Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 99 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Prelazimo na traženje obaveštenje i objašnjenje na osnovu člana 287. Poslovnika Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži objašnjenje ili obaveštenje u skladu sa članom 287.
Reč ima narodni poslanik Enis Imamović. Izvolite, gospodine Imamoviću.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, na današnji dan 22. oktobra 1992. godine, 16 građana ove države bošnjačke nacionalnosti Sjeverina su oteti, mučeni i svirepo ubijeni samo zato što su bili Bošnjaci. Njih su iz autobusa na redovnoj liniji Rudo – Priboje, na mostu preko Lima u mestu Mioče, zaustavili pripadnici jedinice „Osvetnici“ pod komandom Milana Lukića. Nakon legitimisanja svih putnika, izveli su samo Bošnjake, 15 muškaraca i jednu ženu, kamionom su ih odvezli u pravcu Višegrada, do motela „Viline Vlasi“, gde su ih pretresli, surovo pretukli i potom streljali na obali reke Drine.
Bošnjaci koji su oteti, mučeni i ubijeni tog dana zvali su se: Mehmed Šebo, Medredin Hodžić, Zafer Hadžić, Medo Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Mithat Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Barjamović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Ibriz Gibović, Ramahudin Ćatović, Imevlida Koldžić, rođena Hodžić. Do sada su pronađeni jedino posmrtni ostaci Medredina Hodžića u jezeru Perućac 2010. godine, dok se za telima ostalih još uvek traga. Noć pre ovog zločina, nepoznati počinioci su iz Sjeverina oteli Sabahudina Ćatovića, inače brata jednog od otetih iz autobusa. Ni njegovo telo do danas nije nađeno, niti su njegova otmica i ubistvo obuhvaćeni krivičnim postupkom.
Kao predstavnik bošnjačkog naroda u ovom parlamentu, tražim objašnjenje od premijera Vučića i ministra pravde, zašto ovi oteti, mučeni i ubijani civili, građani ove države, Bošnjaci, još uvek nisu priznati od strane Srbije kao civilne žrtve rata?
Članovi porodica ovih žrtava pokrenuli su upravni postupak za sticanje statusa člana civilne žrtve rata. Međutim, svi njihovi zahtevi su odbijeni. Porodice žrtava su 2007. godine podnele tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije zbog njene logističke i finansijske podrške vojnim i paravojnim jedinicama bosanskih Srba, zbog propusta državnih organa da zaštite svoje građane na državnoj granici koju su prešli. I pored činjenice da je Ustavni sud utvrdio da je u ovom slučaju povređeno pravo na pravično suđenje, proces do danas nije okončan, a predmet se u ovom trenutku nalazi pred Vrhovnim kasacionim sudom. Ovakvo ponašanje države i njenih sudova prema nestalim i ubijenim Bošnjacima, te prema njihovim porodicama, su vrlo teške i ozbiljne poruke za čitavi bošnjački narod u Srbiji.
Danas predsednik Vlade Aleksandar Vučić u svom novom ruhu govori novinarima kako želi dobre odnose sa Bošnjacima. Međutim, istina je da ni on lično, niti bilo koja državna institucija nisu uradili ništa konkretno za nestale i ubijene Bošnjake sa teritorije Sandžaka. Štaviše, činili su suprotno.
Pored žrtava otmice u Sjeverinu, tu su i žrtve otmice iz voza u Štrpcima, žrtve granatiranja sela Kukurovići u opštini Priboj od strane Užičkog korpusa i drugi, a svi su oni bili Bošnjaci, građani ove države. Ovi ljudi su žrtve organizovanih vojno-policijskih i paravojnih struktura u Srbiji. Zato završavam pitanjem za predsednika Vlade Aleksandra Vučića – zašto je ova Vlada, na čijem je on čelu, zaustavila program održivog povratka prognanih Bošnjaka u opštini Priboj, kada će umesto praznih izjava u medijima uraditi nešto konkretno po pitanju nestalih i ubijenih Bošnjaka Sandžaka iz 90-ih, šta je to što će on lično preduzeti po tom pitanju i u kojem roku? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima dr Muamer Bačevac. Izvolite.

Uvažene koleginice i kolege, povodom 23 godišnjice otmice i ubistva 17 Bošnjaka u Sjeverinu, želim da pre svega sve poslanike podsetim na ovaj težak i mučen trenutak, pre svega za Republiku Srbiju, a onda i za sve njene građane.
Iz autobusa na liniji Priboj – Rudo, u mestu Mioče, izvedeni su državljani Republike Srbije, odvedeni u Višegrad, ubijeni i bačeni u Drinu. Ubijeni su kada su išli na posao i samo zato što nisu bili Srbi. Pred Haškim tribunalom zbog zločina na doživotnu robiju osuđen je komandant Lukić, ali to je samo mali deo pravde. Ne možemo verovati da je samo komandant Lukić pobio ove nevine žrtve. Stoga želimo da spomenemo da je i sam spomenik čekao 23 godine na obeležje ovim žrtvama.
