Koristim sedam minuta, pet plus dva.
U načelnoj raspravi, ponoviću još jednom, rekao sam da je vrlo važno doneti ovaj zakon, da je problem veliki, da se meri milionima, milion i po kvadrata nelegalnih u Srbiji, da je krajnje vreme da se donese zakon koji će da kroz jedan vid intabulacija reši ovaj problem, da takvo rešenje nikako ne može da bude pravedno prema svima, to je jasno.
Svaki leks specijalis, ovo je jedna vrsta leks specijalisa je takva da ima i korisnike i gubitnike, ali da je procena da ako ovaj zakon bude popravljen amandmanima koje sam podneo ja i moje kolege iz opozicije, da on može da bude dobra osnova za jedno trajno rešavanje ovog problema.
Puno je bilo rasprave oko toga ko je kriv, kada je počela nelegalna gradnja, juče, prekjuče, nakjuče, za vreme ove vlasti, prethodne vlasti, one vlasti pre toga. Mislim da je počela jako davno i to sam već rekao, šezdesetih godina, i starije kolege će se sećati da su i oni morali po nekim ranijim vremenima da legalizuju objekte koje su nasledili, dobili ili tako nešto.
Jedino što je sigurno, a ovo pola u šali, a većinom u zbilji ću da kažem, svi nelegalni objekti su bili izgrađeni u vreme vladavine SPS ili stranke koja je bila prethodnica SPS, znači Saveza komunista.
To je, nije prebacivanje, to je otprilike jedan tačan zaključak. Svi koji su danas u ovom parlamentu, bili su nekada na vlasti i svi su imali svoj deo krivice za ono što se dešavalo i tu nema nikakve sumnje. Ko je mogao više, ko je mogao manje, može da se ide od situacije do situacije i to može da se utvrdi evidentno za svaku godinu.
Bilo je prebacivanja da je donet zakon 2003. godine koji je bespravnu gradnju definisao kao krivično delo i bilo je prebacivanje zašto to nije sprovođeno. Evo, ako me sluša ministarka, taj zakon je donet 2003. godine. Njegova primena je počela 2004. godine kada je ministar za infrastrukturu koji je trebalo da sprovodi taj zakon, čovek koji je i danas ministar u aktuelnoj Vladi, a sadašnja potpredsednica Vlade i ministarka je bila tada savetnica u toj Vladi.
Prema tome, to treba videti zašto taj zakon nije sprovođen od 2004. godine na ovamo pod raznim Vladama. Naravno da mislim da bi njegovo sprovođenje dalo bolje rezultate.
Naravno da i u devedesetim godinama je bilo svega i svačega, da ne pričamo i o Dedinju, ali i o Zemunu i o tim delovima tako koji su tad bili pod vlašću partije kojoj su tad pripadali najveći broj poslanika koji danas sede u ovom parlamentu.
No, generalno, da li treba? Treba rešiti. Ono što su glavni pokušaji kolege Pavićevića i moji bili da pomognemo u definisanju jednog dobrog zakona, to je bila intervencija na član 5. one čuvene vikendice, ona čuvena arbitrarnost koja je tu utemeljena. Nismo uspeli i to je odbijeno i time je ovaj zakon izgubio šansu da dobije naše glasove kada bude glasanje za njega.
Drugi važan član od ovih 12. amandmana je amandman o kome se sada govori, a to je novi član 46a koji glasi da vlasnici objekata koji su građeni u skladu sa građevinskom dozvolom izdatom od nadležnog organa i koji su za te objekte dobili upotrebnu dozvolu, biće oslobođeni plaćanja 50% poreza na imovinu u narednih 15 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Šta je cilj? Cilj je da ljudi koji su vlasnici, neki su bili i investitori, neki su i gradili te stanove koji su izgrađeni legalno, dobiju satisfakciju za to što su i u tim teškim vremenima kada je bilo teško dobiti građevinsku dozvolu, kada smo bili 185 na svetskoj listi po dužini čekanja na građevinsku dozvolu, sada je stanje mnogo bolje, sada smo 139. To je stvarno mnogo bolje stanje, ali koji su i u tim teškim vremenima uspeli da prođu sve te zamke i te lavirinte i da dođu do građevinske dozvole i nakon izgradnje upotrebne dozvole i bilo bi fer da oni dobiju neku satisfakciju zbog toga što su poštovali zakon.
Da podsetim, ako kažemo da jedna trećina objekata u Srbiji je nelegalna, to isto znači da su dve trećine legalne i bilo bi loše da dve trećine građana Srbije budu gubitnici ovog zakona koji je mogao da bude dobar da je bio popravljen sa amandmanima o kojima govorim. To se nije desilo.
U obrazloženju kaže se da se amandman za odbijanje ne prihvata s obzirom da ne postoji ekonomska analiza efekata koja bi nastala prihvatanjem ovog amandmana, a podnosioci amandmana nisu dostavili ekonomsku analizu o uticaju na lokalni i republički budžet ako bi bila primenjena predložena mera.
Ovo je prvi put, verovatno u istoriji, da se od poslanika opozicije traži elaborat kojim treba da dokažu opravdanost svog amandmana. Finansijski efekti su vrlo jednostavni, 50% se smanjuje porez na imovinu ljudima koji su vlasnici, koji su možda i gradili objekte koji su legani.
Šta se dešava dalje? Piše, kaže - uticaj na lokalni i republički budžet. Ovaj koji je pisao nema pojma. Porez na imovinu nema nikakve veze sa republičkim budžetom, to je 100% prihod lokalnih samouprava.
Prema tome, odgovor na amandman je pisao neko ko nema veze sa materijom. Ko je to bio, ne znam, to će ostati verovatno tajna. Tako da je ovo jedan neozbiljan odnos prema ljudima koji su približno poštovali zakone i dali svoj doprinos vladavini prava u ovoj državi. Žao mi je što se odbija samo zato što je predlog opozicije i žao mi je što se nije iskoristila šansa da se učini nešto što bi utemeljilo vladavinu prava. Možda ja grešim, možda će ministarka sada da prihvati amandman, ali pošto kaže – ne, onda mi je žao što je propustila tu šansu i u danu ili noći za glasanje, kad god to bude, mi nećemo glasati za ovaj zakon.