Ne mogu oni mudrog čoveka zbuniti, ni uvrediti, a ovo što oni dobacuju govori o njima, a ne o meni. Ne mogu me zbuniti i ja ću nastaviti dalje.
Dolazeći iz svog sela u kome je osnovnu školu završio slavni Dimitrije Ruvarac, za koga verujem da moj kolega poljoprivrednik nije ni čuo, setio sam se njegove poslovice – teška je prazna torba. Ima druga sremačka izreka – teško reduši u praznoj kući. Ima treća izreka koja glasi – teško domaćinu u kući golih zidova. Teška je prazna torba izgleda prosto, ali mi koji smo odrasli na njivi, mi koji nismo u selu Pukovce lažno pelcovali kokoške, da bi seljacima uzeli novac i kokoške posle nekoliko meseci, a budući premijer novac odneo, mi koji smo odrasli na selu znamo šta znači izraz – teška je prazna torba, kada kreneš na put, kada kreneš na njivu, a u torbi nemaš ni alatku, ni novčić, ni komad slanine, ni komad hleba, ni komad luka, a moraš ceo dan da radiš.
Zato je ta čuvena izreka jedna od izreka Dimitrija Mite Ruvarca mene na neki način dirnula i podstakla da iz sela u kome je on završi osnovnu školu večeras po prvi put ustanem iz poštovanja prema budžetu, za koga ne smatram ni da je razvojni, smatram da je domaćinski, zato što je domaćinski. Iz tog razloga sam ustao, mada zbog mikrofona i grla koje me malo boli, to meni predstavlja određene teškoće.
Ovaj budžet dokazuje da je domaćinski iz jednog razloga. Država Srbija živi od svog novca, da javni rashodi po prvi put su pokriveni javnim prihodima. Postoji deficit od 120 milijardi, ali postoji kamata na dug od 140 milijardi, sastavljena u rashodima budžeta i 32 milijarde za otplate dela glavnice duga, što je ukupno 192 milijarde. Kada to oduzmete od deficita, mi u stvari imamo višak prihoda, ali zahvaljujući njihovim drakonskim kamatama i zaduživanju, za čiju glavnicu treba da platimo 662 milijarde ove godine, zahvaljujući tome postoji deficit od 121 milijardu, a u stvari postoji suficit.
Država Srbija ima domaćinski budžet, država živi od svojih prihoda, od prihoda koje ubere od svojih građana. Svugde u svetu, pa i ovde, građani finansiraju svoju državu. Mi koji smo živeli od pluga i struga znamo kako smo došli u ovu situaciju. Dok su nam ruke bile na plugu i strugu, gospoda koja ne znaju kako se novac zarađuje, već samo kako se troši, sa obe ruke su nam ušli u džepove i vadili i vadili dok postavu nisu pocepali, a kada više ništa nije bilo, gospoda koja ne znaju kako se novac zarađuje, već samo kako se troši, rekli su – ako vi ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vam rasprodati imovinu, mi ćemo vas zadužiti.
Tako se živelo, umesto od zarađenog, živelo se od zaduženog. Njima je glavni proizvod u državi bio dug. Dugom se sve plaćalo. Roba se uvozila. Za tuđi novac, kupovali smo tuđu robu, a onda da bi njihovi prijatelji tajkuni što bolje zaradili, onda su usvojili SSP, sa sadržinom koju nijedna pristupajuća članica nije potpisala. To je bila preterana i prerana liberalizacija, sa kojom su nam naprosto počistili deo prehrambene industrije i deo poljoprivredne proizvodnje. Za tuđi novac se kupovala tuđa roba.
Njihova filozofija je bila – bolje uvesti nego proizvesti. Filozofija – bolje uvesti nego proizvesti, imala je za posledicu – bolje otpustiti nego zaposliti. Iz toga smo izgubili nekoliko stotina hiljada ljudi sa prihodovane strane, zbog gubitka proizvodnje prešli su na rashodovnu stranu. Umesto da budu prihod države, postali su rashod.
