Zahvaljujem.
Reč ima dr Radojević. Izvolite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, ja sam protiv amandmana koji predviđa da lekarski ili pripravnički staž traje devet meseci umesto šest, iz više razloga. Žao mi je što je cenjena koleginica Čomić napustila sednicu, ali ona nas optuži, da li nas kao vladajuću većinu ili Vladu kao predstavnika vladajuće većine, da nema volje da se razgovara argumentima na tu temu. Želeo bih da sa par argumenata razgovaram na tu temu.
Zašto tako mislim? Naime, od početka studija medicinskog fakulteta, svaki dan studenta medicine je vezan za vežbe koje posle predavanja traju praktično celoga dana – od hemije i čuvene anatomije, mučnine i padanja u nesvest na vežbama sa prvim kontaktom sa leševima, do čuvenog hvatanja žaba po vežbaonici na fiziologiji, pa sve do onih prvih kliničkih vežbi kada se na prve inekcije ili prve agresivne metode takođe studentima smuči, dakle, svaki dan studiranja na medicinskom fakultetu obiluje vežbama. Suština upravo studiranja medicinskog fakulteta je vežbe, vežbe, u principu sa profesorima, sa asistentima, sa docentima, koje od početka klinike vezuju svakog studenta za bolesničku sobu, za bolesnički krevet i za pacijenta na kome, zajedno sa svojim učiteljima, vežbaju svakodnevno i celodnevno.
Dakle, zaista je puno argumenata na tu temu da su studije medicinskog fakulteta prvenstveno vezane za vežbe i oni zaista moraju da vežbaju jer se osposobljavaju za posao koji se radi na živim ljudima, na živoj deci, na onome što je najosetljivije, a valjda i najsloženije od svih poslova koji se mogu obavljati u ljudskoj vrsti. Zbog toga mislim da produženje pripravničkog staža od tri meseca na ono što se zove studiranje i vežbanje od šest godina zaista ne znači puno, pogotovo studentima koji su se svojim studijama bavili ozbiljno, onako kako treba da se bavi svaki ozbiljan student medicine.
Nadam se da sam koleginici u odsustvu pružio dovoljno argumenata. U svakom slučaju, može se pričati na temu vežbe i praktične nastave na medicinskom fakultetu satima, a ne samo ovoliko koliko sam ja za ovih par minuta pričao.
Argumenti su, naravno, i to što je za vreme bivšeg režima, kome je i ona pripadala, u bolnicama u Srbiji, kao i u Čačku, desetkovan kadar za vreme one čuvene zabrane specijalizacija i zabrane volonterskih specijalizacija, tako da ću ponoviti ono što sam prekjuče rekao na plenarnoj raspravi, da, recimo, bolnica veličine moje bolnice u Čačku koja ima 180 zaposlenih lekara, za tri ili četiri godine gubi nekih 30 ili 40 lekara zbog odlaska u penziju, a pri tom kadrovskim planovima u zadnjih deset godina nije omogućeno školovanje specijalista lekara koji će naslediti njihova radna mesta. Toliko o argumentima. Hvala.

Hvala.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Izvolite, Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre gospodine Lončar, uvaženi gosti iz ministarstva i poštovana predsednice Narodne skupštine gospođo Gojković, predlažem da uključite ovaj uređaj za matematičke operacije i da mi on meri sedam minuta za ovaj govor, dakle, pet minuta po amandmanima na koje imam pravo u svakoj amandmanskoj raspravi i dva minuta za amandman, ukupno sedam, jer nisam iskoristio pet minuta prethodno.

Evo, ja ću se uključiti umesto mašine.

