacijenti za palijativno zbrinjavanje, da sad ne nabrajam, imaju pravo da te usluge dobiju preko Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Jedan od osnovnih razloga koji mi je dao nadu da će republička Skupština prihvatiti moj predlog, normalno, i Vlada Republike Srbije je što budžet Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji u delu stomatologije ima neraspoređenih preko 340 miliona dinara, znači, podmirenje svih ugovora sa ustanovama primarnog zdravstva gde imate stomatološku i zdravstvenu službu, postoji višak od 340 miliona dinara, bar što se tiče pozicije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji plaća sve ono što radi državno zdravstvo u Republici Srbiji.
Drugo uveravanje je bilo, ako se sećate, pre više od godinu kada smo 2% doprinosa sa pozicije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje prebacili na penzioni fond, uz obrazloženje tadašnjeg ministra finansija i predsednika Vlade da postoji velika ušteda na poziciji Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i da se taj novac prebaci na penzioni fond i da neće biti nikakvih problema u lečenju pacijenata u Srbiji, što se tiče finansiranja, ili im je bio još jedan argument da će skupštinska većina i Vlada prihvatiti moj predlog.
Zamislite, pre par dana sam dobio mišljenje Vlade koje kaže, da vam ne čitam ceo tekst, da je ideja dobra, da to treba da se uradi, ali da trenutno to nije izvodljivo jer ne postoje slobodna sredstva. Pitam sad predsednika Vlade gospodina Aleksandra Vučića – da li ima novaca u budžetu ili nema novaca? Gledajući papire i ono što su svakodnevne izjave u medijima i ono što piše u budžetu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, postoji neraspoređenih 340 miliona dinara. Znamo svi da rebalans u Republičkom fondu nije bio do sada. Pitam se, zbog čega taj novac se ne aktivira, ako svi ovde u ovoj sali želimo dobrobit građanima Srbije, a ovo je jedan od bitnih faktora? Znamo u kakvom su stanju usta u zubi građana Srbije jer je velika kriza, ljudi nemaju novaca za finansiranje privatnih stomatologa, kako bi sređivali zube. Molim gospodina Vučića da mi odgovori – da li novaca ima ili nema u budžetu?
Drugo pitanje postavljam gospodinu Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade, i ministru zdravlja. U medijima slušamo da je stanje u srpskom zdravstvu idealno, da se svakodnevno renoviraju odeljenja u zdravstvenim ustanovama širom Srbije u državnom zdravstvu, da se kupuju novi aparati, da se smanjuju liste čekanja. Ono što me je nagnalo da postavim pitanje ovde u ovom visokom domu predsedniku Vlade i ministru zdravlja su svakodnevni kontakti pacijenata niškog kliničkog centra, a verujem da je i u drugim gradovima slična situacija, da postoji nestašica lekova i sanitetskog materijala i da su pacijenti prinuđeni sami da kupuju lekove i sanitetski materijal, kako bi im se pružila zdravstvena zaštita, tj. medicinska usluga. Podsećam vas da je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti zabranjeno da lekari iz plana mreže primaju sanitetski materijal i lekove donesene sa strane mimo tendera i javnih nabavki u kliničkom centru jer se ne zna da li je to isteklim rokom, kako je čuvano i sada da ne objašnjavam ono što je svima vama dobro poznato.
Pitam predsednika Vlade – da li je tačno da u zdravstvenim ustanovama, ovo što kažu pacijenti, nije uredno snabdevanje, da je problem u centralnim tenderima i da je problem u skraćenju lista čekanja, naročito za onkološke bolesnike, jer obećanje je bilo da će te liste biti smanjene? Liste su, kažu ljudi, sve duže i duže, aparata je sve manje i manje. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pitanje u istovetnom tekstu postavljam ministru Željku Sertiću, ministru Dušanu Vujoviću i guvernerki Narodne banke Srbije Jorgovanki Tabaković. Pitanje je jednostavno i nadam se da ću imati vrlo kratak odgovor, a glasi – da li je obavezna upotreba pečata za firme, preduzetnike, pravna lica u platnom prometu i u drugim situacijama kada preduzetnik, firma upotrebljava svoja dokumenta?
Može da se odgovori sa da ili sa ne, a razlog zašto postavljam ovo pitanje je situacija koju preduzetnici raznih struktura imaju pri otvaranju platnog prometa i pri kontaktu sa raznim službama iz administracije, iz državne uprave, gde se nekima tražio pečat neizostavno, nekima ne, u čemu je izgleda problem.
U Zakonu o privrednim društvima, u članu 25. jasno kaže da društvo nije dužno da upotrebljava pečat u poslovnim pismima i drugim dokumentima društva ako zakonom nije drugačije određeno. U Zakonu o platnom prometu Narodna banka kaže da se način na koji se utvrđuju obaveze i procedure za račun za obavljanje platnog prometa utvrđuju odlukom.
Narodna banka je donela odluku koja kaže da u tački 13. odluke Narodne banke Srbije, koja glasi sa rubrumom otvaranja i gašenja računa kod banke, Narodna banka u Zakonu iz 2009. godine, dok je Zakon o privrednim društvima od 2012. godine, kaže – zahtev pravnih i fizičkih lica koja obavljaju delatnost za otvaranje računa kod banke sadrži: naziv podnosioca zahteva, mesto sedišta, adresu, telefon, predmet poslovanja, delatnost, matični broj podnosioca zahteva, pečat i potpis lica ovlašćenog za zastupanje.
Poslednjih dokument zbog kojih je u mom pitanju i ministar Dušan Vujović je – postojanje objašnjenja njegovo, kojim je Ministarstvo finansija obavestilo Poresku upravu da pečat firme nije obavezan. Ja molim ako može da zajedno sednu i da mi odgovore da li je važno šta piše u Odluci, ako u Zakonu o privrednim društvima kaže da se upotreba pečata propisuje zakonom, da li će status preduzetnika, vlasnika firmi malih i srednjih preduzeća, pravni lica pred bankama i pred državom zavisiti od toga da li neka banka tumači odluku Narodne banke, ili neka druga banka tumači zakon. I, da li možemo svi zajedno da jednom za svagda, pogotovo što istovremeno sada i neka, dobro što je tako, u toku proces i plaćanja računa bez otvaranja tekućih računa. Dakle, imamo potpunu jednu nelogičnost u pravilima poslovanja koja se postavljaju pred preduzetnike, s jedne strane ćemo imati plaćanje bez tekućeg računa, a sa druge strane imamo preduzetnike kojima se traži pečat zato što tako piše u Odluci Narodne banke.
Ako smo svi na rečima za pomoć preduzetnicima, za prijateljsku atmosferu, za prijateljsko okruženje za sve one koji hoće da se bave privatnim biznisom, molim ministra Vujovića, ministra Sertića i guvernerku Tabaković da sednu i da se dogovore treba li pečata ili ne treba pečat? Ako treba da se menja odluka, neka je menja Narodna banka, ako treba da se menja zakon, neka se pojave pred Skupštinom, ali da jednom pokažemo da razumemo koju muku ima preduzetnik koji čita jedan propis, a u banci ili u poreskoj upravi doživljava nešto sasvim drugom. Mislim da bi zajednički dogovor troje nadležnih za upotrebu pečata bio od koristi za sve nas. Hvala vam.