Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Osmu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u ovoj godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 100 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 145 narodnih poslanika i da imamo uslove za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da)
Reč ima narodni poslanik Šaip Kamberi.

Hvala gospođo predsednice. Moje današnje pitanje je za Vladu Republike Srbije.
Dana 29. maja 2015. godine, Vlada Republike Srbije donela je odluku 05 broj 350-854/2015 o izradi prostornog plana područja posebne namene regionalnog centra za obuku jedinica za multinacionalne operacije Baza – Jug.
Okvirna granica prostornog plana kako je navedeno u odluci, osim delova područja grada Vranja, obuhvatala bi opštinu Bujanovac, cele katastarske opštine Bogdanovac, Gornje Novo Selo, Donje Novo Selo, Đorđevac, Muhovac, Ravnobučje, koje se nalaze unutar zone kopnene bezbednosti i sela Negovac, Sebrat i delove katastarske opštine Bilaća, Božinjevac jedan, Božinjevac dva, Borovac, Bujanovac, Žuželica, Karadnik, Levosoje, Letovica, Lukarce, Ljiljance, Nesalce, Rakovac, Savuljica i Srpska Kuća.
Osnovni cilj planiranja, kako se u odluci navodi, podrazumeva iskorišćavanje postojećih kao i do sada neangažovanih prostornih potencijala za ostvarenje misije Baze Jug, uz poštovanje principa održivog prostornog razvoja.
Posebni ciljevi obuhvataju između ostalog i obezbeđenje prostornih uslova za izgradnju, opremanja i funkcionisanje objekta u funkciji odluke, integrisanje objekta i aktivnosti u okviru Baze Jug u okruženju, kao i stvaranje uslova za jačanje regionalne saradnje i pozicije Republike Srbije u pogledu angažovanja u mirovnim operacijama.
Moje pitanje za Vladu Republike Srbije, a ono što interesuje građane u opštini Bujanovac jeste da li ova odluka znači dalju militarizaciju područja? Kako će njena realizacija uticati na svakodnevni život građana opštine Bujanovac, na njihova prava, slobodu kretanja, na korišćenje njihove pokretne i nepokretne imovine? Da li će za te zone važiti poseban režim kretanja, odnosno da li će građani morati da uz posebnu dozvolu pristupe njihovim nepokretnostima i da li je lokalna samouprava u Bujanovcu upoznata sa ovom odlukom?
Moje drugo pitanje takođe za Vladu Republike Srbije, a odnosi se na poslednji izveštaj Evropske komisije o progresu Srbije. Na strani 69. Izveštaja o progresu, prevod na srpskom, gde se govorilo o situaciji u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, između ostalog se kaže, citiram – Ovaj region je i dalje nerazvijen, a etničko albansko stanovništvo je i dalje nedovoljno zastupljeno u javnim službama.
Dakle, moje pitanje za Vladu jeste – Šta planira Vlada da preduzme po ovim pitanjima, koja ujedno predstavljaju političke zahteve političkih predstavnika Albanaca Preševske doline? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Žika Gojković.

Hvala.
Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo drage kolege poslanici, iskoristiću vreme poslaničke grupe da postavim dva pitanja, ali u isto vreme da ponudim rešenja za probleme o kojima ću govoriti.
Prvo pitanje se odnosi na preduzeće „Severtrans“ Sombor, Privredni sud u Somboru odbio je da prihvati unapred pripremljen plan reorganizacije, prema kojem je dogovoren otpis dela kamate na dugovanja prema najvećim poveriocima.
Ovaj predlog je podržan, što je jako važno, od 80% poverilaca, gde su NIS, „Naftagas“, NLB lizing, Porše lizing i drugi, koji su se složili da prihvate 60% potraživanja, a zateznu kamatu i 40% potraživanja otpišu.
Sa dugovanjima „Severtransa“ od 740 miliona dinara, 250 miliona bi država po Zakonu o konverziji duga pretvorila u akcije, tj. vlasništvo kapitala i povećala udeo sa 53% dosadašnjih na 80%.