Dakle, sedam minuta.
Poštovana gospodo, ja nisam lekar, i uoči rasprave u načelu o ovom Predlogu zakona, poštovana gospodo, kao što je i red, ja sam zakazao konsultacije sa članicama i članovima Saveta za zdravstvo Nove stranke, gde radi i veliki broj lekara, poštovana gospodo. Konsultovao sam se, pronašli smo izvesnu logiku na osnovu koje smo podneli amandmane na ovaj Predlog zakona i jedan od tih amandmana je amandman na član 4.
Ja zato molim narodne poslanike da ukoliko se desi da se jave za repliku, za komentarisanje naših amandmana, da uvaže ovaj naš napor i da ne koriste argumentaciju kvazi stručnjaka, nepoznavanja materije, jer smo konsultovali prave ljude.
Podneli smo amandman na član 4. i evo šta mi predlažemo, poštovana gospodo. Naš predlog je da pripravnički staž za zdravstvene saradnike sa visokom stručnom spremom traje devet meseci. Mi smo ovako zamislili, razgovarali, zaključili, zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom šest meseci treba da stažira. Ovaj o kome je ovde reč, zdravstveni saradnik sa visokom stručnom spremom devet meseci, a oni ljudi sa višom školom da imaju staž od 12 meseci, i da imamo taj jedan stepenasti pristup koji podrazumeva šest, devet i 12 meseci.
Mi smo ovde ponudili dodatnu argumentaciju. Saopštili smo da smatramo da je primereno da za zdravstvene saradnike sa visokom stručnom spremom pripravnički staž traje devet meseci, jer je to, ministre Lončar, dovoljan period za postizanje kvaliteta u radu. Ja mislim da je jasna naša logika, poštovana gospodo.
Ja sam onda pročitao jutros zašto naš amandman na član 4. nije prihvaćen. Ministar Lončar nam je odgovorio ovako – amandman se ne prihvata iz razloga što je zdravstveni saradnik lice sa visokom stručnom spremom koje nema završeni fakultet zdravstvene struke i koje obavlja određene poslove zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, zbog čega je neophodno da obuka tokom pripravničkog staža traje duže nego što je to propisano za zdravstvene radnike sa visokom stručnom spremom.
Poštovana gospodo, pa i trajaće duže i ako se prihvati i naš predlog, jer zdravstveni radnik sa visokom stručnom spremom imaće staž od šest meseci, ovaj na koga smo mi intervenisali, zdravstveni saradnik sa viskom stručnom spremom devet meseci, i ministre Lončar, to je za tri meseca duži pripravnički staž.
Prema tome, naša argumentacija se uklapa u osnovni argument onoga što je rekao ministar Lončar.
Ja sada, pravo da vam kažem, mislim da i građani, a verujem i narodni poslanici, nećete moći da razumete kako sada da ne poštujemo logiku i da glasamo za naš amandman, kada se naša argumentacija poklapa sa onim maltene što je argument gospodina Lončara, a mi nudimo i dodatnu argumentaciju. To je jedna stvar, poštovana gospodo.
Druga stvar, koja je ja mislim veoma važna za ovaj trenutak ovde, tiče se upravo onoga što je središte ovog Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Mi smo pitali gospodina Lončara ovde, evo, vidim da gospodin Girić, gospođa Mrdaković, to su sve lekari, prate sada ovde, nadam se da će diskutovati, mi smo pitali gospodina Lončara - gospodine Lončar, na osnovu čega ste vi tvrdili da je manji strah od nemogućnosti lečenja kod građana u našoj republici, kada smo mi ovde tvrdili da je taj strah ogromni, poštovana gospodo? Onda je nama gospodin Lončar odgovorio – pa, eto, vi finansirajte istraživanje, pa će istraživanje to da vam pokaže.
Poštovana gospodo, pa gospodine Lončar, kako to? Pa, valjda ako imate stav oko nečega, valjda ste taj stav izgradili na osnovu neke argumentacije, na osnovu istraživanja koje je sprovedeno, a ne ovako, da dođe ministar i kaže – manji je strah, a vi finansirajte istraživanje, pa mi pokažite da je manji. Pa, kako gospodine Lončar? Ili, gospodine Lončar, kada vi kažete – naši lekari odlaze u Nemačku, iz Nemačke odlaze u Norvešku itd, itd. Onda vi kažete – pa to su neki procesi tranzicije, i lekari su u tranzitu. Ali, ja primećujem, poštovana gospodo, da smo mi ta prva tačka, odavde odlaze. A, ko dolazi, ministre Lončar? Kada ovi naši lekari odu u Nemačku, kada nemački lekari odu u Norvešku ko će da dođe koda nas, hoćemo li mi ovde da ostanemo upražnjeni za sva ta mesta? Niste rekli odakle dolaze kod nas, npr. da se popune ova mesta, jer u Nemačkoj su se osigurali, kao što ste i sami rekli. U Norveškoj su se osigurali sa nemačkim lekarima? A mi, kako ćemo mi da nadomestimo toliki odliv lekara, evo, ovo, gospođo Rakonjac, npr. da čujemo odgovor na to pitanje?
Još jedna stvar. Mi smo ovde, ministre Lončar, svaki put kada dođete, pa i sada kada ste došli i kada smo u načelu raspravljali i sada povodom našeg amandmana na član 4. vama saopštili – hajde da se usmerimo ka temeljnoj reformi sektora zdravstva. Za ovih godinu i osam meseci stalno ponavljamo dve reči – Beveridžev model, da se unese u sistem zdravstvene zaštite kod nas. On, ministre Lončar, podrazumeva taj sistem da svi građani naše Republike, nezavisno od toga da li su zaposleni ili su nezaposleni, da li im se uplaćuju doprinosi ili se ne uplaćuju doprinosi, da je svako od njih siguran za besplatnu primarnu zdravstvenu zaštitu, a da se mi ovde obavežemo da ćemo taj deo te zdravstvene zaštite finansirati iz budžeta.
Gospodine Lončar, ja npr. mislim da je to nekakva civilizacijska stvar. Kada bismo to uradili, e onda bismo mogli da tvrdimo da zaista delamo tako da se smanjuje strah kod naših građana od nemogućnosti lečenja. Dok to ne uradimo, ne možemo to da tvrdimo, ja mislim, gospodine Lončar i uvažene dame i gospodo narodni poslanici. Hvala.

