Uz zahvalnost vama, gospodine Krkobabiću, na podršci, želeo bih samo nešto da kažem, pošto smo prihvatili, nevezano za to što moramo da otplatimo stare dugove za vojne penzionere, za njih 57 - 60.000, dakle, mi smo prihvatili da je to bila greška države 2007, 2008. godine i tadašnjeg ministra odbrane. To znači da je za tih 60.000 za nekih 6% uvećana penzija.
Ono što je veoma važno i pokušaću da budem konkretan, oko RTB Bora ne znam šta bih vam rekao. Vrlo su teški uslovi i teško je napraviti dobar rezultat sa ovakvom cenom bakra u svetu.
Toliko je teško to napraviti, a kada to imate, onda imate i nervozu i nezadovoljstvo ljudi, a državi se samo gomilaju dugovi. Mi danas ne možemo, da budemo iskreni, ni da prodamo, ni da privatizujemo RTB. Ja sam razgovarao u Americi sa najmoćnijim hinjovim kompanijama, ali oni zatvaraju rudnike bakra, kao što se zatvaraju čeličane. Ne znam da li imate informaciju da su Košice 50% spustili svoju proizvodnju, a 15% ljudi otpuštaju. Dakle, čeličana koja je važnija od naše, upravo zbog cene čelika koja je na najnižem istorijskom nivou, kao i cena bakra, kao i cena nafte, kao i mnoge druge probleme koje imamo upravo zbog toga, naročito u prodaju sirovina u kojima smo mi kao zemlja bogati.
Nisam siguran da to na najbolji mogući način koristimo, ali nisam siguran ni da ne koristimo. Dakle, prosto, za nas je teška situacija, i potreban nam je strateški partner, ne možemo da ga nađemo. Neću da prihvatam to kao neuspeh Vlade, i zato sam rekao prema svima - super, pomozite nam ako možete. Ja vam kažem – ne može, jer ne možete da nađete nikog u svetu ko će u ovom trenutku da uđe u to iz prostog razloga što su takvi uslovi na tržištu i što je tako i toliko teška situacija.
Dakle, to su naši realni i objektivni problemi sa kojima ćemo da se suočavamo. Zato sam rekao da taj deo o kojem je govorio Fiskalni savet razumem, jer kad počnu svi da govore – e, 17 preduzeća niste završili. Pa, vi ste ih završili tako što ste ih uništili, ne govorim o vama, nego o onima koji takve primedbe daju. Vi ste ih završili, uništili ste ih u prethodnih 15, 20 ili ne znam, koliko godina. Ostalo je onda nekome da to gleda šta će, kako i na koji način da nam popravi.
Što, da nam niste ostavili Železaru koja je mogla da radi, ili u kojoj je sve cvetalo od posla? Što, da nam niste ostavili stočni fond i krave koje su progovorile, toliko im je dobro bilo. Pa, ništa od toga nam niste ostavili. Neko je mora svim tim da se bavi i neko danas mora da rešava te probleme da bi Srbija mogla, kao što sam rekao, da bude moderna i normalna zemlja.
Vi ste rekli da se daje novac i našim investitorima. Daje se, Milane, daje se i rađe ga i lakše dajemo našim ljudima nego strancima, ali hajde da postavimo stvari objektivno. Stranci lakše donose tržište koje nije samo tržište Srbije, već tržište zapadne Evrope, tržište Evro-Azijske unije, Rusije, Belorusije, Kazahstana i Jermenije. Takođe i Turska, i Turci dolaze sve više i dobrodošli su u našu zemlju, pre svega zbog evropskog tržišta. Nadam se da će sada u još većem obimu dolaziti u Srbiju zbog Ruskog tržišta.
Ne radujemo se ničim problemima u odnosima. Naprotiv, svuda se trudimo da ih napravimo da to budu najbolji mogući odnosi i da mi utičemo koliko možemo da se tenzije smire. Ali, vam sada kažem doći će nam više od stotinu kompanija iz Turske naredne godine zato što imaju ugovorenu proizvodnju i ugovorenu prodaju na ruskom tržištu, više ne mogu to da rade iz Turske. Pitanje je dana kada će to Rusi da zaustave sa nekim drugim zemljama koje su bliske Turskoj, a za Srbiju znaju da im je sigurna. To opet zavisi od nas da to završimo.