To se trebalo desiti na prvom sastanku Vlade, a i danas, koliko ja znam, predstavnici „Severtransa“su u Ministarstvu finansija u pregovorima sa gospođom Gordanom Stanojević.
Sudija privremenog suda u Somboru, gospodin Čokorilo, inače sa teritorije Opštine Subotica, koji očigledno ne razume probleme u kojima se nalaze Somborci i preduzeće „Severtrans“, odbija predlog sa nerazumljivim zamerkama i ne uzimajući u razmatranje zahtev za produženje roka od 30 dana, kako bi se obezbedio zaključak Vlade o konverziji duga u kapital.
Pored toga, njemu nije jasno zašto poverioci potražuju 60%, a ne sve sa kamatama, što je prosto neverovatno.
Sam predlog o konverziji duga i ceo predlog koji su izneli radnici je bio predmet revizije za koji je dato pozitivno mišljenje u Vladi Srbije.
Takođe, indikativna činjenica da se u drugim opštinama prethodni stečajni postupak otvara u roku od tri dana da bi se omogućilo preduzeću nesmetan rad i eventualne ispravke, a sve u hodu što nažalost u Somboru nije slučaj.
Neprihvatanje ovog predloga znači da će svi zaposleni u „Severtransu“ biti proglašeni tehnološkim viškom, što će opteretiti budžet Srbije, jer su u budžetu predviđena sredstva za otpremnine.
Novac za otpremnine bi trebao da bude uplaćen do 25. decembra, posle čega bi bio proglašen stečaj. Ljudi u „Severtransu“ su ovo već sve prošli posle pljačkaške privatizacije od pre nekoliko godina, pogotovo osetili je u Vojvodini i zato je njihov strah opravdan.
Oni samo traže priliku da rade. Podsetiću da je prosek u tom preduzeću oko 40 godina, a ono čega se boje je da neko od njih napravi socijalne slučajeve, bez obzira bio to privredni sud ili neko drugi.
Znači, moje pitanje je šta će Ministarstvo privrede i finansija učiniti da zaštiti više od 160 radnika zaposlenih u „Severtransu“ Sombor?
Moje drugo pitanje, tiče se takođe, postavljam Ministarstvu finansija, verovatno je i ubedljivo najveći problem i trn u oku svakog ko vozi motor, nerealno visoka cena godišnje registracije motorcikla, koja se do 500 kubika nekako može i platiti, ali zato one preko te kubikaže možemo slobodno smatrati preterivanjem.
Za one koji ne znaju, pomenućemo da je za motore između 500 i 750 kubika ta cena od 170 evra, a za motore od preko 1100 kubika ista registracija oko 250 evra. Znači, do 1100 kubika.
Za one preko 1100 kubika, zapremina i registracija, verovali ili ne, košta kao za nekakav luksuzni džip. Naravno, tu postoji ona ni malo vesela činjenica da se motor u Srbiji zbog klimatskih uslova nikada ne vozi godinu dana, već mnogo manje, što cenu registracije čini još većom i bizarnijom.
Smatra se da sezona ne traje više od šest meseci u kontinuitetu, i ako godišnji klimatski uslovi dozvole, tu se može dodati još jedan mesec. Recimo, kad temperatura padne ispod 10 stepeni Celzijusa, motor se parkira u garažu i čeka se novo proleće i otopljavanje. Isuviše je malo motocikala na putevima Srbije da bi se državna kasa dopunjavala ovim parama.
Sa druge strane, motocikl je pre više od 30 godina prestao da bude luksuz, pa i sa ovog aspekta neophodno je drastično smanjenje taksi.
Svima je jasno da je rešenje ovog problema vrlo prosto, zato ću i ponuditi dva rešenja. Prvo rešenje je da država smanji dažbine prilikom godišnje registracije motocikla za 50% i olakša njihovu registraciju u vremenu krize. Takođe bi država trebala da shvati i razume da ovim gestom neće smanjiti sredstva koja se po ovom osnovu slivaju u kasu, već će to biti jedan novi podsticaj da se uveze i registruje veća količina motora nego do sada, pogotovo ako se u Beogradu i ostalim gradovima Srbije odluče da uvedu na svojim teritorijama tzv. povlašćenu kubikažu od 125 kubika.