Ja sada pitam i sebe i vas, a one sa one strane neću ni da pitam, jer oni neće dobiti odgovor, dobiće izgovor, koliko bi bio budžet puniji da imamo danas 300.000 doprinosa na plate, poreza na plate, doprinosa za penzije, doprinosa za zdravstvo? Koliko bi penzije bile veće? Za 10, 15, 20%.
Najveća galama dolazi od onih koji su najviše krivi. Oni danas pričaju o proizvodnji. Meni je bilo dirljivo kada je jedan pripadnik stranke bivšeg režima počeo da priča o proizvodnji. Kad bih ja pričao o njegovoj proizvodnji, pričao bih nula sekundi, a kada bih pričao o njegovoj potrošnji, pa mogao bih da pričam godinama, mogao bih da pričam. Jedan sadi vinograd, živi na Vračaru. Drugi sadi zgrade, na pašnjacima. Možda očekuje da mu isplatimo podsticaje za sadnju zgrade na pašnjacima.
Pažljivo gledajte ovde gore. Ovde je sazidao i zgradu iznad zgrade, malo mu bilo. Bilo je dirljivo gledati i slušati kako on priča o proizvodnji. Mislim da ga je i Tadži, onaj što šije najskuplja odela, dobro čuo.
Ja verujem u svoju državu, za razliku od njih. Njima ne verujem ništa. Ovaj budžet pokazuje da je Srbija na dobrom putu. Ko je na dobrom putu, brzo će dobiti saputnike. Ovde ima puno saputnika koji veruju u Srbiju koja je na dobrom putu. S druge strane su oni koji se tome ne raduju. Mene to i ne čudi.
Srbija se svakog dana uspravlja. Meni je to drago. Nisam baš zdrav. Država je složen i dugo pravljen, ozbiljan proizvod. Pravi se ciglu po ciglu. Zatekli smo kuću golih zidova, državu bez države, zemlju bez nade, zemlju bez budućnosti za sadašnje i buduće generacije. To je složen proizvod koji se pravi ciglu po ciglu i ova Vlada pravi temelje.
Ja ne znam da li ću dočekati, pošto sam krhkog zdravlja, a i ove neke nezavisne organizacije ili neka tela su me nešto napali, pa ne znam šta mi mogu učiniti. Ne znam da li ću baš dočekati zbog tog krhkog zdravlja i njihovih napada, nezavisnih i nepolitičkih organizacija, ali ako ne dočekam ja znam da ćete vi Srbiju uspraviti.
U toj veri, ja ću izaći iz ove Skupštine zadovoljniji. Kada usvojimo ovaj budžet, proći ću ponosniji između Karađorđa i cara Dušana. Karađorđu ću reći – evo, voždu, seljaci su napravili ovu državu, ovi su je upropastili. Seljaci su napravili državu. Voždu ću reći – evo, ponovo gradimo državu Srbiju. Caru Dušanu ću reći – u Srbiji će ponovo vladati zakoni, a onda ću pored Novih Banovaca, starih Banovaca, gde je rođen Dimitrije Ruvarac, doći u moje Nove Karlovce, gde je završio školu, pa ću onda skočiti do Sremskih Karlovaca, kada usvojimo ovaj budžet, gde je sahranjen, otići na grob i podneti raport – gospodine Ruvarac, torba više nije prazna, Srbija je položila ispit iz prava da postoji.
Dok mi guramo kamen uz brdo, ovi koji navijaju za kamen i koji skaču na kamen da što teže izguramo kamen uz brdo, da bi izvadili Srbiju iz nevolja u koje su je oni gurnuli, poštovani građani, vi odlučite. Neki ih nazivaju izdajnicima. Ja ne mislim da su oni izdajnici. Ja mislim da čak nisu ni neprijatelji koje treba poraziti i zgaziti. To su politički ne istomišljenici i ne dozvoljavam da im niko kaže da su izdajnici. Ja smatram da su oni nesrećnici za koje ne treba glasati, jer, poštovani gledaoci, svaki glas koji date za te nesrećnike vraća njihove grabljive ruke u vaše džepove. Hvala.