Po kom osnovu, gospodine Božoviću?
(Balša Božović, s mesta: Replika.)
Nije spomenuo vaše ime. Prošli put sam malo šire tumačio Poslovnik, jer su spomenute stranke bivšeg režima. Niste čak ni ovlašćeni, a čak i da jeste ministar je pričao o metodologiji, ko je uspostavio pravila metodologije. Ne vidim šta je tu loše. Jednostavno u kom delu bih mogao da vam dam pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Poštovani ministre, uvažene kolege iz opozicije, trudiću se da budem što više u temi, da ne skrećem ili da ne širim priču oko nekih stvari koje bi mogle na nas odvedu na neke teme o kojima možemo da razglabamo do sutra ujutru, a da ne kažemo ništa novo.
Kakva je situacija na polju radnih odnosa, radnici vrlo dobro znaju, a ima nas koji malo duže pamtimo, ne kao mlađane kolege iz nove opozicije dojučerašnje vlasti. Pamtimo mi koji smo bili opozicija od 2000. godine, pamtimo mi koji smo bili članovi parlamenta od 2000. godine, pamtimo kako ste usvajali zakone o radu, pamtimo kako ste usvajali zakone o privatizaciji, a radnici pamte kako su ostajali bez posla i na stotine hiljada, pa do milion radnika je ostalo bez posla, upravo zbog politike koju je sprovodio bivši režim i upravo zbog politike koja je koncipirana u jednom dokumentu koji i dan danas možete da pročitate.
Molio bih uvažene koleginice i kolege iz opozicije, znam da nije lako biti opozicija, ali vas podsećam, molim vas da ne dobacujete, molim vas da se setite kada ste vi vršili vlast, nismo ni mi dobacivali, kako smo strpljivo slušali, strpljivo slušali i čekali da vi pokažete ono što znate, a imali ste, Boga mi, 12 godina da se pokažete, da vaša politika, vaše političko delovanje da svoje efekte i dalo je.
To je sve kulminiralo stotinama hiljada otpuštenih radnika, desetinama hiljada upropašćenih preduzeća. Na desetine hiljada porodica su ostale bez egzistencije i morali su da potraže svoju egzistenciju negde na strani. Danas, ne razgovaramo o tome, kako su ti ljudi ostali bez posla, danas bi trebalo da razgovaramo o tome kako povećati bezbednost i zdravlje na radu onih koji rade, onih srećnika koji rade, posle pljačkaške privatizacije i sprovođenja liberalno kapitalističkog koncepta koji je u Srbiju uveo, nekadašnji DOS na čelu sa jednom strankom koja je i sada u opoziciji. Namerno ne želim da kažem kojom strankom, da ne bih dao mogućnost za repliku. Vidite kako se oni sami prepoznaju, vrlo dobro.
Dakle, danas razgovaramo o pravima i mogućnostima za unapređenje bezbednosti onih koji, srećnika, koji i dan danas rade i onih nesrećnika, uslovno rečeno, koji su morali svoju egzistenciju da potraže angažovanjem na nekim stranim, inostranim radnim mestima, tržištima radeći u inostranstvu.
Da krenem od početka, dakle slažem se da je danas vrlo teško govoriti, naročito kada imamo u vidu da se preko pola miliona ljudi bori za egzistenciju i mi poslanici vlasti, poslanici koji podržavamo rad ove Vlade, sigurno da imamo predloge i želju da tih ljudi bude što manje. Sigurno da imamo želju da što više ljudi počne da radi, ali zaista moram da ovom prilikom odam priznanje naporima koje Vlada Republike Srbije na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem čini kako bi anulirala sve negativne posledice dvanaestogodišnje pogubne politike liberalnog kapitalizma koja je sprovođena, kao eksperiment nad svim građanima Srbije od 2000. godine na dalje.
Pomenuo sam jedan dokument koji mogu da vam prezentujem, jer sam tada imamo priliku da budem poslanik, takođe. To je ekspoze bivšeg, pokojnog premijera Zorana Đinđića u kome sve, apsolutno sve pojedinosti ekonomske politike, privatizacije, ekonomije uopšte su navedene, tako da samo pogledajte i podsetite se da li je nešto iz tog ekspozea bilo nerealizovano i da li je nešto bilo ostalo da se završi i da li je ono što, nakon 2012. godine, ostalo od srpske privrede, posledica upravo takve politike.
