Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Gospodine Pavićeviću, pažljivo sam slušao, niko vas nije pomenuo imenom i prezimenom i svi ste u krug imali pravo na repliku i da kažete ono što smatrate da treba da kažete. Mislim da bi ovde sada trebalo da se završi, da se ipak vratimo raspravi, tako da bih dao reč narodnoj poslanici Aleksandri Jerkov.
Izvolite, gospođo Jerkov.
Gospodine Stojmiroviću, vi niste imali izlaganje? Izvinjavam se, predsedavala je predsednica, mislio sam da ste imali pre toga izlaganje, tako da se izvinjavam.
Izvolite, imate reč.
Reč ima narodni poslanik dr Ljubiša Stojmirović.

Na početku bih iskoristio priliku da kažem da je i nadležni odbor na svojim sednicama glasao o ovim predlozima zakona o izmenama zakona i da je odlučio nakon glasanja da se ovi predlozi prihvate i da to predlože Narodnoj skupštini.
Potpuno je normalno da mi imamo različite stavove i da o tim stavovima možemo da diskutujemo, odnosno da sukobljavamo mišljenja. Ja sam veoma srećan, a verujem da i ministar deli to moje mišljenje, što i ovaj zakon a i drugi zakoni neće biti izglasani jednoglasno jer to nešto ne bi bilo u redu kada bi svi isto mislili. Čak i mi smo na Odboru većinom glasova doneli ovakvu odluku.
Vezano za ove zakone, mogu da kažem da je bilo dosta toga u čemu se nismo složili, recimo oko broja ispitnih rokova. Bilo je čak i razgovora i predloga da ispitni rokovi budu skoro svakog meseca, bilo je i predloga da ispitni rokovu budu određeni jednom granicom koja bi određivala minimum rokova, bilo je predloga da bude pet, i više rokova. Znači, normalno je da mi imamo različita viđenja i da imamo različite predloge. Nekome će se to dopasti, nekome neće. Najverovatnije i studenti neće biti zadovoljni ni sa četiri, ni sa pet, a možda ni sa 10 rokova. To i jeste draž ove borbe ovde u parlamentu, sukob pozicije i opozicije, pogotovo kada je u pitanju obrazovanje, naši stavovi ne treba da budu suprotstavljeni na način da opozicija pokušava da poništi sve ono što predlaže pozicija.
Mislim da je obrazovanje veoma bitno, i da tu trebamo da se trudimo da zajedničkim snagama pronađemo najbolji model, model koji će biti u interesu naraštaja koji dolaze i svih građana Srbije. Neko je malopre rekao na početku, kaže – ekonomija je alfa i omega svega, a sve ostalo dolazi kao nadgradnja. Svestan sam toga da svi više danas cene te materijalne vrednosti, nego duhovne, ali ipak, ne mogu sa ovim da se složim, obrazovanje je ipak temelj svega.
Mi moramo da poklonimo pažnju obrazovnom sistemu i da pokušamo da stvorimo takav obrazovani sistem koji će naše mlađe naraštaje dovesti u jedno stanje sa kojim će i oni biti zadovoljni, gde ćemo i mi biti zadovoljni. Nije dovoljno samo da imaju znanje, nego moraju i da znaju da znanje mora da bude i odgovorno i moralno. Svi mi koji radimo u obrazovnom sistemu, takođe moramo da budemo i odgovorni i moralni.
Vezano za Zakon o udžbenicima, hoću da podsetim da je do 2003. godine u Srbiji tema udžbenika nikad se nije postajala kao sporno pitanje, škole su radile normalno, udžbenici su obezbeđeni svakog 1. septembra za svu decu bez razlike i cene su bile primerene platežnoj moći roditelja. Od 2003. godine Zavod za udžbenike nije više jedini izdavač udžbenika, pod parolom bolji kvalitet, niža cena, država uvodi praksu da se izdavanjem udžbenika bavi i svako fizičko lice koje registruje firmu u APR-u.
Posle toga imao situaciju da monopolski položaj na tržištu umesto Zavoda zauzima firma „Klet“, možda zbog toga što je njihov menadžment bio dosta adaptivniji, u odnosu na menadžment Zavoda za izdavanje udžbenika, ali tu sada dolazi i do nekih problema.
Na terenu model ostvarivanja finansijskih rezultata izgleda ovako. Krenulo se u jednu bespoštednu borbu osvajanja nastavnika koji su, inače, dobili priliku da prema svom nahođenju i ličnoj proceduri, proceni, i biraju udžbenik koji će roditelj ili država da plati. Za taj izbor se privatnik sa nastavnikom dogovara u četiri oka, a potom se to formalno ozvaniči tzv. aktivima nastavnika. Roditelji i država u ovakav posao između privatnika ni na koji način nisu uključeni, i ako ga isključivo oni plaćaju. Privatni izdavači su izabrali za koji predmet će štampati udžbenike, s obzirom da je profit isključivi cilj privatnika odlučili su se za predmete koji imaju najveće tiraže. Udžbenici koji imaju niske tiraže ih ne interesuju jer su direktan finansijski gubitak. Taj posao država poverava javnom izdavaču. To su bili problemi na koje smo nailazili do sada.
