Zahvaljujem se. Isteklo vam je vreme.

Mogu li da završim rečenicu?
Složiću se sa prethodnim govornicima, možda to znači da želite da operete ruke od svega jer bože, posao ministra bi bio divan kada ne bi bilo tih dosadnih studenata koji svaki čas dolaze da traže veća prava ili veći broj ispitnih rokova ili promenu programa ili nešto drugo. Hvala.

Zahvaljujem gospođice Jovanović.   
Reč ima prof. dr Mileta Poskurica.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedavajući, slični su svi bili amandmani po tački 1. samo sad mislim da se javim i da kažem da pokušamo da dopunimo autonomiju, ako je malo bilo, u tom zakonu koga ocenjujem kao ne najbolje rešenje, koje je već deset godina na sceni. Kada je zakon donošen ja sam ministra Vuksanovića molio da izađe i da nam da animaciju kako će to sve izgledati i kada predmete krate sa dvosemestralne na semestralni.
Uvodeći toliko i toliko rokova ne stiže se da se naravno uradi, da se do ispita dođe, pa se ne zna koji je, neko je čuo dvosemestralno neko jednosemestralne predmete sekući čak i trosemestralne u dva dvosemestralna, ta je Bolonja napravila veliko zlo, nastavila je instant učenje, a osim toga što se dovodi pod dupli broj rokova, veći problem je i to sam i u načelu govorio je problem termina, jer to ne može da se unapred utvrdi niti da se postavi tajming, lista u januaru mesecu jer se ne zna, što je još veće zlo, uvodi za obične ispite komisijsko ispitivanje, da bi valjda sprečili nečasne radnje i dogovore oko ispita i finansiranja i potplaćivanja nastavnika.
Nemoguće je tri nastavnika skupiti na jakim katedrama da istovremeno drže po tri ili četiri ispita. Zato je potrebna veća fleksibilnost koja zakonom ne može biti dozvoljena, a gospoda dekani neka preuzmu na sebe, pa neka malo okrnje od svoje autonomije, jer nema tu neke autonomije, iako je sve to proklamovano. Vi na nekim fakultetima imate templejt na koji morate na ćirilici da pišete kompletnu medicinu, latinizirane termine da pišete na ćirilici, naredbe, jer vam se plata umanjuje. Neshvatljivo je da, recimo, neke ispite polažete tipovanjem. Pa, to nije isto kao polagati usmeni, pismeni, praktični. Kako tu utvrditi ispitne rokove? To će biti takav galimatijas da će od katedre do katedre zavisiti. Teško je zakonom precizirati. Šta će onaj kad fiziologiju polaže testom i to mu je konačno? Posle svih muka do testa, a nema usmeni. Test može sto njih da polaže u tom danu, a usmeni ako polaže sto trebaju mu četiri komisije. Kako naći da tri predmeta za deset dana polažu ljudi u po četiri komisije?
Dakle, vrlo se veliko zlo napravilo promenom onog fantastičnog sistema, u kome se znalo preko Zajednice fakulteta šta i u kojoj godi predmet može da bude uslov za narednu godini, a mi se deset godina šlepamo sa 48 bodova i stalno popravljamo zakon. Pa, treba li još više dokaza koliko je zakon loš? Nije samo to što je zakon per se loš, nego je nesreća u tome što će kadrovi biti diskutabilnog karaktera, sadržaja znanja i koncepta, jer mi to što testira Evropska zajednica imamo za srednju školu i za osnovnu, koju nismo stigli da upropastimo, a za fakultete manje-više. Još žare i pale po Evropi i po svetu već na raniji način formatirani kadrovi. Naravno, kao i neko od ove jako genijalne, pametne dece, bistre, koja su prošla i Bolonju. Na sreću Srbije, svi je ne primenjuju kao što je negde neki primenjuju, pa je to samo ostalo tako destruktivno. Po zakonu uvode bodove, ali je drugačiji način rada i daju više načina za trajnu kontemplaciju, trajno pamćenje i retenciju znanja. Sa ovim kako se krenulo možda nije ni bilo boljeg rešenje, nego evo, izvolite, pa utvrdite koliko kojoj katedri treba ispitnih rokova, jer ne može za ceo fakultet da se uradi to jedinstveno kako stvari idu i kako se ispiti, al to je autonomija, u jednoj od tački 6) se nalazi organizacija nastave, kako se ispiti po kojim katedrama organizuju.
Dakle, takva heterogenost nije se mogla zamisliti pre donošenja ovog zakona, pa i nekoliko godina posle donošenja, a onda su apetiti onih koji su mislili da su sve i svja, te grupacije oligarhija oko rukovodećih tela, pravili takve nastavne planove i programe koje su revidirali gotovo svake godine. Upišu se po jednom programu deca, a treba da završe po drugom. Oni više ne znaju da li su upisali po tri ispitna roka ili po pet. Ko to u toku studiranja može da im menja uslove studiranja usled polaganja ispita? Sve se to dešava, a dobili su licence, izabrali dekane, završili posao. Ja jesam za određeni stepen etatizacije. Država mora da se pita, 90% para koje da ode samo na plate, pa i da te plate budu ravnomernije distribuirane. Mnogo toga je od koristi gde bi trebalo da država postavi veći upit, a ovo je možda najmanja šteta da se ovo prepusti fakultetima, da na način kako su organizovali, da tako na kraju izađu sa studentima. Sami su radili, sami pali i sami se ubili, pa neka to tako ide. Hvala.

