Mislim da je ova tema bila veoma važna, da je gospođa Olena Papuga postavila pitanje i da je zaslužila da odgovor bude do kraja dat od strane ministra.
Takođe gospodine Pavićeviću, pozvali ste na pogrešan član, trebali ste da se pozovete na član 158, ali da ste bili na jučerašnjoj sednici bili biste svedok da je i vaš kolega gospodin Živković govorio preko dva minuta, da nije bio prekidan, da smo bili tolerantni i prema opoziciji. Tako da gospodine Pavićeviću, sačekajte tok današnje sednice i na kraju prokomentarišite. Hvala.
Da li želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje? Da, hvala.
Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović.

Koleginice i kolege, uvaženi ministre, gospodine predsedavajući, htela bih da navedem argumentaciju za ne prihvatanje amandmana takođe, jer mislim da je gospođa Papuga zaista vrlo odgovoran poslanik i da se vrlo odgovorno sprema za sednice, ali da postoje neke nejasnoće koje mogu biti i u široj javnosti, pa bih prosto htela da dam svoju argumentaciju zašto mislim da ne treba prihvatiti ovaj amandman.
Složićemo se da ono što je novo u ovim izmenama, a vaš zahtev proističe iz toga je da će RFZO na ime sopstvenih sredstava povećavati finansijska sredstva fakultetima medicinskih nauka. Zašto mislim da je to sasvim korektno? Pored argumentacije koju smo već imali prilike da čujemo od gospodina ministra i gospodina Laketića, zbog toga što u onim sredinama u kojima postoje medicinski fakulteti, fakulteti medicinskih nauka, zdravstvena zaštita je na višem nivou nego u drugim. Postoji neuporedivo veći broj usluga koje se mogu isključivo u bazama fakulteta, na klinikama gde studenti uče, dakle postoji neuporedivo veća složenost tih usluga i naravno da Fond mora nagraditi ljudi koji rade najsloženije aktivnosti.
Da bi bilo možda plastičnije, navešću jedan primer. Ako jedan profesor vodi svoje studente, specijalizante u operacionu salu da uradi kataraktu, on istovremeno obavlja i zdravstvenu funkciju i uči svoje studente kako se to radi. Oni gledaju, uče se veštini, nekada studenti posebno specijalizanti asistiraju. Dakle, to je tako isprepletano i ono što se tiče obrazovnog nivoa praktičnih vežbi, sticanja veština i onoga što se tiče sticanja teorijskog znanja, a istovremeno je to i zdravstvena usluga, da je Fond sada po prvi put u obavezi u skladu sa ovim izmenama zakona da plati onom ko je zapravo izvor tako visokog nivoa zdravstvene usluge. To su nastavnici i saradnici i to ne direktno njima, jer bi onda to moglo da se shvati na način kako ste vi interpretirali, nego će dati fakultetu koji će u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju oceniti kakva će biti finansijska distribucija stečenih para iz sopstvenih sredstava.
I neki drugi poslanici su imali čuđenje zašto sam zaista više nego zadovoljna što rešavamo ovu problematiku. Ona sada nije ni u skladu sa Zakonom o radu, ni sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ni sa Zakonom o visokom obrazovanju. Ona se sada po prvi put rešava i zbog toga je ovaj korak jako dobar i mislim da ste imali sve ove informacije da možda amandmana ne bi ni bilo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.

Samo hoću da kažem, da se ne shvati pogrešno, mi nismo protiv toga da se nagrađuju hirurzi ili lekari koji rade i kao profesori na fakultetima, nego što je to na neki način sve centralizovano. Znači, to je omogućeno samo kliničarima koji žive u velikim centrima.
Kako će jedan lekar iz Sombora ili iz Subotice ili iz nekog drugog mesta, iz Svilajnca ili ne zna odakle raditi kao profesor na fakultetu? Možda treba na to da se obrati pažnja, da je to stvarno omogućeno samo lekarima koji rade u velikim kliničkim centrima da budu i nastavnici. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Papuga.
Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić.
Izvolite, gospodine Bradiću.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani, prvi put od kada sam izabran za narodnog poslanika u Republičkoj skupštini ja se ne protivim oštro zakonima koje predlaže Vlada i određeno ministarstvo, jer smatram da je ovaj Predlog dobar, jer rešava višedecenijski problem, kao što je rekao gospodine ministar Lončar.