Ministarstvo je odlučilo da kroz ovaj novi Predlog zakona o udžbenicima pokuša da reši neki od tih problema. Da li će sve to rešiti? Najverovatnije da neće. Da li u ovom trenutku trebamo unapred da aplaudiramo novom Predlogu zakona i da garantujemo da će taj predlog biti mnogo, mnogo bolji, nego što je bio do sada? Tu treba biti umeren, ali ga ne treba apriori ni kritikovati. Vreme će pokazati da li su obećanja iz ovog zakona bila realna, i oni koji su nadležno za to, oceniće da li smo dobro radili ili ne.
Nadam se da će ovaj zakon zaživeti u praksi i da će pružiti mnogo bolja rešenja nego što su bila u dosadašnjem. Jedan od većih problema je i korupcija. Kako rešiti korupciju? Najverovatnije da je nećemo rešiti na ovaj način koji mi pokušavamo, kojim pokušavamo da izađemo iz tog problema. Onog trenutka kada budemo ostvarili mogućnost da zaposleni u prosveti imaju prihode od kojih mogu normalno da žive, biće mnogo manje korupcije nego što je ima sada.
Kod realizacije udžbenika treba voditi računa da taj udžbenik mora da očuva i tradiciju i istoriju, jezik i pismo. To ne smemo da zaboravimo i ne smemo da prepustimo izradu udžbenika onima kojima je jedini cilj profit. Znam da je načelo većine teoretičara danas da je profit jedan od najvažnijih ciljeva, ali postoje i drugi ciljevi koje moramo da poštujemo. Ne smemo da dozvolimo da profit bude glavni motiv onih koji se bave ovim poslom.
Nadam se da će u raspravi o amandmanima biti mnogo lakše na konkretne stvari odgovarati i veruje da ćemo pronaći najbolja rešenja koja će zadovoljiti i jedne i druge apetite, tako da ćemo na kraju imati zakon koji će da bude u interesu i učenika, jer oni su najvažniji segment u ovom poslu, a i roditelj i društva u celini. Hvala.

Zahvaljujem, dr Stojimiroviću.
Reč ima mr Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Kao što je gospođa Čomić već rekla, ni ja baš kao ni ona, a i drugi poslanici DS neće biti u mogućnosti da podrže predložene zakone, njih je danas tri, dva su, kako je gospodin Verbić na Odboru prošle nedelje rekao, veoma mala sa minimum izmena, i tu se možemo složiti da se možda fizički radi o malim zakonima, odnosno zakonima koji imaju samo dva ili tri člana koji se menjaju. Međutim suštinski se radi o veoma važnim izmenama i nikao ne možemo reći da su te izmene male iako su obimi ta dva zakona veoma mali.
Kada je u pitanju Zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, to zaista nama liči na jedno vaše prebacivanje odgovornosti sa Ministarstva na samostalne visokoškolske ustanove, odnosno na univerzitete. Mi smo kada smo razgovarali na Odboru, pa je neko spomenuo to da bi to mogao biti izvor raznoraznih zloupotreba, bilo je rečeno da se podrazumeva da ljudi koji radi u obrazovanju, osobito u visokoškolskim ustanovama su neki izrazito moralni ljudi i da nema govora da bi to neko pokušao da zloupotrebi.
Međutim, ja zaista ne gajim nikakve ideale da su ljudi u bilo kojoj profesiji moralniji i čestitiji od drugih i da su i ti ljudi koji vode visokoškolske ustanove veoma skloni tome da zloupotrebe sve ono što im se može učiniti, zgodno za zloupotrebu, pa i sami smo imali priliku da u ovoj skupštini usvajamo autentično tumačenje zakona koji je bio veoma jasan, o tome da jedna osoba ne može biti dekan više od dva puta u istoj visokoškolskoj ustanovi. Eto, jedne kristalno čiste odredbe koju smo ipak pojedini ljudi našli načina da zloupotrebe.
Sada ja vas pitam gospodine Verbiću, i zaista vas molim da se uključite u raspravu da bi ovo bila rasprava, jer verovatno se čini da mi ovde sedimo, da ovoj sada zgradi damo neku sadržinu i u ovome ispunimo neku formu - šta mislite koliko će samostalnih visokoškolskih ustanova, recimo, da bi privuklo studente reći da oni imaju svaki mesec ispitne rokove. Pa, će se onda ispostaviti da od tih ispitnih rokova četiri ispitna roka su redovna, a za ovih ostalih osam ispitnih rokova se plaćaju mnogostruko više cene za polaganje ispita i da će troškovi studenata biti mnogo veći.