Ne samo da je veliki broj radnika ostao bez posla, nego su oni koji su ostali da rade, u strahu od toga da ne izgube svoje radno mesto, bili primorani da prenebregavaju sve one mogućnosti za zaštitu svojih prava, a bilo ih je mnogo. Mnogo ranije ih je bilo i mnogo više ih je bilo u nekim ranijim periodima koje vi sada možda sa podešavanjem opisujete. Na svu sreću ljudi u Srbiji dobro pamte pa znaju kakva su radnička prava bila svojevremeno pre 2000. godine, kakva su radnička prava bila od 2000. godine do 2012. godine. Mi, kao poslanici koji podržavamo rad Vlade od 2012. trudimo se da koliko je moguće popravimo stanje u toj oblasti.
Mnogi radnici su zahvaljujući tome što nisu poštovane merila i oni propisi koji su regulisali bezbednost na radu, trpeli posledice. Jedan od primera, nažalost, koji ću da istaknem jeste i sa smrtnim ishodima, koji se desio u jednoj, možda nekada, sada i najvećoj fabrici gumenih proizvoda „Tigar“ u Pirotu nedavno. Nažalost, tri radnika je izgubilo život.
Možda bi ti radnici bili bolje zaštićeni da se i tada sprovodio bolji sistem zaštite na radu i obezbeđivanja bezbednosti i zdravlja na radu. Možda neko ko je u prethodnom periodu odgovoran za stvaranje takve klime, takvih uslova, možda da bude makar malo postiđeni zbog toga što je radio, a mi ćemo i dan danas pokušavati i ubuduće pokušavati da u toj oblasti popravimo stanje, kao što pokušavamo da popravimo stanje u svim oblastima koje ste vi za vreme svoje vlasti upropastili.
Ne želim da govorim o pojedinostima ovih zakonskih predloga, želim samo da istaknem svoju punu podršku naporima Vlade Republike Srbije i ministra Vulina, na čelu Ministarstva rada da se u toj oblasti stanje unapredi, bez želje da se osvrćem previše na ono što je bilo sa željom da ovih pola miliona ili 600 hiljada ljudi, koji danas vape za poslom, imaju priliku da što pre steknu svoj radni angažman, a da onih milion i po ili koliko imamo zaposlenih dva miliona, imaju što bolje uslove za rad.
Danas mi je zaista imponovala želja drugarica i drugova, članova Socijalističke internacionale za zaštitu radničkih prava. Drugarice i drugovi, šteta što tu brigu niste ispoljavali onda kada ste bili na vlasti. Danas, mi bez obzira da li smo drugovi, da li smo gospoda, podsetiću vas na poštapalicu ili na izreku koja je važeća, kako se kaže u našem narodu – dok smo bili drugovi, živeli smo kao gospoda, sada smo gospoda pa živimo, ne znam kako, mnogo gore.
Dakle, šta ste mogli da uradite, uradili ste. Pomognite ukoliko imate neke predloge za poboljšanje ovih zakonskih predloga. Sve što je dobronamerno prihvatićemo, sve što je u cilju poboljšanja ovih zakonskih predloga, usvojićemo, razgovaraćemo onako kako vi niste umeli da razgovarate u vreme svog mandata, u vreme svoje vlasti. Nikada, ali nikada niste prihvatali amandmane koji su dolazili iz opozicije. Ukoliko imate nešto konkretno da doprinesete, da date bolji predlog u ovim zakonima, zašto da ne. Sasvim sam siguran da će ih poslanici vlasti, a i članovi Vlade dati svoj glas podrške vašim konkretnim predlozima, kao što je to nebrojano puta u prethodnom periodu od 2012. godine i bilo. I to je pozitivan primer kako treba vršiti vlast.