Zahvaljujem dr Poskurica.
Reč ima dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, nadam se da ću biti u amandmanu sada. Dakle, radi se o amandmanu i o Predlogu zakona gde se prebacuje broj rokova sa države na fakultete. Po meni je ovo jedna od najrevolucionarnijih stvari u zadnjih 20 godina u području visokog obrazovanja, gospodine ministre. Ovo prebacivanje da visokoškolske ustanove svojim aktima, a u prvom redu statutom fakulteta, odrede broj bodova je prava stvar. To je ono što očekuju ne samo naši studenti, nego što očekuju i profesori koji su predani svome radu, koji vole prosvetu, koji vole studente, koji vole efikasnost, koji vole da naši studenti što bolje i što brže završe studije.
Postavlja se protivpitanje – šta mi imamo protiv toga da studenti izađu na ispit svakog meseca? Kome to ide u prilog? Ako im damo svakog meseca ispitni rok, pa valjda će pre završiti školovanje, trajanje školovanja ćemo smanjiti.
Drugi deo ovog Predloga zakona, radi se o godinu dana da im se da posle trajanja školovanja i to je prava stvar. Dozvolite da dam jedan primer. Pošto su jednosemestralni ispiti, ako slušaju jedan semestar pod pretpostavkom Bolonje, o kojoj danas ovde ne vodimo računa, da je nastavnik i student centar vaspitno-obrazovnog sistema, ako student redovno dolazi na nastavu, redovno izvodi vežbe, redovno radi seminarske radnje, profesor ga prati, praćenje je bitno, onda on vrlo lako može doći u junu na ispit, u januaru ili junu, ako je dvosemestralni. Pretpostavimo da je 60% položilo u prvom roku. Šta mi imamo protiv da on već u junu izađe na ispit, a ne da čeka tri meseca? Koliko to našim studentima produžuje školovanje?
Dakle, o čemu se ovde radi? Svi oni koji smatraju da studenti trebaju imati četiri roka ili pet, u stvari se bore protiv toga da naši studenti efikasnije završavaju, a osim toga i da mi profesori više radimo. Baca nas da radimo od devet do pet posle podne. To je Bolonja, gospodo profesori. Ima vas ovde i u ovoj sali profesori slušaju. Dakle, traži našu aktivnost veću u pogledu praćenja, pa će i broj rokova biti onda optimalan.
Apelujem na studentske parlamente – gospodo studenti, u vašim je rukama, od sutra, od večeras rokove određuju fakulteti, ne dozvolite da se u statute fakulteta unesu četiri roka, nego svakog meseca, jer tako ćete lakše izaći na ispit i položiti studije i dobiti bolji kvalitet obrazovanja, a i pre završiti školovanje, što je u interesu vas, vaših roditelja i države, a u prvom redu i ovog ministra i ove Vlade. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine Atlagiću.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici akademik Ninoslav Stojadinović, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Slobodan Homen, Biljana Hasanović Korać, Snežana Marović i dr Blagoje Bradić.
Reč ima akademik Ninoslav Stojadinović. Izvolite.