Na koji način će to omogućiti mobilnost naših studenata u okviru Srbije, da ne pričam samo o drugim fakultetima? Šta sada to znači da će neko možda sa jednog fakulteta gde je imao jedan ispitni rok, jer po ovome, ovako kako je predloženo neki univerzitet može da se opredeli za to da ima jedan ispitni rok, od jednog prelazi na univerzitet koji ima 17 ispitnih rokova?
Da li vi uopšte vidite mogućnost da univerziteti zloupotrebljavaju ovu neverovatnu slobodu koju ste im vi dali koja po prirodi stvari mora biti nadležnost ministarstva?
Mi predlažemo svojim amandmanima nekoliko načina. Može da bude i pet ispitnih rokova, može da bude i neki raspon ispitnih rokova, može da ostane četiri ispitna roka samo nemojte prebacivati odgovornost na univerzitete sa sebe.
Ja verujem da je vama muka svake godine od studenata koji dolaze i koji traže ispitne rokove koji uvek hoće više, ali prosto nije način da se taj problem reši, tako što ćete vi reći – mi više nismo nadležni. Ministarstvo mora biti nadležno za te stvari i one moraju biti regulisane zakonom.
Kada je u pitanju drugi od ovih malih zakona, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mi vam ne verujemo kada kažete da to nije ni u kakvoj vezi sa najavljenim smanjenjem broja zaposlenih u javnoj upravi.
Ne znam koliko puta još treba da kažemo da nisu problem državne uprave i nisu problem javnog sektora nastavnici, niti su problem njihova primanja, niti je problem njihov broj, problem javnog sektora su javna preduzeća, problem javnog sektora su javne agencije, tamo su problem i plate, tamo je problem i broj zaposlenih, a to su teme koje na istoj ovoj sednici raspravljamo, apsolutno ne tretiraju.
Kako će se to odnositi na ljude koji će u martu ili aprilu steći oba uslova za penziju? Da li to znači da će neki profesor u aprilu otići u penziju pa će u maju doći novi profesor da decu ocenjuje, da im zaključuje ocene i da završi školsku godinu sa njima?
Gde piše da će ti ljudi ostati do kraja školske godine? Na odboru smo razgovarali, pa je neko rekao - podrazumeva se. To bi bilo vrlo lepo kada bi se kroz zakone nešto podrazumevalo. Nažalost, ne može ništa da se podrazumeva. Posebno kada je u pitanju obrazovanje.
Zato mi predlažemo da baš kao što vi predlažete da se brišu odredbe starog zakona, mi predlažemo da se brišu odredbe ovog zakona koji vi danas predlažete, odnosno da zadržimo ona rešenja koja već važe, odnosno da se profesori koji ispune uslove za penziju, da se oni zadrže do kraja školske godine, jer zaista je izuzetno nesrećno rešenje u martu ili aprilu, ili maju menjati nastavnike u školama.
Niste uverljivi kada kažete da to nema veze sa najavljenim otpuštanjima zato što ste govorili o 1000 prosvetnih radnika viška, u vreme štrajka, pre svega nekoliko meseci govorili ste o 10.000 prosvetnih radnika viška, mislim da je interesantna ta veza između trajanja štrajka i broja zaposlenih prosvetnih radnika koji su višak, a Demokratska stranka ostaje pri tome da nisu problem javnog sektora prosvetni radnici, nego se zna ko je problem javnog sektora, a zakon o otpuštanju prosvetnih radnika a ne i onih iz javnih preduzeća je isto tako jedna od tačaka dnevnog reda na ovoj sednici.
Sada da dođem na najveći zakon, najobimniji zakon u okviru ovog seta, Zakon o udžbenicima. Mi ga nećemo podržati kao što je rekla gospođa Čomić. postoje dve stvari kada pričamo o udžbenicima.
To su dostupnost udžbenika i kvalitet udžbenika. Mi smatramo da ovaj predlog zakona ovako kako ste ga vi predložili na veoma loš način tretira dostupnost udžbenika, a uopšte ne tretira kvalitet udžbenika koja je ček i važnija tema od dostupnosti udžbenika.
Pre nego što kažem bilo šta, mislim da bi bilo zgodno od vas da čujemo da li ste vi sada ovaj predlog zakona nama dali svojom slobodnom voljom ili pod nečijim pritiskom? Pitam to zbog toga što ste vi po sopstvenim rečima prethodni predlog zakona povukli pod pritiscima.
Šta sada se desilo u međuvremenu? Da li ste vi postigli dogovor sa tim vršiocima pritisaka ili su oni prestali da vrše pritiske pa sada nemaju više problema sa predlozima zakona koje šaljete, ali zaista je neophodno da nam odgovorite šta se sa tim pritiscima u međuvremenu desilo? Prosto da bismo mi mogli da vidimo da li mi razgovaramo sa vama na način na koji treba da razgovaramo ili govorite neke stvari koje od vas očekuju vršioci pritisaka?
