Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, obzirom da se danas bira najviše savetodavno, odnosno stručno i savetodavno telo u srpskoj medicini, ja se nadam da ćemo uz njihovu pomoć, sudeći po imenima koja su tamo i po slavi, da kažem, kojom su proneli srpsku medicinu, uspeti da krenu napred sa onim što je dugogodišnji problem u zdravstvu Srbije.
Naime, ja bih voleo da oni svoje znanje, svoje iskustvo koriste na taj način što će biti u direktnom kontaktu sa izvorom informacija od nas kliničkih lekara, nas bolničkih lekara sa terena, a naročito od pacijenata i korisnika usluga, da onda sa tim informacijama koje prikupe sa terena, u kojima će biti sijaset problema, i onog što je nasleđeno iz prethodnog režima, kada je ovaj zdravstveni sistem doveden na ivicu kolapsa, moći da crpe znanja i zaključke i da predlažu rešenja za stabilizaciju, prvo, zdravstvenog sistema, a onda i za unapređenje. Zamoliću ih da imaju proverene ulazne informacije o stanju na terenu i da razmišljaju o svakoj preduzetoj meri.
Ako se kaže da je njihov jedan od zadataka održivo i efikasno zdravstvo u Srbiji, onda moraju imati informacije sa terena od pacijenata, koji kad dođu do nekog problema, onda se ispreči famozni RFZO, koji ima jednu čuvenu formulaciju koja se zove da Republički fond zdravstvenog osiguranja ne prepoznaje uslugu, ne prepoznaje broj usluga ili ne prepoznaje kvalitet usluge, tako da to bude direktno skretanje pacijenata na privatnu praksu, dakle, tamo gde oni nisu plaćali osiguranje i gde oni nemaju mogućnost da se leče na osnovu svog uplaćenog osiguranja, nego se leče na osnovu onoga što imaju u svom džepu.
Mnogo je primera da se usluge koje su bile na raspolaganju pacijentima do pre desetak godina sada više ne nalaze na tom spisku usluga, da se zakazuju i banalne operacije kad u nekoj bolnici imate i kadra i opreme da odradite određeni broj operacija, ali avaj, dođete RFZO i on kaže – ne prepoznajemo petu operaciju katarakte u nekoj bolnici, prepoznajemo četiri, ne može se raditi pet, ili na ginekologiji, bilo gde, nije ni važno.
Takođe ih molim da imaju informacije da je u prethodnom periodu, pre nekih desetak godina, EU uložila značajna sredstva u pravljenje internih pogona za proizvodnju parenteralnih rastvora. Ti parenteralni rastvori, ja sam i na jednoj od prethodnih sednica pričao o tome, su jako dobro i jeftino pravljeni, recimo, kod mene u Čačku, pa je onda, recimo, jedna boca čuvene infuzije fiziološkog rastvora tamo koštala petnaestak dinara, a onda je neko došao, pa je zatvorio taj pogon i onda imate situaciju da se fiziološki rastvor sa neka 4,5 grama kuhinjske soli u pola litra vode vozi iz Vršca iz Hemofarma. Dakle, vozi se, a u ceni koštanja najviše učestvuje prevoz.
U mnogo zdravstvenih centara u Srbiji je bilo takvih pogona za proizvodnju parenteralnih rastvora destilovane vode i svega onoga što se može napraviti praktično u običnoj kuhinji sa boljim uslovima za sterilizaciju, da se ne rasipaju pare zdravstvenih osiguranika na transport vode i nešto malo soli.
Ako pacijenti imaju obavezno osiguranje, onda imaju pravo da se od onoga što se zove Fond zdravstva, koji iznosi u ovom trenutku oko dve milijarde evra godišnje, sve pare prvo potroše na ono što se zove potrebe lečenja, lekovi, a onda da se ono što ostane, ako nešto ostane, ulaže u nešto što je paramedicina ili paraorganizacija i što nije direktno vezano za obolelog čoveka, za njegove lekove, za njegovo lečenje i za ljude koji se staraju o njegovom zdravlju, odnosno za lekare, sestre, spremačice, servirke, sve one koji su zaposleni u zdravstvenom sistemu.
Ako se od tih dve milijarde evra prikupljenih godišnje od osiguranika 800 miliona evra potroši za plate svih zaposlenih, 600 miliona evra se potroši na lečenje pacijenata i oko sto miliona se potroši na grejanje i ishranu, onda je lako izračunati da ostaje 500 miliona evra godišnje koje se troše na neke stvari koje su vezane ili za neku standardizaciju ili za razvoj ili za produžene vidove lečenja ili raznorazne dosteke ljudi koji naprave trošak, a koji je potreban tek onda kada su obezbeđene pare, obezbeđeni novci za sve bolesne, za sve ugrožene i za sve one koji pružaju tu uslugu.
Ja nemam ništa protiv da se ide napred, ali tek pošto se onima kojima je danas, ovog trenutka, ovog sekunda neophodna lekarska pomoć i lekovi, tek kad oni budu podmireni sa tim potrebama.
Zbog toga molim članove ovog savetodavnog tela, ministra i sve ljude koji se bave ovim, da prvo vodimo brigu svi skupa o bolesnim ljudima, o bolesnim pacijentima i njihovim potrebama, a onda da doprinosimo unapređenju na neki drugi način, koji bi podrazumevao neki luksuz, pored onoga što se zove lečenje.
Naime, društvena briga o zdravlju podrazumeva i preventivu i sve ono što je vezano za podizanje standarda, ali je u ovom trenutku za neke ljude neophodno da imaju prvo lek, jer su već oboleli.
Podsetiću vas da je, recimo, u mom zdravstvenom centru, odnosno bolnici u Čačku, samo 2014. godine bilo 10.000 pregleda manje nego prethodne godine iz raznoraznih razloga. Ovo zdravstveno savetodavno, najviše stručno telo, bi trebalo da se pozabavi time zašto u bolnicama pada broj usluga, iako su neophodne, iako su potrebne i zašto na teret zdravstvenog osiguranja koje su uplatili pacijenti sami za sebe nisu uvek u prilici da te novce koje su ulagali godinama unazad za svoje lečenje jednoga dana ne mogu sada da iskoriste.
Još jednom ću ponoviti, obzirom da su zaista, ne poznajem svih 15 kandidata, ali od onih koje znam, da su zaista velika imena u ovlasti medicinske nauke i prakse, očekujem da će zaista opravdati ono što se zove narodna muka i potreba za lečenjem obolelih pacijenata. Hvala.