Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.
Izvolite, gospodine Babiću.

Gospodine ministre, nekim ljudima je jako teško udovoljiti, nekim ljudima je nemoguće udovoljiti. Jedino bih na taj način mogao da prokomentarišem reči uvaženog kolege iz stranke bivšeg režima, jer ukoliko je rekao – da, uradili ste sve po zakonu, ali zašto se radili po zakonu, kako drugačije prokomentarisati reči – uradili ste sve po zakonu i dali ste nam listu kandidata i za tužioca za ratne zločine i za tužioca za organizovani kriminal, ali zašto nam niste dali samo kandidata, a sve ste uradili po zakonu? Verovatno da bi ista kritika i isto obrazloženje te kritike bilo i da je Vlada Republike Srbije predložila samo kandidata. Verovatno da bi tada rekli – a zašto nam niste dali listu kandidata? Pobogu, Skupština može da bira između više ljudi, zašto ste vi najpametniji, pa Skupština je najpametnija. Ovde su nas građani birali. Ovde su neki ljudi samo zbog kritike.
Ja ne znam zašto je nekome zasmetalo aplauz. Aplauz nije dobio gospodin Marijan Rističević. Aplauz je dobila hrabrost gospodina Mladena Nenadića, u tom trenutku zamenika tužioca u Čačku, koji je pokrenuo postupak, imao hrabrosti u tom trenutku da pokrene postupak protiv direktora stranke, režimske stranke, Demokratske stranke tada i umesto nagrade, umesto aplauza, on je smenjen. On je smenjen od onoga ko je bio visoko pozicionirani član DS, a posle toga tom nepolitičkom reformom pravosuđa na volšeban način postao tužilac. Da se tako nešto nikada ne desi, pominjemo taj slučaj i takav slučaj uvek će dobijati aplauz od SNS.
Ne znam zašto nekoga zanima pre samog glasanja o kome će se glasati. Valjda je to sloboda svakog pojedinca.

Vreme, gospodine Babiću.

Valjda je to sloboda svakog narodnog poslanika, ali ono što je želja SNS, ne da hvali pojedinca, već da jača institucije tužilaštva.

Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun.
(Marko Đurišić, s mesta: Ja nemam pravo na repliku?)
Nemate pravo. Ja sam očekivao da će možda biti nešto u govoru gospodina Babića, ali vešto je izbegao mogućnost da vas prozove i da vam da priliku za repliku.
Izvolite, gospodine Drecun.

Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, predsedavajući, ministre, pažnju ću usmeriti na izbor tužioca za ratne zločine, pri tome se neću izjašnjavati o svakom predloženom kandidatu, već ću nešto reći šta očekujem da novi tužilac za ratne zločine uradi da bi unapredio rad Tužilaštva. To, šta očekujem da uradi proizići će iz jedne analize, dakle, mog poslaničkog viđenja šta je Tužilaštvo za ratne zločine do sada uradilo.
Kada god uđem u Dom Narodne skupštine, pogledam fotografije ubijenih srpskih civila, pripadnika naših snaga bezbednosti, kidnapovanih, nestalih, i osetim težinu bola porodica koje su ostale bez najdražih. Ali, kada pogledam onaj deo natpisa na kome stoji pitanje – zašto nema pravde za srpske žrtve, moram da priznam da sam užasno postiđen.
Gospodine ministre, ja pitam zašto nema pravde za srpske žrtve? Možda zbog toga što je, recimo, Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu uspelo da pravosnažno okonča samo dva postupka za zločine koji su počinjeni nad Srbima na KiM, to je prvi Gnjilanska grupa, ali 17 pripadnika te grupe je oslobođeno.
Drugi slučaj, jedna čovek osuđen za zločine nad Srbima na KiM, dakle, jedan jedini, pravosnažni slučaj za zločine nad Srbima.