Tako da, kada je u pitanju dostupnost udžbenika, mi ne možemo podržati ovaj predlog zakona. Član 9. koji se najviše time bavi kaže da Vlada može u skladu sa raspoloživim sredstvima budžeta Republike Srbije, da donese odluku o finansiranju nabavke i dodele učenicima koji nisu u mogućnosti da ih kupe, pa onda Vlada može doneti odluku o finansiranju odnosno sufinansiranju pripreme ili nabavke dodele udžbenika nacionalnih manjina i Vlada može doneti odluku o finansiranju udžbenika za učenike sa smetnjom u razvoju.
To sve može, zapravo znači da ne mora. Raspoloživa sredstva, mislim da svako ko je pratio usvajanje bilo kog budžeta u Republici Srbiji u prethodnih nekoliko godina, obično ne budu sredstva koja su opredeljena za obrazovanje i za prosvetu i mislim da ne možemo biti zadovoljni time što Vlada može nešto da učini, a ne može da učini pogotovo zbog toga što je ova sadašnja Vlada pokazala vrlo čudne odabire toga gde će da štedi, pa verovatno će, imamo razloga da verujemo da će to biti ovoga puta udžbenici za siromašnu decu, za nacionalne manjine, ili za decu sa smetnjama u razvoju, a sve i ako nemamo razloga da verujemo nemamo ni jednu garanciju da tako neće biti. Tako, što se tiče dostupnosti, mi smatramo da taj cilj nije ispunjen.
Kada je u pitanju kvalitet udžbenika o tome tek posebno treba govoriti, jer s obzirom na to da se procedura po kojoj se kvalitet udžbenika meri, po kojoj se određuje udžbenik je veoma detaljno opisan, ali mi ovde u ovom zakonu nemamo ni jedan opis toga, ni jedne kriterijume kako se taj kvalitet udžbenika određuje.
Mislim da nema narodnog poslanika koji je govorio, izvinjavam se ako neki jesu, koji se nije složio da u toj listi ocenjivača, će očigledno sedeti ljudi koji nemaju dovoljno iskustva, s obzirom na to da vi predviđate da ti ljudi imaju dve godine radnog iskustva u struci. Znate, neko ko će da odobri udžbenik bi ipak morao imati malo više od dve godine iskustva u struci je taj udžbenik, malo je važni je nastavno sredstvo od toga da ga odobrava neko sa dve godine iskustva u struci.
Tako da ćemo imati udžbenike koje će odobravati neki ljudi za koje se većina poslanika ovde slaže da nisu baš stručni. Nemamo ni jedno merilo na koji način će se ti udžbenici ocenjivati.
Nemamo procedure o tome na koji način će se posle njihov kvalitet pratiti. To je nešto, inače na šta upozorava i Agencija za borbu protiv korupcije. Generalno je veliki problem nedostatak kriterijuma, ne samo kada je u pitanju merenje kvaliteta udžbenika, nego i sve druge stvari.
Mi nemamo nikakve kriterijume kada je u pitanju određivanje maksimalne cene udžbenika. Nemamo nikakve kriterijume kada je u pitanju način na koji škole rangiraju udžbenike. Nemamo kriterijume kada ministarstvo u nedostatku stručnih ljudi u zavodu angažuje ljude sa liste ocenjivača. Nemamo kriterijume za toliko važne stvari i procedure, da mi prosto ne možemo govoriti o kvalitetnom predlogu zbog nedostatka svega toga.
Imamo dosta čudan odnos izdavača i autora. Autor se, čini mi se, obespravljuje do te mere da se izdavačima daje mogućnost da menjaju tekst autora bez njegove dozvole. Sve one stvari koje izdavač mora da dostavi prilikom konkurisanja za udžbenik to bi moglo da se spreči time što bi se, recimo dostavila neka pisana saglasnost autora, da se u slučaju potrebe njegov tekst menja itd. Mi smo i dali amandmane koji idu u prilog tome.
Rokovi su prekratki. Činjenica da ocenjivači ne znaju ko je autor teksta koji pregledaju ne znači ništa zbog činjenice da znaju ko je izdavač koji je podneo taj tekst na pregled, a mislim da ta čuvena korupcija o kojoj svi govorite ni ne dolazi na relaciji autor – ocenjivač, nego izdavač – ocenjivač, jer autor veoma često nema baš mnogo toga ili bar nema toliko koliko ima izdavač u slučaju da je njegov udžbenik izabran. Mislim da su zaista ponižavajuće ove ilustracije kupovine nastavnika. Već nekoliko poslanika je govorilo o tome, jer ja nisam videla predlog zakona koji bi na taj način ponižavao one na koje se odnosi, osim ovog predloga zakona.
Ono što je na kraju isto nemerljivo bitno je činjenica da je koordinaciono telo nacionalnih saveta dalo veliki broj zamerki, smatrajući da ovaj zakon nije usklađen sa zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, odnosno da se mnoge njihove nadležnosti time prenebregavaju.
