Hvala.
Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uz najbolju nameru, uveren da moja prethodnica ima dobru nameru kada iznosi i primedbe na tekstove i odredbe sadržane u predlozima zakona o kojima danas raspravljamo, takođe ću se, ne načelno, nego pojedinačno osvrnuti na ono što je ovde izneto.
Dakle, kada je reč o izveštaju o napretku evropske Srbije, a naročito u Poglavlju 23, koje se tiče pravosuđa, borbe protiv korupcije i osnovnih prava, tačno je da se već godinama u svakom izveštaju navodi da naš Ustav sadrži odredbe koje omogućavaju politički uticaj na izbore nosilaca pravosudnih funkcija, ali je takođe tačno da je EU u svom izveštaju o napretku Srbije za 2010. i 2011. godinu, kada nisam bio ministar pravde i kada stranka koja me je predložila na ovu dužnost nije bila u vlasti, iznosio i konkretne primedbe na takvu vrstu političkog uticaja na najviše nosioce i na nosioce pravosudnih funkcija.
Nije mi poznato da je od polovine 2012. godine do danas, od kako ima čast da budem na ovom mestu, Evropska komisija ukazivala na konkretne primere te vrste i sve dok ne izmenimo naš Ustav, čije su odredbe zloupotrebljene te 2009. godine na 2010. godinu, od strane neke druge poslaničke većine u ovoj skupštini, takva odrednica će se nalaziti u svakom izveštaju o napretku.
Što se mene tiče, moj rad u Visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca lako je proverljiv. Ja u njemu nema šta da krijem, a mislim da sam, poštujući odredbe i Ustava i zakona, pokazao, u granicama svojim mogućnosti, kako taj posao treba da se radi.
Takođe, ste rekli da se u izveštaju o napretku govori o čestim promenama zakona. Ovo je prvi procesni zakon od suštinske važnosti koji danas od 27. jula 2012. godine doživljava svoju potpunu promenu. Promene Zakona o parničnom postupku i Zakonika o krivičnom postupku i po svom obimu i po svom značaju, kada pričamo o procesnim, sudskim procesnim zakonima, nisu se dešavale u poslednje tri i po godine.
To je pitanje na koje u razgovorima, recimo, sa sudijama, na godišnjem savetovanju Vrhovnog kasacionog suda u Vrnjačkoj Banji, nisu znali da mi odgovore, ali je istina da mi u poslednjih 15 godina smo imali česte i nekoliko puta obimne promene procesnog zakonodavstva koje nekada jesu, a nekada nisu pripremane na valjan način i zbog toga su nastali problemi na koje još uvek ukazuje EU. Upravo ovakvim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, načinu na koji je pisan, načinu na koji je vođena javna rasprava o njemu, dijalogu koji je postojao između radne grupe Ministarstva pravde sa predstavnicima drugih državnih organa, predstavnicima privrede, predstavnicima bankarskog sektora, je pravi najsvetliji primer kako to treba raditi i dobra priprema sprovođenja ovog zakona pokazaće da smo zaista odgovorni i da promena procesnog zakona, velike važnosti, kao što je Zakon o izvršenju i obezbeđenju, treba da se vrši na ovakav način.
Citiraću vas gde ste rekli da smatrate krajnje neprihvatljivim da se izuzeci za isključivanje javnosti predviđaju Poslovnikom. U jednom delu mogu da se složim sa vama, ali postavljam jedno pitanje – ko je to osnivajući Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca uopšte isključio javnost iz rada? Priznaćete da je ovo značajan evolutivni napredak, u institucionalnom smislu.
Dakle, mi danas raspravljamo o izmeni zakona koja načelno propisuje obaveznu javnost rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. Neko ko je pripadnik vlasti, koja je u potpunosti isključila javnost iz rada ova dva organa, danas protestvuje što se načelno propisuje javnost, a izuzeci propisuju Poslovnikom.
Odmah da vam kažem, ako se pitate – kada se isključuje javnost, prvo, u svojim odlukama o isključenju javnosti, Visoki savet sudstva mora da obrazloži zašto isključuje javnost. Javnost se najčešće isključuje kada se raspravlja o razrešenju sudije zbog toga što je utvrđena lekarskom ekspertizom njegova ili njena nesposobnost za obavljanje ove visoke javne funkcije. U 99% slučajeva je upravo o tome reč. Takođe, kada je reč o disciplinskim postupcima, gde javnost treba da bude isključena.
Prihvatam, trebalo nam je da promenimo, prvo, odredbu u kojoj je u potpunosti isključena javnost i u kojoj je javnost samo izuzetak, a danas kao izuzetak uvodimo isključenje javnosti, a javnost kao pravilo.
Rekli ste – nezavisnost sudova i javnih tužilaštva. Za sudove prihvata, za javna tužilaštva ne prihvatam. Javna tužilaštva ni u jednoj ozbiljnoj zemlji nisu nezavisna. Oni su najbliži nečemu što je u našoj teoriji pravosudnog, organizacionog prava nazivano pravosudno upravni organ. Tužilaštvo je samostalno, ali nije nezavisno.
Kada pričamo o budžetskoj nezavisnost, hajde da pričamo otvoreno i na pravi način, jer nije jasno određeno šta to znači budžetska nezavisnost. Hoćete da kažete da budžet pravosudnih organa ne treba da donosi Narodna skupština? Ko onda da donosi budžet? Čiji su to onda organi? Jesu li to organi Republike Srbije ili su to samo sebi svojstveni i samo svoji organi, kao što se neki i ponašaju? Bez Republike Srbije nema ni tih organa.
Možemo da pričamo o načinu raspodele budžeta i to je nešto drugo. Mi imamo posebne prelazne i završne odredbe Zakona o uređenju sudova. Nažalost, nespretno napisane i zbog toga će morati da se pretresu još jednom i da se jasno i otvoreno kaže šta je nadležnost Visokog saveta sudstva, šta je nadležnost Ministarstva pravde i šta podrazumeva finansijsku nezavisnost sudstva, a gde se ta finansijska ovlašćenja prepliću.
Podsetiću vas na član 4. našeg Ustava, često ga zaobilaze mnogi. Ovde ste ga, pretpostavljam nehatno zaobišli i vi, a to je osnovno načelo, zacrtano u najstarijoj, u kontinuitetu demokratije u svetu to su SAD, oni kažu „checks and balances“, mi kažemo „odnos između grana vlasti zasniva se na međusobnoj ravnoteži i kontroli. Vrhovni izvor suvereniteta u Srbiji su građani Srbije i zato se vlasti u određenim delovima prepliću, iako je sudska vlast nezavisna.
Hvala vam na vašoj tvrdnji da žalba treba da ima suspenzivno dejstvo uvek, jer kada je vaša stranka bila na vlasti, žalba je u potpunosti ukinuta. Ona nije postojala, pa prema tome nije mogla ni da ima suspenzivno dejstvo, jednostavno nije je bilo. Mi se danas trudimo da nađemo pravo rešenje, pravu sredinu, izbalansirano rešenje.
Način na koji ste govorili o blokadama računa privrednih društava odnosno pravnih lica, mislim da bi tek takva vrsta suspenzivnog dejstva žalbe imala poguban uticaj. Iz kog razloga? Kao i kada ste govorili o dostavi sudske pošte, znate, otvaranje pregovaračkih poglavlja koje se dogodilo juče i koje će se nastaviti u budućnosti na prvom mestu ima za cilj promenu svesti i mentaliteta naših građana, ako želimo da težimo društvu koje je zasnovano na vladavini prava koje je demokratski uređeno i ekonomski prosperitetno društvo. U svakom takvom društvu građanin kada dobije poziv od suda ili tužilaštva taj poziv ne izbegava, već na taj poziv mora da odgovori.