Možda je odgovor zašto nema pravde za srpske žrtve je u dopisu, i mi dobijamo dopise, a ne samo neki opozicioni poslanici, dopis od advokata Ivana Maksimovića iz Prokuplja, koji mi se obratio kao predsedniku Odbora za KiM. Obraćam vam se ovim podneskom ne samo kao advokat i opunomoćenik oštećenih, već kao i oštećeni u predmetu Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, Kt.rn.br. 662/07 i to kao unuk pokojnog Živojina Milića iz Obilića, koga su pripadnici tzv. oslobodilačke vojske Kosova, zverski ubili u selu Trnavce, opština Srbica, na mestu zvanom Vojteš u neposrednoj blizini regionalnog puta Kosovska Mitrovica – Peć, i to udarcima tupinom mehaničkog oruđa, ispaljenje više hitaca iz vatrenog oružja. U dopisu dalje piše – ovaj predmet pred Tužilaštvom za ratne zločine u Beogradu vodi još od 2007. godine, kada je u vezi istog slučaja krivičnu prijavu podnelo udruženje Kidnapovanih sa KiM, po kojoj prijavi nije ništa preduzimano sve do dana 19. decembra 2012. godine. Dakle, nakon pet godina, kada sam ja istom tužilaštvu dostavio krivičnu prijavu sa mnoštvom dokaza od kojih je tek posle godinu dana posle moje urgencije Tužilaštvo izvelo samo jednu radnju, ispitavši samo jednog od oštećenih, i na tome stalo, iako su više puta kontaktirani usmeno, telefonom, i dostavljeni su im dodatni pisani dokazi do kojih sam došao, koji bi zasigurno identifikovali izvršioce krivičnog dela i njihove nalogodavce i taj se ratni zločin rasvetlio. Ali, očito je da ne postoji volja od strane postupajućih.
Možda nema pravde za srpske žrtve i zbog toga što takođe, u jednom drugom dopisu, između ostalog stoji, kako je moguće da tužilac, inače predmetni tužilac je jedan od kandidata sada za tužioca za ratne zločine. Dakle, kako je moguće da tužilac 5. maja 2012. godine, da opisane radnje krivičnog dela u jednom predmetu predstavljaju ratni zločin protiv civilnog stanovništva, a već 1. juna iste godine, samo nekoliko dana kasnije, dakle, da one nisu ratni zločin već udruživanje u vezi terorizma i da potpadaju pod Zakon o amnestiji.
Ili, možda zbog toga što je u toku 2011. godine, Služba za otkrivanje ratnih zločina došla do saznanja da se u magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine nalaze desetine hiljada neobrađenih izjava lica koja su u Srbiju došla iz Hrvatske i Bosne, za vreme, i nakon ratnih dešavanja, a koje su prikupili predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti Međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih udruženja žrtava rata iz Republike Srpske i dostavili Tužilaštvu na dalji rad i postupanje.
Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala, a mogu da posumnjam da je neko namerno sklonio taj materijal u magacinskom prostoru Tužilaštva do kraja 2011. godine, u mnogome je otežano istraživanje, procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni.
Ili, da li možda nema pravde za srpske žrtve zato što je u vreme bivšeg režima Tužilaštvo za ratne zločine postalo primer političkog zapošljavanja koji možemo videti iz predmeta i spominjanja dve osobe koje recimo rade u Tužilaštvu. Gospodine ministre, vas pitam, šta bi se desilo da ste npr. sekretara Ministarstva pravde zaposlili kao zamenika Tužioca za ratne zločine kao što je recimo slučaj sa sadašnjim zamenikom, gospodinom Bruno Vekarićem?
Da li je recimo, bivša ministarka Snežana Malović takođe predmet političkog zapoljšavanja ili supruga bivšeg premijera sadašnjeg opozicionog poslanika sa platom verovatno negde oko 200.000. Da bih vam dokazao zašto govorim gospodine ministre o politizaciji, zapoljšavanju u Tužilaštvu za ratne zločine i zbog čega je to bitno da se preseče?
Upravo ću vam obrazložiti ocenu da su možda gospodin Vekarić i gospođa Malović primer tog političkog partijskog zapošljavanja. Bruno Vekarić zamenik Javnog tužioca za ratne zločine protivustavno se nalazi na stalnoj funkciji, pretpostavljam da vam je to gospodine ministre poznato iz dokumentacije koju sam vam svojevremeno dostavio, iako nikada nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu Srbije. Pogledajte ko je vršio u stvari partijska i politička zapošljavanja.