Mislim da treba poraditi na kvalitetu udžbenika, treba poraditi na dostupnosti udžbenika. Mi moramo imati garancije da će ti udžbenici zaista i biti štampani, jer ovako, da Republika Srbija može a i ne mora to da uradi zaista ne znači mnogo i ne možemo govoriti o nekakvoj velikoj dostupnosti.
Čini se da mnogi poslanici, pa i vi gospodine ministre, kada ste pre nekoliko meseci u javnosti hvalili prethodni predlog zakona, morate naći načina da nam objasnite kako sada potpuno drugačija rešenja mogu biti isto tako najbolja, baš kao što su i bila ona od pre nekoliko meseci, ali to bi bilo moguće samo ukoliko se uključite u raspravu, jer ovo zaista izgleda da se ne može nazvati raspravom. Više mi govorimo, a vi slušate, ili makar da se nadamo da će rasprava o amandmanima biti drugačija.

Zahvaljujem se, gospođice Jerkov.
Reč ima ministar dr Srđan Verbić.

Hvala, gospodine Bečiću.
Ova tema autonomije univerziteta je nekako uvek zgodna da se nacrta ovako ili ovako granica gde treba da bude, šta treba da spada u autonomiju, a šta ne bi trebalo. Po mom mišljenju, ono što su programi treba da bude deo autonomije, ono što su finansije ne treba da bude deo autonomije, ukoliko to naravno nije privatni univerzitet.
Pitanje broja ispitnih rokova mi ne deluje kao da je pitanje koje bi trebalo da bude u nadležnosti administracije. To je deo programa svakog univerziteta i svaki univerzitet koji drži do sebe će gledati da što više istraje u tome, da uskladi svoje principe sa onim što su međunarodni principi, kako univerziteti treba da funkcionišu.
Ja ću vas podsetiti kako izgleda granica ta između autonomije i šta je čiji posao, a šta nije ničiji posao, na primeru nečega što smo imali početkom prošle, upravo završene, školske godine, a kada je jedan fakultet u Beogradu bio blokiran osam nedelja. Osam nedelja su studenti tražili da se promeni broj ispitnih rokova i koliko se sećam, nije im promenjen.
Studenti su tražili i da školarina bude transparentnija i da im se ne naplaćuju dažbine koje nisu predviđene i mislim da su tu uspeli, jer je taj zahtev bio potpuno legitiman.
Međutim, ono što je važnije u toj priči o fakultetu, koji je osam nedelja bio blokiran, je šta su radili pripadnici akademske zajednice tih osam nedelja. Dakle, koliko su se potrudili da reše problem, koliko su napravili različitih modela predloga, koliko su komunicirali sa samim studentima, i to upravo na onom fakultetu gde se najviše uči nenasilna komunikacija, gde se upravo podučavaju drugi kako da reše probleme na nenasilan način. Za to vreme nije bilo predloga i svi su očekivali od ministarstva da reši taj problem. I problem su na kraju rešili upravo gospodin Milovan Šuvaković i gospođa Zorana Lužanin, tako što su razgovarali i sa upravom fakulteta i sa studentima, pa još jednom, pa još jednom, pa još jednom, dok problem nije rešen.
Dakle, Ministarstvo prosvete ni jednog trenutka nije negiralo svoju odgovornost za ono što dešava na tom fakultetu. I na kraju smo problem rešili.
Nije nam drago zbog toga što smo to morali mi da rešavamo, jer smatramo da bi neko drugi trebao to da uradi i upravo se u tome ogleda autonomija univerziteta. Međutim, mi prihvatamo odgovornost i rešavamo probleme. Baš zato što prihvatamo odgovornost, mi radimo zakon upravo ovako kako smo radili Zakon o udžbenicima.
Zakon o visokom obrazovanju koji imamo sad i koji se menja na parče je zakon koji postoji već duži niz godina i koji se pre nas mnogo puta menjao. Ne kažemo da smo sasvim zadovoljni tim zakonom, i baš zbog toga krećemo u izradu novog zakona. Dakle, na tom zakonu se već dva meseca radi i ako se na njemu bude radilo godinu dana, kao što smo radili Zakon o udžbenicima, i ako rezultat bude bio približno istog kvaliteta, kao i u ovom slučaju, bićemo i te kako zadovoljni.
Dakle, mi imamo ovde pred poslanicima Predlog zakona koji ima neobično veliku podršku svih zainteresovanih strana, i roditelja, i nastavnika i izdavača, i države i brojnih agencija i drugih ministarstava. Svi su dali pozitivno mišljenje, a to je posledica jednog pristupa da imamo što širu saglasnost i da se svi sporni detalji do kraja isteraju.
Dakle, ne bežimo od diskusije. Sigurno nismo ćutali. Za ovih godinu dana mnogo puta nismo ćutali, jer da smo ćutali ne bismo došli do ovog rezultata koji imamo danas, a ovaj rezultat ja mislim da je jedan kvalitativni pomak u odnosu na prethodni zakon i to nije zasluga samo nas, već svih onih koji su učestvovali u ovom procesu. Jeste potrajalo godinu dana, ali mislim da je vredelo.