Svi mi radimo, ne u interesu zaštite vlasti, već u interesu zaštite onih koji žive od svog rada, koji svojim rukama zarađuju svoj hleb, a takvih je danas dosta. Želimo da ih bude što više i želimo da se njihove želje za što boljim životom ostvare. Nažalost, ima i negativnih primera koje takođe moram da navedem. Mnogi su ostali bez posla, mnoge uspešne firme nekada, vodeći proizvođači industrijskih proizvoda, ne samo u Srbiji, ne u Jugoslaviji, već u Evropi, danas ne postoje, da ne nabraja. U svakom gradu, svako od nas ima po desetak primera takvih koje može da navede, ali danas ne pričamo o tome, pričamo o Predlogu zakona o bezbednosti zdravlja na radu, koji pokušava da zaštiti prava i da unapredi položaj onih srećnika koji još uvek rade i pored toga što je srpska privreda opljačkana na liberalno kapitalistički način, koji ste vi sprovodili.
Pored toga želja nam je da se i povodom primera koji su postojali u prethodnom periodu i onih koji su morali da svoju egzistenciju potraže radom ili angažovanjem na stranim tržištima, u inostranstvu, da makar u toj oblasti malo poboljšamo situaciju.
Činjenica je da je od 80-tih godina zakon i dan danas važeći. Činjenica je da niko od vas situaciju na tom polju nije želeo da unapredi, a činjenica je da je na tom polju bilo i te kakvih problema.
Podsetiću vas kroz koliko je stvari moglo da se navede, kada su se naši radnici nalazili angažovani na stranim tržištima, što u Rusiji, što u nekim drugim zemljama kada su jedva mogli da se vrate nazad, kada im prava apsolutno nisu bila zaštićena. Ostajali su i bez dnevnica. Ostajali su i bez zarada i jedva su čekali mogućnost da se vrate. Moja malenkost je apelovala, zahtevala, čak i molila da se što pre stanje u toj oblasti popravi. Zahvaljujem predstavnicima Vlade, naročito ministru Vulinu što imamo danas mogućnost da razgovaramo o zakonima o toj temi, posebno o Zakonu o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, jer do sada, ističem još jednom, ti radnici, ti ljudi apsolutno nisu bili zaštićeni.
Da li treba podsećati koliko je tih primera bilo do sada i koliko je goruća problematika na tom polju koja je morala da bude stavljena na dnevni red ovog parlamenta i koja je morala da praktično izazove raspravu o ovom zakonskom predlogu? Jednostavno za tih 12 godina vaše vlasti niste to napravili. Ako imate problem ili ako imate predlog da ovaj Predlog zakona unapredite, opet kažem, predložite, usvojićemo, razmatraćemo, razgovaraćemo, zašto da ne.
Još jednom moram da istaknem samo jednu stvar koja mi je prilikom pregleda ovog zakonskog teksta pala u oči. Zaista možemo da razgovaramo ovde o ljudima koji idu kao zaposleni u domaćim firmama da rade na inostranim tržištima. Veliki je problem kako zaštititi pravo onih koji na svoju ličnu odgovornost na strana tržišta odlaze kao turisti, koji odlaze kao pečalbari nekada, ali ne u svoju zemlju nego u strane zemlje. Kako takvim ljudima pomoći koji se uz pomoć nekih posrednika nađu u inostranstvu, počnu da rade i imaju veliki problem kada ostanu nezaštićeni, kada se naša diplomatsko-konzularna predstavništva nađu u čudu kako da im pomognu kada im se obraćaju za pomoć, a ne mogu?
Ovaj zakonski predlog je dobar i ja bih zamolio sve u ovoj zemlji, bilo da se nalaze u vlasti ili opoziciji, ukoliko imaju konkretan predlog za rešavanje i prevazilaženje tog problema da daju konkretan predlog i sigurno će biti podržan.
Još jednom, moja malenkost kao poslanik Pokreta socijalista koja deluje u okviru poslaničkog kluba SNS podržaću ove zakonske predloge upravo iz navedenih razloga popravljanja stanja ove oblasti i potiranja onoga što je bilo negativno u prošlosti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Draganu Todoroviću koji je na jako specifičan način obrazložio zašto će podržati ovaj Predlog zakona.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
I ja bih pohvalila specifičan način na koji je prethodni govornik govorio, a posebno mi se dopao deo o tolerantnoj opoziciji u vreme kada je DS činila većinu u Skupštini. Mislim da gospođa Čomić možda najbolje može da posvedoči o tome koliko je opozicija u to vreme bila tolerantna i kako je fizički bila napadnuta od strane opozicionih poslanika. U tim rečima ima isto toliko istine o tome kako je opozicija bila tolerantna, kao i u rečima kako nam privreda propada poslednjih 15 godina, a verovatno da je do tada cvetala u vreme kada je gospodin Vulin poslednji put kao najbliži saradnik Mirjane Marković bio na vlasti.