Vlada Republike Srbije 2003. godine usvojila je zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu. Između ostalih,izmene su se ogledale u tome što je Vlada na predlog ministra pravde imenovala zamenike javnih tužilaca. Tim izmenama zakona smanjenje su godine iskustva potrebne za izbor na funkciju zamenika opštinskog i okružnog javnog tužioca. Važno je to što je Ustavni sud Srbije izmene tog zakona oglasio neustavnim i objavio svoju odluku u „Službenom glasniku“. Nakon toga Vlada je imenovala određeni broj zamenika javnih tužilaca. Konkretno 2003. godine rešenjem Vlade Srbije o imenovanju zamenika i javnog tužioca, broj 127. od 23. decembra, Bruno Vekarić imenovan je za zamenika Okružnog javnog tužioca. Imenovanje je izvršeno protivno tada važećim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosno protivno odredbama zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu.
Dakle, stav 1. član 62. Zakona o javnom tužilaštvu je jasan. Vekarić nije mogao biti imenovan od strane Vlade, već biran od strane Narodne skupštine, pa je njegovo imenovanje na mesto zamenika Okružnog javnog tužioca nezakonito i predstavlja primer političkog zapošljavanja. Na tom spisku imenovanih na takav način između ostalih, imenovana je i Snežana Malović za zamenika Opštinskog javnog tužioca u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu. Do imenovanja ona je obavljala funkciju šefa ministra tadašnjeg Batića u njegovom kabinetu, a Vekarić je bio sekretar. Snežana Malović nije primila dužnost u Četvrtom okružnom javnom tužilaštvu kako stoji u rešenju o imenovanju, već je navodno funkciju zamenika obavljala u tadašnjem Drugom opštinskom javnom tužilaštvu.
Bruno Vekarić nikada nije ni obavljao posao zamenika Okružnoj javnog tužioca, jer je dobio naknadno rešenje da obavlja poslove portparola u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, odmah stupa na posao u Tužilaštvu za ratne zločine i tu ostaje nakon aprila i maja 2004. godine, kada Ustavni sud objavljuje odluku da su izmene prethodno navedenog zakona neustavne.
Od 2004. godine do danas, Vekarić ostaje u Tužilaštvu za ratne zločine, dok Snežana Malović ostaje do 2007. godine kada postaje sekretar u kabinetu ministra pravde Dušana Petrovića, nakon toga i ministarka pravde. Sada radi u Tužilaštvu za ratne zločine. Smatram da je to primer političkog zapošljavanja.
U još jednom dopisu koji sam dobio između ostalog se kaže – osnovu nezakonitosti u radu tužilaštva čini i predstavlja Bruno Vekarić, nezakonito izabrani zamenik. Po njegovom nalogu je u Tužilaštvu zaposleno više nepotrebnih lica sa platama koje su kao zamenik tužioca. Na prvom mestu je sekretar sa preko 200.000 dinara, pretpostavljam da su podaci tačni. U Tužilaštvu je na platnom spisku i osoba koja tu uopšte ne radi, da je ne spominjem.
Zbog toga gospodine ministre, mislim da u narednom periodu, tužilac koji će biti izabran treba da uradi sledeće, odnosno od Tužilaštva za ratne zločine očekujem da ovaj veoma važan organ gonjenja vrati u izvršno pravosudni sistem države Srbije, jer je u proteklom periodu radom dosadašnjeg tužioca ovaj organ izmešten iz sistema državne vlasti Republike Srbije i stavljen pod uticaj pojedinih stranih ambasada i nevladinih organizacija. Tužilaštvo za ratne zločine mora biti u službi zvanične državne politike, krivičnog progona Republike Srbije i obavljati svoju delatnost u okviru Ustava i zakona, a ne naloga pojedinih stranih ambasada i nevladinih organizacija.