Drugo rešenje ovog problema je da se cene ostave ovakvim kakve su do sada, ali da se dozvoli registracija…
(Predsednik. Hvala. Prošlo vam je vreme.)
Molim vas samo još jednu rečenicu. Da se registracija motocikala za oniliki broj meseci koliko vlasnik motora bude želeo da ga vozi u jednoj kalendarskoj godini. Ovo jeste malo teže i zahteva malo veće probleme, ali mislim da je jedno od ova dva rešenja više nego prihvatljivo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću pitanje vezano za solidarni porez. Naime, Zakon o umanjenju neto prihoda u javnom sektoru je bio na snazi od početka 2014. do 31. oktobra iste godine, i on se odnosio na zarade i primanja iznad 60 hiljada, tačnije jedan deo i na iznos iznad 100 hiljada dinara.
Saglasno odredbama ovog zakona, isti se u tom periodu primenjivao na isplate definisane kao zarada ili druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, bez obzira na mesec za koji su bile isplaćene ove isplate. Prilikom umanjenja neto prihoda u jednom mesecu, to je zvanično objašnjenje poreske uprave, zapravo je bilo nebitno da li se isplata za jedan mesec vršila više puta u tom mesecu, jedanput, ili čak jednom u istom mesecu za više meseci.
Konkretan problem za koji bih postavila pitanje se tiče porodilja. Opšte je poznato da, nažalost, Zavod za socijalno osiguranje porodiljsku naknadu isplaćuje vrlo neredovno i da su upravo zbog toga u ovom periodu u 2014. godini mnoge porodilje naknade za porodiljsko odsustvo dobijale sa velikim zakašnjenjem, odnosno kada su one konačno stigle, veliki broj njih je dobila porodilja u jednom mesecu naknadu za dva, tri, pa neka od njih čak i za četiri meseca, a u sledećem mesecu nijednu, ili se mesecima čekalo da te naknade uopšte stignu.
Problem koji se pojavio u praksi je da kada su posle višemesečnog čekanja stigle te naknade u jednom mesecu za veći broj meseci, pa čak i da je, recimo, iznos naknade bio oko minimalca, ili oko 20, 30 hiljada, logično, kada su se one sabrale, taj iznos je bio veći od 60 hiljada i samim tim na njega se obračunavao solidarni porez, potpuno neprihvatljivo, jer porodilje i bebe, mladi roditelji su najpre nekoliko meseci čekali naknade, kada su im se životni torškovi povećali, a posle su im one umanjene.
Svakako, namera zakonodavca kada se doneo tzv. solidarni porez nije bila da se on primenjuje i na porodilje.
Zaštitnik građana je podneo preporuku pre više meseci Ministarstvu finansija, u kojoj upravo objašnjava da bi Zakon o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru trebalo da se primenjuje na pojedinačne isplate i uplate, a ne na kumulativne, o kojima se radi u ovom slučaju.
Veći problem je što je neujednačena praksa na terenu, u različitim opštinama i ono do čega dolazimo danas 2015. godine, i u proteklih nekoliko meseci, je da ukoliko porodiljama nije obračunat solidarni porez ili na kumulativno isplaćene nadoknade, njima sada od poreske uprave stuže rešenje da moraju da isplate određeni iznos, pošto je poreska uprava kontrolom videla da su uplaćene naknade veće od onih koje bi trebalo da budu umanjene povodom ovog zakona, pa dobijaju rešenja koja su, nažalost, konačna, da određeni iznos uplate u budžet.
Pre nekoliko nedelja, sredinom novembra smo dobili informaciju da Ministarstvo finansija, zajedno sa poreskom upravom, rešava ovaj problem, da će se sagledati pojedinačna rešenja i da će se uskoro izaći u javnost sa odgovorom porodilja. Zbog toga postavljam pitanje kada i koji model će se naći kako bi se pomoglo u konkretnim slučajevima ovim porodiljama? Koje aktivnosti Ministarstvo finansija, zajedno sa poreskom upravom preduzima da bi se zaista rešio ovaj veliki problem?
