Kolega Babiću, koliko sam razumeo član 108. neizricanje opomene. Ja znam da…

(Zoran Babić, s mesta: Stav 1.)

Stav 1. U redu.

Pravo na repliku narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Dvostruki aršini su prisutni ovde odavno. Vrlo je jako biti junak koji se drzne da govori neistinu samo zato što ima nekoliko puta više vremena za diskusiju nego što to ima neko drugi.

Naravno, taj poslovični pokušaj da se neko pravi glup i da ne shvata šta je sam rekao, čak i kada to neko radi vrlo uspešno nije nešto što je dostojno ovog doma. Naravno, da je bila priča o mojoj supruzi. Naravno, da ja nemam čega tu da se stidim. Naravno, ponosan, naravno, nema nikakve veze, znači tri ili četiri godine ona nije radila ni u kakvom državnom organu. Naravno, da je svoju pravničku karijeru počela tako što je hvatala neke prevarante u izbornim krađama. Naravno, da je tada pomagala i stranci u kojoj ste vi tada bili, odnosno predsedavajući. Naravno da je to kvalifikovalo, to pravničko znanje za mnoge poslove koje uspešno obavljala bez bilo kakve kritike i bez bilo kakvog lošeg odnosa prema njoj bez obzira što sam joj ja bio suprug. Znači, čak i to opterećenje što sam ja bio suprug nije bilo dovoljno.

Prema tome, tu nemam nikakvog razloga da se stidim, tog dela svog života i svoje supruge, ali to naravno nije način da se diskutuje u parlamentu. Naravno, da postoji čak i član Poslovnika koji to definiše i ne možete tu da me uvredite, ali mislim da je dobro da se klonite takvih stvari, jer onda se desi da ja odgovorim, pa onda taj odgovor može da bude malo manje sofisticiran nego što inače radi, a to nije dobro za vas.

Vreme, gospodine Živkoviću.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, pravo na repliku.

Počeću onim što sam malopre završio, poštujem svačiju porodicu i ne mislim da iko ovde u sali treba da se stidi, naravno ne svoje porodice.

Ali ono što, i zbog čega sam to rekao što se u izlaganju posle kolege potvrdilo kao istinito je rečenica koju je rekao – ja sam sve te koji su došli samnom, ja sam ih 2003. godine poveo sa sobom, a zaboravio je nekoga koga je ostavio u Republičkom sekretarijatu za zakonodavstvo, a posle i u Republičkom tužilaštvu za ratne zločine.

Ja ne govorim o pravnici, ja ne govorim o supružniku, uz maksimalno poštovanje, to što nije imala dobar ukus, nije kriva žena zbog toga, ali govorim o onome što je ovde izrečeno, a to je da je poveo sve sa sobom, pa nije poveo sve sa sobom. I ovde se ne radi o supruzi, koja, opet kažem nije imala dobar ukus, šta da radimo, govorim o onome što je ovde izrečeno, a nije istina.

Pošto vidim da ova diskusija ide u onom pravcu gde ne bi trebalo nikako i pored mojih molbi da se vratite na temu dnevnog reda i pored toga što su replike bile u pitanju, moraću da iskoristim pravo po članu 112. Poslovnika o radu Narodne skupštine i da odredim pauzu u trajanju od pet minuta, odnosno deset minuta.

(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.

Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Marković i Dragan Šutanovac.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Aleksandar Senić, Biljana Hasanović Korać, Branka Karavidić, Slobodan Homen i dr Blagoje Bradić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na naziv člana i član 31. amandmane su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Zoran Živković i narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Pošto nema ministra ni njegovih saradnika, imam dve opcije. Ili da ih sačekamo, ili da ja kažem nešto što nemam veze sa ovim članom. Vama je sve jedno.

Ako insistirate, sačekaćemo.

Ja insistiram.

Molim službu da obavesti ministra da smo počeli sa nastavkom sednice.

(Ministar Željko Sertić ulazi u salu.)