Glavni zadatak Tužioca za ratne zločine koji će biti izabran je svakako depolitizacija Tužilaštva za ratne zločine. Od novog Tužioca se posebno očekuje da preispita zakonitosti i ustavnog odluka o imenovanju nezakonito postavljenih pojedinih zamenika u Tužilaštvu, kao i preispitivanje delatnosti nevladinih organizacija koje su osnovane i funkcionisale su u okviru Tužilaštva za ratne zločine.
Takođe od novog tužioca se očekuje da obezbedi transparentnost finansiranja i trošenje sredstava pribavljenih iz raznih donacija raznih ambasada i nevladinih organizacija.
Na kojim činjenicama ja zasnivam izneta očekivanja? Te činjenice se nalaze u disciplinskoj prijavi koju sam svojevremeno prosledio disciplinskom tužiocu Državnog veća tužioca, a protiv Vladimira Vukčevića, Tužioca za ratne zločine i Bruna Vekarića, zamenika Tužioca za ratne zločine.
U periodu od 2004. godine do danas Vladimir Vukčević, kao Tužilac za ratne zločine, a Bruno Vekarić, kao zamenik Tužioca za ratne zločine, svoju javnotužilačku funkciju vršili su nezakonitu i nepravilnu, pri čemu nisu štitili čast i ugled javnotužilačke profesije i nisu štitili javni interes Republike Srbije, nisu štitili privatnost učesnika postupka, nisu obezbedili poštovanje i zaštita o ljudskih prava osumnjičenih i svedoka, a funkciju javnog tužioca su vršili pristrasno u korist lica koje je kao oštećena je zastupala Nataša Kandić, osnivačice i ranije izvršna direktorka nevladine organizacije - Fond za humanitarno pravo koja nije advokat ni pravnik, već sociolog, a sve na štetu osumnjičenih te su očigledno kršili obavezu pravilnog postupanja prema strankama i svedocima.
Upuštali su se neprimerene odnose sa strankama i njihovim pravnim zastupnicima, kršili načelo nepristrasnost i ugrozili poverenje građana u javno tužilaštvo zbog čega je došlo do ozbiljnog poremećaja o vršenju javnotužilačke funkcije i obavljanja radnih zadataka o javnom tužilaštvu i do teškog narušavanja ugleda i poverenja javnost u javno tužilaštvo.
Novi tužilac za ratne zločine moraće da se suoče sa ovim činjenicama i da ih u najskorije vreme ispravi, tako što su bez znanja i odobrenja Republičkog javnog tužilaštva, Vlade RS, Ministarstva pravde i Ministarstva spoljnih poslova RS održavali neposrednu ličnu komunikaciju sa pravnim predstavnicima jedne ambasade u Beogradu, kao i drugim službenim licima ambasade i najmanje jednom mesečno se sastajali sa njima na kojim sastancima su podnosili detaljne i precizne izveštaje o toku svakog predmeta u kome postupa Tužilaštvo za ratne zločine koji izveštaji su s obzirom na vrstu krivičnih postupaka sadržavali i ono što se po zakonu ne može objaviti ili odlukom suda ili drugog nadležnog organa proglašenog kao tajna, čije saopštavanje ugrožava suverenitet ili interese bezbednosti RS, ometa tok krivičnog gonjenja i ugrožava sigurnost učesnika i postupka.
U budućem radu novi Tužilac za ratne zločine apsolutno ne sme ni da dođe u iskušenje da ponovi ove nezakonite radnje dosadašnjeg tužioca, pri čemu su omogućili predstavnicima jedne ambasade u Beogradu i Nataši Kandić da određuju poslove Tužilaštvu za ratne zločine, da utiču na način postupanja i odlučivanje tog tužilaštva u svim krivičnim predmetima i da odrede obim i značaj uloge Fonda za humanitarno pravo o suđenjima za ratne zločine shodno obimu novca koji mu se doznači iz inostranstva, što je prema rečima samih prijavljenih, dakle, Vukčevića i Vekarića, Nataša Kandić shvatila kao njeno pravo da, citiram, „preuzme ulogu tužioca i sudije“ pri čemu održavanje takvih sastanaka i davanja takvih izveštaja predstavnicima strane ambasade u Beogradu od strane Tužioca za ratne zločine i njegovih zamenika, bez znanja i ovlašćenja nadležnih državnih organa RS povređuju javni poredak, suverenitet i bezbednost RS u kojoj Tužilaštvo za ratne zločine je samostalni organ koji mora da poštuje Ustav RS, a ne da ga krši, zakone RS i propise donete na osnovu zakona, pa su Vladimir Vukčević i Bruno Vekarić opisanim postupanjem prekršili pravne propise RS.