Poslanička grupa SVM čeka brz odgovor, jer smatramo da ni porodilje ni bebe ne smeju biti kažnjene. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsednice, ja ću prvo vas da zamolim na početku da uradite nešto da ova pitanja koja ovde postavljamo ne bi bile samo prazne reči koje odu u vetar. Naš Poslovnik obavezuje organ kome se postavi pitanje da u roku od 15 dana odgovori. Ja sam u poslednjih nekoliko meseci postavio šest, sedam pitanja, a dobio sam samo jedan odgovor, od ministra unutrašnjih poslova posle mesec dana. Premijer, ministar kulture, ministar finansija i drugi kojima sam se obraćao nisu mi nikada odgovorili. Ja vas molim da nešto uradite po tom pitanju, kako se sve ovo ne bi pretvorilo u neku predstavu gde mi govorimo nekoliko minuta da bi nas možda čuli građani, a pitanja koja postavljamo ostaju bez odgovora od strane nadležnih organa.
Ja ću postaviti danas pitanje predsedniku Vlade, pre svega, kao najodgovornijem za funkcionisanje Vlade, a pitanje je vrlo jednostavno – kada će biti doneta uredba iz stava 2. člana 54. Zakona o javnoj svojini?
Zakon o javnoj svojini usvojen je pre skoro četiri godine. Predvideo je rok od šest meseci za donošenje uredbe kojom će se regulisati kriterijum i postupak davanja stanova u javnoj svojini u zakup i njihove kupovine, kao i kriterijumi postupak dodeljivanja stambenih zajmova zaposlenima u organima iz stava 1. ovog člana, a organi iz stava 1. su organi Republike Srbije, AP i jedinica lokalne samouprave.
Šta je suština ovog pitanja, šta stoji iza ovog pitanja i zašto ova uredba komplikuje život jednom broju građana? Jedan broj građana zaposlenih u organima Republike Srbije, AP i lokalne samouprave živi u stanovima koji su imovina Republike Srbije. Oni, zato što nije doneta ova uredba, ne mogu da otkupe ove stanove u kojima žive. Oni, recimo, zaposleni kojima je prestao radni odnos i otišli su u penziju, po tumačenju gube pravo da budu u tim stanovima, i ti ljudi danas žive u strahu da li će i kada će Vlada doneti uredbu, omogućiti im da otkupe te stanove ukoliko žele i imaju sredstava, što je malo verovatno, s obzirom na ekonomsku politiku i rezultate ekonomske politike ove Vlade, ali su pre svega zabrinuti da li mogu da dođu u situaciju da izgube pravo da žive u tim stanovima, zato što bi ova uredba trebalo da reguliše šta se dešava sa onima koji se penzionišu, a u statusu su zakupa određenog stana.
Rok za donošenje ove uredbe bio je prva polovina 2012. godine. Znači, tri i po godine se kasni. Podsetiću vas da je neko izračunao da se sa podzakonskim aktima u Srbiji prosečno kasni, odnosno prosečan rok za donošenje podzakonskih akata je 790 i nešto dana, znači dve godine.
Više puta smo u raspravi ovde, po brojnim zakonima, ukazivali na potrebu da se podzakonska dokumenta donose mnogo brže, da ona moraju da budu spremna onog trenutka kada se usvoji zakon, da budu i usvojena podzakonska dokumenta, jer veliki broj stvari, nažalost, u zakonima koje donosi, predlaže ova Vlada, donosi vladajuća većina, sadrže u sebi puno praznog prostora koji onda treba da se reguliše uredbama i drugim podzakonskim dokumentima, a onda se ta dokumenta ne donose na vreme i zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru, ne mogu da se sprovedu i nemaju nikakav efekat. Sve ovo za posledicu ima potpuno odsustvo bilo kakvih reformi u Republici Srbiji, evo već četvrtu godinu i postavljam pitanje premijeru – kada će Vlada doneti uredbu iz člana 2, odnosno iz člana 54. stav 2. Zakon o javnoj svojini. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Pitanje bi, pretpostavljam, trebalo da uputim gradonačelniku Novog Sada, Milošu Vučeviću, međutim nisam stigla da bi on bio u mogućnosti i imao kapaciteta da odgovori na njega, tako da ću pitanje umesto toga uputiti ministru Sertiću uz preporuku da se konsultuje sa Gradom Novim Sadom kada bude davao odgovor na njega.