Kao što je gospodin Milisavljević rekao, zaista mislimo da je preventiva izuzetno važna kada je u pitanju briga o zdravlju naših radnika. Zato se postavlja pitanja – na koji način će radnici koji danas rade u Srbiji voditi brigu o svom zdravlju? Kakvi su uslovi u kojima oni rade? Kakve im uslove država obezbeđuje da rade i na koji način oni uopšte mogu da vode računa o kvalitetu svog života?
Na koji način radnici kojima se ne plaća dodatno smenski rad mogu da vode računa o svom zdravlju? Na koji način vozači u našim upravama koji imaju dnevnicu od 150 dinara sada mogu da se hrane kvalitetno u slučajevima u kojima su recimo ceo dan negde na terenu i šta oni za 150 dinara mogu uopšte da priušte sebi? Kakav zdrav život oni mogu da vode i na koji način mogu da brinu o svom radu? Na koji način ljudi koji strahuju za svoja radna mesta svake dve godine mogu da vode računa o svom zdravlju i koliko će uopšte voditi računa o svom zdravlju, ali i o zdravlju svoje porodice, žene koja radi u uslovima u kojima niko ne treba da radi?
Naravno, to se ne odnosi na sve radnike u Srbiji. Kada govorimo o javnom sektoru, veoma je važno da kažemo da mi zapravo imamo dva javna sektora. Jedan javni sektor je onaj javni sektor u kome važi zabrana zapošljavanja, u kom su plate smanjene, u kom su plate ispod proseka, u kome nema dovoljno radnika. Tu mislim na zdravstvo, tu mislim na školstvo, tu mislim na sva ona stvarna zanimanja koja ljudi imaju. Imamo i drugi javni sektor u kom su uglavnom zaposleni stranački aktivisti, u kom nisu ni loši uslovi za rad, u kom su plate mnogo izdan proseka i u kom, kako vidimo iz podataka, ne važi zabrana zapošljavanja zato što ste vi uprkos zabrani zapošljavanja u javnom sektoru nekako pronašli način da zaposlite 9.000 svojih stranačkih aktivista.
Ministar je rekao u svom uvodnom izlaganju da mi zapravo ne znamo koliko radnika imamo u inostranstvu. Možda ne znamo koliko radnika ukupno imamo u inostranstvu, ali zato znamo koliko lekara imamo u inostranstvu. Samo ove godine je 2.000 lekara tražilo dozvolu od Lekarske komore da napusti Srbiju upravo zato što oni pripadaju ovom nepovlašćenom javnom sektoru u kom kada neko od lekara ode u penziju odmah se zatvaraju čitava odeljenja u bolnicama ili kada odu na godišnje odmore se ukidaju smene zato što ih nema dovoljno. Ti lekari koji rade za 42.000 dinara odlaze na taj rad u inostranstvo zato što za njih važi i smanjenje plata. Za njih važi i smanjenje penzija kada odu u penziju, a za njih važi i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.
Tako da mislim da osim toga što ne znamo koliko imamo zaposlenih radnika u inostranstvu, očigledno je da ministar ne zna ni koliko imamo zaposlenih radnika ovde, jer tu priču o tome kako je neprijatno koliko nam dobro ide, kako su nam javne finansije kao apoteka i kako nas svih hvale, to gospodine ministre svima možete da pričate, ali građanima Srbije još uvek ne možete i verujte i pokušajte njima da ispričate o ovom velikom napretku pa ćete čuti šta će vam oni reči.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Na žalost, nismo čuli ništa o zakonu i o zakonskim rešenjima, ali imam dobru vest – izbori. Idemo na izbore i onda lepo građani zadovoljni politikom stranaka bivšeg režima nagrnu recimo u pokrajinski parlament i pobede na pokrajinskim izborima. Bojan Pajtić sve ovo što je čekao sve ovo vreme da nekako odugovlači, sada je prava prilika da raspiše izbore i da na krilima sve te istine, koja se ovde pominje i o kojoj se ovde govori, dobije izbore. Samo nikako da se odvaži na to. Nikako da kaže – idem na izbore, sada je prilika, vidiš da ova Vlada ne valja ništa i građani to vide, to vidi ceo svet, to svi vidimo, evo prilike. Nema izbora. Dok ih mi ne raspišemo neće biti izbora. Ovi koji su zadovoljni izgleda neće izbore. Evo mi koji smo na vlasti mi smatramo da treba da bude izbora, a oni koji su u opoziciji beže od izbora kao đavo od krsta. Prosto neverovatno.