Konačno, dana 14.6.2013. godine Vladimir Vučkević kao Tužilac za ratne zločine i Bruno Vekarić kao zamenik Tužioca za ratne zločine svoju javnotužilačku funkciju vršili su nezakonito i nepravilno pri čemu nisu štitili čast i ugled javnotužilačke profesije i nisu štitili javni interes RS, njenu suverenosti i javni poredak, nisu štitili privatnost učesnika postupka i nisu obezbedili poštovanje i zaštitu ljudskih prava osumnjičenih čime su ugrozili poverenje građana u javno tužilaštvo, zbog čega je došlo do ozbiljnog poremećaja u vršenju javnotužilačke funkcije i obavljanja radnih zadataka u javnom tužilaštvu i do teškog narušavanja ugleda poverenja javnosti u javno tužilaštvo tako što su osmislili protivustavno i protivzakonito obraćanje dvojici stranih ambasadora u Beogradu pismom od 14..6.2013. godine koje je potpisao Tužilac za ratne zločine Vladimir Vučkević koje je u Tužilaštvu za ratne zločine zavedeno istog dana pod brojem A 169/13, pismo nema naslov, ali po svom sadržaju predstavlja pritužbu na rad i postupanje Milovana Drecuna narodnog poslanika i predsednika odbora Narodne skupštine RS koji je u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima postavio svoje poslaničko pitanje o zakonitosti izbora Bruna Vekarića na funkciju zamenika javnog tužioca u Tužilaštvu za ratne zločine i zakonitosti njegovih honorara u vezi sa izdavanjem publikacija, kao i pitanje postupanja Tužilaštva za ratne zločine sa dokazima protiv Ramuša Haradinaja, odnosno da li su ti dokazi dostavljeni Haškom tribunalu, jer ako nisu to bi moglo da predstavlja krivično delo – pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. Kaznenog zakona ili krivičnog dela – sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. iznoseći podatke iz predistražnog postupka koji u toj fazi postupanja nisu dostupni javnosti, navodeći da je Milovan Drecun između ostalih predmet predistražnog postupka, lažno predstavljajući da je Tužilaštvo za ratne zločine nezavisno i da postavljanje poslaničkih pitanja o zakonitosti izbora Brune Vekarića na javnotužilačku funkciju i zakonitosti rada tužilaštva predstavlja napad na Tužilaštvo za ratne zločine, što je protivno odredbama člana 4. Ustava koji propisuje da je pravni pored jedinstven, da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti.
Ovo govorim zbog toga da bismo potpuno isterali na čistac sve nezakonitosti i sve ono što je dosadašnji vrh Tužilaštva za ratne zločine radilo da bi protivzakonito i protivustavno ometalo narodne poslanike u svom radu i da se takve greške novom tužiocu ne ponove.
Pravilnik o upravi javnim tužilaštvima propisano je da je javni tužilac dužan da o svakom uticaju na rad javnog tužilaštva od strane izvršne ili zakonodavne vlasti obavesti Republičkog javnog tužioca preko neposredno višeg javnog tužioca, te da u zavisnosti od vrste uticaja na rad javnog tužilaštva, javni tužilac može obavestiti Narodnu skupštinu, Državno veće tužilaca, Poverenika, agenciju i ostale što ni Vladimir Vučkević, ni Bruno Vekarić nisu bili učinili već su se obratili predstavniku strane države, pokazujući da ne poštuju pravni poredak RS, njene nadležne organe i obavezu da postupaju po Ustavu, zakonu i propisima donetim na osnovu zakona, upućivanje predmetnog pisma stranom ambasadoru u Beogradu i sadržaj pisma predstavljaju napad na ustavni poredak RS i ugrožavanje njene nezavisnosti.