Moje pitanje je koliko će ukupno građane Novog Sada koštati investicija koju je u ovoj sali najavio gospodin Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Republike Srbije, o dolasku nekakve misteriozne kompanije u Novi Sad, što bi bila najveća, a zlobnici bi rekli i jedina investicija u Novi Sad u prethodne četiri godine od kako je SNS, kao treće plasirana na lokalnim izborima, došla do vlasti u Novom Sadu.
Naime, ono što se može videti iz dokumentacije koju je objavilo Javno preduzeće Zavod za izgradnju grada, to je da Novi Sad, radi dolaska te kompanije, ima nameru investitoru da ustupi zemljište koje je, kada ga je Novi Sad dobio od strane Republičke direkcije za imovinu, procenjeno na 12,5 miliona evra.
Osim toga, Grad Novi Sad, isto tako iz te zvanične dokumentacije, ima nameru da uloži milijardu dinara u opremanje tog zemljišta i tri milijarde dinara za izgradnju hale u kojoj će taj investitor misteriozni da obavlja nekakve poslove. To znači da će Novi Sad da uloži u ovaj posao više od 40 miliona evra prema onome što mi za sada o tome znamo.
Neki kažu da će to biti američka kompanija „Lir“ koja je na svojim sajtovima za pronalaženje posla raspisala konkurs za određene poslove u Novom Sadu. Ono što je nesreća, gospođo Gojković, što je jedini uslov za taj posao da radnici mogu da stoje osam sati. Ako se podeli ta suma, ogromna, koju Novi Sad daje da bi se ta fabrika otvorila, na broj radnika koji je najavljen da će biti zaposlen, a to je 1.500, dođe se veoma lako do toga da će Novi Sad radno mesto u ovoj fabrici, investitoru plaćati oko 30.000 evra ili 3.600.000 dinara.
S obzirom na to da jedini uslov za te ljude koji će biti zaposleni u toj fabrici da mogu da stoje osam sati, pretpostavljam da njihove plate neće baš biti visoke, odnosno da će biti minimalne, što znači da će Grad Novi Sad ovom investitoru omogućiti da u narednih 12 godina besplatno radi u Novom Sadu. Ja molim ministra Sertića da nam objasni na koji način je to investicija u Novi Sad, a ne u tog investitora?
Ja znam da naš gradonačelnik, a i vi znate gospođo Gojković, u investicije ubraja dve nadstrešnice za bicikle, semafor i jedno gradilište za semafor koje još uvek nije otvoreno, jednu točionicu goriva na pumpi, klupu, dva drveta i ginekološki sto koji je otvorio juče, te razumem u tom smislu potrebu SNS da stvori nekakav privid investicija u Novom Sadu.
Ono što bih ja molila Aleksandra Vučića i Vladu Republike Srbije i SNS je da Milošu Vučeviću investicije u Novi Sad plaćaju od svojih para, a ne od para građana Novog Sada, a ne od para građana Republike Srbije.
To nije jedini slučaj da mi imamo lažne investicije, a zbog kojih se zapravo Republika Srbija zadužuje. U Obrenovcu, koliko možemo da čujemo, se pravi isto tako nekakva lažna investicija u koju će Republika da uloži 40 miliona evra, odnosno 20 miliona Republika, 20 miliona Grad, investitor 20 miliona evra, a taj investitor će da otvori 250 radnih mesta.
Nije tačno da ima štednje. Štedi se samo na građanima, a za vaše prijatelje, za investitore uvek ima para i kojih nema.