Znate, osim što smo sada zaboravili da je ceo svet rekao to što je rekao, osim što imamo egzaktne podatke, sada smo namerno počeli da se bavimo stvarima koje naravno nemaju apsolutno nikakve veze sa zakonom, ni sa jednim od zakona, što mi je iskreno žao. Govorim o stranačkom zapošljavanju. Čekajte, stranačko zapošljavanje, govore predstavnici stranaka bivšeg režima.
Evo, dođite u moje ministarstvo i primetićete da sam zamenio jednog jedinog pomoćnika. Ljudi koji ovde sede kraj mene, osim sa izuzetkom jednog čoveka, su u ovom ministarstvu maltene decenijama. Hajde vi meni nađite u pokrajinskoj administraciji jednog člana SNS-a ili jednog člana Pokreta socijalista, i to na nivou kuvarice, ne pomoćnika pokrajinskog sekretara, već kuvarice, vozača. Nećete naći ni jednog jedinog. Zato, nemojte da pričate o stranačkom zapošljavanju.
Mi smo mogli, naravno, kao i svaka neodgovorna vlast, da budemo neodgovorna vlast kao što je bila vlast bivšeg režima i da nastavimo da se zadužujemo, zapošljavamo svoje stranačke kadrove, otpuštamo one koje su dovele partije pre nas i da mirno vladamo, ne razmišljajući da sami sebi pravimo problem smanjujući dnevnice, ukidajući razna davanja.
Pa čekajte, ako smo mi ukinuli nekom dnevnice, kako kažete, a kažete da smo stranački zapošljavali, pa onda smo ukinuli našim članovima. Nismo, ukinuli smo ljudima koji rade i sebi. Reći ću vam, Ministarstvo rada je ukinulo dnevnice pre godinu dana, zato što smo smatrali da su nepotrebne. Zato što smo smatrali da je to jednostavno u toj meri nepotrebno. Kad idete u inostranstvo imate vrlo ograničeno, a u unutrašnjem saobraćaju nemate potrebe, ili imate vrlo male potrebe. Šta da radimo, svi moramo nešto da prištedimo.
Bolje je da smanjimo dnevnice ipak manjem broju ljudi u Srbiji koji mogu da računaju na dnevnice, nego da smanjujemo plate i penzije svima u nedogled. Zar nije bolje da oporavimo zemlju i da povećamo plate i penzije svima, a ne samo onima koji su u javnom sektoru? Ovde se stalno govori samo o ljudima koji rade u javnom sektoru. Šta je sa onima koji rade u privatnom sektoru? O njima niko ne govori. Njih niko ovde nije pomenuo. E, to je shvatanje politike u kome se samo bori da bi se došlo do javnog sektora, a tu ne morate da vodite računa o ekonomskim principima, zapošljavate koga hoćete, država će se zadužiti, isplatiće plate, isplatiće troškove, samo nađi zakonski osnov i ubacuj novac. Šta ćemo sa onima koji rade u privatnom sektoru, koji moraju da zarade svaki dinar svoje plate? Moraju i ovi u javnom sektoru. Možda nekad nisu morali, ali sada i te kako moraju i ponosan sam zbog toga. Hvala.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Vesna Raković. Izvolite.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege, da bi se školovao jedan doktor specijalista treba 11 godina, sve skupa sa medicinskim fakultetom. Kakva je bila kadrovska politika, kakav je bio plan i program školovanja, znamo. Izračunajte sami u kom periodu se sve to dešavalo. Zato što su toliko vodili računa o lekarima specijalistima i prostoj zameni onih koji treba da odu jednog dana u penziju, zato smo sada u takvoj situaciji.