Kod nas je na žalost postalo pravilo, postala redovna stvar kako da izbegnem prijem sudske pošte, pa se iznalaze razno-razni načini. Mi ovde pričamo o stvarima koje su potpuno izvesne. Neko je vodio parnicu, dobio je u toj parnici, onaj koji je izgubio na čiji teret ide utvrđujuća sudska odluka i troškovi postupka, on zna šta ga čeka. Samo u nekim izuzetnim, vanrednim slučajevima koje prepoznaje i ovaj Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, izvršenje ne teče baš onako kako to izgleda u izreci pravosnažne sudske odluke.
Dakle, kod nas je potrebno maksimalno uvrežiti svest kod građana, prvo da je suđenje skupa aktivnost, a drugo, da je poziv suda, naredba suda, odluka suda nešto što je apsolutna svetinja. Kada je ona pravosnažna, kada je konačna, kada je izvršna.
Pogledajte u dobro uređenim demokratijama, kada građanin dobije poziv od suda ne pada mu na pamet da ga izbegava, šta više na pripremnim ročištima odredi se unapred svaki dan kada će svaka rasprava ili pretres biti održani. U mnogim državama taj raspored koji dobijete na početku, na pripremnom ročištu, kada ga vam ga sudija uruči smatra se pozivom na svako od tih ročišta i nema više slanje pošte. Tada ste pozvani i gotovo. Niste se pojavili, rešava se na vašu štetu. Takav red i takva disciplina je potrebna da se uvede kod nas. Ona ne može da se uvede preko noći, ali tome moramo da težimo i na tome moramo mnogo da radimo.
Moram vam reći jedu stvar u kojoj sam ipak saglasan sa vama 90%. I ja sam za savremene načine plaćanja sudske takse, da li je to platnom karticom, da li je to posebnom bonus karticom kojom će negde advokat ili građanin uplatiti utvrđeni iznos, pa ga trošiti sukcesivno, da li je to putem mobilnog telefona. Da, ali ako ste malo pre pažljivo slušali moje izlaganje, kada vam kažem da se u Srbiji 60% obračunate sudske takse ne naplati, nama je potreban i ovaj recidiv 20 veka koji se zove sudska taksena marka da bismo stekli sredstva koja možemo da uložimo i u savremene načine plaćanja sudske takse. To je nešto na čemu moramo da radimo.
Naš problem je u ovom trenutku što moramo prvo u okviru toga da uvedemo neki red i koliku-toliku platnu disciplinu a da u drugom koraku idemo na to što su savremeni način plaćanja.
Druga stvar, podržavajući vas u tome u potpunosti, pogledajte koliki procenat građana u Srbiji koristi platne kartice, koliki procenat građana Srbije je naučen i može putem mobilnog telefona da plati eventualno sutra sudsku taksu. Na žalost i moju i vašu, i celog društva taj procenat nije veliki, što znači da bi uvođenje jednog takvog sistema zahtevalo jednu podrobnu i dobru pripremu.
Nadam se da nešto nisam propustio. Za ono što mislim da ste dali dobar predlog jeste utvrđivanje prečišćenog teksta Zakona o sudskim taksama, možda najmenjaniji zakon kada je u pitanju delokruga nadležnosti Ministarstva pravde. Svakako da ćemo i taj predlog ozbiljno razmotriti i omogućiti njegovu realizaciju ako se to pokaže kao opravdano. Možda ne samo u realizaciju prečišćavanja teksta nego donošenje potpuno novog zakona o sudskim taksama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen.

Zahvaljujem vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo iz ministarstva, narodni poslanici, kao po običaju u zadnje vreme prisustvovali smo jednom interesantnom predavanju koje se zaista odužilo, sat i dvadeset je ministar govorio. Kada to kažem ne mislim da je njemu bilo lako da govori sat i dvadeset, ali to je naravno problem vladajuće većine i predlaganja čak deset tačaka dnevnog reda, odnosno spajanja u jednu tačku dnevnog reda.
Vrlo je teško pratiti i spremati amandmane i za narodne poslanike, a verujem i za građane koji su slušali izlaganje ministra i zaista uticati na kvalitetno donošenje zakona. Zaista ne vidim potrebu da deset tačaka dnevnog reda bude spojeno u jednu, pogotovo to što ima stvari koje čak nemaju veze preterane sa pravosuđem kao što je potvrđivanjem sporazuma itd.
Ovde govorimo o dva važna zakona koji se ozbiljno menjaju u jedan novi zakon, to je Zakon o izvršnom postupku i obezbeđenju, odnosno Zakon o izvršenju i obezbeđenju i drugi je izmene i dopune Zakona o javnim beležnicima. Ja ću se koncentrisati na ta dva zakona, jer mislim, pogotovo Zakon o izvršenju i obezbeđenju je suštinski zakon. Kada je pitanje pravosuđe, to je jedna od stvari u kojima je ministar bio u pravu iako se sa mnogima ne slažem da su procesni zakoni ključ funkcionisanja pravosuđa.
Drugim rečima, postavlja se ono načelno pitanje – čemu služi pravosuđe? Sigurno ne služi da bi ga građani plaćali, da bi se maltretirali na sudu, nego valjda služi da oni ostvare neka svoja prava, da ih država zaštiti kroz primenu zakona od drugih građana koji krše svoja prava. Da bi sve to imalo smisla postoji jedan osnovni preduslov, to je efikasnost.
Ako vi na pravdu čekate decenijama, onda ta pravda više ne postoji, nego često i vaša deca ili unuci mogu da dočekaju kraj spora. Upravo zbog toga su od suštinske važnosti procesni zakoni, jer procesni zakoni trebaju da omoguće, oni su alat sudijama da se sudski postupak sprovede bilo parničnim, krivičnim nije bitno, u nekom pristojnom roku kako bi na ovaj ili onaj način bila zadovoljena pravda.
To je onaj suštinski moj problem sa današnjim izlaganjem gospodina ministra, a ne sa njegovom stručnošću i načinu što je pričao. Da, bilo je tu par argumenata za ili protiv i on je sam iznosio argumente protiv i kontra, ali se duboko ne slažem sa načinom njegovog razmišljanja i načinom na koji predlaže izmene i dopune Zakona o izvršenju o obezbeđenju.
Današnja njegova rasprava je bila interesantna za Pravni fakultet, ali predavanja na Pravnom fakultetu su jedna stvar, jer one nemaju uticaj na realan život građana, a ovaj zakon će se odraziti kako nas, kako na sve građane i ono što je možda i najvažnije, nažalost, jer o tome pričamo, a da bez ekonomije, biznisa i rada privrede ne može da postoji država niti punjenje budžeta, pre svega na rad preduzeća, odnosno privrede.
Sam ministar je u nekoliko navrata pominjao i biznis duing listu u kojoj ćemo videti na kojoj će se poziciji naći Srbija, a ona zavisi od mnogo faktora, a ovo je jedan od faktora sigurno, koji će zavisiti od položaja Srbije, odnosno mesto na kome će se naći Srbija, jer vi kada dolazite kod stranih investitora, domaćim investitorima, na kraju krajeva u Srbiju kada odlučite da ulažete u nešto imate nekoliko momenata pre svega cenite vrstu investicije da li je potrebna ovoj zemlji, da li to može da se izvozi i neka brzina vraćanja profita. Ali, naravno uvek postoji mogućnost da je nešto tome loše, zato postoje zakoni, zato postoje privredni sudovi i vi ta svoja prava želite da ostvarite. Odluku investitor donosi između ostalog u kom roku, ako ga država ili drugi privatnik ošteti može da zaštiti svoja prava i ono na šta se svodi, ako pričam o privredi, da dobije novac nazad.