Sada razgovaramo o novom Zakonu o visokom obrazovanju i sa studentima i sa zaposlenima na visokoškolskim ustanovama. Razgovaramo i sa drugim ministarstvima. Razgovaramo i sa naučnim institutima koji su nekad deo univerziteta, ponekad nisu, ali smatramo da su i oni važni. Dakle, razmišljamo o tome u kojoj meri treba integrisati nauku i visoko obrazovanje.
Na kraju sam, ubeđen sam, rezultat biti sličan kao i ovde. Opet mnogo puta nećemo ćutati. Opet će se mnogi ljutiti, ali mi ćemo se boriti na isti način, kao što se borili ovde i na kraju mislim da ćemo biti zadovoljni rezultatom i to je jedini način da se do novog zakona o visokom obrazovanju stigne. Ne može se menjati Zakon o visokom obrazovanju na parče, ne može se menjati samo iz ministarstva. Nama je potrebna saglasnost samo svih i mislim da smo tu na dobrom putu.
Još samo ovaj deo koji je, čini mi se, vrlo interesantan, a to je jedna zamena teza da je prethodni zakon povučen pod pritiscima. Zakon nije povučen pod pritiscima, niti sam ja to ikada izjavio. Prethodni zakon je povučen zato što sam ja tako tražio. Predložio sam Vladi da se povuče taj zakon samo zato da bismo osigurali da rezultat bude primenjiv.
Ja mogu da kažem da sam lično bio zabrinut za to da li ćemo onaj predlog zakona moći da pretvorimo, da li će biti primenjiv i da li će imati sve podzakonske akte, da li ćemo osigurati fond za sve udžbenike koji su nam potrebni. Sada mogu samo sa zadovoljstvom da konstatujem da je povlačenje i te kako imalo smisla, da je sada saglasnost oko ovog zakona veća i da imamo sve ono što smo želeli. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.
Izvinite, molim vas, gospodine Poskurica…
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika)
Gospodine Pavićeviću, u izlaganju gospodina ministra, ne da vas nisam prepoznao, nego ni blizu nije pomenuo vas da bi mogli da dobijete repliku.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Ja sam se prepoznao.)
Ako ste se vi prepoznali to nije dovoljno. Bitno je da vas ja nisam prepoznao.
Izvolite, dr Poskurica.

Gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, već odmičemo dugo u rad i da ne rizikujem i da ne  ponavljam ono što smo već zaista dosta rekli, krenuću u svojoj priči, o komentaru zakona od nečega ili na način kako do sada nisam radio čitajući obrazloženje.
Doduše, uvek to podvlačiti do detalja, čitao sam i obrazloženja, ali ovo obrazloženje za ovaj zakon i razlozi za njegovo donošenje najviše govore zapravo u prilog zašto je to bilo nužno uraditi, zašto čak i po hitnom postupku, iako nije hitan postupak, radi se o 2014. godini, jer kada shvatite da imate, koliko već 80 izdavača, da nekad izdavači imaju jednog zaposlenog, a neke kuće imaju blizu 300 zaposlenih, da su svi imali u nečemu, nekakav srazmerni kolač na tržištu, da su deca dolazila, a roditelji im rekli, da, mi imamo, kupila si mi engleski od ovog autora, ali meni mama treba drugi engleski, meni treba druga matematika, treba mi još jedna radna sveska, itd. i to su vremena informacije koje smo svi mi čuli i kao poslanici dobijali pitanja sležući ramenima, jer su nas lično ta vremena prošla, većina nas ovde ili ja makar ovde imao problema, to sa tim bolonjskim procesom, šta nam rade deca u toku studiranja i šta rade među onih desetak hiljada doktoranata za koje više nemaju ni teme, ne mogu da izmisle kolika je hiper produkcija, a pomalo smo se, osuđujem samog sebe, otuđili od te realnosti, iako smo imali informacije da situacija na tržištu udžbenika nije dobra.
Kako bi bila dobra, ako je izdavač mogao da angažuje recezenta, ako je autor nosio ime na radnom materijalu, a koji je recezent gledao, ako je mogao da ode u školu i da utiče da u jednom odeljenju nastavnik ili u jednoj školi, nastavnici engleskog imaju po dva ili tri udžbenika, da uporedo koriste pojedine, i kako je onda bilo logično da se deca i roditelji ne bune, kada su došli na red testovi iz male mature, kada se više nije znalo iz kojih će udžbenika biti postavljeno koje pitanje, posebno iz onih, ako su bili udžbenici tzv. opšte kulture.