Meni nije smešno, koleginice. To je jako tužno. Oni koji rade sada, rade i dve smene da bi pokrili za bolesne građane, a oni kojima ste vi pravili takav plan i raspored za edukaciju, za školovanje, za specijalizaciju u prethodnom periodu, nažalost, odlaze, ali mnogo manje nego 2005, 2006, 2007. godine. Takva je situacija.

Što se tiče dnevnica, davno se u mom Zavodu za javno zdravlje ukinute dnevnice za sve zaposlene, osim za direktorku koja je bila perjanica vaše Demokratske stranke. Ovo sada ide u budžet, a ono je išlo na privatna putovanja i na devizne dnevnice po belom svetu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirjana Đoković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici, ja sam prevshodno želela da se pozabavim sa ovim Zakonom o bezbednosti zdravlja na radu i Zakonom koji se bavi upućivanjem zaposlenih na rad u inostranstvo, ali najpre bih se samo osvrnula na doskorašnje diskusije, jer ne mogu da ostanem prosto inertna na to, iz razloga što sam provela deset godina u zapošljavanju, baveći se obukama u aktivnom zapošljavanju.
Nije tačna činjenica da ako vi ne dođete sutra odmah vas neko tamo obriše, vi dođete dan pre, opet vas neko obriše i mi bukvalno tako smanjujemo broj nezaposlenih na tržištu rada. To uopšte nije tačno. Ja se čudim da 1800 zaposlenih u ovako velikoj firmi na nivou cele Srbije ne digne reč, iz razloga što znam da predano kolege rade svoj posao, a bave se ogromnim brojem obuka u toj oblasti. Mimo obuka, moje kolege servisiraju Fond za razvoj. Kompletna podsticajna sredstva koja se tiču zapošljavanja takođe obavlja Nacionalna služba. Takođe smo besplatan servis naših lokalnih samouprava koje sprovode takođe podelu tih sredstava. Sve se apsolutno radi u okviru redovnih radnih obaveza. Zato ta priča ne stoji, da je to tamo jedna ekipa ljudi koja sedi uljuljana, uspavana i samo tako pritiska jedan taster i briše ljude sa evidencije.
Potpuno se slažem sa ministrom, smanjiti stopu nezaposlenosti sa 25 i svesti je na 17, to je ogromna cifra, verujte mi. Jako su mali pomaci. Drugo, budžet Republike Srbije nije samo skoncentrisan na oblast zapošljavanja. Imaćemo prilike kada budemo kreirali budžet i glasali za taj budžet za narednu godinu, pa videćemo koliko ćemo se boriti za nezaposlene i koliko ćemo za njih izdvajati.
Sada bih najpre nešto rekla i jasna mi je apsolutno namera Vlade, odnosno resornog ministarstva da se vrlo ozbiljno ministar sa svojim saradnicima bavi sivom ekonomijom. Pojedini poslodavci mislim da nisu ni svesni koliko su u riziku kada ne reše status svojih zaposlenih, odnosno kada drže radnike na crno, iz prostog razloga što se sete samo problema onog trenutka kada problem nastane. Kada sve dobro funkcioniše, apsolutno je sve u redu, međutim, kada dođe do eventualne povrede na radu, onda smo u problemu, onda imamo sudske sporove, onda imamo dokazivanja i ogromne sudske presude koje treba neko da plati.
Bitna novina kod organizovanja poslova bezbednosti i zdravlja na radu je i mogućnost da poslove bezbednosti i zdravlja na radu poslodavac može da obavlja sam u određenim manje rizičnim delatnostima, ako ima 20 zaposlenih, i nije dužan da ima položen stručni ispit o praktičnoj osposobljenosti za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu. U visokorizičnim delatnostima podiže se nivo kompetencija lica koja se bave ovim poslovima. Što se tiče licence za obavljanje poslova bezbednosti na radu, svakako da je povećan broj zaposlenih u pravnom licu ili kod preduzetnika. Sada su to dva zaposlena, a kada je rok važenja licence u pitanju, on je sada produžen na pet godina.