Hvala, poštovani gospodine Bečiću.
Uvaženi ministre Verbiću sa saradnicima, koleginice i kolege, nisam dobio reč maločas kada se diskutovalo o amandmanu drugog kolege, pa moram sada u startu da kažem, odnosno da prijateljski savetujem, ne samo kolege poslanike, nego i političare i tzv. eksperte, da budu veoma oprezni kada koriste pojam dualnog obrazovanja. Treba dobro proučiti pojam dualnog obrazovanja, jer tu se kriju velike opasnosti.
Hajmo sada na ovo što je tema amandmana – autonomija univerziteta, etatizacija. Znate šta, prebacivanjem odgovornosti za rokove na samostalne visokoškolske nije veća autonomija, niti je davanje okvira etatizacija. Imao sam tu nesreću da predajem na brojnim univerzitetima u EU i svuda država propisuje okvir i mnogo strožiji od ovog okvira, čak ima i drugi uslov – prvi i drugi put polaganje ispita i kraj. Ali, ipak mi živimo u jednom periodu tranzicije, tako da moramo da imamo u vidu sve, da izađemo studentima u susret, studentskom konusu moramo da izađemo u susret, iako je njihovo oduševljenje posle prvog naleta splasnulo. Ipak se ne bih složio da mi, da tako nazovem, neko dogovorno obrazovanje imamo, da se dogovaramo sa studentima, sa reprezentativnim udruženjima. Država mora da ima okvir. Specifičnosti fakulteta su nešto drugo i mogu da omoguće još neki rok.
Međutim, kolege poslanici, uspeli ste da me ubedite da moj amandman nije u redu. Ovoliko amandmana i ovoliko različitih rešenja, očigledno da tu nešto nije u redu. Samo se pitam kako će veliki broj fakulteta i univerziteta rešiti to pitanje? Neće li, kao što smo imali kad smo Bolonju uveli, na jednoj vrsti tehničkih fakulteta u Nišu biti pet godina, u Beogradu četiri godine trajanje studija, a u Novom Sadu tri? Kasnije se to, naravno, izmenilo.
Znači, i jedno i drugo rešenje krije opasnosti, ali u ovoj situaciji mi moramo da izađemo u susret studentima, da im pomognemo i da ovo usvojimo, uz samo jednu napomenu na kraju za kolege koji nisu radili u visokom obrazovanju i koji ne znaju analize i kod nas i u svetu. Efikasnost studiranja raste sa smanjivanjem broja rokova i sa pojačanjem uslova za prelazak u sledeću godinu.
To je intencija koju treba da imamo u vidu. Ako nemamo u vidu, bez obzira što se vi sa tim ne slažete, doći će trenutak istine, a to će biti pregovaračko poglavlje u vezi ovoga i naš ulazak u EU, pa ćemo odjednom da pređemo na 60 poena i odjednom na tri ili četiri, već koliko rokova propisuje EU. Znači, moramo da budemo spremni i za te promene, za to što nas čeka.
Na kraju kažem, podržaćemo ovaj zakon, zbog studenata i zbog značaja obrazovanja. Uostalom, pokazalo se koliko nas ovde, čak grupacije neke poslaničke, imaju po dva-tri predloga. Znači, apsolutno ovo ničemu ne vodi, ali ako mi nismo u stanju da se usaglasimo, pitam se samo kako će se univerziteti i fakulteti usaglasiti.
Još jednom, podržaćemo ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Stojadinoviću.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milorad Mijatović, Branko Đurović, Milena Bićanin, Ivan Bauer, Vladimir Marinković, Vesna Besarović, Muamer Bačevac, Meho Omerović, Branka Bošnjak i Ljiljana Nestorović.
Reč ima narodna poslanica Milena Bićanin.

Žao mi je, ali zaista moram da se priključim ovoj diskusiji, s obzirom da Socijaldemokratska partija uložila svoj amandman. Kod nas je glasio – da se dodaje da taj broj ne može biti manji od četiri.
Zašto smo ovako razmišljali? Pa, evo, počeću od prve pretpostavke, a to je - svi mi imamo iskustvo obrazovanja i svi smo fakultete završili sa definisanim brojem ispita. Da li ćemo zbog toga reći da su naše diplome manje vredne? Da li ćemo zbog toga reći da smo manji kvalifikovani stručnjaci? Mislim da nećemo reći.
Ako je došao trenutak da se kolegama studentima omogući da imaju taj u ovom trenutku za mene nedefinisan broj ispitnih rokova, jer to što nešto nije uokvireno kao najmanji iznos, svakoga dovodi do razmišljanja da će biti veći. Znači, okvir nije četiri, sigurno će biti više, a niko ne misli - a šta ako bude manje? U našoj diskusiji provejava stav da će biti više. Pozivamo se autonomiju univerziteta. Zašto ja imam stav da odmah da će odmah biti više? To će univerziteti sami odrediti. Naravno da su se uvek razlikovale studijske grupe, po prirodi stvari moraju da se razlikuju, i to nije danas novina koju mi specijalno pothranjujemo izmenama ovog člana zakona. Ali, u cilju podrške tome što je novo, mi idemo u susret novini. Ukoliko nas za četiri godine mi kažemo – zbog promene člana 90. Zakona o visokom obrazovanju naši studenti su postali uspešniji studenti, kraće studiraju, imaju veću prosečnu ocenu, a ukupno na šangajskoj listi Beogradski univerzitet je porastao, kažemo mi sebi, naš je cilj 50 mesta. Mislim da ćemo, ako budemo mogli na taj način da merimo rezultate, biti veoma ohrabreni da možda i u nekom sledećem koraku napravimo nešto što je veliko, novo, značajno i što prosto za mene čini se kao jedan mali istorijski trenutak u sistemu visokoškolskog obrazovanja. Hvala.