Ono što je suština i o čemu ću danas pričati najviše, to je pitanje naravno žalbe, odlaganje izvršenja, ali pre toga i pre nego što uđemo u sam postupak želim da pitam ministra i voleo bih da je on danas nama izneo određene konkretne podatke. Pored njegovog izlaganja s kojim mogu da se složim ili da se ne složim, ali to se nikoga ne tiče, tj. moj lični stav.
Ono što je mene zanimalo da ministar danas kaže broj izvršenja, odnosno efikasnost postupka u periodu od 2011. godine do danas, da uradi uporedno analize sa periodom, recimo, istih pet godina pre toga 2005. i 2011. godine, da se vidi kada je ovaj očigledno efikasniji bivši zakon o izvršenju i obezbeđenju da li daje onda bolje ili lošije rezultate? Pa, čak naravno neko je mogao da vam pripremi i analizu u kom delu dolazilo do kršenja, kakvu je štetu on eventualno nanosio ili nije nanosio samim ubrzanim izvršenjem.
Na osnovu tih podataka makar ja ili građani Srbije bi rekli - da, možda je gospodin ministar u pravu, sada je ovo bolje i po onom zakonu i po prethodnom ista je bila brzina izvršenja pa to nema smisla. Ja se bojim da nije tako. Bojim se da su se izvršenja bitno ubrzala prethodnih pet godina po ovom još uvek važećem, za koji dan, Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, a da će ovaj novi zakon kako je osmišljen vraćanjem određenih institucija iz prethodnih zakona, pa čak iz zakona iz 1978. godine, odnosno apsolutno zaštitom dužnika, a ne poverioca, usporiti pravosuđe i načiniti veliku štetu našoj privredi.
Ono što je takođe vrlo zanimljiva logika, a da se svi trudimo da zaštitimo, i tako to već ide generacijski, dužnika. Kako neko postoje dužnik? Krenite od sebe, pozajmite nekome 100 dinara i kažete – vrati mi za godinu dana i to se ne desi i osoba kojoj ste dali novac ili privredno društvo nema pravo na zaštitu, nego svi mi razmišljamo da zaštitimo dužnika. Dužnik je, ljudi, pozajmio novac. Valjda je rezon države da pomogne poveriocu da naplati i zato ne vidim zašto stalno svi potenciramo na zaštiti dužnika. Nije niko njega naterao da uđe u poverilačko – dužnički odnos, nego svojom voljom je pozajmio novac ili u privrednom poslovanju uzeo neku robu, ali u svakom slučaju je takav odnos nastao.
Šta je moja primedba? Ovaj zakon generalno nije loš. Neću sada da pričam ništa zlonamerno. Ima dobra rešenja. Povećavaju se nadležnosti javnih izvršitelja, sa čim se apsolutno slažem. Sa druge strane, uvodi se obaveza pravosudnog ispita, što takođe mislim da je dobar korak i zakon ko zakon da nema ovih procesnih pitanja bi bio jedan solidan tekst zakona. Ono što je moja suštinska primedba i zašto sve ovo pričam i zašto mislim da će ceo ovaj trud pasti u vodu jesu pitanja ponovnog uvođenja žalbe, odnosno ukidanje prigovora i određene manje mere, ali ne bez značaja, pitanje vraćanja odlaganja na predlog izvršnog dužnika.
Ovde pričam da nema zabune kada pričamo o žalbi na rešenje o predlogu izvršenja na osnovu izvršne isprave. Šta znači izvršna isprava, da to prevedemo na neki jezik koji će veliki broj građana da razume? Postoji neko sporno pitanje. Vi podnesete tužbu u parničnom postupku, npr. sudite se u, da kažem, Srbiji, koja je jedna divna zemlja i da to sve traje u skladu sa nekim evropskim standardima dve godine. Posle dve godine vi dobijete prvostepenu presudu, naravno, a druga strana se žali. Neka bude po idealnim merilima da to bude samo godinu dana dok drugi stepen odluči, a ne dao bog da ukine, da vrati, da to ide na pet godina, ali da se držimo tri godine. Vi dobijete pravosnažnu odluku. Nakon toga, naravno postoji mogućnost vanrednih pravnih lekova.
Sve vreme pričam o onom inicijalnom aktu koji je doveo do spora kakvo sve dužnik ima pravo da osporava. Znači, prvostepena, drugostepena presuda, žalba, vanredni pravni lekovi, pa sve do ustavne žalbe. I konačno posle četiri do pet godina, što je najmanji period, mi dođemo do jedne odluke koja je validna i za koju kažu svi – jeste, zaista sam ti dužan, odnosno zaista sam ti pozajmio novac ili zaista je nastao dug iz nekog poslovanja.
Na to sada dolazimo do izvršnog postupka koji u principu, ako pogledate uporednu praksu, bi trebalo da ide u što kraćem roku jer je već sud, već država uz sve moguće provere utvrdila da takav obligacioni odnos postoji i da je neko nekome nešto dužan. Ako smo to već utvrđivali pet godina i ulazimo u postupak, od koga se zaista očekuje da se brzo sprovede, jer ne postoji više mogućnost za ispitivanje takve odluke, na sve to prethodni zakon je govorio – u redu, ne postoji prigovor iz ovih ili onih procesnih razloga i to je sasvim u redu.
Vraćanjem žalbe, koja će imati slično dejstvo kao i prigovor, nemam problem zato što se ona zove žalba, nego imam problem što ona ide sada na drugi stepen, drugi sud. Drugim rečima, najmanje, videćete u praksi, šest meseci do godinu dana još neće moći da se izvrši nijedna pravosnažna sudska odluka samo zahvaljujući tome što postoji institucija žalbe na viši stepen.
Kažete ministre – u roku od osam dana, 15 dana. Slažem se, ali ne zaboravimo svi da je sudija dužan da otkuca presudu i rešenje u roku od osam ili 15 dana ili u izuzetno komplikovanim slučajevima 30 dana, to se ne dešava. Nema sankcije. To će biti potpuno isto i u ovom slučaju. Znači, najmanje pričamo o dodatnih šest meseci u idealnim uslovima da dođe do izvršenja. Vrlo dobro znamo šta rade naši privrednici koji pokušavaju da izbegnu plaćanje na svaki način. Sude se tih pet godina, a onda oteraju firmu u blokadu ili u stečaj i nikada se ne možete naplatiti a tih šest meseci je dovoljno, već oni znaju da su izgubili, pa nemaju nikakav razlog da to i ne urade i da nikada ne izvrše svoje obaveze. Time će strašno porasti broj neizvršivih obaveza.
Potpuno slično važi i za institut odlaganja. Na sve ovo, kada prođe i žalba po vašem Predlogu zakona, izvršni dužnik ima pravo da zatraži odlaganje. Potpuno se slažem što ste vratili, ako je to na predlog poverioca njegova stvar, neka traži odlaganje ili sporazumom poverioca i izvršnog dužnika i to mi je potpuno u redu, ali ne vidim razlog da posle svega i posle žalbe i svih ovih sudskih postupaka sada ima pravo da traži još jednom odlaganje. Jednostavno, onda bolje da ovaj zakon zovemo zakon o neizvršenju, nego zakon o izvršenju, jer će se to na kraju toga svesti.
Suština je da mogu da se složim sa ministrom da mi možemo u domenu neke pravne teorije da se sporimo i da se raspravljamo i da budemo u pravu ili da grešimo kada je u pitanju sama analiza i neki postupci kako bi u idealnoj materiji ili teoriji ili u idealnoj zemlji trebalo da izgledaju.