Zbog svega toga što sam naveo, smatram da je izbor tužioca za ratne zločine izuzetno važan i tu mora biti izabran odvažan čovek, vrhunski profesionalac, koji neće praviti kompromise sa istinom. Samo tada možemo dobiti odgovor na pitanje – zašto nema pravde za srpske žrtve? Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Pretpostavljam da mi je promaklo da su kandidati u ovom procesu Vladimir Vukčević, Bruno Vekarić, Snežana Malović i Biserka Živković ili mi je promaklo da može svako da priča o čemu god hoće, a ja sam tu jako maštovita, tako da ako ćemo o ličnim utiscima i mimo dnevnog reda nije nikakav problem, pošto možemo o raznim krivičnim prijavama, raznim biografijama i raznim stvarima, ali uz unapred izvinjenje ako mi je promaklo da su Vladimir Vukčević, Snežana Malović i Bruno Vekarić kandidati. Ministar će me ispraviti. Ko zna, možda ja ne čitam pažljivo, pa je bilo potrebno dokazati svima nama da su postupali nezakonito, da su zloupotrebljavali službeni položaj i da su postupali mimo ovlašćenja.
Onda, pošto sam malo neprijatno iznenađena bila kada nas je ministar učio o tome šta je uloga Skupštine u ovo procesu, pošto nisam očekivala to od ministra Selaković, od raznih drugih jesam, ali dobro, onda nema vladavine prava ako ministar koliko sutra ne počne da postupa po ovome što je čuo u sali Narodne skupštine i ne pokrene postupke protiv lica koja su ovde teško optužena ili ćemo se igrati vladavine prava ili ćemo joj se rugati ili će je biti.
Pošto smo na rečima svi za vladavinu prava, i za govor o temi dnevnog reda, onda je jasno da u ovoj sali nema vladavine prava jer neki mogu da pričaju o čemu god hoće, da kleveću, optužuju ljude, da izriču stavove o nezakonitom, kršenju prava, zloupotrebama a da ministar koji je zadužen da spreči da se tako šta dešava u Tužilaštvu za ratne zločine da ostane bez reakcije danas ili sutra, onda ćemo svi zajedno bojim se da imamo mnogo veći problem nego što nam se na prvi pogled čini i to je zajednička šteta.
Dakle, ja ću o kandidatima za izbor tužilaca u osnovnim sudovima, Tužilaštvu za ratne zločine i za organizovani kriminal.
Današnja rasprava je pokazala, bojim se takođe, izražavam svoju zabrinutost i sumnju jednu dosta očitu stvar. U odgovorima ministra i u onome što je do nas došlo kao informacija, postavilo se pitanje kriterijumi, da se predloži jedno ime, što Vlada sme da radi, sme da predloži listu kandidata. Pa, se onda u okviru kriterijuma kazalo – nisu svi koji su po tim kriterijumima sa najvećim brojem bodova ili prvo rangirani i predloženi i naravno da je zanimljivo čuti i znati zašto? Zašto uopšte radite kriterijume ako nećete predložiti one koji po stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti ima najviše bodova, da upotrebim kolokvijalni izraz, jer očigledno imamo predložene kandidate koji imaju manje bodova od rangiranih, to smo izmenili kao argumente ovde u sali.
Onda je postalo jasno. Postoji kandidat koji je dobio najveći broj, najveću ocenu za stručnost, osposobljenost i dostojnost, ali je on na listi. Pa, postoji očigledna želja da se glasa, ne za kandidata koji ima najviše po stručnosti i osposobljenosti i dostojnost, odnosno za Miljka Radosavljevića, nego da se glasa za gospodina Nenadića. To je legitimno. Čemu celo ruganje vladavini prava, ako skupštinska većina odlučuje da glasa za gospodina Nenadića? U čemu je problem? Zašto mislite da možemo da budemo svi objekti prevara sve vreme, takve vrste. Po onoj staroj, možete neke ljude da varate sve vreme. Možete i sve ljude neko vreme, ali ne možete sve ljude sve vreme da držite u statusu da im nanosite obavezu da vam veruju na reč. Vladavina prava, i to ste odlično kazali u prethodnoj načelnoj raspravi, je upravo da se ne veruje na reč, nego postoje neutralni mehanizmi kojima se obezbeđuje da bude istine u društvu.