Želim da ministru rada i socijalne politike postavim pitanje i da ga zamolim da što pre u skupštinsku proceduru stavimo zakon o pravima civilnih žrtava, povredi ljudskih prava u oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine, da se takav jedan zakon nađe pred poslanicima Skupštine u najkraćem roku.
Stradalim u Sjeverinu i svim ostalim žrtvama ratova u ovim godinama i svim drugim žrtvama ratova, nevinim žrtvama bombardovanja na Kosovu, nevinim žrtvama druge nacionalnosti, ovakvim zakonom barem delimično ćemo se odužiti. Mislim da je to naša obaveza i mislim da je to minimum koji ova Skupština i Republika Srbija trebaju učiniti u smislu uspostavljanja pravde i poverenja među narodima koji žive u našoj Republici. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić. Izvolite.

Zahvaljujem se, uvaženi predsedavajući.
Poštovane koleginice i kolege, pitanje na aktuelnu temu ima veze sa nedeljom parlamentarizma, u kojoj svi poslanici manje-više učestvuju. Ovih dana se susrećemo sa različitim organizacijama civilnog društva, sa različitim udruženjima građana. Dolaze građani i samostalno sa svojim problemima ili sa svojim interesovanjima, a u vezi sa radom parlamenta i u vezi sa radom institucija. Najangažovaniji u svemu tome je Otvoreni parlament i kroz nekoliko sesija od ponedeljka do današnjeg dana mi smo zaista razgovarali sa mnogo organizacija civilnog društva.
Neformalna zelena poslanička grupa koja postoji u parlamentu i koja okuplja poslanike različitih političkih opcija stalno govori o tome kako ekologija je iznad politike i kako ekologija ne bi trebalo da poznaje političke granice. Pokazuje se ovim pitanjem koje ću ja danas uputiti Vladi i nadležnim ministarstvima, pokazuje se da je to samo obmana o kojoj sve druge političke partije pričaju kada govore o zaštiti životne sredine i o ekologiji i kao što je svaka stranačka politika politika, tako je i zelena politika jedna ozbiljna politika. Nažalost, četiri godine zelena politika i ekološka politika u Srbiji ne postoji.
Zbog toga je Srbija na rubu ekološke katastrofe, zbog toga svakog dana u jednom gradu Srbije, u jednom gradu šumadije, u jednom gradu Vojvodine, u jednom gradu zapadne, istočne i južne Srbije dolazi do manje ili veće ekološke katastrofe.
Prema godišnjem izveštaju kvaliteta vazduha za 2014. godinu, Agencija za zaštitu životne sredine godišnje vrednosti koncentracija sumpor-dioksida, su iznad granične vrednosti. U Boru je ta koncentracija bila na svim mernim mestima. Tehnički fakultet 343 mikrograma po metru kubnom, gradski park 331, Jugopetrol 281, Slatina 142, Institut 129, dozvoljeno je 50 mikrograma po metru kubnom. Kao i prekoračenja dnevnih graničnih koncentracija i vrednosti, a najčešća su bila u Boru tokom 2014. godine.
Tehnički fakultet 314 dana, znači da građani Bora koji žive u blizini Tehničkog fakulteta 314 dana žive u ekstremno zagađenim uslovima, a o tome u državnim medijima nema ni reči. Jugopetrol 245 dana, gradski park 245 dana, sva ona deca i bebe koje se šetaju gradskim parkom u Boru 245 dana se šetaju u ekstremno zagađenoj životnoj sredini. Maksimalne dnevne koncentracije sumpor-dioksida su tokom 2014. godine bile u Boru, gradski park 3.339 mikrograma po metru kubnom, Tehnički fakultet 2.040 mikrograma po metru kubnom, Jugopetrol 1.851 mikrogram po metru kubnom, Institut 1.217 mikrograma po metru kubnom. Sve ovo Bor svrstava u treću kategoriju po zagađenosti životne sredine i zagađenosti vazduha, a učestalost prekoračenja dnevnih graničnih vrednosti se beleži gotovo svakodnevnom od 2010. godine.
Jako zagađen po kategorizaciji, Agencija vazduha u Boru je zbog sumpor-dioksida i beleži tendenciju rasta poslednjih godina. Zagađenje vazduha je jedan od vodećih faktora rizika za zdravlje. Stručnjaci su upozorili da prisustvo sumpor-dioksida u vazduhu utiče na značajan prost hroničnih respiratornih oboljenja, kao i povećane incidence karcinoma pluća. Velika vlažnost vazduha i magla povećavaju opasnost zbog nastanka sumprone kiseline koja acorbovana na česticama aerosola prodire u pluća, gde oštećuje membrane alveola i time se smanjuje vitalni kapacitet pluća.