Što se tiče domaćih ljudi, mi imamo probleme sa garancijom, probleme sa empielovima, ljudi koji ne razumeju, to su nenaplativi krediti. To je ono iz prošlosti gde smo uzimali kredite koje banke ne mogu da naplate i zato našim preduzećima traže posebne koleterale, da traže dodatne garancije. Mi ćemo svakome ko ponudi iste uslove, čak i nešto slabije uslove od domaćih kompanija, da pružimo mnogo više nego što ćemo da pružimo strancima. To, nažalost, Milane, jednostavno nije slučaj.
Mi se i dalje suočavamo sa tim samoupravnim genom, gde svakoga dana moramo da objašnjavamo da mi čuvamo neka mesta i da neko čeka da mu neko pozvoni na vrata, da mu neko da posao. Jer, kod nas ne postoji razvijeni preduzetnički duh. Najčešća primedba koju svi mi u kampanji čujemo je – e, pa ja čekam posao, završio sam to. Zašto ga čekaš? Da li ti je zabranjeno da osnuješ kompaniju? Nikad lakše. Treba ti 24 sata. Ni toliko. Uradi, ali kod nas je dobar posao samo onaj koji je u državnoj svojini, samo ako radite nešto u državi, ako je nešto u javnom sektoru, e, onda nam je to zagarantovano.
Suština privrede i napredne ekonomije je u privatnom sektoru, u tome da se rizikuje. Mnogi kažu da su Amerikanci uspeli zato što oni koji su dolazili iz Irske, pre svega, ali i Poljske, Nemačke, Holandije, svih naših evropskih zemalja, da su to ljudi koji su imali taj „riski džin“, i da su i danas zato i danas imaju najuspešniju ekonomiju upravo zbog toga.
Mi smo sebe, tamo 50-ih, 60-ih godina, uspeli smo da uništimo taj preduzetnički duh, 90-oh smo uspeli da uništimo radne navike, i ono što danas radimo je kuknjava svakodnevna. Svaki dan je samo možemo li da zaplačemo i hoće li država negde da reaguje. Ne može država da reaguje na sve. Kada se budemo naučili, kada budemo napadani zbog toga što je država reagovala i nekome pomagala, jer za to je morala od nekoga da uzme novac, tada će Srbija biti neuporedivo uspešnija nego danas.
I oko toga, ja ne volim da se udvaram nikome, te neću da iskoristim to ni za dodvoravanje vama ni za dodvoravanje narodu, niti bilo kome drugom, za ljude koji govore, jer u Srbiji nikada nije bilo dobro. U Srbiji nikada nikome nije bilo bolje. Uvek smo pričali o tom boljem, još od 1804. godine, od početaka stvaranja moderne srpske države i nikad nam nije bilo dobro i nikad nam nije bilo bolje. A bogami bilo je, nekad je bilo lošije, nekad je bilo bolje.
Mada ću da vam kažem da mislim da je mnogo bolje iako to još svi ljudi nisu osetili. Neki će da osete manje, neki će da osete više. Stanje javnih finansija je stabilno. Naše javne finansije u odnosu na brlog koji smo nasledili, danas predstavlja apoteku. Uspeli smo privredu da pokrenemo i da od minusa i od prognoze sa minusom od jedan, minus jedan i po, da dođemo do plus jedan, a kažem vam u naredne četiri godine nijednom nećemo biti ispod plus dva posto.
To su velike stvari za jednu zemlju. Ako sagledate broj kilometara koji smo napravili auto-puta, ono što će uslediti u 2016. godini i što ćemo da završimo do marta 2017. godine samo u auto-putu je to gotovo 200 kilometara. Pa, računajte da vam prosečno kilometar auto-puta košta ne manje od sedam, osam miliona evra, negde i mnogo više. Negde je to naravno i manje, ali je prosečno svakako iznad osma, deset miliona evra. Pa, kad otvorite 30 kilometara onda znajte, hajde ovo je bila lakša deonica, ali kada otvorite 30 kilometara Požega – Preljine, to košta 300 miliona i preko 300 miliona evra. To su ogromni novci koje država daje, koje država izdvaja. To je ogroman napredak, samo što to mnogi ne žele da vide, zato što je važnije da se živi u nekakvom rijalitiju i samo da govorite loše stvari.