Nažalost, u Srbiji se pokazalo da dužnici uvek zloupotrebljavaju sva moguća procesna sredstva, a na ovaj način im dajemo samo daleko veći broj procesnih sredstava koja mogu biti zloupotrebljena.
Mi smo podneli amandmane koji idu u ovom pravcu. Mislim da neće biti usvojeni slušajući način razmišljanja gospodina ministra, ali bojim se da ćemo na ovaj način relativno brzo doći i to ne našom voljom, nego pod pritiskom stranih investitora ili EU jednog dana da se ovaj zakon ponovo promeni i vrati, na neki drugi način da se uredi i koji će omogućiti efikasnije izvršenje samih sudskih odluka i obaveza.
Što se tiče Zakona o javnim beležnicima, u principu su tu promene koje su sasvim u redu. Tu imam jednu suštinsku zamerku i mislim da to možete da usvojite sa amandmanom, a to je pitanje – što ste promenili da pohađanje seminara i usavršavanja nije više obavezno za javne beležnike, nego znači da to nije razlog za razrešenje, nego da ne moraju da prisustvuju.
Sada ću vam nešto reći kao advokat koji u praksi postupa, a mislim vi svi to ste do sada naišli na taj slučaj. Vrlo često se desi da javni beležnik ne može, nije spreman ili ne poznaje materiju da izvrši overu određenog ugovora i vi se obratite drugom beležniku koji će vam to uraditi. Šta je problem? Problem je nejednaka praksa. Čak ne možemo ni da krivimo, neki nisu imali dodira sa jednom materijom, neki nisu sa drugom.
Ali, verujte mi, sve što mislite da jedan notar danas ne bi uradio, vi okrenete drugog, treće, četvrtog i u 90% slučajeva ćete završiti posao, jer ovde ja ne pričam o stvarima koje su apsolutno protivzakonite, nego o stvarima koje mogu da se tumače i na jedan i drugi način.
Zašto vam ovo govorim? Govorim o potrebi ujednačavanja prakse rada javnih beležnika. Kako ćete to uraditi, ako to ne radite kroz usavršavanje i seminare? Da, oni su dobrovoljni, ali niko neće pohađati, jer znamo da javni beležnici zarađuju veliki novac, pa neće hteti da gube vreme na usavršavanje i na seminare, nego će lepo raditi, overavati i zarađivati novac. Jedino može zakon da ih natera i moj je predlog, gospodine ministre, da usvojite naš amandman. Mislim da bi to bilo dobro za neku perspektivu, a i vi ste pričali o usavršavanju.
Na kraju da iznesem i neki zaključak o svemu ovome. Ne bih voleo da mogu danas da izgovorim - dobrodošli u 1988. godinu. Molim vas da razmislite o amandmanima. Molim vas da razmislite o onome što je najvažnije za našu zemlju, a to je privreda, i na koji način će Vlada pomoći. Naravno, ne samo Ministarstvo privrede, nego i pravosudni organi, odnosno ministar u svojoj nadležnosti, koliko može ili ne.
Jedna od dobrih stvari koju želim da pohvalim sada, a to se tiče samog parlamenta, jeste rad Kokus grupe ovog parlamenta. Zaista su predloženi dobri amandmani i ja se nadam da će vladajuća većina i ministar imati razumevanja i da će usvojiti amandmane. Oni se delom tiču ovoga o čemu sam ja govorio, ali mislim da pokazuju da zaista u parlamentu postoji spremnost da vide potencijalnu veličinu problema o kome sam ja danas govorio.
U principu, nadam se da ćete imati razumevanja i da ćete shvatiti važnost ovog za sve nas i za budućnost. U to ime vam zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministar. Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, visoko uvažavam i cenim znanje i stručnost svoga prethodnika. Drago mi je što skupštinske rasprave teku u jednom novom duhu, na jedan drugačiji način i to je potvrda da smo sazreli i kao društvo a i kao politička scena za ono što je juče prepoznala i EU, otvarajući prva pregovaračka poglavlja sa Republikom Srbijom.
Hvala na onom komplimentu, jer za mene jeste kompliment kada kažete da moja uvodna reč i rasprava jesu zanimljive za pravni fakultet, ali vi znate vrlo dobro da se u samom toku rasprave, a ne iznoseći uvodnu reč, itekako trudim da se služim jednostavnim srpskim jezikom koji je svakome razumljiv, pa i svakome ko danas prati ovo današnje zasedanje.
Drago mi je što ste rekli, naročito kada to govori neko ko je učestvovao ili za čijeg mandata na nekoj važnoj javnoj funkciji je donošen važeći zakon, da ovaj predlog zakona, citiram: „generalno nije loš“, jer kada politički neistomišljenik u ovoj formi to kaže, onda je to potvrda da smo na dobrom putu i da radimo jedan dobar posao. Takođe, što podržavate jedan niz ovlašćenja kada su u pitanju javni izvršitelji i kada je u pitanju čitav niz odredaba koje se njih tiču.
Bio bih čak i spreman da u nekoj drugoj atmosferi vodimo jednu usko stručnu raspravu kada je u pitanju žalba. Ne sumnjam da bismo se u mnogim tačkama oko toga i složili. Ono što nije prihvatljivo i gde se delimično sa vama i slažem, nažalost, to je srpska svakodnevica još uvek, da imate parnicu koja se vodi devet godina, osam, pet, da se ona okonča pravnosnažnom sudskom odlukom u kojoj je prihvaćen tužbeni zahtev tužioca, čeka se izvršenje, a to izvršenje traje dugo. Nekada čak i u periodu koji se meri, ne mesecima, već godinama.
Vrlo rado bih vam izneo statistiku iz nekog prethodnog perioda, ali i sami vrlo dobro znate da su naši sudovi, vrlo vešto, po samom donošenju rešenja o izvršenju računali predmet kao rešen. Time su doveli do nagomilavanja, ne hiljada, ne desetina hiljada, ne stotina hiljada, već miliona predmeta u našim sudovima, koji su formalno-pravno smatrani rešenim, a suštinski nisu. Izvrgavali ruglu državu, njene institucije i čitav sistem pravosuđa koji u Srbiji funkcioniše i doprineli, u to sam apsolutno siguran, da su loša zakonska rešenja Zakona o izvršnom postupku, ili zakona koji je regulisao izvršenje, u jednom periodu u prethodnih deceniju i po, da su loša zakonska rešenja omogućila postupanje sudova na način koji je za poslednji i katastrofalan rezultat imao neverovatno veliki pad poverenja naših građana u naš pravosudni sistem.
Glavni problem imidža srpskog pravosuđa, kada sve saberete i oduzmete, jeste upravo taj što mu građani ne veruju. Onda se postavlja pitanje - koji su razlozi što mu ne veruju? Moje mišljenje je da običan građanin koji nije pravnik, koji nije pravni teoretičar, najčešće našem sudu ne veruje zato što godinama čeka na pravdu. Uopšte ne ulazi u razloge. Znate, kao što mi znamo da kažemo, kolega Homen je radio u čitavom jednom mandatu kao državni sekretar u Ministarstvu pravde, a ja sam u poslednjih nekoliko godina na funkciji ministra, mi možemo da vodimo rasprave o tome šta je sudijska nezavisnost, šta nije, a našeg običnog građanina to ne dotiče. Naš običan građanin je pre 30 godina živeo u jednopartijskom sistemu koji je imao efikasniji pravosudni sistem nego danas kada živimo u višestranačkom sistemu. To je apsurd. Moje skromno mišljenje je da je glavni uzrok mogućnosti uticaja na pravosuđe neznanje koje vlada u pravosuđu. Ne kod svih, ali kod jednog značajnog broja činilaca da.