O svemu ovome, nažalost, u medijima, u državnim medijima, pre svega u režimskim medijima nema ništa o Boru. Imate utisak da ono što se prikazuje na televiziji jeste Srbija, a Srbija je danas u Boru. Srbija je danas u Vranju, u Leskovcu. Srbija je danas u Obrenovcu. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Imam jedno pitanje za predsednika Vlade gospodina Aleksandra Vučića, da li je potpis koji se nalazi na Predlogu zakona o ulaganjima, o kome danas treba da raspravljamo, njegov ili je falsifikovan? A kada bude odgovarao na to pitanje molim da odgovori i na pitanja da li je potpis koji je stavio ili koji je neko u njegovo ime stavio na lex specialis o izgradnji „Beograda na vodi“ i Zakon o konverziji zemljišta, da li su to sve njegovi potpisi ili su falsifikovani? Razlog zbog kog pitam je što će kad-tad neko zbog tih zakona odgovarati pred pravosudnim organima ove zemlje i nemojte onda da se ispostavi da je potpis bio falsifikovan, kao što se očito veoma često ispostavi kada neki zvanični dokumenti dođu do istražnih i pravosudnih organa, nego neka nam Aleksandar Vučić danas kaže da li su njegovi potpisi na ova tri dokumenta njegovi ili ih je neko falsifikovao u njegovo ime potpisao?
Mi smo ovim zakonom dali neverovatna prava Vladi da odlučuje o tome koji će investitor imati povlašćen položaj. Iskustvo nas uči da su to investitori koji su bliski nekolicini ljudi iz vrha SNS. Zakonom o konverziji smo tajkunima koji su učestvovali u sumnjivim privatizacijama poklonili sve ono zemljište na kome je nešto izgrađeno, a zakonom o lex specialis o „Beogradu na vodi“, smo utvrdili da postoji javni interes za izgradnju šoping mola, kafana i hotela i za to se iz budžeta Republike Srbije izdvajaju sredstva.
Zbog toga smo mi uvereni da će neko zbog tih zakona i poslova koji su na osnovu njih sklopljeni odgovarati, zato molimo da se smesta utvrdi da li su ovi potpisi falsifikovani. Naravno, uvek postoji mogućnost da se prilikom istrage utvrdi da je potpis na kom Aleksandar Vučić tvrdi da je ovaj potpis pravi falsifikovan i tu je onda naravno, magično sredstvo poligraf, merilo svih vrednosti, istine, pravde i zamena za sve pravosudne organe u ovoj zemlji. Pa, nema problema i na takav način da se ispita verodostojnost ovih potpisa.
Drugo pitanje isto ide gospodinu Aleksandru Vučiću, da li mu se čini da bi bio u mogućnosti da prestane da presuđuje u ovoj državi pre pravosudnih organa? Samo ću podsetiti na neke slučajeve koji nas upućuju na to da on sudi ljudima isključivo prema tome ko je blizak njemu, a ko nije, pa tako niko iz SNS unapred nije kriv ni za šta, a svako iz DS unapred je kriv za sve, čak i u onim slučajevima u kojima postoje pravosnažne presude sudova Republike Srbije kojima su ti ljudi oslobođeni od krivice, pa to i dalje Aleksandra Vučića ne sprečava da ih proglasi lopovima.
Suprotno tome, Aleksandar Vučić je odmah znao da je potpis Siniše Malog falsifikovan, isto tako je odmah znao da je potpis njegovog brata falsifikovan. Odmah je znao da je njegovog brata bez ikakvog povoda napala žandarmerija. Odmah je znao da je najgluplje obrazloženje koje je u životu pročitao, obrazloženje naučnika koji su Nebojšu Stefanovića proglasili za plagijatora. Odmah je znao da ministar Gašić nije kriv za pogibiju sedmoro ljudi u helikopteru, pa je izrekao rečenicu – ne dam Gašića i Lončara. Odmah je znao da je pametnom sve jasno i da nikako njegov kum ne može biti umešan ni u kakva krivična dela. I, ako Aleksandar Vučić smatra da bi mogao da se uzdrži od ovakvih presuda u javnosti pre pravosudnih organa, onda je pitanje za druge nadležne organe koji bi u tom slučaju od gospodina Vučića preuzeli ovaj važan posao koji im je uostalom i Ustavom poveren, da li mogu na osnovu činjenica, a ne na osnovu želja, shvatanja i ličnih simpatija gospodina Vučića da donose odluke, da sprovode istrage i na kraju donose i presude.