Znači, moći će neko da govori šta god hoće, ali će imati konkretne rezultate koje ne može da izbriše. Zato kažem, stanje u državi je mnogo bolje. Da li su svi građani to osetili? Pa, nisu. Da li će to uvek svi da osete? Pa, neće, taj boljitak će uvek da osete oni najvredniji, oni koji su najstrpljiviji, oni koji su najmarljiviji, najradniji i uvek će biti uspešniji od nekih drugih i to nema nikakve sumnje. To je narodni kapitalizam, to je život. Nikad nisu svi bili isti i za uravnilovku, valjda smo taj nivo preskočili negde 60-ih godina prošlog veka.
Da li ima još nepravde? Ima je. Možemo li još mnogo toga da ispravimo? Možemo i hoćemo. Da li će ljudima u 2016. godini biti bolje nego u 2015. godini? Sad to nesumnjivo mogu da vam kažem, ne sumnjivo, jer ako smo uspeli da prosvetnim radnicima za 4% podignemo plate, da isplatimo jedan posto u jednokratnom davanju, pa tog jednokratnog davanja biće i u 2016. godini. Nema nikakve sumnje, kad god vidimo da smo napravili uštedu, to ćemo da uradimo.
Krajem sledeće godine, a prošlo je već više od dve godine aranžmana sa MMF i onda sve možemo da sagledamo i možemo jednostavnije i slobodnije da planiramo naše rashode. To je suština, mi uspevamo i svi vide to. Da li mislite da je neko u MMF-u lud? Mislite da je neko u EU lud? Mislite da je neko u Svetskoj banci lud? Pa, ti ljudi su puni samo reči hvale. Puni su reči hvale i puni su reči priznanja za našu zemlju. Mislite li, kao što reče Dragan Marković da Kinezi, lako, onako bezveze rekli – sedi ti Vučiću pored kineskog premijera.
Da vam otkrijem da budete ponosni na svoju zemlju. Estonski premijer, pošto smo imali više tih prijema različitih na mnogo mesta smo išli. Ja sam bio fasciniran onom industrijskom zonom, industrijskim parkom u Sužou koji sam video, to ćemo pokušati u Srbiji da napravimo. Nešto su Kinezi u Belorusiji napravili, mi ćemo pokušati to ovde da napravimo mnogo bolje i sa snažnijim kineskim kompanijama.
Šta se dešava tamo? Kada idete sa kineskim premijerom ili sa kineskim predsednikom, nigde se ne guram uvek idem među poslednjima, ulazim u te prostorije i jedan divan čovek, mladi estonski premijer, Toni Ruivas, je rekao – kada oni idu gde ko seda, on je rekao – ne znam ko će da sedne sa ove jedne strane, ali ovde svakako ostavite mesta za Srbiju i za Vučića. Ne zbog Vučića, nego zbog Srbije, Srbija je to mesto zaslužila. Srbija je to zaslužila zato što ti ljudi vide ekonomske pokazatelje. Pogledajte šta EU kaže u svom izveštaju o ekonomskim reformama. Same su to reči hvale, vrlo konkretne, ali mnogo teškog rada je pred nama i ovi rizici sa tih 17 preduzeća nisu ni malo mali. Tu nam je potrebna pomoć svakoga, dobrodošao je svako ko može da pomogne, ali mi verujte znam da je to teško i gotovo nemoguće za nas da to dobro i lagano rešimo, jer se svih ovih meseci trudimo da to napravimo i vidimo sa kakvom mukom i teško ide. Neki su to očas posla uništili, a potrebne su vam godine da promenite, popravite i unapredite.