Pooštravanjem uslova za dobijanje licenci za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu, kao i uvođenje roka od pet godina, za koje važi pomenuta licenca, pospešuje se kvalitet poslovanja pravnih lica i preduzetnika koji obavljaju ove poslove, ali činjenica je da dobar deo njih ugasi posle ovoga svoje poslovanje. Ako se dogodi da pravno lice prestane da ispunjava zakonski propisane norme za dobijanje licence, onda mu se izriče mera zabrane obavljanja poslova dok se ne ispune uslove, najduži je rok od 90 dana, što je potpuno usklađeno sa Zakonom o inspekcijskom nadzoru.
Mislim da smo mi zaista napravili, odnosno naša vlada i resorno ministarstvo, da smo dosta doneli dobar i korektan Zakon o radu, doneli smo Zakon o inspekcijskom nadzoru, ali moram i da vam kažem činjenicu da je na teritoriji čitave Republike Srbije angažovano svega 250 inspektora rada. Znate li gde je ključ uspeha? Verovatno kada smo promešali te inspektore, kada više ne postupa npr. inspektor u Kruševcu rodom iz Kruševca, ne postupa inspektor iz Svilajnca u Svilajncu, nego dođe inspektor iz Kragujevca, iz Beograda i onda već možemo da vidimo prve rezultate, možemo da pratimo i uplate kroz penzioni fond, već se poslodavci dozivaju pameti i počinju da uplaćuju određene prinadležnosti i da ljude prijavljuju u radni odnos.
Kada govorimo o Zakonu o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, jasno je da je Republika Srbija zemlja emigracije, ali isto tako i zemlja koja ima dugu tradiciju upućivanja naših zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo. Upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo možemo da posmatramo i kao rezultat visoke stope nezaposlenosti u Srbiji, kao mehanizam regulacije tržišta rada, kreiranja novih radnih mesta i povećanje prihoda kako za zaposlene, poslodavce, tako i za državu.
Ovaj zakon ima cilj da objedini zakonsku materiju, da da savremena zakonska rešenja koja su svakako prilagođena tržišnom, ekonomskom, finansijskom, pravnom i ustavnom društveno-političkom poretku, da uspostavi novi zakonski koncept, zakonsko prepoznavanje regulisanja određenih posebnih oblika upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, kao i posebne zaštite pojedinih materija zaposlenih.
Ovaj zakon ne treba da sprečava poslovanje domaćih poslodavaca u inostranstvu i da oni otvaraju svoja odeljenja, odnosno, da tako kažemo, firme ćerke i druge oblike poslovanja, već treba da se borimo da naši zaposleni u inostranstvu ostvare adekvatne zarade i da ostvare korektne druge uslove rada i smeštaja, troškove putovanja i ostalih troškova.
Takođe je važno reći da je ovim zakonom obezbeđena transparentnost podataka o poslodavcima koji upućuju zaposlene na privremeni rad. Ja mislim da je ovaj zakon dao veliki doprinos, da je sada ipak ta kontrola praćenja na mnogo višem nivou nego što je do sada bilo. Na koga će to sve da utiču ova predložena zakonska rešenja? Svakako da će imati svoj osvrt kako na privredne subjekte, kako na zaposlene, tako i na nosioce mnogih javnih ovlašćenja.
Važno je napomenuti da su kod ovakvih zakonskih predloga svoje mišljenje dale sve relevantne institucije. Raduje me činjenica da je održan i okrugli sto 7. maja 2015. godine. Bila je javna rasprava od 11. juna do 30. juna, pa, molim kolege koji su imali ozbiljne zamerke mogli su da kažu sve u javnoj raspravi.
Ponovo ću da se vratim na činjenicu da je ovo jedna divna šansa da se i putem ovog zakona borimo protiv rada na crno. Kratkoročno gledano, radom na crno vi zaradite mnogo brže, dođete mnogo brže do novca, pa vam se onda učini dobro, ali to znači da ćete to puno izgubiti, snoseći istovremeno velike rizike. Iz svega toga sledi da vi kada imate radnike na crno ne plaćate porez na zaradu, nemate sopstvene socijalne doprinose, ne plaćate PDV.
Na kraju ja bih samo dodala, doneli smo kvalitetan Zakon o zapošljavanju, Zakon o inspekcijskom nadzoru, ovo je treći zakon u tom setu, mislim da će on dati očekivane efekte. Svakako da ću u danu za glasanje glasati za sva tri predloga, odnosno sva tri zakonska rešenja koja su danas na dnevnom redu. Hvala.