Naime, o čemu se radi? Naša poslanička grupa, čiji sam ja danas ovlašćeni predstavnik, a to je Socijaldemokratska stranka, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije, nije uložila nijedan amandman iz dva razloga. Prvi razlog je što su, po rečima ministra, a ja se potpuno slažem sa tim, ovo okvirni članovi zakona koji omogućavaju detaljnije i sveobuhvatnije rešavanje višedecenijskog problema. Drugi razlog je što Ministarstvo kao predstavnik Vlade ima pravo na svoj stav i svoje mišljenje, a videćemo kada dođu ti podzakonski akti kako to izgleda i da li je to idealno ili ima manjkavosti, pa ćemo onda sugerisati izmene.
Materija je vrlo škakljiva, ne ne znam zbog čega, nego što može vrlo lako da se otme kontroli, da se pogrešno protumači i da unese zlu krv među zdravstvene radnike. Ja ću pokušati u par minuta, pošto sam imao sreću i zadovoljstvo da budem i radnik Republičkog fonda, da vam objasnim kako taj sistem funkcioniše, tako da mogu i građani da razumeju o čemu mi pričamo ovde.
Dakle, da bi sistem zdravstva funkcionisao, moraju da se edukuju kadrovi. Zbog specifičnosti struke, medicinski radnici mogu samo da se edukuju u zdravstvenim ustanovama, ne mogu empirijski da se edukuju. Do sada je bilo, da bi neko mogao da se bavi naukom, da bi mogao da bude profesor, da bi mogao da napreduje u struci i da bi mogao da se edukuje, on mora da bude radnik zdravstvene ustanove, a u Republici Srbiji su to klinički centri. Tu se vrši edukacija budućih lekara, budućih studenata, tj. studenata koji studiraju medicinu, stomatologiju, farmaciju.
Kao radnik medicinskog, tj. kliničkog centra, on konkuriše i bude izabran u zvanje nastavnika, asistenta, šta god je u medicini. Znači, on ima ugovor u Kliničkom centru i ima ugovor na Medicinskom fakultetu. To je ono što se bunio narod. Kako to za isto radno vreme neko može da ima dva ugovora? To je ovo što kaže gospodin ministar. To je nelogično. To je nemoguće.
S druge stane, nemoguće je te ljude, po Zakonu o visokom obrazovanju i Zakonu o radu, platiti samo 30% za rad u kliničkom centru. Zašto? Zato što oni de fakto provode ceo radni vek, ceo dan provode radeći u kliničkom centru i, kao što reče profesorka Slavica, edukujući kadrove. Jer, sem nastave i predavanja, studenti medicine i stomatologije se edukuju i tako što gledaju i što vežbaju. To neko mora da kanališe, neko mora da vodi te vežbe i neko mora da ih edukuje, jer ne rade na lutkama, nego rade na živim ljudima.
Da bi se to sada uvelo u zakonski okvir, radnici medicinskog fakulteta, profesori medicine i stomatologije će biti samo radnici na medicinskom fakultetu. Postavlja se pitanje - kako će da se valorizuje taj rad koji je evidentan, jer oni ljudi odrade tu platu u kliničkom centru? Tako što će Fond, Medicinski fakultet i zdravstvena ustanova da sklope ugovor gde će Fond njihov rad, ta sredstva koja oni zarade u Kliničkom centru uplaćivati Medicinskom fakultetu, a Medicinski fakultet onda davati nastavnicima.
Zbog čega ovaj stav 7. ne treba prihvatiti? Zato što po zakonu ne možete nekom da podignete platu. Zato ovaj stav 7. mora da ostane u ovom zakonu, da bi ljudi mogli da prime ono što su zaradili. To nije nikakvo uvećanje plata. Oni će platiti poreze i doprinose i plata im neće biti veća, biće ista. Zbog toga mora da se izuzme, jer ako bi se izuzeo ovaj stav 7, onda bi faktički ljudi mogli da imaju samo platu na fakultetu, a on, da vas podsetim, pripada Ministarstvu prosvete, a ne Ministarstvu zdravlja. Ovde bi mogli da imaju 30% od plate kliničkog lekara, iako rade 100%. Ovo je samo ozakonjenje nečega što se decenijama nije moglo da reši.
Kako će to izgledati na kraju? Kao što reče gospodin ministra, videćemo, ali ovaj član zakona daje mogućnost da sada Ministarstvo sa svojim stručnim službama ide dalje u rešavanje ovog problema, jer tu se otvara sijaset problema. Ti problemi nisu vezani, ponavljam, za osiguranike, tj. za pacijente i nisu vezani za nastavno-naučni kadar medicinskih i stomatoloških fakulteta. To je vezano za to kako će sada da se urede odnosi kadrovskih lista, projektovanja kadrova, ali to je nešto što radi Batut, što radi Ministarstvo zdravlja i što radi Republički fond. Suština je da ovo ne može da naškodi, a daje šansu da bude mnogo bolje. Videćemo kako će to da izgleda u budućnosti.