U tom smislu tražimo da se ispita za čijim kapitalom i u kom svojstvu je Siniša Mali potpisivao ugovore o kupovini 24 stana? Mi ne kažemo da je on za sebe kupio 24 stana nego da je potpisao ugovor kojim je kupljen u ime firme. Ko stoji iza te firme? Čiji kapital stoji? A kad smo već na Devičanskim ostrvima, u komšiluku, neka ispita i ko stoji iza firmi njegovog kuma na Devičanskim ostrvima?

Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, povod za moja današnja pitanja Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije jeste višednevna poseta glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca zvanično u Sarajevu, u sklopu njegovih priprema za šestomesečne izveštaje Savetu bezbednosti.
U toku svog boravka, zvanično u Sarajevu, gospodin Bramerc se sastao sa porodicama nestalih lica, sa delegacijom Saveza logoraša, koji su izrazili svoje nezadovoljstvo zbog činjenice da Tužilaštvo BiH ne radi svoj posao kako treba, odnosno ne podiže optužnice protiv počinilaca ratnih zločinaca, protiv Srba.
Ja ću samo navesti nekoliko primera koji najbolje pokazuju kakav je bio obim zločina protiv srpskog naroda za vreme odbrambeno otadžbinskog rata u BiH, a da se ništa na tom planu nije učinilo.
Prvi primer jeste selo Sjekovac u opštini Brod, u Bosanskoj Posavini i to je prvi masovni zločin na početku rata u BiH, kada je ubijeno devet srpskih civila. Zatim, imamo zločine u drugim mestima opštine Brod, zatim u opštinama Orašje, Odžak, Brčko, Derventa, ništa se nije učinilo na procesuiranju ratnih zločina Bosanskoj Posavini.
Zatim, imamo brojne zločine na području Sarajeva, od Dobrovoljačke ulice. Prema podacima Saveza logoraša, na području Sarajeva, za vreme rata bilo je 126 logora za Srbe, pomenuću samo neke od najzloglasnijih, kao što je Silos, Kasarna Viktor Bubanj, zatim Jama kazani, gde su ubijani na zverski način sarajevski Srbi i bacani tamo. Ništa nije učinjeno od strane tužilaštva BiH da se pokrene procesuiranje zločina protiv Srba u Sarajevu.
Zatim, imamo brojne zločine u Podrinju, od strane snaga Nasera Orića, u opštinama Srebrenica, Zvornik, Bratunac, Vlasinica, Skelani. I tu takođe ništa nije učinjeno na kažnjavanju počinilaca zločina protiv Srba u tom području.
Imamo mnogobrojne zločine od strane Armije Petog korpusa, Armije BiH, na čelu sa Atifom Dudakovićem u 13 zapadnokrajišnih opština. Tu su takođe dejstvovale 1994/95. godine i snage Hrvatske vojske, izvršile agresiju na taj deo područja gde je živeo srpski narod. Tu imamo takođe brojne zločine od sela Kamen u Glamoču, zatim zločine u Drvaru, selo Čaprazlije, Grahovo, zatim u Livnu, Krupi i najveći zločin je bio u Mrkonjić gradu, gde su hrvatske snage na zverski način ubile 181 srbina i zatrpale u zajedničku masovnu grobnicu.
Nažalost, prošlo je 20 godina od završetka rata na području BiH, a faktički i dalje stojimo na početku vezano za kažnjavanje zločinaca iz reda bošnjačko-hrvatskog naroda u odnosu na srpske ratne zarobljenike i civile.
Ja bih želeo da postavim, odnosno da prvo kažem jednu informaciju. Na sajtu Tužilaštva za ratne zločine, objavljeno je da je u 329 predmeta ratnih zločina, naše tužilaštvo razmenilo informacije, dokaze sa tužilaštvima za ratne zločine u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i sa UNMIK-om, odnosno EULEKS-om. Od toga broja, sa hrvatskom stranom 166, sa Sarajevom 53, sa Podgoricom 13 i sa UNMIK i EULEKS 97.
Ja postavlja tri pitanja našem Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo, koliko predmeta ratnih zločina se odnosi na zločine protiv Srba u Hravatskoj, BiH, Crnoj Gori, KiM?
Drugo pitanje, u koliko predmeta ratnih zločina protiv Srba su tužilaštva Hrvatske, BiH, Crne Gore, odnosno UNMIK, EULEKS podiglo optužnice vezano za zločine protiv Srba?
I treće pitanje, kada će naše tužilaštvo za ratne zločine da pokrene istrage u svim onim predmetima za koje poseduje konkretne dokaze i informacije da su učinjeni zločini protiv Srba, a to nisu pokrenula nadležna tužilaštva u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, odnosno UNMIK, EULEKS. Hvala.