Reč ima ministar.

Prvo, dobro je da ste postavili ovo pitanje – odakle ćemo mi da imamo lekara, ali ste trebali da se informišete da imamo dve i po hiljade lekara na birou i 9.000 sestara i medicinskih tehničara. Znači, mi taj problem nemamo.
Mi imamo onaj problem koji je napravljen ranije i o kome smo pričali, da nije bilo specijalizacija, da se nisu davale, da se nisu zapošljavali ljudi i da je morao da bude obavezan staž. Zato smo došli u ovu situaciju. Mi dovoljno imamo lekara. Zato mi ne brinemo. Vi sigurno znate i zašto odlaze lekari iz Nemačke, iz Slovenije, iz Hrvatske, bilo gde. Naravno, idu tamo gde su bolji uslovi. To je normalno.
Ali, što sve ovo niste uradili ranije? Pa, mi ne bi došli u ovu situaciju.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Kako ja?)
Pa, ne, ja. Dobro, nema veze, niste vi.
Tako da, nemamo taj problem odakle ćemo imati lekare. To je jedna stvar.
Što se tiče istraživanja, mislim da istraživanja dovoljno govore, jedino ako se nešto promenilo u zadnjih par dana. Ja sam vam zato rekao – ako ima nešto da mi ne znamo, pa vi ga pre vremena isfinansirajte, da se vidi. Inače, to je svima poznato. Nije tema da pričamo kakva su istraživanja i šta kažu.

Hvala.
Lista je opet prepuna.
Prvo reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, njegovi saradnici, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega, od govornika koji je ranije izlagao prvi put čujem za neki stepeničast ili stepenasti pristup rešavanja problema. Mislim da je taj termin primereniji građevinarstvu, inženjerstvu, a ne u zdravstvu i medicini.
Mislim da se danas na osnovu ovog predloga zakona i na osnovu svega ovoga što smo čuli zaista vidi da se stvari rešavaju na jedan sasvim drugačiji način, da se ovaj pripravnički staž o kome u amandmanu govorimo se rešava na osnovu brižljive analize studijskog programa lica koji nisu zdravstveni radnici već zdravstveni saradnici, kao što se brižljivom analizom studijskog programa zdravstvenih radnika dobilo rešenje koje je predloženo, a to je da bude staž u trajanju od šest meseci, a kod zdravstvenih saradnika da bude 12 meseci, a ne nikakvim stepeničastim ili stepenastim pravilima ili analizama.
Dakle, nije poenta da to bude šest, devet, dvanaest, kako bi neki rekli, nego je poenta da to bude smisleno, da zdravstveni radnici već imaju u studijskom programu deo staža, odnosno deo studijskog programa koji obavljaju, ako je preklopljen sa pripravničkim stažom, te je i on niži po broju meseci i zdravstveni saradnici upravo nemaju taj deo na završnoj godini osnovnih sudija. Zato je pripravniči staž u trajanju od 12 meseci.
Mislim da je tu sve jasno, ali takođe smatram da se i ovaj zakon i ovaj amandman na ovaj način dodatno i politizuje i unosi se jedna neprofesionalna priča apsolutno u ovu tematiku, što mislim da nije u uputu. Hvala.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Kako replika, ja nisam pomenuo.