Da se vratimo na žalbu. Rekli ste konkretno, odnosno izričito da se produžava izvršenje zbog uvođenja žalbe na pet do šest meseci, ako se ne varam, nećete mi uzeti za zlo. Ali, niste rekli jednu drugu ključnu stvar, da prvi put kao osnov za disciplinsku odgovornost sudije imamo nepoštovanje rokova u ovim konkretnim postupcima. Dakle, da li može sudija da prolongira i da donese odluku posle šest meseci? Može. Da li će disciplinski odgovarati zbog toga? Hoće. To je nešto što smo predvideli.
Nadam se da ne negirate ono što sam izneo u uvodnoj reči, a to je da mi nemamo jasnu sudsku praksu kada su izvršenja u pitanju. Šta više, imamo nešto što se može nazvati haosom. Koliko imamo sudova, osnovnih sudova i privrednih sudova, toliko imamo različitog postupanja. Još gore, koliko imamo izvršitelja, toliko imamo i neujednačenog njihovog postupanja. Tu mora da se uvede red. Da li je žalba nešto što će tome doprineti? Mislim da hoće.
Kada je reč o odlaganju koje ste pomenuli, i tu sam sa vama saglasan u delu da zaista kada pogledate odlaganje se maltene svede opravdano na nivo statističke greške. Ali, takođe, uveren sam da kao ozbiljan čovek možete da priznate da danas kada nemamo zvanično zakonski-formalno mogućnost odlaganja, imamo je u praksi. Valjda je osnov pravne države pravno i zakonsko regulisanje određenih značajnih pravnih situacija, pa tako i ove. Uostalom, svođenje mogućnosti zahtevanja odlaganja na samo jedan put zahtevanja odlaganja, odnosno traženja odlaganja, dovoljno govori o tome.
Dakle, mi smo ovde bili u jednom svojevrsnom položaju između čekića i nakovnja. Vratiti žalbu da bismo učinili postupanje i pravosudnih organa, ali i javnih izvršitelja zakonitim, a sa druge strane ne ugroziti brzinu postupka. Mislim da smo našli jedno izbalansirano i dobro rešenje. Da li je to rešenje moglo da bude bolje? E, to je pitanje gde mislim da možemo da vodimo jednu tek sadržajnu raspravu.
Možda će vas iznenaditi moj dogovor, mislim da je moglo da bude bolje, ali mislim da u ovom trenutku naš sistem tom boljem rešenju nije dorastao. Zato sam i rekao osnovni deo opšte odredbe ovog zakona utegli smo i napisali na jedan način za koji smatram da su, da je izuzetno dobar i kvalitetan, ali smo ostavili prostora za njegovu nadgradnju.
Kao što ste za vreme vašeg mandata iako to politički možda nije popularno, ali reći ću, uveli novu profesiju izvršitelja i to je dobra stvar, nije dobar način kako je to funkcionisalo, dobar je način kako smo to počeli da dovodimo u red sprovođenjem disciplinskih postupaka protiv onih koji kompromituju tu pravosudnu profesiju. Ona je tek na početku, mlada je, kako je sada budemo formirali takva će biti i u budućnosti.
Da ne zaboravimo jednu stvar svako od nas kao što danas može biti poverilac, sutra može biti dužnik. To je situacija u kojoj se može naći svaki građanin, na državi je da mu garantuje pravnu sigurnost i izvesnost u tretmanu pred pravosudnim organima i pred onima koji su nosioci pravosudnih profesija kada se u takvoj situaciji nađe.
Što se tiče primedbe na Zakonu o javnom beležništvu, ako posmatrate samo iz jednog ugla u pravu ste, ako posmatrate malo šire mislim da niste u pravu. Ne pohađanje stručne obuke je izbrisano kao razlog za razrešenje, ali je ostao kao osnov za disciplinsku odgovornost. To što se neko jedanput nije pojavio na seminaru, ne može da bude osnov za razrešenje. Podsetiću vas da u skladu sa Se Pežovim preporukama gde se zahteva da nosioci pravosudnih, odnosno nosioci pravosudnih pripadnika, pravosudnih profesija u svom položaju i statusnoj kvalifikaciji za obavljanje te profesije treba da budu izjednačeni sa sudijama i advokatima.
U tom smislu je i te kako opravdano uvođenja obaveznog položenog pravosudnog ispita za izvršitelja kome se proširuje nadležnosti, ali u ovom slučaju ni kod sudija nemamo mogućnost, nemamo obavezno razrešenje za slučaj ne pohađanja stručne obuke, čak ne postoji ni obaveznost pohađanja stručne obuke. Mislim, da i to može da bude dobra tema za neku narednu raspravu.
Dakle, ovde samo da ne dođe do zabune, da li će biti pozvan na disciplinsku odgovornost, javni beležnik koji ne pohađa stručnu obuku? Hoće. A, da li će to biti osnov za njegovo razrešenje? Neće. Ali, naravno ukoliko više puta uzastopce ne ispunjava ovu svoju obavezu to može da postane i osnov za razrešenje.
I još jednu stvar koju sam ostavio za kraj, mislim da ona govori mnogo više sama za sebe, ovde imam i mogu i da podelim sa vama tri pisma. Jedno je pismo Američke privredne komore u Srbije čiji je predmet konsultacije sa Američkom privrednom komorom vezno za Zakon o izvršenju. Da ne bih trošio vaše vreme, a mogu da vam ovo ustupim i da pogledate u najkraćem, predstavnici Američke privredne komore kažu sledeće – Ovim putem želimo da istaknemo da je način na koje je Ministarstvo pravde pristupila izradi izmenjene verzije Nacrta zakona o izvršenju i obezbeđenju, a onda podebljanim slovima, primer pozitivne prakse u obezbeđivanju suštinskog dijaloga sa predstavnicima privrede u izradi regulative. Posebno želimo da zahvalimo Radnoj grupi, pre svega, gospodinu Balinovcu i gospođi Kuburović na saradnji pri izradi revidiranog Nacrta zakona o izvršenju i obezbeđenju, istaknemo njihovu spremnost da saslušaju predloge rešenja, razloge zbog kojih predlažemo te da u konstruktivnim raspravama koje smo imali na visoko profesionalnom nivou dođemo do primenljivih i primenjenih rešenja.
Kao rezultat konstruktivnog dijaloga pojavio se niz dobrih rešenja kojima su značajno unapređena i rešenja predviđena prethodnom verzijom Nacrta zakona u kojima je diskutovano tokom javne rasprave od kojih navodimo samo ona najvažnija. Ja ću ih pročitati samo ovo što je podebljano napisano. Na čelo hitnosti i rokovi, kolizija izvršnog i van sudskog postupka namirenja na nepokretnosti, pravni lekovi, zakup nepokretnosti, zajednička prodaja pokretnih i nepokretnih stvari, odlaganje izvršenja, sticanje prava na namirenje na nepokretnosti, početna cena na prvom javnom nadmetanju, neposredna pogodba. To je pismo Američke privredne komore.
Ovde imam i pismo Saveta stranih investitora u Republici Srbiji. Neću ga citirati, mogu da vam ga ustupim da ga pogledate, takođe sve pohvale za način na koji je vršena javna rasprava, izrada teksta nacrta zakona i njegova sadržina.
Na kraju, ovde je i pismo Američke agencije za međunarodnu saradnju, USAID, takođe gde se na pohvalan i kvalitetan način govori o ovom predlogu zakona. U određenim stvarima u ovim pismima skrenuta nam je pažnja na nešto što su subjekti koji su nam pisali, smatrali da može da bude regulisano bolje. Nakon ovih pisama mi smo opet sa njima organizovali sastanke, opet razgovarali. Ovde nemam pismo da vam pokažem ali na isti takav način o nacrtu, odnosno o Predlogu zakona izjašnjavao se i NALED, podneo nam nekoliko predloga amandmana, organizovali smo opet sa njima okrugli sto, raspravili svaki od predloženih amandmana. Jedan značajan deo tih amandmana usvojili, odali su nam priznanje na tome i rekli da su zahvalni.