Zbog toga svega mi nismo ulagali amandmane i nismo oštro protiv Predloga zakona, jer smatramo da će doneti boljitak i da će rešiti taj problem, da ljudi imaju napokon rešen svoj status i da znaju koliko zarađuju, kako zarađuju, a ne da se desi da neko ima dva uplaćena doprinosa, pa krajem godine ide u Fond da podnosi zahtev da ima refundaciju doprinosa na socijalno i na penziono, što nije u redu. Ovako će to da se, ja pretpostavlja, a i duboko se nadam da je to zamisao Ministarstva da će to tako da se reši. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Bradiću.
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ja se u potpunosti slažem sa obrazloženjem gospodina ministra, doktora Laketića, predsednice Odbora za zdravlje i, naravno, sa vrlo konstruktivnom diskusijom kolege Bradića. Meni lično smeta to što predlagač ili predlagači amandmana nisu bili na samom Odboru, jer bi onda mnogo jasnija pozicija bila i mislim da bi odustali od ovog amandmana. Ali, kažem, lično mi smeta ovaj zaključak predlagača amandmana, kojim se nameće da je predlagač zakona pokušao da prošvercuje osporen stav 7. kroz Predlog zakona o postojeći pravni sistem. Znači, očigledno je da namera predlagača nije bila da bilo šta prošvercuje, već da krene i ovo je početak uređivanja ovog dela Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Dakle, mislim da ovaj amandman treba odbiti i u potpunosti podržavam obrazloženja koja su data. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Giriću.
Reč ima narodni poslanik dr Branko Đurović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre zdravlja, predstavnici Ministarstva zdravlja, kolege i koleginice, poštovani narodni poslanici, prethodni govornici su pričali o finansijskom aspektu ove problematike, ali ja bih na sopstvenom primeru pokazao šta je srž Predloga ovoga zakona. 
Kao mladi lekar, sad već davne 1984. godine, zaposlio sam se u Kliničkom centru Srbije kao klinički lekar na neurohirurškoj klinici. U mojoj radnoj knjižici piše datum - 03. septembar 1984. godine počinjem radni odnos. Dana 31. oktobra 1993. godine prekidam radni odnos u Kliničkom centru Srbije i sledeći dan dobijam stalni radni odnos, znači stoprocentni radni odnos na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, u statusu asistenta. Dosadašnji zakon, dosadašnji formalno-pravni okvir kaže – doktore Đuroviću, ti si zdravstveni radnik do 31. oktobra 1993. godine. Od 01. novembra do današnjeg dana, kada se nadam da će biti dan glasanja, ja sam, pošto sam prešao, nažalost, postao sam stariji, dogurao do redovnog profesora.
Znači, od 1. novembra do današnjeg dana ja nisam zdravstveni radnik. A šta ja radim u ovom vremenskom intervalu? Ja i dan-danas operišem, radim neurohirurške operacije, istovremeno u toku tih neurohirurških operacija vršim edukaciju. Koga? Studenata medicine, lekara u postdiplomskom periodu, na masteru, na doktorskim disertacijama iz neurohirurgije, na specijalizaciji i u sklopu subspecijalizacije. Prvi put se dešava da mi koji radimo svoj posao do današnjeg dana dobijamo formalno-pravni status da smo zdravstveni radnici. Ja do današnjeg dana ilegalno radim ove svoje neurohirurške operacije. Jedino što mi zakon priznaje to je edukacija, pa sijaset nastavnika i saradnika prvi put sad dobija status zdravstvenih radnika, nešto što je iracionalno. Državna revizorska institucija je dala pozitivan signal. Čekate, ljudi, šta radite? To nema veza sa zdravim razumom, to je iracionalno nešto.
Ministarstvo zdravlja reaguje ažurno, odmah, formira se radna grupa Ministarstva zdravlja. Ko je u toj radnoj grupi? Ljudi koji znaju tu problematiku. Predsednik radne grupe je predsednik SANU-a, bivši dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ko su još članovi te radne grupe? Aktuelni rektor Beogradskog univerziteta, bivši dekan, svi oni koji su pokušavali da kažu – pa, čekajte, ljudi, dajte nam formalno-pravni status da smo zdravstveni radnici, nemojte da nas zakon gleda da smo ilegalci. Ova radna grupa je donela krovni zakon, prvi put. Da li će ta radna grupa nastaviti sa svojim poslom? Nastaviće.
Ovom prilikom iskazujem zadovoljstvo i zahvalnost Ministarstvu zdravlja što je prvi put, posle 60 godina, pokrenulo ovo. Niko nije hteo da se uhvati vrućeg krompira. Svi su stavljali ispod tepiha. A ovo je početak, rešićemo. Hvala vam na pažnji.