Hvala, poštovana predsednice.
Poštovani potpredsedniče Vlade, ovim amandmanom smo hteli kaznu maksimalno propisanu za prekšaje iz člana 125. zakona da povećamo, znači maksimalnu kaznu sa 450.000,00 dinara na 1.000.000,00, odnosno sa 25.000,00 na 100.000,00 dinara.
Cela naša ideja je bila da suština propisanih kazni ima odvraćajući efekat. Znači, da na eventualnog prekršioca će preventivno delovati i sprečiti ga da možda svesno napravi neki prekršaj, računajući da i ako bude kažnjen, da je ta kazna nešto što on može da plati, ili, čak, da kažem, da negde može da uračuna kaznu i svesno onda napravi prekšaj.
Zato smo smatrali da ove gornje granice treba da budu više, pa u slučajevima kada se desi prekršaj, sud će odlučivati koja je to prava mera, da li je
samo do ovog iznosa koji ste vi predvideli predlogom zakona ili neki već iznos.
Ono što, opet kažem, mi naročito smeta je obrazloženje za odbijanje amandmana kojim se kaže da su propisani iznosi novčanih kazni za prekršaj celishodnije rešenje. Imam problem da diskutujem sa tim u raspravi u načelu, kada Vlada kaže da je neko rešenje celishodnije, jer to ne govori ništa. Nemamo nikakav argument zašto je nešto celishodnije u odnosu na ono drugo što se predlaže.
Smatram da je bolje da su maksimalne kazne propisane više, da će one bolje ostvariti taj efekat preventivni, odvraćajući, da neko možda i svesno, da kažem, računajući da može da plati kaznu napravi neki prekršaj.
Pogotovo, ne mogu da razumem i hteo bih da čujem na koji način ministar obrazlaže ovu poslednju rečenicu iz obrazloženja za neprihvatanje amandmana, koja glasi – veoma visoki iznosi ne bi doveli do željenih efekata. Da čujemo koji su to željeni efekti koji se izmenama člana 125. važećeg Zakona u turizmu žele postići. Hvala.