Mislim, da je to pravi način kako treba da izgleda izrada ovako važnih sistemskih, procesnih zakona kao što je Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Prema tome, ako asocijacije, komore i udruženja investitora i privrednih društava smatraju da je ovaj predlog zakona dobar i kvalitetan, ako imate napismeno njihovu potvrdu kada je to u pitanju, ne znam zašto bismo se mi tome protivili.
Naravno, cenim vaš doprinos ovoj raspravi. Uvek je dobro čuti drugačije mišljenje. Vi ste jedna od osoba koja to mišljenje i te kako ume da argumentuje i na tome vam hvala, ali budite svesni sedimo danas u Skupštini raspravljajući o zakonu na kome se radilo bezmalo dve godine i radilo se izuzetno dobro i kvalitetno. Vidim, da odobrava gospodin Jovanović, u vreme kada je on bio državni sekretar počeo je rad na ovom aktu. Ovde smo apsolutno kvalitet stavili ispred brzine i to mora da da dobar rezultat, a kada iz opozicione stranke dođe pohvala da je ovaj zakon generalno dobar, izvinjavam se, da je generalno nije loš, kako ste rekli, da vas ispravno citiram, onda je i to jedno veliko priznanje. Hvala vam.

Hvala.
Želite da odgovorite ministru, dve minute.

Hvala vam poštovana predsedavajuća.
Gospodine ministre ne bih se ni javljao da me jedna druga stvar ovde nije zainteresovala i nešto bih vam skrenuo pažnju, doduše nema preterano veze sa vašom pozicijom ministra pravde, više kao člana saveta, ali pre toga želim da vam kažem da ste nam pročitali ta pisma, ali isto tako moram da vam kažem da isto to imamo i za prethodni zakon koji je rađen. Znate da je rađen u saradnji sa GIZ-om, znate da ga je podržala isto i USAID i tako dalje.
Ono što je suština, da mi ovde ne pričamo o načelno lošem zakonu, hoću da kažem da su oni podržali ovu opciju bez žalbe, a vi se sad zalažete za opciju sa žalbom. Samo se postavlja pitanje šta će zaista u praksi doprineti, a mi to naravno sada ne možemo da znamo. Ko će biti u pravu, nažalost, to će vreme pokazati, ali zbog nečeg drugog sam se javio za reč.
Kažete da, u prethodnom zakonu, kada su bila u pitanju odlaganja i da, naravno sud, zastajao i pravio probleme, mislim da to ne može sve biti materija regulisanja samog zakona. Zakon je predvideo što je predvideo, tako da nema odlaganja.
Mislim da u takvim slučajevima, koji će se pojaviti i u novom zakonu, niz nekih stvari, sud jednostavno neće raditi onako kako je to zakonodavac zamislio, zakonopisac ili Narodna Skupština. Mora da postoji kontrola od strane nadležnog višeg suda, Kasacionog suda, VSS i disciplinska odgovornost.
U slučajevima kada se ne primenjuje zakon nije na sudijama da ga tumače na loš način, nego da ga primenjuju.
Mislim da taj argument ne stoji i da pogotovo obratite pažnju za buduće oko primene ovog zakona da ono što se često dešavalo u praksi, da nespremno sudija primenjuje zakon na način kako je to predlagač zakona dao, stvara velike probleme u praksi.
Ukoliko se sada ne bude izvršila oštra kontrola same primene zakona, opet ćemo se naći u istoj situaciji da se određeni delovi apsolutno ne primenjuju. Zašto? Zato postoji samo jedan odgovor - praksa suda i naravno disciplinska odgovornost.

Zahvaljujem.
Ministre, tu bi završili krug.
Imamo puno ovlašćenih i biće prilike i jedan drugom ste objasnili suštinu.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, danas kada raspravljamo o setu pravosudnih zakona i o kojima ćemo tek raspravljati u danu u pojedinostima, moram najpre da primetim da kada neki predlozi zakona dolaze od strane Ministarstva pravde, ako ništa drugo, onda bar očekujem da sve odredbe predloženih rešenja budu ustavne, što ovde nije slučaj, taksativno ću ih navesti u daljem dijalogu svoga izlaganja.
Sve danas predložene zakone, podelila sam u tri kategorije, prema nekim svojim ličnim merilima.
Što se tiče predloga zakona koje neću posebno komentarisati, to su oni koji se tiču, pre svega, Instituta pravosudne akademije, za koji, u najmanju ruku, lično uopšte, ne znam ko njega danas smatra, takav jedan institut održivim, kada predstavlja, ništa drugo do, najprostije rečeno, jedan protočni bojler za sticanje zvanja nosilaca javno-beležničkih i sudijskih funkcija, koja je sama obezvredila cilj, koja je inicijalno i postavila, o čemu postoje, inače i račun, postoje brojne kritike, ne samo od strane domaće stručne javnosti, već, prvenstveno, od strane međunarodnih organizacija.
Mislim da ste vrlo dobro upoznati sa takvim primedbama, a drugi predlog kom neću raspravljati, budući da takođe taj institut ne podržavam, jeste onaj predlog koji se tiče javnog beležništva i mislim da o stabilnosti, svrsishodnosti, bilo kog pravnog instituta, na kraju krajeva, govori broj izmena i dopuna zakona kojim se on uređuje.
Toliko o ova dva navedena, predložena rešenja, o kojima ništa detaljnije i u daljem toku izlaganja neću govoriti, iz razloga što ti instituti, budući da sam apsolutni njihov protivnik, ne zavređuju moju pažnju.
Dalje, u drugu kategoriju ulaze oni zakoni koji sadrže odredbe neustavnog karaktera.
Sadrže odredbe kojima se flagrantno krši Ustav, koje nas uče jednoj novini, kao što je to u nekim predloženim rešenjima koja ću taksativno naučiti, a to je zapravo da je Poslovnik iznad zakona, da je Poslovnik akt jače pravne snage od zakone, koje danas naučismo da je to ispod Poslovnika u hijerarhiji pravnih akata i kojim se, naravno, Poslovnikom u svako doba može derogirati zakon. Ovde ću se najduže i zadržati, no poći ću nekim redom.
Prvo jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnom veću tužilaca. On u svom prvom članu, u ovako predloženom rešenju, glasi – sednice DVT su javne, a Državno veće tužilaca može odlučiti da sednica bude zatvorena za javnost, ako to nalažu interesi javnog reda ili zaštita tajnosti podataka, kao i u slučajevima određenim Poslovnikom.
Ovo je prilično nejasna odredba, preširoko postavljena, puna paušalija, uopšte se ne zna šta se zapravo to misli pod upotrebom te generalne klauzule, interesi javnog reda.
Osim toga, pozivate se na slučajeve određene Poslovnikom. Prema važećem Poslovniku o radu, Državnog veća tužilaca, o javnosti sednice, ona je regulisana članom 16. stavom 1, gde se u tom istom Poslovniku, u tom stavu 1. kaže – sednice veća su po pravilu zatvorene za javnost. Veće može odlučiti da pojedina pitanja razmatra na javnoj sednici. To je sve što važeći Poslovnik o radu DVT kaže na temu javnosti odnosno tajnosti sednica DVT.
U ovom članu, dakle na samom kraju kažete – u slučajevima određenim Poslovnikom, opravdano je moje pitanje jeste – kojim to Poslovnikom?