Dakle, pitanja koja su ovde postavljana je šta su bili kriterijumi? Kriterijumi su po zakonu, ali se gledao i predlog programa organizacije, programa rada. On je u Pravilniku, nije u zakonu, pa ne može da se rangira. Nekad je to spisak lepih želje, nekad nije, pri čemu, ponavljam, potpuno je legitimno skupštinska većina, odluči za koga će glasati. Šta više, na obe liste, koje su ponuđene, ima jako dobrih kandidata i to je dobra vest za Srbiju, ne za Vladu, ne za skupštinsku većinu, vladajuću koaliciju ili opoziciju, nego za Srbiju da imate dobre kandidate na listi za Tužilaštvo za organizovani kriminal i za ratne zločine.
Šta je onda problem? Problem je što se veštački stvara kontrapunkt između jednog procesa koji je trajao u Srbiji i u Skupštini 2009. godine, i rezultirao zakonima koji su doveli do izbora tužilaca. Sada, zašto je kontrapunkt? Zato što kažemo u raspravi da je to unazadilo, da je to upropastilo, da je to uništilo, da je to nikad strašnije, čak i od druga Tita strašnije, što teško mogu da zamislim ali dobro, a pri tome, u ponovni izbor, šest godina kasnije, idu skoro svi isti ti ljudi, sem izuzetkom dva imena koja ja ne znam ili još četiri za koja nisam sigurna. U čemu je onda problem? Ako su ti ljudi kvalifikovani vašom ocenom da je ceo taj proces unakazio tužilaštvo i sudstvo, a sada ih biramo ponovo, onda ili oni jako valjaju i nisu bili birani nikad zato što su bili poslušni, ili sistem kojim biramo tužioce i sudije i nije tako loše kako izgleda na prvi pogled.
Ja sam prva koja sam ga kritikovala i zato imamo sada šum na diskusiji da se ovde govori o Vladimiru Vukčeviću, Brunu Vekariću, Snežani Malović i Biserki Živković, javno se kleveću ljudi, jer je to sloboda govora. To nije tačka dnevnog reda. Oni su dokaz da ništa nije valjalo. Za to tužilaštvo imamo više kandidata i njihova zla dela se ovde vama, ministre, podastiru kao dokaz da treba da birati ne prvog, ili ne drugog na listi, nego trećeg ili četvrtog. To je, po meni, nedovoljno dostojno rasprave između narodnih poslanika, ali to sam samo ja. To sa vama nema veze zaista.
Dakle, u danu za glasanje odlučivaće, naravno, većina. U procesu predlaganja, kako je već rečeno ministru, nema kršenja zakona ali ima u pokušaju da sakrijemo za koga ćemo, u stvari, glasati. To može da bude poricanje od strane ministra i većine, sa rečenicom – ništa mi ne sakrivamo, Skupština će sama da odluči. Ako je to odgovor, unapred se slažem da je to vaše pravo da procenite da kada ponudimo liste da će to tako da bude.
Malo nam je problem što imamo problem sa glasanjem u Skupštini i to nije vaš posao, ali samo digresija, imamo čitav slučaj o glasanju za kandidate za REM. Biće autentičnog tumačenja, člana zakona koji to tretira. Nakon što je zapisnik potpisan, nakon što je ceo proces obavljen, nakon što su izabrana imena koja tek naknadno proizvode efekte.
To nije dobro ni po koga i ne bi bilo dobro ni po koga da pri glasanju za tužioce u osnovnim ili za tužilaštvo organizovanog kriminala ili ratnog zločina da imamo sličan slučaj.