Dakle, smatram da je jasno da je Srbija na dobrom, vrlo dobrom putu. Smatram da svi vide da je stanje u državi neuporedivo bolje zato sam molio za stabilnost prošle godine, moliću za stabilnost i 2016. godine. Zato sam posebno zahvalan svim građanima Srbije, zato sam zahvalan vama Milane, zahvalan sam penzionerima, zahvalan sam svima, jer su ti ljudi razumeli, uprkos ne lakog života, neće biti lak ni za dve godine, ali će biti bolji nego danas.
Pokazali su trpeljivost i strpljenje i ozbiljnost i odgovornost. Pokazali su da razumeju šta je država i na tome sam zahvalan svim građanima ove zemlje, jer samo tako smo uspeli da napravimo ove bolje rezultate i samo tako ćemo u narednih pet godina imati mnogo bolje rezultate.
Naučio sam jednu stvar, na Dalekom istoku, ne planirajte pet meseci unapred. Ja zato nisam hteo da fasciniram Srbiju i da uzmemo tih 105 miliona evra i da vam kažem, ej ljudi, pa naš deficit je skoro pa nepostojeći za 2015. godinu, nego sam rekao, nemojte da nam plaćate, ostavite to za teške dane, ostavite nam to za teže dane, što nijedan političar nije do sada nije radio u Srbiji, što niko nikada nije radio.
To nije srpska navika. To jeste ono što pripada protestantskom etosu, kako god da okrenete. Mislim da to jesu pozitivne i dobre stvari koje se u Srbiji dešavaju i mislim takođe da, ako o ozbiljnim stvarima razgovaramo, po prvi put godinu dana imamo ozbiljne rasprave o rastu BDP, o fiskalnom deficitu i naučićemo razliku između neto PDV i bruto domaćeg PDV. Mnogo toga ćemo još da naučimo, ali time ćemo da vaspitavamo i obučavamo sve ljude u Srbiji koji će na mnogo stručniji način moći da sagledavaju i budžete i sve ono o čemu smo danas razgovarali.
Dakle, pošto se stiče utisak u javnosti da malo pomažemo domaće kompanije, pomažemo mnogo, ali ne može da bude pomoć, daj nam pare, ali da te pare ne vratimo. Ne možete da dobijete pomoć, a da ne date kolaterale i garancije da će taj posao da bude obavljen. Kada date PKC novac, oni imaju obavezu da zaposle taj i taj broj ljudi i toliko plata da isplaćuju i imaju kontrolore, teške ljude koji to kontrolišu, mi to kontrolišemo i oni te obaveze ispunjavaju.
To radi isto i „Džonson elektrik“, to radi svako kome damo novac. Tu smo imali nekih problema, ali ne velikih, Sertiću, gotovo su svi ispunjavali svoje obaveze, poslednji ugovori, gotovo su apsolutno svi ispunjavali svoje obaveze.
Ranije je to bilo i ovako i onako, bez prevelike kontrole, ali poslednje godine ili dve, nemamo nikakvih problema sa tim. Dakle, koja god od srpskih kompanija taj novac želi, te subvencije želi, dobro došli, ali vi morate da garantujete da mi nismo bacili taj narodni novac i mi hoćemo i nama nije problem da damo narodni novac, ali hoćemo da nam to vratite kroz zapošljavanje ljudi. Hoćemo da nam to vratite kroz tržište koje ste obezbedili na Zapadu ili Istoku.
Hoćemo da nam to vratite kroz to što ćete da radite u narednih pet ili šest godina, a ne došao sam, uzeo novac i posle godinu dana sve otpustio i više nemam šta da radim. To je suština. Ovo nije sve odgovor vama, ja sam vama zahvalan na razumevanju, na podršci vašoj političkoj partiji, na podršci koju pružaju svi penzioneri Srbije, koji odlično razumeju šta je država, a šta odgovornost i ozbiljnost, ali ovo su argumenti.
Kao što vidite, uvek od silnih najava, od nekada nekorektnog istupanja, od nekada poziva na mržnju obično ne ostane ništa, zato što rad pobeđuje. Rad ne možete da pobedite. Rad i energija što uvek pobeđuju i ja sam zato zahvalan i vama i svim ljudima koji su u tome učestvovali.