Možda nekim budućim, pošto važeći Poslovnik ovo apsolutno ne reguliše. Ako je budući, onda ste trebali da stavite i buduće vreme, Poslovnikom kojim će Državno veće tužilaca biti u obavezi da donese po stupanju ovog zakona na pravnu snagu.
Dakle, tih slučajeva na koje se pozivate, potpuno bes potrebno nema u važećem Poslovniku, dakle nema.
Zaštita tajnosti podataka, čini mi se nešto je što se podrazumeva. Ja sam uvek protivnik tog bes potrebnog ponavljanja, sada – zaštita tajnosti podataka, pa ako neko treba da zna Zakon o zaštiti podataka, moja pretpostavka jeste da su to stručna lica koja su i članovi DVT. Osim toga to se podrazumeva iz razloga što mi imamo važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
Moj zaključak po pitanju svega ovoga i moje potpuno opravdano pitanje jeste – kako je moguće da jedan poslovnik, da li je to Poslovnik o radu ili bilo koji drugi poslovnik, može da derogira zakon, čak na drugačiji način da uređuje zakonsku materiju, jel iz ovog člana, ovako predloženog rešenja to proizilazi.
Nije mi jasno zašto onda lepo nisu taksativno navedeni, recimo razlozi kada će javnost biti isključena, dakle, kada će se sednica DVT održavati u tajnosti i to tako što ćete to izričito navesti, sve te taksativne slučajeve, bilo zakonom, bilo što ćete obavezati DVT da u budućem Poslovniku to nešto učini.
Znate, te generalne klauzule, interes javnog reda ili kada je nešto određeno nečim uopštenim, nema apsolutno nikakvog smisla, jel izvinite, onda DVT u svako doba može da odredi diskreciono pravo i da se pozove na interes javnog reda i da isključi sopstvenu sednicu za javnost.
Kao i kod gotovo svih predloženih rešenjima o kojima danas raspravljamo, svuda stoji da se oni predlažu zarad veće transparentnosti. Apsolutno podržavam to uvođenje veće transparentnosti.
Međutim, moram da skrenem pažnju na tako nešto da ta transparentnost vidite već postoji, nije da ona nije postojala, pa sada mi činimo neki epohalan korak pa uvodimo transparentnost.
Recimo, daću vam jedan primer. Ukoliko, recimo, ja od DVT zatražim zapisnik, usvojen zapisnik sa neke iks, ipsilon sednice DVT, DVT ne mora da izađe u susret mom zahtevu jel tako, i može, kako će odlučivati? Odlučivaće tako što će doneti rešenje kojim će to odbiti.
Šta ću ja onda da uradim? Onda ću ja lepo da se žalim povereniku i moja žalba biće i osnovana, moja žalba biće i usvojena, jel to nije nikakav dokument koji DVT može sakriti, tako da tu određena javnost već postoji, određena transparentnost već postoji, tako da zapisnike sednice DVT može svako dobiti, ukoliko tako nešto i traži.
Imam jedno čisto tehničko pitanje ovde koje nije od malog značaja. Ukoliko je sednica javna, to predviđate ovako predloženim rešenjem i, recimo, toj sednici DVT hoće da prisustvuje 50 građana, ne pripadnika stručne javnosti, recimo 50 novinara, koga god, uzmite bilo koju cifru, gde će se, i u kojim prostorijama održavati sednica DVT?
Mislim da je to izuzetno bitno pitanje i naime, beznačajno zasigurno nije, jel ukoliko već ovim predviđate javnost sednice onda se ne možete pozivati na isključenje javnosti pod izgovorom tipa – pa eto to nismo regulisali, imamo manje kapaciteta, nedovoljna tehnička osposobljenost, nemamo prostorija itd.
Koliko ja znam, zajedno sa vama, znači vi ste po funkciji član DVT, ima 11 članova DVT i vi kada sednete u prostoriju u kojoj se trenutno održavaju sednice DVT prostorija je već puna, može još par vas da stane okolo i to je popunjeno.
Ja vas pitam, u slučaju javnosti, gde će biti održavane sednice DVT, evo, lično sam zainteresovana da prvu buduću javnu sednicu DVT prisustvujem.
Član 2. istog ovog predloženog rešenja glasi – odluke DVT moraju biti obrazložene, ako Poslovnikom nije drugačije određeno.
Ovo je flagrantno kršenje Ustava, ovo je neustavna potpuno odredba, ne može Poslovnik kao akt manje pravne snage da uslovljava zakon niti da uređuje zakonsku materiju i time derogira zakon, a ovim se to čini, jel eksplicitno kažete – odluke Državnog veća tužilaca moraju biti obrazložene ako Poslovnikom nije drugačije obrazloženo.
Molim da što pre ili usvojite amandmane kako bi se ovakva jedna neustavnost u potpunosti otklonila iz predloženog rešenja.
Osim toga, nije dovoljno da odluka bude samo obrazložena. Svaka odluka, pa i odluka državnog veća tužilaca, pored obrazloženja, mora da sadrži još nešto što sledi na posletku obrazloženja, a to je pouka o pravnom leku. Tim pre što Poslovnik o radu Državnog veća tužilaca, imam ga ovde upravo ispred sebe, reguliše u svom članu 21. i nije mi jasno, kada vi u predloženom rešenju kažete – odluka; da li pod time podrazumevate, pošto je prilično odredba nejasna i konfuzna, da li vi pod odlukom podrazumevate i jedan generički pojam gde obuhvatate i odluku, ali i rešenja pored zaključaka, mišljenja, znači, to su akti koje donosi Državno veće tužilaca ili samo konkretno mislite na odluku?
Ako mislite i na rešenje kao odluku Državnog veća tužilaca, izvinite, pored obrazloženja mora da sadrži i pouku o pravnom leku, a onda to mora i eksplicitno da stoji u ovako predloženoj odredbi.
Naravno, i na ovaj član, kao i na prethodni, podnela sam amandman i nadam se da ćete ga usvojiti, ne zato što je epohalan i zato što savršeno uređuje predmetnu materiju, nego je, ako ništa drugo, ustavan, za razliku od odredbe koja to nije.
Analogno svemu onome što sam rekla za Državno veće tužilaca, važi naravno i za Visoki savet sudstva. Tako da apelujem da usvojite amandmane i da jednostavno sebi učinite i spasete se od neustavnih rešenja. Zato nema potrebe da ovde posebno govorim o predloženom rešenju koji se tiče izmena i dopuna Zakona o Visokom savetu sudstva.
Što se tiče zakona o dopunama Zakona o Javnom tužilaštvu, on u svom predloženom članu 1. kojim se dodaje novi član 77a. u stavu 3. glasi: „Kandidat za zamenika javnog tužioca koji je završio početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, nije dužan da polaže ispit koji organizuje Državno veće tužilaca, već se njemu kao merilo stručnosti i osposobljenosti uzima ocena sa završnog ispita na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji.“.
Ovde sam podnela amandman koji je upravo suprotnog rešenja od onoga što se u ovako predloženom rešenju nalazi, dakle, potpuno dijametralno suprotne sadržine, da kandidat bez obzira na ovo, je dužan da polaže ispit pred Državnim većem tužilaca, dakle, bez obzira na ocenu sa završnog ispita na Pravosudnoj akademiji.
Ovde moram pitati, bez ikakve ironije, izvinite, a ko on recimo položi završni ispit na Pravosudnoj akademiji sa najvišom ocenom, pa šta će za njega predstavljati jedan ispit pred Državnim većem tužilaca?