Ono što sada dobijamo i predlogom zakona, ta vrsta transparentnosti, počev od toga da će se krajnje javno staviti oglas kada će se ponuditi izdavačima da na svoju, da krenu u akciju prikupljanja materijala od autora, da bi se neki udžbenik izdao, da će biti na sajtu imena ljudi koji će biti od strane komisije proglašeni za osobe koje će biti recezenti i ocenjivači rada, ali da komisije neće biti na sajtu za svaki određeni rad, određeni stepen sigurnosti je već tu i postoji momenat na koji će se nači eliminisati mogući uticaj i koruptivni momenat, ako se zna da će se dobiti kvalitetan udžbenik sa elektronskim dodatkom, ostaje, doduše za mene upit, jer sam tu u kuloarima raspravljao sa kolegama, šta će taj elektronski dodatak tačnije značiti.
Ono sa čime se ja susrećem što se tiče elektronskog dodatka to je CD elektronski medij u kome je CD u kome unutar udžbenika koji postoji imate sada dodate recimo nekakve dijagnostičke metode, imidžing tehnike. Kao takav pisani materijal ne može. Hoće li on biti ranga nekakvog bloga, „Vikipedije“ ili nečega što će studentu ili učeniku omogućiti da mu imitira hemijsku reakciju, da mu podigne znatiženju da bi razumeo bolje Pitagorinu teoremu, pa da će to inovirati svaki nastavnik ili će inovirati svaki mogući učenik, nisam najbolje razumeo ali to vidim da je u razvoju i verovatno će aktima podzakonskim biti rešeno. To jeste inovacija dobra, ali ako bi se to ubuduće stvorilo kao nekakav osnov za ocenjivanje znanja učenika uz moguću heterogenost pristupa različitu ambicioznost nastavnika – da li bi u ocenjivanju testova koji njima sleduju u malom maturu možda bili u nepravednom položaju neki koji bi dobili zahvaljujući baš umešnosti nastavnika da zaisteresuje učenika, da sazna više i bolje razume, da i to kreativno saznanje bude bolje, da opšte reproduktivno znanje im bude bolje itd.
Prosto jedna znatiženja, ne da sam protiv te ideje, nego prosto me zanima kako je to zamišljeno i kog ranga, kog obima je taj elektronski dodatak koji je novina i koji je jedan od garanta kvaliteta ovog načina pristupa. Naravno da neposredni garant kvaliteta jeste i interakcija zavoda koji prosto je uključen u sve segmente odobravanja udžbenika, praćenja kvaliteta, davanja procene. Naravno, mesto Nacionalnog prosvetnog saveta treba potencirati. On je ključni mehanizam koji bi trebalo da pokrene i da možda i sam, i ako ga doduše sada nemamo u novoj varijanti, izađe iz nekakve relativne učmalosti i relativne inertnosti jer mi ipak radimo jedan ozbiljan zadatak. Ovo je reforma jednog bitnog segmenta vaspitno-obrazovnog proces i time na tom planu treba angažovati sve one koji bi trebalo da budu uključeni da bismo došli do konačnog cilja.
Imao sam tu još možda nekakva uzgredna pitanja koja mi možda meni samom nisu najjasnija. Ne znam da li zaslužuje da li će recimo interakcija izdavača sada, kakva će biti interakcija izdavača i recimo potencijalnih ljudi koji su na listi ocenjivača, da li se može očekivati pošto će izdavači imati spisak svih onih koji su na listi jer je to javno publikovano na sajtu, da li će postojati mogućnost da se na neki način napravi takva komunikacija da uđemo u nešto što smo recimo imali po dosadašnjem zakonu gde je sam izdavač angažovao tzv. recezente i da budu recimo u nekakvom dosluhu, što sam sebi zabeležio, ti budući autori ili autori koji su prohodni autori. Uvek se zna kada se rade udžbenici koji su to autori koji po pravilu jesu prohodni. I sada imati priliku da prosto budu kaptirani od potencijalno očekivanih kvalitetnih izdavačkih kuća jer se teren sužava.
To što će se boriti za 5% tržišta, ja kada sam video kako je to, šta je to sve bilo ranije, efekti ranijeg zakona, ja apriori bih podržao i onaj prethodni zakon, prethodni model i da nije povlačen i vraćan i skidano na 5% ili 11 članova komisije itd.
Dakle, ovo je bilo zaista nešto što čemu je trebalo doskočiti. Na ovaj način mislim da jesmo, ali to je živa materija i to će se menjati. Ako se vidi, menjaćemo. Moraćemo da menjamo zakone jer zaista nemamo drugog načina.
Hoću odmah da pređem i na visoko obrazovanje, pa i tu nešto neprekidno menjamo. Ja lično, ne mogu govoriti u ime stranke, jesam neko ko se zalaže za reviziju, da kažem, Bolonje. Govorio sam o ukidanju Bolonje pa je to možda delovalo neozbiljno, ko sam ja da o tome govorim, ali reviziju Bolonje, reviziju onoga što našu decu čeka, reviziju individualnosti autonomije koja nosi pečat individualnih i kolektivnih organa i komisija koje će fakulteti prave. To je nešto čemu sam svedok i to je nešto što ćete verovatno da pišete zakona, ako sa KONUS-om razgovarate, ako zaista imate slobodoumne studente koji nisu prestrašeni, koji smeju da govore i heterogene grupacije iz Srbije, čućete dokle to može da dovede, da unutar jedne nedelje možete imati tri ispitna termina zakazana, a izmena člana se tiče izmena rokova i izmena termina.