Dobra vest je što sam ja potpuno sigurna da delimo privrženost vladavini prava u oblasti koju vi vodite, za koju odgovarate. Meni ne smeta argumentacija da delimo odgovornost, to je uobičajno u nekim situacijama. Ja nemam argumente da kažem zašto ja mislim da mi delimo potpuno privrženost vladavini prava, ali prosto nije bilo još postupka koji bi me u tome razuverio. Rad na primeni akcionih planova za poglavlje 23 i 24 nadam se da me neće demantovati. Skoro sam sigurna da neće jer nema manevarski prostor da tih primena akcionih planova bude i suviše mali da bi mogli da pravimo bilo kakve koloritne iskoke, tumačenjem šta je vladavina prava, a šta nije.
Još jedan dokaz, finalni za stav koji se ima o tome da je 2009. godine izabrana i da su oni jezike da su pušteni da odsluže mandat. Jezik je čudo. Ženo imaju osetljivo uvo na to da se… ja na to ne zameram, to je više humor. Dakle, da su odslužili mandat u potpunosti, ja sam razumela šta je kontekst. Kontekst je, nikome nije palo na pamet da razrešava ili da ometa tužioce izabrane 2009. godine osim Vladimira Vukčevića. Ovde je raznima padalo na pamet da ga ometaju, kleveću, remete i tako dalje. Dakle, postoji ipak jedan izuzetak kada je u pitanju da li može neko da odsluži mandat do kraja ili ne, ali sam razumela nije ovo spor, spor sa vama.
Dakle, spominjali ste odličan primer saradnje između tužilaštva i sudova gde je za ostalih, ako sam dobro zapamtila 82 predmeta sa deset i više godina rešeno, što sporazumno što kako god, ali pravom saradnjom tužilaštva i suda u Beogradu. To je dobra vest. Ja sam vrlo sklona podršci takvom načinu rada sudova iz prostog razloga što on ne šteti ništa vladavini prava, a na nekakva paradoksalan način možda čak više doprinosi osećanju pravde kod onih koji su oštećeni nego dugotrajni procesi kojima se ne vidi kraj koji samo proizvodi samo nesreću kod žrtve koja traži pravdu za učinjeno krivično delo.
Dakle, i ti ljudi koje hvalite za ovu godinu i ti ljudi su izabrani 2009. godine. Sva moja želja, razmatrajući kako ćemo glasati za tužioce u danu za glasanje, je da ako iako možemo da razdvojimo legitimno, potpuno legitimno sa pozicije vlasti kritiku neke druge vlasti, šta god ta druga vlast radila, donela zakon, nije donela zakon, primenila, trebalo, šta god.
Ali da razdvojimo to od ljudi, koje je taj zakon postavio na javne funkcije, jer oni to čuju, kao omalovažavanje svog rada. Nije to ideja, to sam sigurna, vi hoćete opaskom o propustima o reformi pravosuđa da uspostavite dijalog onoga što je radio neko drugi u odnosu što je lošije, u odnosu na ovo što je sada, a što vi radite mnogo bolje. Za to treba dokaz.
Dakle, ja zato ponavljam pitanje, ako su kriterijumi stručnost, osposobljenost i dostojnost, da li ima i jedan kandidat koji je predanim radom komisije, ocenjen po ovim kriterijumima i programu, koji ima više ocene, a nije predložen za izbor. Jedan, dal ima? I da li je glasanje za gospodina Nenadića i gospodina Radosavljevića, ako bude u korist gospodina Nenadića, da li će biti taj prvi slučaj? S obzirom da smo mi dobili listu kandidata.
Ja znam da se vi ne mešate u glasanje. Ko je bolje ocenjen Mirko Radosavljević ili Nenadović? Isto su ocenjeni. Znači, svi kandidati koje imamo na listi su isto ocenjeni. Dobro. Znači, svi kandidati koje imamo na listama, a od kojih je nama poslat samo jedan, su isto ocenjeni.
(Nikola Selaković, s mesta: Isto su ocenjeni, javiću se da vam odgovorim.)
To mi kažete ministre?

Gospođo Čomić, molim vas, ministar će posle vašeg izlaganja, da govori i dobićete odgovore. Nemojte na ovakav način da pokušavate da komunicirate.

Gospodine Bečiću, meni se ministar obratio. Dok sam govorila, meni se ministar obratio i ja vas molim da pratite sednicu.