Kada se u predloženom rešenju koje se tiče izmena i dopuna Zakona o Pravosudnoj akademiji, pozivate na odluku Ustavnog suda, tu onda stoji da Državno veće tužilaca obavezno predlaže Narodnoj skupštini za prvi izbor za sudijsku funkciju, odnosno funkciju zamenika javnog tužioca, kandidate koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, ali da se zakonom mogu, pazite – mogu, propisati pravila na osnovu kojih bi Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužioca, posebno vrednovao završenu obuku. Znači, upotrebljena je reč „vrednovao“. Vrednovati tu završenu obuku nije isto samo položiti ispit sa završenog ispita i ne polagati ispit pred Državnim većem tužilaca, nego eventualno da se taj završni ispit na Pravosudnoj akademiji vrednuje od strane Državnog veća tužilaca prilikom polaganja ispita, koji organizuje Državno veće tužilaca.
Što se tiče analiza rada Pravosudne akademije, mislim da sam rekla da postoje brojne kritike, kako domaće, stručne javnosti, tako i međunarodnih organizacija. U ovom momentu, ono u šta sam potpuno sigurna jeste da polaznici Pravosudne akademije nemaju niti nivo, niti dovoljan stepen obučenosti i osposobljenosti a da bi bez polaganja ispita pred Državnim većem tužilaca ušli u proceduru izbora zamenika javnih tužioca koji se po prvi put biraju. Zapravo sigurna sam da mnogi oni ne bi ni položili ispit koji organizuje Državno već tužilaca.
Pored toga što je ovakvo rešenje u najmanju ruku preuranjeno, meni lično izgleda kao jedan, pa da budem potpuno blaga, perfidan način, da određen broj ljudi, do neke iks, ipsilon, izmena i dopuna ovog predloženog rešenja, postanu nosioci pravosudnih funkcija, konkretno nosioci javnotužilačke funkcije.
Kada bi evo sad, u ovom momentu, anonimno anketirali polaznike Pravosudne akademije, svako od njih rekao bi vam da na toj Akademiji ništa naučili nisu, ali da je doživljavaju kao jednu formu koja će im pomoći da se domognu onog čemu teže, a to je jednostavno da postanu nosioci pravosudnih funkcija.
Program Pravosudne akademije ne pruža dovoljnu osposobljenost, to znate, posebno u parničnoj materiji. Na to je više puta ukazivalo i Društvo sudija, tako da ovakvo rešenje smatram preuranjenim, potpuno ishitrenim, jedino ukoliko bi se Pravosudna akademija i sadržinski i suštinski, dakle programski ojačala, onda bi možda i bilo predmetno da raspravljamo o ovako predloženom rešenju.
Ko je stavljen u neravnopravan položaj ovome, to je isto pitanje koje se može postaviti? Stavljeni su tužilački pomoćnici koji znaju svoj posao, koji dugo vremena rade, koji su napisali bezbroj optužnih akata, koji su doneli bezbroj rešenja o odbačaju, službenih beležaka o nepokretanju krivičnih postupaka koji vode dokazne radnje, samostalno za ona krivična dela za koja može da se izrekne kazna zatvora do osam godina, koji zastupaju optužbe, itd. Tako da, sa jedne strane mi imamo ljude koji su potpuno osposobljeni i koji su već daleko obučeniji od svršenih polaznika Pravosudne akademije.
Ključno pitanje jeste i sledeće. Zašto bi se više vrednovalo oceni sa Pravosudne akademije, to je moje pitanje vama, zašto bi se više vrednovalo oceni kandidata sa Pravosudne akademije, nego recimo tužiocu koji ima neposredan uvid u rad svog, na primer, tužilačkog pomoćnika?
I pored želje koja iz ovakvog rešenja proizilazi, ne može ni u kom slučaju da se jedan institut kao što je Pravosudna akademija stavlja iznad tužilaštva, a posredno se zaključuje da se ovim hijerarhijski i te kako stavlja.
Koliko znam, predavači na Pravosudnoj akademiji su javni tužioci. Tamo ima i zamenika javnih tužioca i naravno pitanje koje se opet logično nameće jeste sledeće, a zašto oni u svom organu, dakle zašto tužilac u svom organu, znači zašto tužilac u tužilaštvu ne može da da, recimo, ocenu svom pomoćniku koji želi da se kandiduje za zamenika javnog tužioca, a koja bi na isti način bila vrednovana kao i ocena sa Pravosudne akademije? Ovo tim pre što ukoliko tužilac može da vrednuje rad zamenika javnog tužioca, a zašto onda taj tužilac ne može da vrednuje rad tužilačkog pomoćnika?
Znate, postoji ona maksima – Ko može više, može i manje.
Ovde moram da postavim još jedno pitanje koje se tiče tog čuvenog ocenjivanja. Naime, a nema baš konkretno veze sa ovim, ali ima veze, recimo, sa Državnim većem tužilaca, čemu uopšte ocenjivanje od jedan do pet tužilačkih pomoćnika kada su ocene dobili kandidati koji su konkurisali za tužioce svih tužilaštva, ali recimo neke liste, za neka tužilaštva nisu otišla u Vladu Republike Srbije, a za ona koja su otišla, otišla su bez bodovanja.
Naravno, samo su sačinjene liste na osnovu bodova, što je analogno oceni, pa je na svakoj listi prvi onaj koji je dobio najveći broj bodova, ali ti bodovi su nevidljivi na nekakvim listama koje su otišle u Vladu Republike Srbije.
Da li to znači da će se bez obzira što je Vlada primila tako nešto, dakle bez bodova, u ovom momentu toliko i o transparentnosti koju upravo danas ovde treba svi da proklamujemo, a zna se da su prvi na listama oni koji imaju najveći broj bodova, tako su ocenjeni od strane svojih kolega, ipak postupiti u skladu sa zakonom i predložiti prve sa liste.
Naravno, volela bih i da znam da li ste vi kao član Državnog veća tužilaca po funkciji predložili da takve liste idu u Vladu Republike Srbije sa bodovima, pošto ste toj sednici Državnog veća tužilaca i prisustvovali.
Na samom kraju, osvrnula bih se i na zakon o kome će se danas najviše raspravljati, a to je naravno Zakon o izvršenju i obezbeđenju, za koji ću glasati. Za ostale teško da ću, ukoliko se amandmanima ne budu poboljšala rešenja, posebno ukoliko se ne budu otklonile neustavne odredbe.
Ono što je vidljivo i ono što treba pohvaliti u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, jeste već na samom početku promena naziva iz izvršitelja u javni izvršitelj.
Odmah je razgraničena isključiva nadležnost, to je jako dobro i sudu je u isključivu nadležnost stavljeno izvršenje izvršnih isprava u vezi sa porodičnim sporovima i vraćanja na rad, dok su sada javni izvršitelji, a ne samo izvršitelji isključivo nadležni za izvršenje ostalih izvršnih isprava, da ih sada sve ne nabrajam.
Posebno što ja cenim kao dobro rešenje jeste uvođenje žalbe kao pravnog leka, tako da su sada u ovom izvršnom postupku pravni lekovi i žalba i prigovor, dok vanredni pravni lekovi nisu dozvoljeni, a prema važećem zakonu, još uvek važećem i u ovom momentu, postojao je samo prigovor o kome je rešavao sud koji je donosio rešenje i koji je odlučivao o tom prigovoru.
Budući da mi ovde ističe vreme i da neću moći reći sve šta mislim o Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, koji generalno smatram dobrim zakonskim rešenjem, zadovoljstvo mi je što imamo i dan u pojedinostima gde možemo lepo i taksativno preći sve odredbe zakona, pa u tom danu nešto više o svim predloženim rešenjima i amandmanima za koje sam sigurna da ih morate prihvatiti. Hvala.