Ako to date autonomiji fakulteta, da li će on obezbediti tako da student ima makar sedam dana do ispita ili ne. Da li će, to je opet njegova autonomija. Ovde se ni na koji način ne prejudicira i potreba da se jedan takav segment dovede u red.
Dakle, mislim da autonomije ima previše, da je to nešto što država jako finansira, da država treba da se pita i ishod studiranja je jako bitan za državu. Država se vrednuje, njen sistem se vrednuje na osnovu ishoda studiranja a mi pristajemo desetak godina da ne ostvarimo Bolonjski proces nego da imamo 48 bodova zato što to u čemu je to različito od onoga što je donošenjem zakona utvrđivala da ništa ne valja stari obrazovni sistem i da zaostaju studenti na dva, tri, pet ili koliko ispita i da docne godinu dve ili tri. Šta je sada ovo? Koliko sa ovim docni, pa još jedan ustupak i ko zna koliko još? Očekujem da revizija, izmena novog zakona ne bude kozmetička. Zadržite nešto i Bolonjsko, da li bodovi ili ovo ili ono, ali dajte suštinu da deca imaju vremena da nauče. Ne dajte individualnost u kreiranju bodova, kolokvijuma, sila busa, blokova, ko zna šta sve zovu.
Pred usmeni ispit oni imaju pet, šest ispitnih obaveza i automatsko neizlaženje na jedan rok znači dve ocene manje. Pa, to Ustavni sud mora da obori. Zašto je tako? Zato što statute ne čita Ministarstvo, čita univerzitet. Akademska čestitost tu ne postoji. Oni se apsolutno oko toga ne snalaze, niti ih to zanima, jer neki koji su bili više puta dekani sada će postati rektori itd, iako su neosnovano bili tri puta uzastopno recimo dekani.
Dakle, hoću da kažem da je revizija, da su promene, dok ne dođemo na pravu meru stvari, nužne i nikada na to ne treba gledati pežorativno, već ih treba osmisliti što više ako je moguće u jednom aktu, pa izmeniti više, da ne bismo uvek u oktobru mesecu, pred očekivani studentski bunt, donosili izmene. Inače, ovo je logično, što su fakulteti tražili, to su i dobili. Evo im sada studenti na vrat, pa neka oni njima daju broj rokova koliki im je potreban, kad su im tako napravili sistem studiranja katastrofičan, da deca zaista ne mogu da stignu da polože ispite, ili će sve ispite morati dati, tri ili četiri ispita za deset dana, što je nemoguće i zato deca i traže rokove.
Naravno, oko ovog dela koji se tiče sticanja osnova za penziju nemam nikakav komentar, to je jedna racionalna odluka. Naravno, i ja ću, kao i ostali članovi stranke, podržati ove zakone u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Poskurica.
Reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Verbiću, članu jedne od najneefikasnijih vlada na svetu, svakako da ste vi tu važan ključ ili šraf i da doprinosite toj neefikasnosti.
Gospodin Poskurica je malopre rekao jednu važnu stvar, jednu veliku istinu, vi ste studente poslali na vrata profesorima. Umesto pod vaš prozor da protestuju zbog ispitnih rokova, oni će sada protestovati ispred dekanata i rektorata. Jedino mi nije jasno zbog čega će kolega Poskurica glasati za ovaj zakon.
Vi se, gospodine Verbiću, bojite studenata i đaka. Vi zbog toga menjate zakon kojim studente terate pod prozor dekana i rektora. Vi ne želite da preuzmete na sebe odgovornost, već dajete autonomiju. Nije ovo, gospodine Verbiću, autonomija. Ne razumete vi autonomiju univerziteta. Dakle, nije autonomija univerziteta ta da studenti traže od fakulteta nešto što oni smatraju za sebe pravo. Država treba da postavi okvire, gospodine Verbiću.
Šta će se desiti ukoliko jedan fakultet odredi da ima, recimo, osam ispitnih rokova? Naravno da će studenti sa drugih fakulteta tražiti od svojih dekana, prodekana, studenata prodekana, da i njihov fakultet ima osam ispitnih rokova. Naravno da će biti i onih koji će tražiti devet ispitnih rokova i to tako neograničeno. Obesmisliće se i predavanja i ispiti, gospodine Verbiću. Znate vi to dobro. Nekad ste vi razumeli to pitanje dobro, međutim, vi ste sada u državi, ali vi ne razumete, gospodine Verbiću, državu na pravi način. Nije država to da vi posvađate profesore i studente. Ovaj zakon upravo to čini.